Književne novine

|

~. ~

»

СУДБИНА КЊИГЕ |

Наставак са 1, стране

ратне, у саобраћају девиза. Једно време сам живео у тешкој оску. дици очекујући новац. Све више ме привлачи рад на књижевној и позоришној критици. Посећујем предавања о књижевности и књижевној критици на разним трибинама, а када новац стигне одлазим у позоришта, Нисам имао прилике, или нисам имао средстава, да видим представе У којима је играла Сара Бернар. На представама француске Комедије, међу тада значајним позоришним _ уметницима, — уочио сам Жоржа Бера. Његова нешаржирана глума у Молијеровим ко медијама и другде, одликовала се | суптилном интелигенцијом, финесама духа, високом културом у сценском изразу и гајеном уметношћу речи. Он је и драмски писан. Пише волвиље.сам или у сарадњи са Декурселом и са Вернејом. Његов водвиљ (коаутор је Марсел Гијмо) „Милион“ превео је Иво Војновић. Пишем У Паризо позориттне критике о представама у друтим позориштима да их објавим по повратку у Београду, о ппелстави комада „Брод Тенасити“ Шарла Вилдрака и прелстави комала „Аниматор“ Анрија Батаја. То су моје прзе .позортине критике.

Ауто сам се задржавао пасионирано, истраживачки пред антиквариесм продајом књига на кејо-

вима Сене, Једном сам наишао на књигу чувеног француског памфлетисте Пол-Луја Куријеа.

За мене је она тала откровење. Нисам. раније знао за њу. Нешто ме је неолољиво њој привукло. Силно ме је имттесионирала. Ват ра је у њој храбре речи, мисли и истине. Оснажила ми је жељу да булем независтан књижевни критичар. Париз је изузетан доживљај у мојој студентској младости и порел страха да не останем у“ њему беспомоћан и напуштен. Изложао сам годину дана оскулите омамљен његовим лепо тама, мада су многе од њих биле за мене недлостижне.

Кала сам се вратио у Београд, да бих сачувао интегритет критичарске независности, нисам хтео ла се упишем на студије књижевности. На катедри књижевности владали су атторитатизно Богдан и Павле Поповић,, а ја сам одлучио лау критици булем сасвим независтан од њиховог рада и мита о њима. Уписао сам се на студије правних наука, мала ме нису привлачиле. Кренуо сам у те студије. искључи во због обезбеђења етзистенције. Кала сам већ био на њима, маштао сам да будем адвокат и да тиме Жољдико-тодико; стекнем незавнрфиост: у егзистенцији, Мебутим, породични пријатељ, искусан алвокат, саветовао ме је да не идем тим путем, јер, по његовом мишљењу, „нећу умети, нити имати воље, да се борим за адвокатске послове". Већ на упису кренуо сам у излавање књижевног часописа „Нова Светлост“ и у њему врло оштро критиковао „Српски књижевни гласник“, монопол у књижевности и култ личности Богдана Поповића, Какве су биле осетљивости у томе времену на критику потврдио ми је по. завршеним студијама у сусре ту реномиоани правник проф. Живојин Перић, који ми је рекао да је на Универзитету било постављено питање поништења моје правне дипломе збот „критичких напада" на поједине професоре увиверзитета, а да се он томе енертично супротставио.

Једно време, не дуго, био сам материјално независан захваљујући продаји куће, оштећене потресом изазваним падом гранате у њеној близини. „Нову СветАост“ покрећем о свом трошку. О свом трошку објављујем и књи те критика ни брошура читаво време између два рата. Сасвим сам неупућен што се тиче организације продаје. Часопису „Нова Светлост" кратак је век жи. вота. Долази часопис „Раскрсница", у чије време излажења завр шавам студије, а затим одслужење војске у ваздухопловству У Новом Саду. По повратку у Београд почиње да ме прати у великој мери "материјална оскудица. Објављујем у њој књите и покре ћем књижевне новине „Савремени преглед“. Књижевне новине без добро организоване алминистрације гутају новац. Излазим из тог подухвата презадужен,

У току излажења „Нове Светлости" догодио се Видовдански атентат. Време је веома “збудљи. во и драматично. Полиција води чајку па све што је независно и слободоумко. Сумња у младе. Обухвата их хајком без обзира да ди су политички активни или неутрални.. Принуђен сам да се на кратко време повучем у Срем, јер се полиција распитује 5] МЕЧА

инансирању часописа. | 5 инан у _ књигама. Омиљена ми је лектира у првим годинама после рата романсијерско и приповедачко _ дело _ Достојевског. Привлаче ме у њему понорнице психе, сагледавање силе нагона (7 људској природи, усијање ара“ матике живота и дубина људске

КЊИНЕРНЕНОВИНЕ

трагике. Већ пред први светски

рат поједини писци у нашој земЉљи опседнути. су Аостојевским. Генијални писац видовид је за. трагедије људске, После доживљених ратних катастрофа његов дух је присутан у делима поједи них наших писаца, Живи и у поезији Аутустина Ујевића.

Дуго времена. нисам био ни у

низацији. Са писцима сам се сретас на шетњи улицом или у кафани. У време моје тешке болести од маларије једино ме је посеђћивао песник Тин Ујевић, који ме је пронашао у стану на Чубури. Наши сусрети пролазе поглавито у ћутању. Нисам га испитивао ни о Матошу, мада сам се у то време жито интересовао за овог писца. Протчавао сам баш тада живот и РА А. ГТ. Матотша. Оллазио сам у Народну библиотеку, истраживачки превртао часописе и листове и проналазио његове прилоге чак и у некој пуб ликацији намењеној домаћицама. Ачтун Батац ми је с правом замерио што нисам објавио изворе. Али нисам хтео да есејистички текст оптерећујем фактографијом. На жалост, све забелешке су ми прспале “у време другог светског рата. О Матошу се тада ћутало у Београду. Ујевић је из гледа уважавао такво моје интересовање. Затражио је од мене сто примерака књите „Матош — Дис — Ујевић" и лично их је растурио.

У време моје младе критике бојкот је према мени као писцу. Навикавам се на њега као неизбежног пратиоца у животу. БОд4ри ме највише Отокар Керптовани, Он ме уводи у часопис „Нова амтература“, а из тог часописа и његовог круга писаца крећем у борбу, 'ангажовану за револуцију. О томе сам писао у сећањима које сам објавио у дневној штампи и у књизи.

Када су ме хапсили једне ноћи новембра 1941. године, полицијски агенти су претурали и књи. те у мојој библиотеци. Претресааи су их површно, јер су биле бројне, а оне које су могле да задрже њихову пажњу, биле су уклоњене. У затвору и логору књига и штампа су биле под прет њом смрћу забрањене. Лишавање саобраћаја са спољним светом спровођено је драконски. Долазили смо понекад до окупационих новина у пакетима хране. Из њих сам прочитао у логору напад љетићевца Милована Поповића на мене, Тај напад у оним условима личи на образложење смрт“ не пресуде. Старешине и чувари у одајама, под удруженим над зором специјалне полиције и Гестапоа, прогонили су књигу као куну. Једна им је измакла.

У нашу одају доведени су привремено интернирпи-таоци, А код њих књига није била табу. Дошла ми је у руке књига приповедака Антона Чехова. Као да је долетела птица из слободе у јететке, или да ме је походио ам Чехов, лекар рањених душа. Прелиставао сам је грозничаво. Психоза је у том часу у логору била стравична. Изволили су ма совно људе и жене на стрељање. Стао је живот, умртвио се. Смрт је завладала, укочила срца. Чекао сам је и ја, нетремице, с књитом у руци, А када је сабласт прошла, таоци су кренули натрат у своју собу и књига је одлетела из моје руке, попут привиђења, попут _ чудОТвВОрне амајлије из бајке.

Када сам се вратио по завршет ку рата из Немачке у Београд затекао сам у мојој библиотеци само остатке књига. И књига има судбину. И њена судбина може да буде херојска и трагична.

Велибор Глигорић

једној књижевној групи ни орга-,

ЧОВЕК У КОСМОСУ

ИЛИ КОСМОС У ЧОВЕКУ2

Наставак са 1, страче

несумњиво и даље носимо у себи, али и да ово филогенетско психичко наслеђе не представља. само опасност или срамоту за модериог човека, већ п његову неизмерну шансу да космос открије у себи, јер га заиста и носи 'у себи. Мада ово откривање може и најчешће има укус „поновног сећања“ у Платоновом смислу, оно ипак представља сасвим нов доживљај, који по интегралности и разноврсности не може сличан некадашњем доживљају човека тзв. примитивног ментаАмтета. Управо у оваквом једном времену, у коме човек осећа угроженост и отуђеност готово на сваком кораку и у коме се смењују нечувене агресије и терори са аутодеструкцијом, _ наука _ која тријумфује, шаље човека у ко смос. Зар је могуће, поред искре= ног ливљења које гтајимо према људима који су учествовали У остваривању _ овот _ трандиозног плава, не упитати се и не потражити и неки дубљи, обичном начину мишљења скривени разлог овог човековог бегства са Земље! Јер, шта заправо човек. тражи у космосу2

У овом тражењу, чини се, можемо да сагледамо две стране Јавусовог лица. Право да осмо. тримо обе стране овог лица наука нам је својим досадашњим открићима, све од времена проналаска барута па Ао атомског језгра, увек недвосмислено. пружала. Било би нелогично и нереално у садашњем јуришу на звезде видети само светли · ореол победе и тријумф прометејског у човеку.

Ако оставимо по страни хипотезу која ипак није сасвим бесмислена, по којој излазак човека са Земље треба да му у будућности омогући настањивање _ на

неком новом месту које ће бити "још девичански чисто, дакле ли-

У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА

ено оне и степена затањености Земље на којој ће буквално бити онемогућен даљи нормални живот, онда у трци по. космосу и за космос тешко је не препознати негативан такмичарски дух главних политичких сила у данашњем свету. Потрошивши милијарде на изграђивање ракета и њихових пановљених путовања до пустог. Месеца, лишавајући на (овај начин своје народе много пречих и елементарнијих потреба, суперсиле данашњице настављају — са трабљењем и у исто време зата-.

Ђивањем космичког простора око.

Земље, сигурно не без перфидних намера о војној доминацији и контроли простора над Земљом.

И поред вишегодишњих договора, двеју суперсила о заједничким.

летовима или коришћењима научних открића у области физике и астронаутике, сарадња још није постигнута, наравно, због непрестаног и деценијама свесно гајеног неповерења једних према другима. Најзад, досалашња путовања на. Месец и кружења око Земље ме изгледа да су оправдала сво-

јим научним открићима и дости.

гнућима сгромну суму уложених средстава, тако да су већ на помолу ревизије будућих планова о даљем походу у космос. у

Не желећи даље ла као потпун лаик у космонаутици потцењујем или. процењујем досадашње њене резултате, окрећем се још јед ном онтолошком проблему, који је за мене битан када је реч о

полетању у космос: какво ствар-

но, дубинско значење има космос за човека: Шта то човека, јот: давно пре прве научне зами+ САМ, неодољиво привлачи космо су и његовим“ бесконачним саз-

вежђима, несатледаним до краја ,

нити људском матптом нити највећим телескопом2 |

Ако су и данас, за Људе ОВОГ.

тордот и тужног века, исто тако значајне и савремене дубоке Кан тове речи: „две највеће ствари на свету, за мене су, звезлано небо наламном им морални закон у мени", и ако готово незнатним на повом мтитљења покушамо дато небо и тај вештачки једно Од Аругот, одтовор на малопте постављено питање, искоснуће сам, једноставан у својој истинитости и чисту својој светлости: космос је у нама. Али шта то заправо значи; носити космос “у себи»>

Ако се _олрекнемо, по моме

мишљењу бесмислене идеје, која.

је једном и то позно, на почетку тзв. века просвећености убачена у мисао човечанства, да је човек !абија газа, или неисписана та бла на којој тек први дани после рођења почињу да исписују слова, идеја бесмислена сама по себи, али и због тога што, је већ данас, са разних Страна, дкупљена хрпа убедљивих чињеница које товоре против 1елне овакве ми сли, онда нам више неће бити немогуће да се привикнемо на помисао о човеку као микрокосмосу. Да је човек физички део природе и да је са њоме спојен мнотоструким везама које досежу таму веома далеке прошлости, није потребно никога убеђивати. Али да он носи у себи, осим физичких трагова свога да леког филогенетскот наслеђа још и психичке трагове ове прошлости, 7 форми тзв. архетипова, несвесних, филогенетски наслеђених енграма психе, које су за цело човечанство типичне, наслеђе не форме опажања и разумевања и које представљају главне садржаје колективно несвесног, откриће је нашет века и то аналитичке психологије К. Г. Јунга, мада је ова идеја лебдела пред интуицијом многих људи у вајдаљој историјској прошлости човечанства. Када се још подсетимо

· које угрожавају

закон не одељујемо.

„космос.

„| Владета Јеротић, 5 И

а су архетипови да Скот пскуства стицаног у току хиљада година у Тир =“ 5 увек понављаним. ситуацијама, да се они и данас појављују У свести поједи

нови једна таква његовом личном животу (а так“

ве ситуације се понављају у сновима, ·фантазијама,, визијама, 'У уметничком стваралаштву, У су“

манутим садржајима и халуцина-.

болесних, а че-

цијама душевно и ситуацијама

сто и у кризама

сја о изванредној сложености не С Чбнеконог физичког тела, које је.и даље за науку право чудо природе већ и његовог Аушевног живота добија више у својој јасноћи. _ пне

Произашли из природе и космоса и ол њих одвојени „падом у грех", Прометејевим даром ватре или Луциферовим — завођењем: „бићете као богови , које је развило) самосвест и слободу, али и унело сумњу у све, ЉУДИ незадрживо чезну и ову чежњу носе у себи од почетка свога свесног постојања (некад је свесно, а некад несвесно скривајући, или је мање-више вешто нрикривајући другим. тежњама) за јединством, _ интегралношћу и хармонијом. Ми не знамо и мож да никада нећемо сазнати прави корен и циљ овакве наше чежње.

За позитивистички оријентисаног мислиопа,'као што је то'у психологији Сигмунд ФРОЈА,“ ова тежња, равна по јачини натону, „јесте жеља за повратком у мртву материју, у смрт. МИ за Мартина Хајдегера смисао ' целине о вања човека јесте смрт, не-биће. За неке дртуте мислиоце, чак и научнике, ова чежња из потребе'за поновним сједиње» њем са својим правим завичајем, у коме је једном душа, у својој

таистенцији, боравила, а који може бити само духовни 'завичај. За треће, људска чежња за бескрајношћу, сједињењем -са нечим што је веће од његаи што та у свему надилази — најбоље представљен будистичком Нирваном или савременим, етзистенцијалистичким појмом Ниш та или чак митолошком – Теом, Мајком Земљом — последица је ненздожљивих патњи, праћених сталним страхом, утроженошћу и незбринутношћу човековом на земљи. .

У светлости оваквих размишљања није више могуће ни у летовима астронаута не сагледати трагове и ове неостварџене ЉуАске чежње за нелокучивим, непознатим и свеобухватним. Увек спреман на ризик, никад задово љав већ оствареним, увек полсти цан неком силом у себи ла буде једном и: сам. „као бог“, човек је АО сала открио безброј непознатих сила и моћи и увек је на новом путу да открије | веће и још моћније. „Са науком продире у свет гигантско. Човек се овом моћи узвисује у гигантско, осваја планетаоне просторе, али не живи у завичају не сазнаје властите обале, не зна своје аутентичне _ љулске (Животић о Хајдегеру).

Сагледавши у човековом Аобровољном _ напиштању земље. и полетању у — непознат – простор космоса можла само погрешно оправљену вечиту чежњу његову за једним другим космосом. желела смо да полсетимо, заједно са многим другима, који су то што кажу ложивели упечатљиво и као трајну тековину свота жи вота: космос је пре света у на. ма. Не мислим да је његово ис

траживање мање напорно м ма-'

ње скупо ОА онот спољашњег, Али оно је неопходно и данас ис то тако потребно свету колико м чист вазаух са планина.

Спољашња и унутрашња страна човека морају поново наћи старе основе за успостављање ре лативне хармоније измећу њих, како не бисмо доживели у: 67дућности _ веће _ катастрофе "Од оних које смо већ лозвали у про шлости. Старо правило које ле

" твек будно опомињало али нај

чешће било „глас вапијућег у пустињи“, по коме један корак у интелектуалном сазнању захтева два корака у моралном, а које је данас грубо _ запостављено' т сада већ по живот целот човечан

" ства опаспо гурнуто у страну,;мо

ра поново да буде видно истакнуто, Упоредо ИМАМ чак можда једног дана уместо, данас претерано наглашенот значаја експе. рименталне физике мора да дође експериментална психологија, односно пнеуматологија, која ће надокнадити све што је пропуштено н на нов начин оживети и приказати космички универзализам наших далеких предака. Став љањем понова у покрет и отло чињањем процеса унутрашње метаморфозе заспалих архајских и архетипских слојева у нама, који не крију у себи само хаос као што је Фројд мислио, већ п кос» мос, као што су мислили и Пла тон и Ајнштајн и Јасперс, „при ближићемо се поново изгубљеном ритму који смо изгубили и оства

„рити једини могући мир и спокој

ство, који нам заиста „нико оду“ зети не: може“ — унутрашњи

нца онда када. се по, , праситуација У

живот човеков), .

произлази.

могућности“.

а пити аи

питање тате

[о