Književne novine

ПОЕТСКО МИШЉЕЊЕ АЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ

Наставак са 1. страш»

Социјална и родољубива поези ја Десанке Максимовић настајале су — како песникиња изјављује

— као „спонтана реакција на жи-,

вот". Социјална песма песникиње није борбена, иронична ни саркастична. Она изражава једино став симпатије према социјално _ угроженим људима из нижих слојева, из народа. У овом ставу посредно је изложена им може се ишчитати читава једна мала критика друштва („Неко се сећа детињства“). Патриотска песма Максимовићеве носи сугестије које произлазе из опредељења песника не само за слободу нације него и за револуцију у животу нације, Ова поезија усмерена је ка позитивном стварању мита о револуционарној Србији (,„Устаници“, „Србија је велика тајна“). Богатећи српску родољубиву поезију у овом смеру, Десанка Максимовић са Оскаром Давичом заузима врх 7 нашој новијој лирици. Рефлексивна поезија Десанке Максимовић будући одређена суб јективним песниковим осећањем, открива слободу у повезивању пАШ | допуњавању, одНОСНО замењивању истина и чињеница о реалном човеку ин свету наше епохе. При том хармонију остварују лирске рефлексије, јер их прожима исти поглед песникиње — хуманизам и јединствен уметнички чин на основу кога добијаји аутентичну непосредност (Тражим помиловање“). Мисао Максимовићеве у рефлексивној лирици сублимисана је у погтску слику најчешће помоћ симболизације. Постајући симбол, општа рефлексија о животу и човеку бива сугестивнија. у оној мери у којој лирска реаАмзација пеле песме стоји на вишем уметничком нивоу, ОАНОСКО уколико постиже са осталим елементима песме — композицијом, изразом, квалитетом стиха и ритма, начином обликовања света, смислом порука и друтим — већу кохерентност. |

Најошттије својство поетскот израза Десанке Максимовић је јелноставност. схваћена као сложенији поступак од уметничке сложености и збот тога један од синонима високе естетичке вредности пи · семантичког богатства. ћЛексички и синтаксички полисемантизам битно подижу експресивност стиха Д. Максимовић. Контекстуално активирање ,неџтралне лексике“, иновације и стилска саужба. неологизма,. естетички ефекат словенизама, локализама и идиома оствађен њиховом, с обзтоом на традицију, метонимијском улотом — најчешћи су обатти _лексичког 'усложњавања текста. Карактеристике индивидуааног израза Десанке Максимовић у синтакси су: саожена реченица грађена чешће од независ нах него реченица зависнот Односа, затим модална реченица императивне конструкпије, у распореАу речи — предикатска инверзија, а у распореду реченица — син таксички паралелизам.

Експресивност речи, коришћева у“ реализацији животне уверљивости поезије Десанке Максимовић. постиже се на особен начин. Тако, именице средњет рода — мното чешће од именица мушког и женског рода — носиопи су експресивног ефекта; демт-. жутивни представљају знак препознавања за поезију Максимовићеве, док су аугментативи бизарност: 'учестала употреба епитета „бео“, „светао“, „зелен“, „ми рисан“ утврђује предоџбу о ствар ности ове поезије као осунчаној, свежој. А бројна употреба имена. биљних врста, птица и животи ња у метафописаним спретовима показује Максимовићеву као великог флоралисту им песника на

ше фауне,

Метафора чини једну ФА основа поетскот израза Десанке Максимовић, Мноштво „погетских метафора“, најсавршенијег облика метафоре, индикатор је богатства. израза и ширине уметничког света Максимовићеве. Истичући обич | во једну црту појава ове метафо| ре, уз посредно коришћење треЋег члана, визуелизују им дубље осмешљавају најчешће посебну, скривену прту, чиме се врши померање обриса појава и њихова уобичајена слика почиње да деАује неодређеношћу или НОВОМ одређеношћу, постајући сама сутестија. Симбол је такоће једна ОД 0основа песничког израза Десанке Максимовић. Док метафора „уз очување слике“ карактерише не_ ку појаву, симбол превазилази по јединачну појаву и уопштавају-

_ћи приказује сложеност света, идеја, порука. Симболизација као песнички поступак који је највише користила помогао је песникињи да у лирској песми као „ма лој форми“ књижевности прикаже стварност у тоталу.

Стих Десанке Максимовић, као израз јединства тематских, језич-

: ких и ритмичко-мелодијских струк-

· тура, представља једну врсту сло-

боднот стиха. Његов, стуб је про менљива силабика: неједнака дужина стихова и низање стихова по "реду Који није утврђен. Најчешћи стих је једанаестерац, али читаво Аирско дело песникиње има само једну једину песму испевану у чистом једанаестерцу („Самоћа“). Различита силабика у песми Максимовићеве учествује у остварењу углавном трохејског ритма, чиме спонтаност слободног стиха постаје уверљива, јер је ритам заснован на природним оссбеностима нашег језика — на трохејском фразирању.

Мада лирика Десанке Максимовзћ има велики број рима, слобода у распореду рима и превага вокалне риме (која кореспондира са асонанцом) представљају оне релевантне чиниоце за констатуисање слободног стиха песникиње. Иако је претежни део песама испеван у строфама, структура строфа је непредвилљива, што је такође карактеристика слободног стиха. У поезији Десанке Максимовић постоји тенденција, генетички гледано, да се строфе разграђују и уступају место астрофичној структури. Преобража» вајући се од елемента песме у песму саму, строфа Максимовићеве губи у организационо-композижионој функцији а добија у екс пресивној, постаје непосредан и3раз мишљења и осећања песника — што и чини бит слободног стиха. ·

Поетско мишљење Десанке Максимовић афирмише моћ спознаје субјекта. Антинихилистичко је. Осећајући, уосећавајући се, волећи она открива и гради свој уметнички свет. 7 и поезија у слици света Десанке Максимовић су измирени — то је поезија хармоније. Субјект ове ли рике више је срећна но трагична личност, мада је често и једно им друго у исти мах. Због пролазности и непоновљивости инаивидуалног трајања песничко Ја је трагично, али коначна смрт јединке прихвата се.као незаобилазни тренутак у животу рода или вечног постојања материје. Будући да је полазиште песникиње рационално, њено виђење света је претеж» но оптимистичко. Релација живот „смрт није основа која даје интензнтет поезији Десанке Максимовић. Онозшто овој лирици сбезбеЂује трајну актуелност и модерност јесте њено бављење односом живот—бољи живот.

Особеност песничког субјекта у поезији Десанке Максимовић је доброта. Максимовићева припада оном типу лиричара које је Борис Пастерник једино и сматрао песницима, говорећи: „Само до бар човек може бити песник“. Доминантна емоција у песничком делу Д. Максимовић је љубав. Она је основа односа међу персбналностима ове лирике и критеријум људске вредности. Човек јесте онда када воли — порука је песникиње. Десанка Максимовић се љубављу борила против песимизма, апсурда и смрти. Док се у сопској поезији ХХ века Милан Ракић супротстављао краткотрајности индивидуалног живота интензитетом доживљаја: „Да про живим животу тренутку јехном“, Десанка Максимовић то чини квалитетом свога идеала: „Рођена сам да живим за другог“. Хумавизам је темељна тачка у поглеАу на свет Десанке Максимовић. Током педесет година песничког стварања садржина њеног хуманизма се мењала: од. акцената христијанизације на почетку стварања до тежње за остварењем хармоничних друштвених односа меБу љулима. ј .

Верујући у могућност целовитог човековог живљења у нашем историјском тренутку, песникиња у збирци „Тражим помиловање“, преко апела цару, упућује лирски апел читаоцу, настојели да снатом своје уметности покрене пле менита осећања и савест читалапа. Време у поетској стварности Десанке Максимовић пројектовано је у песмама из првог перисда стварања као доживљено време јединке, а у песмама средњег периода као време историјског живота националног и социјалног колектива: У савременој лирици, у циклусу „Тражим помиловање“, Максимовићева се бави временом најшире и уопштено: симболима типова људи („наивни“) или симболима односа међу љу дима („свргнути“) она приказује време као дуто трајање човекове нецеловитости. Због тога и тражи помиловање за све људе. Визија целовитог света у поезији Максимовићеве има свој-ред вредности који почива на хуманизму. Међу вредностима су на првом месту доброта као човекова најдубља иманенција, љубав као врлина, праштање као принцип у интеракцијама људи, слобода на различитост као могућност испољава» ња индивидуалних вредности сваког појединца, без принуде и без униформности.

Поетски свет Десанке Максимовић није реализован репродуковањем и преобликовањем објек' тивне стварности, од које она похази, већ стваралачком имагинацијом, којом гради нову ствар ност. С обзиром на начин конститунсања уметничке о стварности, имагинација ' Десанке Максимовић носи две главне карактеристике: „стварање лепоте“ помоћу

- У ОВОМ БРОЈУ КАО ВИЊЕТЕ ОБЈАВЉУ-

ЈЕМО ИЛУСТРАЦИЈЕ СА ХЛУ МЕБУНАРОДНЕ ИЗЛОЖБЕ „ЗЛАТНО ПЕРО БЕОГРАДА“ — ИЛУСТРАЦИЈА АДОЛФА БОРНА (ПРАГ) ЗА КЊИГУ „ТРОФ МОНТЕ ХРИСТО“ АЛЕКСАНДРА ДИМЕ

кореспондирања са објективно ле пим и „подигнутост“ уметничке реалности, очовечење предметног света, симболизација као прима ран уметнички поступак. Због пре ваге одређене врсте детаља у ЧУА но-опажајној сланци у

резланости, стваралачка имагинација Максимовићеве показује се као оптичка. Природу стваралачког рада песникиње кађактеријпе „моментана концентрација“. Песма Максимовићеве настаје обично у једном блоку, под, инспира» цијом. Враћања написаном тексту, интервенције песника чешће се своде на скраћивања, сажима ња нето на проширивања. Али, упркос овоме, може се рећи да су ошширност или општа места у неким песмама Десанке Максимо вић главна опасност за њихов у-

"метнички ниво.

По схватању Десанке Максимовић, поезија доказује свој квалитет унутрашњом доследношћу, Читаво песничко дело Максимовићеве је кохерентна целина. У генези ове лирике препознаје се ис ти она принцип који је својствен и организацији њене појединачне

паеме, — хармонијски принџип. Најбоље збирке Десанке Макстмовић: прва — „Песме“ (1924), средишње = „Песник и завичај“ (1946) и „Мирис земље“ (1955) и савремене — „Заробљеник. снова“. (1960) и „Тражим. помиловање“

(19649) — свака понављајући уметнички квалитет претходне збирке, али на вишем нивоу, одржава ливију унутрашње доследности, али показује истовремено стални уз лазни ниво што се тиче естетичких вредности.

Однос читалаца према поезији Хесанке Максимовић је прилично сложен. Једноставност површински очитована у јасноћи језика, лакој препознатљивости предмета, ритма, мелолије и поруке привлачи читоце. „Најбоље књиге су оне за које сваки читалац мисли да би их могао написати“ — максима је Блеза Паскала којом би се могла објаснити популарност песничког дела наше песникиње, Међутим, сваки лирски текст Мак» симовићеве у својој једноставности је врло сложен, јер је многозначан. Разумевање ове поезије зависи и од културе читалаца, Од способности да дело доводе У најразличитије односе и везе на основу његове сугестивности Једна од битних својствености поезије Десанке Максимовић јесте да је прихватљива и у најширем кру. гу публике као и од најсуптилнијег читаоца, какав је, на пример, била Ана Ахматова, можда највећа поетеса нашег столећа, иначе преводилац Десанке Максимовић, Најбоље песме Максимовићеве о-

могућују читаоцима враћање ис- о

конским извориштима људскости, а у томе се налази и гаранција њихове непролазности.

Љубица Борђевић

ЕНБЕА ФРАЊО БЕРИША; МАУСТРАЦИЈА, ЗА МОНОГРАФИЈУ „КОСОВО“ МИХАИЛА |

МАЛЕТИЋА · ~

уметничке ·

личност и СРЕДИНА У РОМАНУ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

Наставак са 1. стране

Круг неспоразума се проширује односом према другим личностима (грофица Панова, Парк и други), Питање одбране индивидуалитета поставља се у светлости оних питања која су вечни предмет литературе. Је ли егзистенција примарна или треба дати приоритет одбрани индивидуалитета уз све жртве које такво одрицање доноси На тим ретким

'· местима романа није лако одво-

јити шта је патетичан однос пре-, ма животу, а шта чиста трагика. Такво једно место наводимо као илустрацију: Рјепнинову спремност да се одрекне јединог ослонца у животу — своје жене, да би јој обезбедио мирну старост, а уједно и њу решио јединог ослонца, — тумачимо као трагични раз дор личности, кидање последњих веза са животом, додавање ионако црној судбини још неколико тамних нијанси, али уједно и као књижевну конструкцију, јер НаБа не саотштава свом мужу да ће добити дете, да би на тај начин ојачала ионако слабе виталистичке снаге и да би се, тим неспоразумом, засводио лук романа (који у тој ситуацији и не би могао бити другачији а да не наруши основну хжонцешију на којој је грађен). : Карактеризација личности се отуда одвија на два плана: на спољњем (у односу према средини, заправо изазвана средином) и у оној природној метаморфози личности која би се одвијала и без тако трагичних спољних околности. То је највреднији слој романа и бесумње да његов најдубљи смисао треба тражити у том слоју. Има мноштво асоцијација. главнога јунака које означавају песимистички доживљај, инициран не само психолдшким него и физиолотшким детерминантама. Као и у другим романима, Црњански је оставио мноштво дилема читаоцу за решавање. Једно од њих је то вечно питање: је ли самообиство акт храбрости или кукавичаука! Попут великих романсијера, Црњански не улази у тумачење, у мотивацију која би имала визију есеја. Он је сликар људских нарави и уколико обухвати вите трагичних људских раскршћа, укоАико постави (не мора да их Од-

· тонетне) више људских дилема, у-

толико је више обременио садржај романа.

Очито хиперсензибилан, јунак „Романа о Лондону“ има снажно развијену моћ посматрања и самопосматрања. Мада њетов унут-

""рашњи живот" није назначен У

свим димензијама, очито је то личност која уме да супротстави све разлоге за и против им, мада се изражава најчешће само у смисау самопотврбивања, она нема великих дилема, јер писац покушава да у име великог животног искуства и читаоцу наметне те судове као резултат готових споро ва, а не и спорова који још трају (мада има и супротних примера). М том погледу Рјепнин има и моћ антипипације која, на жалост, није грађена на основу само реал. них околности, него више на основу туђих живота који су илустровали једно опште осећање (незадовољства животом) и тако доводили до неминовног закључка у коме се смрт узима као спас Од живота. У том смислу илустративно је недавно самоубиство ис такнутог француског писца Анрија де Монтерлана у чијем делу налазимо следећи став: „Самоубис. тво се врши из поштовања према животу, кад ваш живот престане да буде достојан вас; а шта има часније од живота>“. Према томе, тематика о којој расправљамо не може се аподиктички решити, јер је могуђе да су чак и дивергентна тумачења довољно мотивисана, па се у том.светлу може финале романа, односно стваралачки поступак Милоша Црњанског, и бравити и критиковати.

У нашем тумачењу такав крај превасходно би требало бранити, као логичан резиме целокупне настројености јунакове. Друго је питање што се у прелиминарном току, у време када постоје разновиде, могућности, могло поставити и питање друтачије оријентације овог необичног јунака које би водило чак Ао оптимистичког дОживљавања живота, у врсти људ "ске активности коју изражава филозоф Џон Дјуи тврдећи да је „ак тивност, заиста, јелина истинска суштина живота“. Но романсијер има неприкосновено право да изражава свој став, односно да.по слободном опредељењу моделира судбине својих јунака умножавајући неодгонетнуте знакове пита. ња око њих (Рјепнин би, вероватно, окончао свој живот на сличан начин и без „декора“ емиграције).

Одломак

Радомир Ивановић

ЛЕТОПИС

Бугарски часопне о југословенској књижевности

Ботарски часопис „Пламен“, који излази једном у две недеље, у најновијем, 22. броју за ову го дину, објављује неколико прилога посвећена југословенској ли тератури,

Најпре, под насловом „Југословенски писци — пријатељи Бугарске", објављени су преводи по једне песме три југословенска песника, који се баве и превођењем бугарске књижевности: Десанке Максимовић, Ширила Злобеца и Влазде Уротевића. Песме Лесамке Максимовић превео је Иван Коларов, а песме Злобеца и Урошевића Ганчо Савов. Уз преводе песама штампане су и кратке биобиблиографске белешке о југо словенским писцима.

Након песничких превода, такође уз белешку о писцу, објављена; је ратна прича Ериха Кот „Разговор“, у преводу Методи Карастојанова.

Томе следи чланак Ганча Савова, који је недавно боравио “ Јотославији, о најновијим књижевним збивањима то о веНЕкНи књижевностима. Његов је чланак подељен на четири дела. У првом познати бугарски критичар обазештава читаоце „Пламена“ о процвату романа у савременој српској књижевности, указујући на веке опште карактеристике наше најновије романсијерске продукције. У другом делу осврће се на прошлотодишњу НИН-ову награА за роман, која је додељена „Роману о Лондону“ Милоша Црњавског, обавештавајући бугарске читаоце о неким карактеристикама награђеног романа, као им о општим цртама стваралаштва овог великана савремене српске књижевности. У трећем делу Савов се осврће на велико интересовање савремене словеначке књижевности за проблеме живота о младине, наводећи у потврду своје тезе низ дела посвећених разматрању живота савремене омладине у Словенији. Најзад, Савов даје осврт и на савремено поетско стваралаштво у Црној Гори.

Овај мали преглед савремене југословенске књижевности завршава се приказом „Изабраних новела“ Иве Андрића, које су прошле године изашле у издању софијскот издавачког предузећа ..Народна култура“ из пера. Енча Мутафова. Пошто је то' прва књига Андрићевих човела на бугарском језику рецензент указује на неке специфичности Андрићевог при поведачког опуса, осврћући се особито на отште карактеристике Андрићевих хероја, композицију његових новела и његов стил. Називајући нашег писца „великим ствараоцем“. „антересантним .мисАмоцем“ и „мајстором композицеје и прецизног стила“, Мутафов сматра да је Андрићеве хероје тешко окарактерисати познатим категоријама. По многим плановима у психологији људи, Андрић је, по бугарском рецензенту, близак Достојевском, иако се. њикове поетике принципијелно разликују и припадају различитим елохама. У погледу на живот Андрић је, пак. „оптимистички тратичар“. Што се тиче Андрићеве композиције, она је на бугарског репензента такође оставила велики џтисак, посебно спокојством с којим је наш нобеловац приказао узмућена давна времена. Најзад, својом композиционом техником. запажа бугарски критичар, Анлрић је имао доста додирних тачака с великим бугарским писцем Јорданом Јовковом

Ова! мали „блок“ посвећен тутослаовенској књижевности у .Пламен“. који је оптав Савеза богарских писаца, треба свакако поздравити и пожелети витле прилогта ин у богарским и у мнаттим часотисима., коти би хопоинели бољем _ упознавању _ књижевног стваралаштва два суседна народа.

СВОЈИМ

ЧИТАОЦИМА И САРАДНИЦИМА

РЕДАКЦИЈА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ ЧЕСТИТА НОВУ 1973. ГОДИНУ

квижетриоит 2|_______--_