Književne novine
АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
(а
СВЕТОЗАР ВЛАЈКОВИЋ ј .
КОНТИНУНТЕТИ | ЈОШ) Нису УТВРЂЕНИ
ПОЈАВА једне сјајне књиге охрабрује остале писце. Кад год наиђем на такву књигу, зажелим да упознам аутора, ла му захвалим што ми је помогао да се осећам мање усамљеним. Ако приликом сусрета препознам аутентичну, добронамерну личност, чини ми се да моја одтоворност пред сопственим делом нагло расте.
Обрнуто, свеколико мноштво сувишних дела чини ме мрзовољним, натони ме да размишљам о превазиђености медија којим се бавим, о условљености сваког производа људског духа, о продору организације у креативни свет уметника и са.
Упознао сам Ромена Венгартена. Душана Матића, Арабала, Магнуса Енцесбергера, Мишу Радотића, Антоана Витеза. Да не набрајам даље: ви видите да за мене појам писца садржи егзистенцијално опредељење и, наравно вокацију. Има научника, сликара, пекара, који су по вокацији писци, И, ја их сматрам писцима.
Отуда, моје учешће у овој анкети неће помоћи да се рашчисти тренутна збрка у текућим књижевнотеоријским_ и књижевноисторијским расправама. Раван у којој се воде ови разговори за мене је неприхватљива. Одмах ћу рећи и остале разлоге.
Ја мислим да писци не треба да преузимају улогу сопствених критичара. Ако је критика немоћна да их данас процени и ситуира, нека се и то урачуна у део ризика који уметник сноси заједно са својим опредељењем.
Ова анкета је испровоцирана, ван сум ње, понашањем неких писаца (једне гтрупе), који су узурпирали неколико трибина и ту поставили снајпере, а мете се проналазе или смишљају према ћЋудима пи укусима снајпериста. Није први пут случај да ствараоци, који су до малопре роптали, сами себе ликвидирају чим се испуне оптимални услови, којима су тежили. Незадовољство које је могло да буде тумачено и правдано, одједном постаје агресија немоћи и одсуства садржаја. Не верујем да ће им учесници ове анкете помоћи, без обзира како се поставили. Пример. Дискусија у „Делу“ о: новијој српској прози понижавајућа је пре свега за писце који су у њој учествовали. Не могу да замислим ни једног од торе наведених својих пријатеља, за таквим округлим столом, Жалим што међу делима ткз. неонатуралиста, црних и других реалиста нисам препознао резултат без олступнице. Мако дела својих вршњака, а ни млађих, не познајем у целини, бојим се да охрабрење неће стићи с те стране, Борба за место у историји једне нацио-
надне књижевности подразумева, мимо света, и постојање дела која могу да трају.
Ево одговора на ваша питања:
— Континуитети још нису утврђени, па нису могли да буду поремећени.
— Најмлађа генерација себе увек произвољно тумачи; недостатак зрелости, стрпљења и, наравно, дистанце.
— Не видим битне новине. За мене је новост да млади писци не консултују светску литературу. За мноте од њих карактеристична је пословица: „И ако је мој мали традац, ал ја сам у њему диз дарац“. Такви недостаци комуницирања догађали су се само у историјским периодима које бисмо желели да заборавимо.
— Етикетирање је елеменат борбе за привилегије. Не спада у разговоре о литератури. Недостатак интелектуалног поштења писаца једне земље уско је везан за недостатак револуционарности осталих креативних снага.
— Кад постанем књижевни критичар, пре свега изнећу своје критерије. Не верујем да ће до тога доћи.
— Критичар треба да одреди угао по сматрања. Или углове. Ако то не учини, на њега се нико неће позивати.
Светозар Влајковић
| КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ 4
ПРОТИВ НАБЕЂИВАЊА пава
НИЈЕ МИ. НАМЕРА да држим страну или опадам домашаје и звездане тренутке појединих стваралачких учинака зарад других, да калпим и скалпирам што се код нас од устанака преко револуције тешком муком и „на нож“ стицало и лака и брљива срца срозавало, отписивало., Дарежљиви смо кад је реч о забораву, али нисмо широке руке кад је реч о признању за учињено. дело. Од памтивека се у овој драгој. земљи писац бацао у кврге, више се омаловажавало него уважавало и кавге је било на. претек и на сваком ћошку међу сродницима по перу.и ауторском табаку, а некмоли са других страна. Баве се тим сви у виду заната, с мање или више мајсторског писма, од политичких забушаната до књижевних уседелаца, од млађахних класика до прозуклих полетараца, од књижевних драгана до кола часних сестара, од умољчених академика до овејаних скрибомана, :
Таман сам помислио да је доба. несносне траје и свађе преко плота и око тарабе прошло, да се неповратно затро злоћудни ДУХ разрачуна и сравњивања са мајчицом земљом и очухом поднебљем, кад оно хоћеш — неће бити. Ударила нека редња и сад је на ред дошла такозвана гланц нова проза која је извела препад и преврат, нарушила спокој у нашој књижевној утрини, нахрупила као „стварносна“ бујица на странице наших цењених часописа, претећи и градобитно се наднела над све што се досад скуцало у кожне повезе сабраних дела, прашњаве свеске и чуваран златотиск. Малтене све се уходане вредности и прокријумчарене безвредности, сав књижевни насад довео у питање захваљујући неким тамо тороганима који су посегнули за шљаком стварности и почели на своје странице да товаре и истоварују пригралски шљам, кафански олош им мрачне типове У друштву са прокаженим секадашама. Сав тај фолклор милицијских марица буљуком је навро и преплавио лепу књижевност и почео да псује и тера у лепу, што није лепо с њихове стране, ако смем да приметим, кад се зна да смо годинама писали прозу са надевом фантастике, или да смо обиљем памети даривали сваки исписани редак, или описивали цртице из живота кад су партизани имали нешто против Немаца и победили их.
И сад хајде да се запитамо кој' су ти младописци, да ли је нешто ново у питању и по питању структуре, тематике и неоплемењеног језика, да ли пред нама стоји реалиста који не вреди ни црног испод ноктију, или неонатуралист са сумњивим склоностима.
Није ди то, опет, један од укриво насаЂених проблема који ће нас више удаљити, него што ће нас зближити на заједничком делу који свако понаособ и из прве руке исписује од прве до последње књите. Озлоглашени нараштај је никао у окриљу сво:
| јих уважених претходника, учио се и ше-
гртовао на:бољим комадима наше књижевности. Било је и слабих књига од којих се могло и те како добро научити, јер и таква Делца нису за бацање и потцењивање. Ко
не напише лошу књигу, није завредео ни
ону другу, бољу.
Осећај угрожености који је харао књижевним деоницама и овај пут је превагнуо. Плурализам као да не може да уђе и дође до речи, а да се одмах не устумарају страсти и заподене чарка међу ближњима, који с колена на колено пишу ситну књигу. Зар. може једно дело, па нека је до зла бога сировњачко и набијено псовкама до корица, да науди другом2 Неће моћи, па све и да хоће. Али, показало се да су нараштаји који су васпитани у друтом духу, нафракани фантастиком и замаЈани метафизиком, схватили то као атак на своје животно дело, да су начисто погођени што их њихови неверни следбеници не прате већ утрвеним стазама и заблудама, већ су обрнуди ћурак, кренули својим богазама и заблудама.
И зашто и откуд помисао да сваки књижевни нараштај утире своје путеве да би затро све што се пре њега постигло и домашило, а било је тога, да не грешимо душу. Већ таква сумња да се све код нас ради испочетка, да се једно дело вукљачи од немида до предрага, да се прво укива у небо и мало касније закопава три метра у земљу, довољно говори о нашим наравима. И као за инат, у тим обрачунима. предњаче људи од чврстог пера, разним анкетама,
СЛАВКО ЛЕБЕДИНСКИ
усменим жаокама и недодичним наметима на туђе мишљење подгревају нетрпељивост и оспоравање оног што је већ урађено као и оног што се још исписује,
Кад-тад остаје дело које је ван спора и које ниједно огрешење не може доку. сурити. Ствар је, дакако, убеђења да ли ће неки писац да врти једну тему у бескрај, или ће одаламити све да се пуши једну реченицу да. ти памет стане до кра ја књите, или ће се опет бактати са својим снохватицама и Фројдовим брабоњцима, У сваком случају он бира што му „ле жи“ од пушкарања по листопадним шумама до дана кад су се политичке море разбијале о мраморје, од времена обнове и ударничких подвига до данашњих претумбација. Подвајати по нараштајима, месту рођења и синдикалним књижицама, затим колико превозних средстава узимате да бисте стигли на лице места, свакако да није озбиљан посао, бар не за људе који имају штошта још у животу да ураде.
Није ни чудо што нам се поткрадају произвољности кад их на сваком кораку сејемо, а нећемо после да жањемо. Јер за нараштај који се огласио прозним првенцима, пожурио да објави и другу књигу, а треће им се вуку у траљама и пабирцима, није ништа гори од својих по годинама уважених сродника, ако није бољи. Већ и оно што је постигнуто, добит је не само за књижевни тренутак већ и за све на истом послу — књизи, по којој ће упамтити наше време,
Славко Лебедински
СЦЕНА ИЗ ФИЛМА „КАД ДОБЕ ЛАВ“ БОШТЈАНА ХЛАДНИКА
ПИСМА УРЕДНИШТВУ
САОПШТЕЊЕ УПРАВЕ ФИЛОЗОФСКОГ АРУШТВА СРБИЈЕ
У последње време у нашој јавности, у политичким форумима, штампи и у исту. пима. појединаца, више пута помињана је и делатност Филозофског друштва. Србије као пример манифестовања. национализма.
Управа Филозофског друштва Србије сматра да се оваквим оценама рада. нашег Друштва не поштује ни минимална одговорност за јавну реч. ЏШелокупном својом активношћу Филозофско друштво Србије се залагало за идеју марксизма У слободној социјалистичкој заједници и идеју равноправности народа, а у периоду јачања национализма у нашој земљи било је изразито активно у теоријској анализи ове појаве. Филозофско друштво Србије је заједно _ са · часописом _ „Философија" организовало скуп „Национализам и основна људска права“ посвећен критичкој оцени национализма, фебруара 1972. године. Часопис „Философија“ је број 3 из 1967. посветио теми „Национализам и људска универзалност“, а број 1 из 1972. тема „Национализам п основна људска права“. Чланови овог Друштва су главни сарадници у броју 4 из 1968. године часониса „Ртаж5"“ у појем се разматра проблем „Национално, интернационално, Универзално“. У својим текстовима, јавним иступима, у својим књигама и. у целокупној својој активности чланови овог Друштва су се веома критички односили према национа: лизму код нас и у свету,“ :
Управа Филозофског друштва Србије сматра. да је свако ко износи овакве опту.
тебе дужан да наведе ко је од чланова |
нашег Друштва, када, где и на који начин бранио и. заступао било коју националистичку идеју. Без оваквих доказа Управа. Филозофског друштва Србије ће све оплужбе за национализам њених чланова сматрати смишљеним и злонамерним инсинуацијама које наносе велику штету развоју
"наше културе.
17. јул. 1972.
Београд 15 УПРАВА ФИЛОЗОФСКОГ ДРУШТВА СРБИЈЕ
Тодор Терзић
Са гвоздених смо тора дојахали
ЈЕ
ти ли ветар ил светлост етерска . МЕ поприма. обличје кроз плиму светова / Кроз време шта прибежиште нам је пећ
ео начичкан ирвеним куглама | У 159 | мазми ођење нам би / сужњи висова о, врлетних
посетиоци | урок претходника
под челом чувамо драгуље / у лискунским
плочицама | изнад у крилу
несвесно одређујемо биљне латице | почетак
нашег кретања,
јарких боја / јасног сна
иза туђих колиба / иза беспућа.
где наћосмо се | и тек по неку ствар
препознавајући / пробурени
стремимо кули обрушеној / где ветар развизор
почива / из туђег у наше обличје настањен.
2.
Лутамо а ноћ.
и разливене реке и дивови
а небо давнашње
преци наши журе исукали очњаке из вилица
као сенке клизе
из ушију им копља вире зарђс
без главе крећу се тњили огњиште своје траже ветровима препуштено
лутамо а летина на ливадама. | дивљач препуштена. костобољним мравима / ловишта зелена а ловаца нигде
са гвоздених гора јашемо носимо чаробне фруле у чизмама смо од седам мил“
пустоша своју смишљамо да лакше нам буде
нама дошљацима
што носимо птице ругалице
лутамо и а небеса у судару / и бљесак / крици птица. кроз грло / кроз барску трску | ка торком плоду на угару нала смртни пој из уха нам излази отров за звери јеленторске студенац небески. 3: Расте немир у огњилу свемира / као плиме шум / другом кретању вичан / другом обличју
привлачи нас лагано / кроз пораз светлост нам из костију извлачи
дал снагу нам ил пркос понор поврати тај немир што траје | то пророштво
то бледо кандило окренуто мори ноћној тај ситан прах у лобањи | помера ли се облацима пловним | ил сенама
_ крике што им чујем
расте немир ал и магла као веран пас друмом царским ваља се | и простор гута прамењем иконописац древни наслућује игру и мрак нам одређује / сакривен,
4.
На станишту нашем | усред црног. граба. прах нам по образима. / полен. давни видимо ликове наших предака | наших потомака. видимо покров заједнички / са хоризонта нам пристижу плазме ендемске | у расту где клековина би / строгост бодљи и опор мирис | заустављени у покрету стајали смо / а плахте су са нас мртве у висиле грмље нас привлачило смеђем тлу / мутним поплавама | чему / кад материја смо кад елементи се тубе.
0 вВОДИ/
Вода је у кретању / прижељкује дажд
струје кружне | из ње буја бршљан | трска
и множе се ) — — — летњим сунцем да ли је
спутава довољно
глиб обални
траје исконско њено и чин плоди / 6
омамљује златне рибе | и носи их алтама на икрење ка ушћу / ивет водени напаја свежином У млазу / у разарању свог обличја ·
обале су њене пресвисле бујањем | ток
јој сузиле ка: њој наилазе покретне легије облака муљ са дна и амебе да покрену
вода је у кретању ал и простор који се прелама | у сочиву неба назире се бок светлости засенчен | — — — мутни ветрови долазе и одлазе ношени пиштањем испраних костију.