Književne novine
Стеван Раичковић
|
·" Таса Ш_
Дуго се нисам ни сетио Тисе.
А мојг песме о њој
И њене жуте воде у мојим белим стиховима
Теку
Већ засигурно :
(Између празних маргина као измеђ пустих обала)
Тромо
Али далеко им дубоко
У заборав.
(Долазе нови песници“ Са непознатим својим именима
И друге неке водг
Друге реке теку уз њих као сенке | # њихове...)
Али ево . У том баш и таквоме времену У коме се ни ја чак нисам њепога више
сећао имена Изненада (Као да ми је у шетњи Иза леђа | У Неко ноћу нагло ногом = Трупнуо) | У отвореној новини Свакодневној И бат на тој страни случајно прво . 7 раскриљеној Између дугих наслова са неким ситним вестима
И ступиа
(Сада све ређез) “
Где неки узалуд траже изгубљену своју давно родбину
И слика неких лима
· Неких кућа
Улица И хрпге неких бројева
Ево
И њеног Струјног и зујног Губљивог
Али гле како крупним и црним словима 5 меписанота имена:
Тиса...
И уз њу
Као чамац привезан
Додате још једне речи... расте.
Тиса расте
мг Тиса.
'И то' баш кад је" у мени била ево најниже “у : пала.
И ево
Рећају се већ дани
А њено мало
И магновенско
Тако скрајнуто
И као висински целац Недодирнуто
Већ дуго
Име
Не силази са страница новина.
Ево је опет у наслову: Тиса прети.
И уместо оних
И онаквих
Или бар некако им по нечему сличних Речи
Које сам
Ја
Као њен можда једини и највернији љубавник од када теме.
Везивао уз то име
Сад видим и неке речи необичне И скоро туђе И сасвим неспојиве.
И слике око њенота имена видим И на сликама људе са повијеним леђима и ашовима испруженим И људе са врећама пуним песка Како подижу бескрајне и бесмислене неке зидове
Дуж њених (дуж мојих) обала. Па опет: Тиса хара.
И отет уз њено име
Неке речи |.
Само сада већ сасвим опасне
Као да се прича о некој опакој болести
'Или о разбојнику који крстари око наших мирних домова
Или о некој дивљој звери залуталој У наше питоме крајеве.
И ево Не само речи око њенога имена
Него м њено име Та реч Тиса
Постаје неосетно све опасније Све више змијско
(Као да те по тедна змија
Свакога јутра Увијена У танке и провидне странице
У сваком примерку новина).
Тиса је однела и своју прву жртву.
И ево како већ њено име Постаје полако им смртоносно Као да крије у својим словима · И нешто неизбежно
И страшно
Као мализно.
Ево небројених слика У новинама Међу којима кажу им слика тодине.
Ево колевке на слици | Како се љуља.
Сама
У поплављеном дворишту
(Као. откачени чамац на пучини).
И ево усред воде
На димњаку
И живог петла
Како стоји поред петла од лима
(Као поред свога споменика).
Ево и слике
У колору
С трбухом једне риђе краве Који плови улицом
(Као далека ада у заласку)...
Тиса се излила у дворишта
И у новине . . И не зна се зде је крај више њених обала.
А сада
Бар неколико речи да заустим И о себи
(Који је све то
Заједно с другима
Помно
Са свота спрата
Из својег собе
Пратио).
Ја сам је доскора. У себи Сасвим бранио.
И помало пред другима.
А сада вишег ни у себи Тису не браним.
Ал ћутим о њој.
"Као да враћам неки дуг.
Можда је и она тако у себи некад сакрила Претешку једну моју мисао
(И мој плач)
Кад сам на једној од њених обала.
У неком давном сумраку
Ослоњен о стабло
Стајао.
(Сигурно да је м она ћутала.
Јер нико није О томе Никада ништа сазнао.)
Ево на насловној страни
Њенога имена
Исписанога крупнијим словима него што је исписано име државника.
И ево њенога имена Крупнијег и од самога имена новина.
И на слици:
дуге колоне војника Под лемовима
Који кроз ноћ светлуцај Дуж њених (дуж нотни
обала.
Тису је војска опколила.
МАРИЈА УШАЦКА: ИЛУСТРАЦИЈА ЗА КЊИГУ „ЗАМАК НАД ЦРНИМ ЈЕЗЕРОМ“ КОРНЕЛИЈЕ ДОБКЈЕВИЧОВЕ СТЕВАН РАИЧКОВИЋ
Тиса се вратила
Мирно
И обично
Као да је била залутала.
Као да јг била ослепела
Или изгубила памћење
Па се одједном
У неком непознатом пределу Нечег
Из бившег живота
' Свога
Сетила.
И зато.
Ни ја сад више нећу да причам о томе Шта те свег она у својој болести
За собом
По тубђим двориштима ш судбинаме Оставила.
И како је м мене |
Као свог неког старог и јединог јатака
Данима
(У моме ћутању
И у мислима мојим о томе да је ту неко можда некога ипак издао)
Кушала.
Ја ћу се њеноме имену можда још. једном поново вратити
Као што се и она У своје корито
И мени:
Вратила поново.
Тиса се вратила мирно и обично...
И ту је могао бити ш крај Овег песме Или приче о Тиси.
Али она и ја смо повезани и другим неким тајним и невидљивим концима:
И правог неког краја Између мене и Тисе још неима.
Ево песника
. Који тамнује у свом мотиву
Као у невидљивој и тешисој некој кули,
.
(У време Кад је и последњи заточеник већ и чувени Шпандау заувех напустио).
И он
Са свога стола,
Открива сад и једну птицу Како укосо
Прелази преко његовог прозора.
И нестаје иза зидова У плавети Заједно са његовим мислима.
И песник слути
Како птица
И њетове мисли
лете сад већ изнад Тисе Далеко
И са високих . И плавих својих спратова,
Гледају у ЊУ
Како лагано И жуто Замиче
Иза зелених ада
И кривих окука...
Драгослав Грбић
Сбешкођина поражениг
САН ПОРАЖЕНИХ
Збива се нешто од злочина теже: поражени у одбрани свог града по развалинама поспали леже
ко кад се испуни велика нада.
Кроз прозеблу крв надошлу у шаке само синове нерођене ишту
да их одгурну ко исцељен штаке стасале за рат на првом ноћишту.
Сањају а свој сан више не виде, ни жене различите по узрасту пошле да плач покопају у крило,
само храбрима прекасно завидг што су могли да у камен урасту јер нису главе дали коме било
ПОНИЖЕЊЕ ПОРАЖЕНИХ
Престрого кажњени за тубе грешке измичу испред постиђеног брата бунмајући поклике витешке
из неког давно изгубљеног рата.
А нијг им више нидочег стало: месец их заварава поводљиве, просењено одело им је спало
на кости влажне ко стабљике гљиве
Бунтовника су назвали злочинцем и гурају га из претесног строја да им се сличност с њим не помене, ,
па замењују своје туђим лицем у одорама још невиђеног кроје да их никад не препознају жене
СВЕТКОВИНА ПОРАЖЕНИХ
Дан је кад се храбар не може бити: подвиг не величају очевици. Поражени посрћу ко напити сумраком по ком се пресрећу свици.
Отишли с места на ком се страда. победнику ће песмом да угоде кад их је издала последња нада да ће синови да их ослободе.
Не умеју да куну небо туђе ни да. се правдају далекој деци закључаваној пре мрака у куће,
зато певају све луђе и луђе _ па се над зором надмећу одјеци док у колу зазе: на умируће. „ти ђ
ОПЛАКИВАЊЕ ПОРАЗА
Злочин се понавља, побуна траје. уплашени штите лажни поредак
а поражени плачу због издаје
и не знају више ко им је предак.
Насрће ветар на ониске старце и смрзава им омекшале зене, а они чекају топле поветарце и да се све на боље окрене.
Њихов подвиг нема ко да преприча, памти се. место где је пораз слављен. и бројнији проглашени за јаме -
зато се њихова патња велича и обнавља се ко предео плављен кад жроз невреме без тела пешаче.
_ОБМАНА ПОРАЖЕНИХ
Осуђени на мучења прастара
све док их кречом не полију босе мисле да се за њихов пород ствара град над чијег се темеље надносе.
Победници им надгледају стопе док се ребрима уз литице пењу да усправљени изнад глава склопе руке још дужне кључалом камењу.
„Силазак је исти ал нада је већа
· да неће умрети док се не попну
још једном погнути ко у јуришу
пресрећни што ће то да их подсећа. на жрик бродоломца упућен копну по ком се набрекли извори њишу.
ПОБЕДА ПОРАЖЕНИХ
Поражени су ал инатом глођу камен где се каменом не зида и прејаки су да одмене вођу видовитога од њиховог вида.
Сабрат њихов уместо њих Тауче им са затрављеним очима чека. да од звезда падавица науче како ће га познати из далека.
Победили су а не памти их нико ко победнике измењеног хода до места с ког су у патњу вођени
ко да нису хтели ништа велико,
да их је однела варљива вода, или да нису били ни рођени.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5
ратова авина дим