Književne novine
"ДЈ.
– сам имена Бранислава
МЕБУНАРОДНА _ ТОДИНА КЊИГЕ
Судбина
књиге
Редакција. „Књижевних но, вина је, у оквиру Међуна"родне зодине књиге, замоо лила академика и доајена . српских књижевних и позо· ришних критичара Велибора Глиторића да изнесе неке " своје. личне доживљаје у вези с књигом. Захваљујући му шло се одазвао њеној молби и објављујући овај текст, она изражава жељу да Глигорић настави са бележењем својим аутобиографских записа, уверена да би, на тај начин били евоцирани многа догаВаји и портре "тисане многе личности који су досад остали слабо осветљени а драгоцени су за боље упознавање ближе историје српске књижевности и културе. ОД ДЕТИЊСТВА живим у амбијенту књижевности и књиге. До девете године живео сам у месту рова, "Рипњу, близу Београда. одитељски учитељски дом био је гостољубиво отворен писцима. Посећује га Јанко Веселиновић. Причало се касније у породици да је у моме раном детињству био гост'у нашем дому и Матош.
"Цесто боловање у детињству везало ме је сасвим за књигу, а још више када смо се у леветој години мот живота преселили у Београд. У кући · ролитеља на Схавији одвојена је една већа одаја за библиотеку. Препуна је књига и часописа из наше књижевности, а такође из руске. јер је отац преводио с руског. Биле се у њој и књиге с посветом писаца. У библиотеци имао сам свој кутак. У њега сам смештао и оне књите које сам пооналазио “у антикваоницама. Пасиониран ОА' раног доба позориштем, сакуп љао сам у том кутку и. позоритине листе и фотографије улога глумаца. у
-Долазили су у Београду писци у посету, а међу њима запамтио Нушића, Казе : Комарчића, Велимира Рајића. Отац ме је јелном одвео на свечаност коју су писци приоедиди 1911. голине птед Саботном иеквом у спомен Доситеју Обрадевићу. _ Свечаност је филмски сипмљена и приказивана у биоскопима. На филму сам био ија, у“ првом плану, дечак од дванаест толина, мећу пистчима. Последњи пог сам вилео тај снимак године 1919. у биоскопу у“ Новом Саду прел одлазак у Париз.
Аопао је први светски рати изменио. ми живот. Натустили смо кућу у Ђеотђалу, оставили 12 немасељеном и избетли “ Круше вац, Као да сам прелосећао шта ће даље бити. самоучки сам у Ктилшевцу _ савлађивао основе француског језика. А затим 12 АОПЈАО петтачење преко Шоне Готе и Албаније и пут преко мора у Фаанцуску. М нашу – приземну куће иселили су се у прво теме окупаторови војници и библиотеку претворили у штталу., Кала сам се вуг>тио из емиттатиле почетком 1919. године, наттао сам “ потпуно испражњеној библиоте-
ци само толе зилове.
Ччење. франпуског језика У
Кртлпевцу помогло МИ је на курсо у Греноблу. Наставнита језика прелложила је да олмах уђем у“ Липеј. Међутим, политељи мо јих вршњака са курса томе су се ттотивили. н натпе птосветне власти у Паризу нашле су СОЛОмонско, запоато ра АРКАЛСК .Разлвојили су наси | а запалтије, а дАпуте ТЕ није. Ол Гревсбла. Пребачен 5: у местатне Тупнон, близу иона, у тамоттњи Липе1, “ РРлИ Лу сам ттед виши матурантски Т чај. Истакао сам, се У предменУ француске књижевности _ ме у фуанпузима и био изнад њих 8 дико да је. дирекпита Лутета л4е дузела да ми створи стИМеНаИ У како бих завотио велику М
и поолужио _ лаље Ви па књижевности У ТПгалурау
просветне власти У ни даде сагласност. МЕ. ма мати путем ои наставом и г у Болије на Ривијепи. Из тога Ма ста. послао сам 1918. ди о Крф песме које 1е Бранко ревић, као уредник, Забавнику Српских новина. лачила ме је У то време
патнасоваца.
ку рата У
провео
вом Саду И Срему него У
5 ОА _ Сакупио сам новац у палих пензија преминулих ро а А
дитеља, оставио г и У девизе и ·кренуо, У иде су велике тешкоће,
· Наставак на 2. страни
| Велибор ГАИГ орић
о пете јелне.
БЕОГРАД, 16. ДЕЦЕМБАР 1972. ГОДИНА ХХТУ БРОЈ 429 ЦЕНА 1,50 ДИНАР
МРИЋЕВ.
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ
САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ. Човек
у космосу или коемое у човеку;
„Свет је манускрипт писан од не-
. ког другог који нико не може про-
читати, а чија се егзистенција је дино може дешифровати"'.
(К. Јасперс)
ОД АНТИЧКОГ ДОБА па све до краја ренесансе, када се неки млад човек решавао да започне студије, било је незамисливо препустити се студијама или само природе или само човека. У то време, уосталом, није могло да се стекне опште образовање (које ни са становишта нашег века им његовог знања није било мало) друкчије него наизменичним или упоредним проучавањем природних наука, дакле закона који владају у спољашњем свету и психолошких наука, закона по којима се управља човеков унутраш»њи живот. Наравно да су ове науке које ми зовемо природним и психолошким биле некада друкчије називане; суштина онога што су оне испитивале, међутим, била је мање-више иста каои данас. Тек оваквим заједничким изучавањем и онога што човека чини делом природе и онога што га као душевно-духовног и моралног бића одваја од остале природе, дајући му специфично обележје човека, остварена је могућност хармоничног усклађивања не само разумевања свога положаја у природи и космосу нетб и јединственог испољавања. мисли и дела. | | пуне
Од почетка новог века, Лутерове реформације, великих сељачких ратова у Европи за олакшање социјалног положаја и јачања националних држава, открића нових континената и развоја науке, све је мање било могуће наћи у човеку и систему“ његовог образовања некадашњи склад, који је, нарочито код значајних појединаца, на чудесан начин успевао да уједини и подмири на изглед крајње супоотности у човеку и природи. Нововековни човек све је више западао у лавиринт сложених збивања која су из века у
· век, све јаче и јаче, разједињава-
ла оно што је некада било спојено и продубљивала супротности пред којима су некадашњи велики мислиоци били много мање збуњени него што смо ми то да нас. О чему се ралиг Да ли је то човек постао временом сложенији
и вишеслојнији, или је он тако неспретно посложио _ своје аи и
штвене односе да је самом постао несхватљив Ми се данас налазимо вероватно најдаље од некадашњег, релативно целовитог погледа на природу и човека, и ми све мање успевамо да сагледамо било шта у нама или око нас што би било јединствено и у пекој синтези, реме расцепканости и разједињености, све усавршеније, али, понекад се чини п бесмисленије специјализације, све _ оштријет раздвајања тзв. природних наука од тзв. хуманих, достиже У АРУгој половини нашег века свој можда последњи могући врх.
џ овом БРОЈУ ЦРТЕЖИ И ВИЊЕТЕ БОГДАНА КРШИЋА
6
7
ВО 4 “
"аб У
3
о ГР У чим 1 УР ЧЕ ТРИ] #61 тотрква4 “> 54
ћ Мо
СА ИЗЛОЖБЕ НОВИНСКЕ ФОТОГРАФИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ, ОДРЖАНЕ У БЕОГРАДУ
У ЧАСТ ДАНА РЕПУБЛИКЕ 1972. ГОДИНЕ
Све је мање људи који би попут Карла Јасперса, на пример, започели да студирају медицину
"само као припрему за студирање
човека. Из Јасперсове биографије знамо да је он већ са 18 година схватио да му је студирање при-
роде само неопходни услов да би.
се посветио поихологији и философији, јер ове науке „нужне су да би се човек сачувао од апсурдности природно-научног, мишљења“. На изглед. оштра и младалачка формулација, она то уопште није била, њу је Јасперс по-
нављао несмањеном снагом ну својим зрелим и у позним годинама. Природнонаучни начин _миш-
љења, негујући у првом реду мислене функције у човеку, пренаглашавао је, још од времена Декарта и Лајбница, рационално биће човеково у тој мери дасу његово ирационално, биће, односно три друте психичке функције (осећајна, чувствена, и интуитивна — подела по Јунгу) доспели данас у. опасно инфериоран положај у односу „на његову доминантну функцију. И поред пролазног ублажавања кризе што доноси покрет романтизма у Европи, а који је израстао као реакција на рационалну, просветитељску епоху, двадесети век са својим техничким достигнућима (који су донели собом, независно од политичке ситуације, разне врсте отуђења), кризом патријархалнотг друштва, релативно наглим. продором разних врста слобода: _ политичких , сексуалних, уметничких, поново је оштро истакао расцеп. човековог бића.
обзира што. смо, захваљујући
— СРБА ВРАНИВ: МОДА
Фројдовој психоанализи и антрополошким достигнућима, у нашем веку веома проширили наша знања о човеку, његовим могућностима и моћима: (управо ова достигнућа помогла су нам да боље схватимо да ове могућности и моћи нису неограничене), осветљавајући овако његову ирационалну, „тамну“ страну, само смонмн на овај начин продубили јаз између човека и природе и човека са самим собом. Мада је још Маркс писао о отубењу тачно, иако га је посматрао само из једног угла (његово познато запостављање психолошке стране човекове!), овај процес отуђења и поред остварених тековина разних револуција нимало не малаксава. Напротив. Не само да су природа и друти човек све више човеку странци, него је то човек све више и самом себи.
Модерна цивилизација доживљава своје суморне п меланхоличне тренутке највише због одсуства сваке „партиципације" са својом околином. Насупрот интимној и дубоко проживљеној вези коју је човек некада имао са природом и друтим човеком (посебно у аграрним и матријархалним културама), вези која му је змогућавала симпатетичко поимање живота и света, у данашњем свету и'у савременом човеку, наместо овог „партиципативног" доживљавања света и живота, добило је превласт рационално _тумачење којим су ствари изгубиле своју боју, људи своје мирисе, а читав космос постао је хлалним неми фирмамент који треба да буде освојен и са својим силним енергетским потенцијалима поко-
н, а не интимно доживљен И
ЕК ОНДА СХВАЋЕН.
Овакав начин размишљања може да личи на отужну ламентацију над прошлошћу и дозивање у свест.модерног човека његовог архаичног претка. Мада се доста неоправлано, пако све ређе, начин размишљања и доживљавања некадашњег човека са његовом „мистичком партиципацијом" доводи у везу са тзв. примитивним менталитетом (иако добро знамо да је на сличан начин доживљавала стварност и читава плејада великим античких, па и неких ренесансних философа и уметника). никако не замишљамо било какав повратак на ступњеве миш“ љења који су превазиђени ходом историје. Оно на шта желимо да се' подсетимо у току даљег излатања јесте то да овог „архајског" човека из прошлости човечанства
Наставак на 2. страни
Владета Јеротић
· тинуит
У овом БРОЈУ ———
Велибор Глигорић: СУДБИНА КЊИГЕ
Др Владета Јеротић: ЧОВЕК У КОСМОСУ Или косМОС У ЧОВЕКУ>
Др Иван Шоп: БРАНКО БОПпИћ И НАСРЕДИН ХОЏА :
Миодраг Борисављевић: ДВЕ ПРОЗЕ — „ЛИСИЦЕ“ И „ВРАБАЦ“
ПЕСМЕ Ивана В. Лалића, Божидара Тимотијевића, Љубише Јоцића, Радослава Војводића, Алека Марјана, Радована Благојевића и Богдана Делића
НЕПОЗНАТИ _ НУШИЋЕВ ТОВОР О ХУМАНИЗМУ
ИНТЕРВЈУ са Хајнрихом Белом, Божидаром Ковгчевићем и Јашаром Наби Наиром
~ БУЛА ИЉЕШ — поводом седамдесетогодишњице великог мађарског писца чланак Александра Б. Поповића и превод Саве Бабића ЛИРИКА У ПРЕВОДУ — песме Пабла Неруде, Евгенија Јевтушенка, Грего-
ри Корса, Јарослава Смељакова и Михаила Берберова СТАВОВИ
За естетску оригу о граду
КАД СЕ ЗНА да је боја као ликовни елемент још у старим цивилизацијама. имала значајну улогу у урбаној култури и ин тамном животу градова и насеља, онда данас, са преимућствима модерне технологије у обликовању савремених градова, примена боје долази све више до изражаја. У оркестрацији фасада, визуелним комуникацијама, обликовању ентеријера, на улицама и тр товима, боја нас непрестано прати и богатством спектра оживљава и украшава физиономију града. Све то показује од колике је важности адекватно применити читаву клавијатуру боја и тонова у данашњој ери интензивне новоградње, као и у асимилацији и оплемењавању старих и нових градских проспеката, са свим пратећим објектима из — домена малог урбанизма и других АРУ штвено — забавних и рекреативних простора, који по свом тоналитету у градском организму треба да чине континуитет стилског јединства.
Ако, диеђутим, посматрамо данашњу“ панораму Београда У светлости колористичких акцена та у дневном руху па до вечерњег „смираја“, може се уочити колико је потребно више, али мн опрезније, с мером и рафинираном. скалом боја, оживљавати њетову, не само ноћну, већ и дневну колористичку „успаваност“. Наравно, пазећи да се при томе не повреди његово небуквално „бе“ до", које је постало у неку руку синоним. за овај град. Јер, чињенаца је да Београду поред већ мочених проблема око његовог естетског изгледа (који су већ били третирани на овим страни“ цама), можда недостаје више пријатних колористичких акцената који би му већ поред признатог лепог града, по свом изван: редно _ атрактивном положају, обезбедили још више велеградски лик и атмосферу.
Морамо признати да нам је данас ома је ер проћи улицом Кнеза Михаила, дунавским кејом у Земуну и неким деловима старог Београда, где боја на недавно рестаџрираним вредним архитектонским здањима из наше про. шлости делује на нас, рекло би се, као „музика за очи". Или, док пролазимо кроз нека нова успело обликована насеља као што су „Ш е" и „Коњарник", где су пројектанти водили рачуна и 0 овом ликовном елементу — о ји и складно укомпоновали оркестрацију фасада са постојећом пејзажном архитектуром у кон1 ету стилског јединства, чији пример може послужити као образац једноставности и богатства. Но, и поред ових лепих приме ра разумне и стваралачке сарад“ ње морамо указати и на једну парадоксалност кад је у питању колористичка интонација у неким
Наставак на 10. страни
Љубомир Дам јановић
“>