Književne novine

ЛИКОВНА ИЕ тНасЕ Јединетво · слике и речи _

Богдан Кршић:

Графике — књиге, Салон Музеја примењене уметности у Београду

ПОСЛЕ ДУЖЕГ ВРЕМЕНА сусрели смо се са богатим делом Богдана Кршића, са његовим графикама, илустрацијама, библиофилским издањима, графичком опремом књиге, часописа и каталога. Ово име, које је већ више од једне деценије присутно и у такозваној чистој графици

градског круга (у којој се издваја у ли чан, специфичан стилски проседе), отворило је себи нове, значајне просторе на плану синтезе речи и слике, књижевног дела и његовог графичког еквивалента. Ту је Кршић успео да нађе оне битне, заједничке вредности различитих средстава исказивања садржаја уметничке свести, не да „преведе“ значење речи на изражајне форме графике или цртежа, „илустрације“, већ да једном неухватљивом, скоро подсвесно нужном синтезом обухвати различите видове јединствене садржајне потен-

е.

ршић је, међутим, специфичан и у једном другом погледу: његов однос према „илустрацији“. (наводнице због условног значења овог термина у Кршићевом случају) није условљен једино потребом да се „невидљиво учини видљивим“. У питању је активан однос стваралачке свести према одређеним садржајима као облику надградње у времену и простору У чијем дефинисању учествује и графичар Кршић. Тај активни однос има своје корене у посебној филозофији, у специфичном облику суђења као процесу вредновања на релацији. смисла и бесмисла, трагичног и комичног, осмишљеног и јаловог. То је својеврстан однос према таштинама овог света, жеља да се продре у само биће истине, у истину подсвести више но у истину свести, да се иза фасаде открију руине празних и напуштених дворишта, испод људског обличја неутажива страст рушења, распадања и само уништења.

Због тога нема ничег допадљивог у о вим графичким листовима, у њима више наслућујемо дубину изопачених страсти, инферналних, мрачних, застрашујућих. Линије у црно-белом ткиву графике прате ту мисао, то осећање као таласање свес-

ти која дефинише себе као отворено при- ·

суство негације нехуманог и бесмисленог. То је управо исто оно стање које је, у другом облику и другим временима, опсе-

дало Дирера, Холбајна, Гоју или Боша...

То је, управо, исти онај проблем који су, на свој начин, разрешавали велики мајстори писане речи од Вијона до Андрића,

нил

Бранко Миљуш: Слике, Салон Музеја савремене уметности у Београду

БРАНКО МИЉУШ је један од оних сликара, сада већ средње генерације, који су били не само сведоци већ и активни учесници у оним занимљивим и пресудним културно-уметничким кретањима која су дефинисала лик нашег сликарства седме деценије. Он је у свом досадашњем развоју прешао пут од својеврсног лирског реализма симболичне оријентације, преко асоцијативне форме органског карактера, надреализма, фантастике и чак енформела до ове данашње фазе која би се условно могла назвати синтетичким орфизмом.

Користећи се искуствима једне специфичне технологије и следећи трагове исказивања и могуће оријентације у клими која веома често више погодује експерименту него провереној вредности, Миљуш успева да нађе ону тако пзузетиџ „средњу вредност“ дела: његову материјалну и духовну засићеност,

Основна оријентација слике није срачу. ната на ефекат препознавања већ на ефекат унутарње идентификације модела који етзистира у духу сликара п духу времена које му припада. На бази сликарске геометрије, у беспрекорној техничкој изради, са равноправним третманом боје, линије и површине, у једној изузетној чистоти концепције, дао је Миљуш до сада најзрелије своје дело, Има неког чудног вишеслојног значења, неколико, рекао бих, дивертентних праваца који естетичку мисао одвлаче у дубље слојеве дела. Попут новијег Табаковића, само у једном другом третману бојених врелности, Миљуш комбинује детаље истртнуте из света виЂеног са неким облицима подсвести и маште, чинећи од платна, прекривеног 60јом, поља велике хармоније духа и материје. Те његове расиветане форме распламсалот колорита, та прозрачна геометријска конструктивистика слике у прецизном ритму олноса детаља и целине, то су само неке од нових вредности Миљушеве слике.

Користећи се већ познатим облицима (квадрат, коцка, ваљак, лопта или круг), са скоро јаким рационалним оријентацијама, у новој, светлијој и топлијој колористици, овај сликар, графичар и цртач не пружа доказа да припала неком новом изму, али „нас делом уверава да му је имагинација салржај модерно оријентисане свести и да му је сликарско осећање нашло форму идентичности са стварним елементима слике,

Срето Бошњак

"мали и у овом тексту се

ПОЗОРИШТЕ

таро и ново _

Јесење премијере на сценама Народног позоришта

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ је ушло у нову сезону са приметним амбицијама: на три сцене изведено је за ово кратко време више премијера него у скоро свим осталим _ београдским _ театарским _ кућама. Све жеље су изгледа окренуте према публици — старој и новој, оној скромнијих прохтева и оној рафинованијег укуса: репертоар је стога помало традиционалистички, конвенционалан а понекад и модеран. Изгледа да улазимо у период непоштедне борбе за гледаоце, да од програмских разграничења и договора нема ништа и да ће свако своју судбину морати сам да обезбеђује.

Све је почело са Нушићевим „Путем око света“ на земунској сцени. Ту се, међутим, није догодило ништа ново и неочекивано,. Публика иде више да чује Нушића него да гледа саму представу — а шта би друго када је она сва у знаку пропуштених могућности, ни

Редитељ Јован Путник желео је и

· трудио се да на сценографском простору,

уобличеном тако да представља део огро мног глобуса (Владимир Маренић) подстакне тлумце (у костимима Божане Јовановић) на урнебесни испраћај Јованче Мицића и створи расположење и оправдање за све касније каламбуре. Доста је слика брисано и сажимано, уведени су многобројни статисти, а и Ирена Киш је ангажована око шареног балета — па ипак, све делује као прилично трома и прашњава илустрација. Нушић је о овом свом делу говорио као о: либрету који нуди даровитом композитору. Требало би да то буде оперета коју ће заједнички креирати сви они који се појављују на сцени, а код већине за то није било ни страсти ни вештине.

Некад је „Пут око света“ био бар парада великих и популарних глумачких имена; данас се многи стиде оваквих задовољстава па је све сведено на неколико нумера. Мија Алексић је свог Јованчу, и поред све ироничности коју носи у својој личности, представио као збуњеног, наивиог и не баш много виспреног сељака пре из Багрдана него из саме Јагодине, па је лик сасушен и лишен оне своје пословичне самохвалисавости, маштовитости, менталитета и валера који би дозвољавали и шире пародичне алузије. Јулишка у игри Оливере Марковић је ближа још увек заводљивој жени одрећЊених манира него лику превејане собарице која са страшћу подстиче заплет, Душан Јакшић је говорно прецизирао свог „Човека с'ногом“ до џ детаље и ишао у карактер — испуштајући из вида да је ово ипак комедија која тражи нетито више лакоће и импровизапија.

У поставци „Лукреције Борџије“ Виктога Игоа, млади Дејан Миладиновић се одупирао овешталој емоционалности, неприродном _романтичарском | заплету и ужасавајућој патетичности изокрећући све у праву пародију. Отуд у овом концепту има доста произвољности, недоследности, различитих ритмова и наивности, али и извесног шарма. Изневерили су га они од којих је највише очекивао — млади глумци, а посебно аматерски музички ансамбл који није могао да схвати шта се од њега заправо очекује. Искуснији су се забављали свако на свој начин; Ксенија Јовановић у улози саме Лукреције Борџије својим вербалним мајсторством и елегантним покретима дистанцирајући се често од себе саме, Милан Пузић присећањем на стара закерала из талијанских ренесансних комедија, а Михајло Викторовић скалирајући по својој способности претварања. Све то, на жалост, није било довољно да се ова занимљива идеја преобрази у праву представу, тако да је збивање остало углавном скучено. Памте се само наговештаји и фрагменти,

На сцени „Круга 101“ појавио се драмски првенац Радомира Смиљанића „Исидоре, где си“ у режији Браслава Борозана. Подухват је амбициозан и занимљив али, и на известан начин, контравезан. У часу када нових текстова има тако мало — овај Смиљанићев има претензија да буде не само сатиричан него и да на један специфичан начин води дијалог са свима нама о заједничком идентитету и времену у којем живимо. Ту је изједначена прошлост са будућношћу, а ова опет са садашњошћу, па су и слојеви сатиричног и фарсичног међусобно измешани, доведени у позиџију да једни друте негирају, изобличују ж наводе на метафоричност. Известан заплет између мајке Крис и њених чудних гостију, Елезовића и Исидора, постоји, ликови су веома разнолики и чудни, асоцијације провокативне — али тако постављене. да растапају цело ово ткиво у једно стање свести из чије перспективе све те речи

· могу да буду реалистичне али исто тако

и сасвим апсурдне.

Смиљанићев драмски потенцијал није непрекидно исказује као простор коме је веома тешко одредити границе. Силина, отвореност, потреба да се многе појаве из, живота покажу или коментаришу, трагање за смислом и подстицање човека да се што потпуније искаже загушили су саму форму тако да је у првом делу то бриљантна сатира а у другом бурлеска са необичним завршетком. У сваком случа-

КЊИЖЕВИРНОВИНЕ 6

и инннненниннннннВе ВН НИ

ју, дело није писано за камерну тако да његове димензије и вредности није лако одмерити на овом _ скученом простору.

Браслава Борозана је управо све то довело у врло деликатну ситуацију да први изврши сценску верификацију тако грађеног материјала. Он се разумео са писцем и учинио све да прихватимо њетово уверење по коме и апсурд може бити

итекако реалистично изражајно сценско

средство. Споља гледано режија глумцима све дозвољава али тако да _— током игре сваки покрет или реч морају бити подвргнути непосредном доживљавању, У том погледу њима су дозвољене и импровизације, а по потреби чак и личне асоцијације, тако да се представа са разних страна допуњује и богати. Борозан у тексту не види готове и објективизиране чињенице и зато га максимално субјективизира и у много чему изједначује са ликовима који се у његовим пределима' налазе (у томе му је помогла и Љиљана Драговић својим костимима). Речи траже место у човеку — овај у представи, а она опет у нашој свести, Режија се доста концентрише на те унутарње муникације које су нам помогле да У првом делу откријемо сву аутентичност инспирације: Драган Зарић је као Елезо-

"вић нашао не само меру него и стил ко-

ји се изванредно усклађивао са разбукталим и снажним Исидором Растка Тадића. Између њих је Крис у игри Мир:

сцену |

ко-

то део простора и времена у коме 052: битише тако да се редитељ пита не сам шта. него и да ли се уоште МУ же нешто учинити против судбине. +чинио је доста за представу али је неховро, мено и показао да оваква „Ташана те ко може опстати на сцени.

У насловној улози Неда Спасојевић. 36 имала и страсти и туге, беспомоћн. али и жеље за животом, а ПР та опет У оној чудној тушености која, о кевиа тета је што није Ма праве партнере у Милошу Жутићу а рон), који је нарцисоидно витлао ИЕ јом, гутао вокале и играо нешто за се изван ситуације, и Марку Николићу, коме је изузев појаве све друго ма И ИЈи до. У њиховој су сцени Милка Лукић, као Ката која је зрачила шармом и не посредношћу, и изванредни Рамиз Сокић (Бекче) у једном кратком сусрету да" ли више туте и лепоте него што је има у целим сликама. Радмило Бурчић је свог кафеџију дао у богатом колориту и игром која је све остало око себе потискивала са сцене. Драган Шаковић, у незахвал-

ном лику суманутог Парапуте, нашао је.

начина да се пробије кроз то наказно тело и буде веома драматичан и упечатљив. Убедљивости је било и у игри Светолика Никачевића (Хаџи Риста), Наде Борозан (Ката) и Мише Волића (Чорбаџи Младен). Огњанка Огњановић је својој Нази дала потребну живост.

Све ово уверава да је јесен у Народ ном позоришту била прилично занимљива, али не и сасвим изненађујућа. Великих и импресивних резултата није ни мотло бити у оваквим подухватима и зато остаје да се види да ли ће значајан уметнички потенцијал овог ансамбла _ бити искоришћен у значајним · представама без каквих нема превазилажења овог доста стандардизованог израза, без каквих нема опстајања у свету уметности.

Петар Волк

СЦЕНА СА ПРЕДСТАВЕ „ИСИДОРЕ, ГДЕ СИ" РАДОМИРА СМИЉАНИЋА У „КРУГУ 101"

јане Коџић више као рефлекс ситуације и стање духа него као лична одређеност у самом лику. Борозан је у наставку доста кратио текст, али то није згусло слојевитост јер су речи постале празније, реплике без праве градације, а уместо ликова држала су се сећања на њихове улоге у првом делу комада. Ту је остало ипак доста нејасноћа, поготово оних око чудне и неразумљиве појаве Гогија тако да је велико питање да ли је цео тај велики пасаж ни требало изводити. Зато редитељ за неке појединости и није мотао да нађе права сценска решења2

Глумци су се изузетно трудили, мада је у том „балу стараца“ било лако склизнути у баналност: Борђе Пура (Живан Бошковић, стари ратник) имао је упечитфивости. Дара Вуковић-Плаовић (Баба Сија) деловала је уравнотежено и са мером, Анђелка Ристић камерном и акварелном игром, а приметни су били Томанија Буричко, Реља Бурић и Миша Волић. Свима њима припада мање или више заслуга што на крају ово необично дело није претворено у плакатски вербализам и што је задржало какву-такву форму.

Бора Григоровић је имао доста тешкоћа са предрасудама које још увек постоје око Боре Станковића и његове „Ташане“. Није то ни „Нечиста крв“ а ни „Коштана“ — већ нешто сасвим треће, без праве литерарне а и сценске аутентичности. Да ли је то дело уопште требало оживљавати 2

Редитељеве резерве су у почетку лако уочљиве и зато се он и одаучио за хладне, толе и тамне површине у сценографији Петра Пашића и костиме Боажне Јовановић. У тој штурости нема места за романтичарске уздисаје и свилене миндерлуке. Све је било припремљено за је Ану мучну и опору драму, али се у томе није издржало дуго па је дозвољена и извесна илустративност и после врло ефектног краја са довођењем Папуте код Ташане сасвим непотребан и старо. модан продужетак како бисмо чули и видели шта се десило након _ многих и мнотих година. Свака слика је прилично затворена за себе и режта се трудила да их отргне од хартије и претвори у јавну исповест свега оног што туши тај свет па и саму Ташану, Григоровић је бежао од великих тестова, силовитих и немотивисаних преокрета и задовољио се чакиу самом мизансцену оним _ најминималнијим. Ако самоћа раздире Ташану онда је

Алек 'Марјано

(Лијрика из магареће клупе

И ако кукуричем, и ако ричем, све то не води ничем. . Опет Ја

Често се детињства сетим,

кад сам хтео са брда да полетим, а успео сам тек да се скотрљам, и сад којешта по хартији шврљам, за нешто друго рука ми није вешта, а можда је и све друго којешта.

Ни Северњача ми над родним крајем, не сјаји више истим сјајем.

Није томе крива Северњача,

никад јој светлост није ни била јача, нето моји уфитиљили фитилт,

па ми зато Северњача чкиљи.

Хоће човек у висине да се винс,

али руке многе држе та за ноге,

хвата се он зубима за ветар,

диже се милиметар по милиметар,

онда они што га држе промене ћуд,

пусте га нагло и он одлети незнано куд.

Неверни Тома изненадио се веома кад је схватио да претерује, јер понешто може и да им верује.

Посвађао се верник са опатом,

а опат њета лупи лопатом,

онда верник докопа пона:

„Божји си слуга, али шта могу, почео си лопатом да служиш богу, лопатом, по леђима мојим,

не могу више скрушено да стојим,

и ето због тога,

пребићу те у име бога!“

Кад осети поп да га много боли, уместо богу, поче вернику да се моли.

делује.