Književne novine

ПРОТИВ КЊИЖЕВНОГ | МЕНАЏЕРСТВА

Наставак са 1. стране

различитом писменошћу – пишу најразноврсније хронике, књижевно обојене биографије и монографије, што се са мање или више амбиџија писањем бави огроман број људи свих професија. Али опасно је по културу у целини ако се равноправно са оним што је уметнички вредно, што је у светским или нашим размерама врхунско, или и пре тога, афирмише и оно што је према нашим

предрасудама куриозитет по окол-

ностима настанка. Узмимо, на

пример, категорију тзв. сељакаписаца, која је прихваћена чак и у неџам озбиљним разговорима,

Неколико тзв, сељака-писаца дали су вредан допринос литератури, али не зато што су сељаци-писци, него зато што су пис

ци. Наша јавност је, међутим, преко свих средстава информисања и речитих менаџера више обавештавана о сељацима-писцима него о врхунским уметничким ства>

раоцима, као да нико од данашњих и некадашњих српских и ју“ гословенских писаца није са се-

да, п као да и у најразвијенијим земљама врхунски књижевници,

(чак, врло честој) не живе у ма“ дим местима. Поменути пример апсурда, као и многи други, дали би се сопиолошки објаснити као предузимљива реакција на постојање кланова у култури, али, на жалост, клановска реакџија против кланова. -

Потпунији разговор о функционисању сложених контаката измеЂу књиге и публике,. посебно кад је реч о невољном проблему продаје књиге захтевао би узимање у обзир личног ангажовања многих аутора на продаји књи: та. овом тренутку читавом земљом, "према најудаљенијим сеоским школама, кроз болнице и сва могућа надлештва крстаре самоуверени аутори разних публикација, а поштари неуморно разносе ненаручене књиге. Тешко бисмо се могли утетиити логиком, „боље ишта нето ништа“, Уместо да се популаризује и продаје добра књига, промућурни скрибомани, опсенари и хохштаплери извлаче чак и од културних рад. ника лична и друштвена средства, користећи необавештеност и тра> диционадну духовну, и физичку, лењост.

БОВ

Арута · вид _ проблематичног приближавања књижевности пуб лаици јесу књижевне трибине. У Београду их има доста; неколико сталних и више повремених, а све их је више и у унутрашњо“ сти, Оне су неопходан облик културне и књижевне активности,

и потребно их је још више, но '

није тешко закључити, кад се погледа њихов репертоар и про фил, да често не испуњавају сврху постојања. Програми се не праве унапред и плански, него набрзину, да се форма задовољи. Тешко је пресудити кад су оне више изневериле намену; да ди кад су групашки опредељене и кад се исти људи и исте књиге на њима појављују, или кад су прављене на дохват, од тема и предавача који су при руци. траг

Књижевне трибине у унуташ њости још су специфичније, Будући да су оне једини начин да се дође у директнији контакт са писцима, то је и интересовање за њих веће него у великим грааовима. Врло често. књижевне вечери су у мањим градовима прворазредни културни догађај, од кога се очекује да примакне центре културних збивања и актуелвих догађаја. Међутим, није редак случај да се очекивања не испуњавају, или да се о збива њима и токовима у књижевности са ових манифестација понесу половично тачни утисци. То се обично догађа из два разлога. Понекад је организаторима таквих књижевних трибина превасходно стало да оправдају своја радна места и да утроше фондове пред“ виђене за културу, па им је друторазредна брига .профил учесни“ ка. Ови обично преко приватних познанстава наручују број писаца које из Београда треба допре. мити; имена и текстови нису. битни, поготову ако је ударна сната у екипи један популаран писац из школског програма, посебно дечји писац. Но још чешће сами поједини писци, путем личних контаката, обезбеђују учешће на трибинама у унутрашњости, па се тако ствара једна врста књижевних номада, претплаћених учесника свих скупова, јубилеја, књижевних пролећа, јесени и осталих тодишњих доба. |

Морализаторски приступ овој појави показао би и нешто што бисмо могли назвати педагошки неповољним лејством на сасвим

__КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ_ 9.

1 мдаде писце: ПОШТО се одласци џ унутрашњост обично пристој-. но хоноришу, то КОД младих, а.

по правилу материјално незбри-

нутих, писаца ствара илузију да

је боље мувати се по местима тде може да наиђе неки књижевни менаџер, и да с неба падне хлеб без мотике, него писати или нешто друто корисно радити. Али

' важније би од развијања оваквих

запажања било кад би се направили некакви прегледи досадашњих и будућих књижевних мани фестација, и кад би неко компетентно и добронамерно тело, можда у оквиру књижевних удру“ жења, помагало трибинама и при обличавању програма и при ус

"постављању контаката са писцима

које одређена средина жели. ;

На тај би се начин стварала аџтентичнија хњижевна публика, што је свакако један од неопходних · предуслова – побољшања. како судбине књите тако и поло“ жија и угледа писаца.

“

Чедомир Мирковић

_Фији (која је, још пре десетак · тодина, безуспешно тражила спас

· телевизијом и њеним документа

фестивал такође појавио на по

'у суперспектаклима, видећи у њи: ма једину шансу за обрачун са

ристичким методима) На три минула ФЕСТ-а могли смо, се“ свим лепа, да сатледамо како је тај процес даље текао (јер, срећном игром, случаја, ФЕСТ се као

четку нове деценије, 1971, у вре“ ме кад је започињала и једна нова епоха. филма, обележена код нас само кризом домаћег „аутор“ ског филма“ и једном производном збрком, над којом је почела лебдети мора преживелог ратног суперспектакла са страним звездама и звездицама, од чега су управо почеле дизати руке кинематографије које су тежиле свом оздрављењу!),

Док је југословенски. па и европски, филм нагло старио (свака част. изузецима, која би се се могли набројати на прсте!), амерички филм је почео нагло да

НА 2, 5. И 8. СТРАНИ ОБЈАВАУЈЕМО СНИМКЕ ДЕЛА ИЗ УМЕТНИЧКЕ ЗБИРКЕ

ЈОВАНА ДУЧИБА У ТРЕБИЊУ — НА СЛИЦИ: РЕНЕСА

_ ФЕСТ —

ДАНИ ФИЛМА Наставак са 1. стране

Самим тим, од гледалаца. савременог „комерцијалног филма“, који ни мало не личи на нека, дашње холивудске супер-спектакле типа „Клеопатре“, нова дела. Кјубрика, Тарковског, Буњуела, и Јанча захтевају приличан емоционални и интелектуални антаж“ ман, као што га на свој начин импресионирају и својом ефектном кинестетичком лепотом. У томе смислу, прављен с новим амбицијама претрпео је трансформапију чак и стари добри „лридер“, чији су представници на овогодишњем ФЕСТ-у два у свакоме погледу сјајна филма, Кополин „Кум“ и Фридкинова „Франпуска веза“ (од којих у првоме сусрећемо читаву галерију психоаошки изванредно вајаних ликова и карактера, док се у другоме кроз „акциони жанр“ прави једна. сасвим модерна варијанта „филма стања“), Наравно да у поређењу са „Фравцуском везом“ и „Кумом“, тим „полицијско-гантстерским причама“ нашег доба, чак и једна Хичкокова „Френезија“, прављена руком старог мајстора али на стари начин, де кује као филм другога реда...

Рано је, дабоме, да се праве било какве детаљније и глобал“ није анализе овогодишњег ФЕСТ-а (јер, у тренутку док се буде шам> пао овај текст, ФЕСТ још неће бити завршен), али без обзира на то, тлавни токови светске продукције, сабрани на београдској смотри, могу се већ сада уочити, као и онај основни принцип на коме та продукција почива; повратак публике филму сразмеран је повратку. самога филма једном новом. реализму!

О каквом је реализму речг

Тај нови реализам, седамдесетих тодина, најпотпуније оличен у новим америчким филмовима, апсорбовао је многа искуства и сензибилитет разних европских „нових таласа. који су, жезлесе“» тих тодина узармали темеље стандардне холивудске продупије (која је, истини за вољу, била узнемирена и у сопственој кући диверзијама њујоршког „анлерграунда): Годар и компанија у Европи, као и Ворхол им компанија у Америци, почевши дрско и ван свих. „правила“ да се играју филмом (а иза сваке од тих „игара“ стајао је по неки другачији „ауторски концепт“!), мада им то није био превасхолни циљ, СТВОЗИЛИ су климу погодну за неопхолне про-. мене. у америчкој кинематогра-

| спектакуларност

НСНА ВАЗА ЗА ПВЕЋЕ

се подмлађује; полу-професионал"као | „Мирни јахачи“

уано: прављени | филмови, „Вудсток. · или (који су постигли изванредан ко“ мерџијални успех, мада су на „ма“ ла врата: мшли у дистрибутер ску мрежу), представљали су само једну прелазну фазу на путу ка новоме реализму, док су филмови као „М. А. 5. Н“ и „Квака 22" (реализовани с доста новаца, али и с доста инвентивности) послу“ жили као одскочна даска за прав“ љење новог филмскот спектакла, који ће убедљиво негирати дух „Клеопатре“. На ФЕСТ-/ 1971. и 1972, године сагледали смо тај део

пута...

На трећем ФЕСТ-/. ових дана, гледамо нове веома скупе филмо“ ве из Америке („Кум“. „Францу“ ска веза“, „Што те тата пушта саму“, „Кабаре“), Енглеске („Паклена поморанџа“, „Магбет ) или Совјетског Савеза („Рубљов“), ОД којих сваки делује као спе: такла своје врсте — међутим, је само једна страна медаље, јер испод ње кри“ ју се мното дубљи садржински = артистички слојеви, битна питања која подстичу дух и машту са“ временика. г с о филмовима који коштају стоти“ нама хиљада долара, сведоци смо (као у случају Кополиног „Кума“ или Богдановичеве коме дије „Што те тата пушта "саму ), ода у кадрове током снимања често џлећу микрофони (јер се снима тонски, без накнадне син хронизације, као да је реч о нај“ обичнијој телевизијској продук-

цији!). Да ди је то због аљкавости

младих редитеља Ни говора!,.. Реч је о карактеристичном дета" љу који веома добро илуструје тај нови дух читаве америчке, па и светске продукције — ону нову спонтаност коју та продукција доноси и с којом осваја тледалиште, успостављајући непосредан контакт са сензибилитетом савременика. Да се, некада, вилео тонски микрофон у било „коме кадру · „Клеопатре“, то би био прворазредни куриозитет, па и скандал, забележен од стране

- историчара филма — а у једно-

ме „Куму“. опет, то је нешто са свим природно, баш онолико ко" лико је и сам „Кум“, као филмско дело, природнији од „Клеопатре !

Трећи ФЕСТ, дакле, суочава нас са једним новим почетком филмског „бизниса“, али. и са почетком једне нове филмске епохе у којој се филмска уметност, по ко зна који пут, на један дру' тачији начин окреће према живо“ ту _ свакодневице, Судећи тим чином и нову радозналост публике.

" Слободан Новаковић

о У -

Па ипак, иако је реч

ом трпе. тениса

_ ЈУ сулудом тВрАњОМ

| сложености и дискретно понео а

· зумна и разложна.

ЛЕТОПИС ва Митологија

у модерном роману

НЕДАВНО се у Америци и Ентлеској истодобно (Принстон јунивер. сити прес и Оксфорд јуниверсити прес) појавила књита Мона 1. Вајта са горњим насловом „„Муојо гу 1п #ће Модегп Моме!"). тим поводом објављен је у америчкој и енглеској књижевној периодици низ приказа који наглашавају вр-

лине ове књиге, али их има и так-,,

вих који износе низ критичких опсервација. ·

Критичари се слажу да је мит у модерној литератури веома теш ко третирати прецизно и разбори.

" то, Бројност асоцијација које мит | охрабрује извесне зло-

омогућује, слутне и замишљене неодређености, а дубоко значење које се уз коришћење митова готово подра зумева, инспирише у тумачењима сталне редукције, које кулминира»

да је читава литература. „стварно __ форма" јед: ног јединог мита! Вајт врло ра> ложно разоткрива те клопке које чиве подразумевања и термино лошке заврзламе и он предлаже чвршћи терен за тумачење, терен на коме би се уместо термина

"мит, око кота се заплиће мното

вишесмислености, _ употребљавао термин префигурација и на коме би се проучавади начини деј ства митолошких мотива као свес, них делова романа. Модерни романсијери (изузев Кафке, на при. мер, који ствара митове и чију су. тестивност др Вајт назива архе типском) заиста не обелодањују „митску иматинацију“, већ „све сност митологије". Они експлоати. шту мит калкулишући. Али, наглаттавају критичари, има дакако пи саца. који се пористе митовима. изражавајући оно што желе и код њих је врло тешко тврдити да. су митови само „скела у процесу композиције“, помоћно средство дакле; мотиви су код њих присутни да би били препознати.

- Др Вајт цитира познато Маркс ово мишљење по коме су грчки ботови. у техничкој ери бесмислени. Каква би њихова улога могла

"бити Удога средства. које подр-

пжава) рездистички- садржај, дода»

је: дубину једном литерарном, ар-

тистичком. садржају, · кохерентно значење фФрагментарним, поједи-

· начним реалностима (готово онако

како је Блиот третирао Џојсовог „Улиса"). Пробдеми са модерним романсијерима, међутим, тек на том месту искрсавају — тврде критички склони приказивачи. Јер, на крају крајева, сакрити алузи> ју да би се потом објаснила и разоткрила није ништа друто до признавање неуспеха (случај са Апдајковим „Кентауром"“). Вајт се не слаже са. Грејвсовом идејом да може постојати „неодтоворно коришћење мита", али њетов термин „конфузија" неодољиво вуче 7 дис кусију о Броху и Битору. Он не успоставља. границе, или тачније, уочљиве границе свом употребља» вању префигуративне технике пре. поручујући као свој позитивни критеријум само став да митоло ки роман треба да „оботати" на. ште разумевање примарне реалистичке теме.

То, разуме се, није довољно. Ако „префигурације" треба да додају једну екстрадимензију пред: виђеном реализму оне морају да буду прецизне: компатибилност: из међу Аословног и префигуративног постаје примарно питање. И колико различитих префигурација могу бити егзактнег У најбољем случају. оне могу префорсирати, а у најгорем ·замуџтити. реалистичку нарацију. Чак и такви мајстори

ног угла гледања какав је

Томас Ман ризиковаћди су ту пасност. Чак и кад реалност и мит дејствују једно на друго успешно, остаје питање шта је префитура» мија допринела дословној суштини2 Мит ће ставити де знања вред ност или недостатке једне личнос-

· ти, неизбежност једне акције, дуб.

ље разлоге једне последице. Манов „Доктор Фаустус", осветљава умет никову душу, али и „објашњава“ националну катастрофу.

Ограничења Вајтове студије —' слажу се критичари — леже у о

" граничењима његове формалне а-

нализе. Као што већ често бива, демонстрирана техника не води нас много напред према комплет: вом и потпуном критичком при ступу. Др Вајт је одговорио на јед но питање: чему митологија2 Одто вора на многа друга, неизбежна

"питања, има, пак, толико колико

и писаца који се користе митом и они би нас одвели дубље У

· културну историју и политику не

то што је то учинила њетова ра“ ада ни. непотпуна студија префигуративне механике,

о, о

' Крлежи,

Симпатичан Крлежин Кланфар

КАД ЈЕ. ГОДИНЕ 1930. „деда“ имала своји праизведбу У Загре“ бу критика је није примила с наклоношћу. Један од разлога, таквог примитка, према мишљењу дра Блажа Јуришића, тада. “ред: ника главног хрватског часописа, („Хрватска ревија“), јест то што се комедија „одвећ приближила нама свима, нашем данашњем животу“. Јуришић је завршио свој приказ, у часопису који је уређивао и који је био склон с напоменом да ће мјесто што га „Леда“ заузима у Крле“ жином _ драмском стваралаштву „моћи се дефинитивно одредити истом онда, куд буде завршен ње тов навелико засновани циклус о Кланфару“. |

Међутим, као што нам је до бро познато, „Ледом“ је Кланфа“ ров живот на казалишној позор" ниши завршен, и зато се његово мјесто у драмском циклусу Ф Глембајевима може коначно одре дити. Јуриштићево опажање из то" дине Господње 1930. да је наступ Кланфаров у „Леди“ „сасвим симпатичан“ изгледа да. је при: хватио и редитељ нове премијере тога дјела у загребачком Хрват“ ском народном казалишту. Наиме, Петар Шарчевић је у комедији нагласио оне моменте што свје доче да физичком смрћу Глемба“ јевих и њима сличних није нестао и глембајевски менталитет, који изгледа ода није монопол само једне друштвено-тосподарске фор“ мације. У таквој концепцији. Кланфар је „сасвим симпатичан“ јер је ипак то човјек који ради и својим радом уздржава и своју же“ ну, „племениту Мелитту“. ·

Ако би се хтјело тражити оно што је заједничко свим Глембајевима, не оно што их међусобно разликује, то би можда била њихова неспособност да раде и да се својим особним и Аруштве“ но прихватљивим радом одржава“ ју. То је изврсно уочила. Близа, Тернер која је предочила. Мелиту као размажено и неодтоворно. Ди“ јете, што није никада радилои не зна рад цијенити, У прва; три чина та својства, ако се тако/мо гу назвати, Тернер је више или мање, понекад мање и. понекад више, назначила. У призорима с Кланфаром није ни подизала глас (зар би то пристајало „добро одтојеној дами“;), али послије телефонског _ разговора _ поткрај првог чина било нам је јасније тко је Мелита, да нам у четвртом чину то буде јасно,

Елиза Тернер је потпуно, усу“ дио бих се казати радикално, раскрстила с патосом и нервозом, с елементима на којима су нери“ јетко генерације глумица тледале лик Мелите. Умјесто хистерије и „слабих живаца“, Гернер је дала Мелиту као лежерну, али у бити лажну, и сензаџијама склону 0собу. Зато се и њезин занос, у Крле“ жину тексту доста наглашен, пре“

| "ма Аурелу гледатеља није уопће

дојмио, зато је њезине изјаве о „иницијативи“, на самом почетку „драме, Тернер тако изговарала. да се лако дало. наслутити да: од 10" та неће бити много, да је то ХИР размажене . зе рок

Најупечатљивију игру у. новој загребачкој изведби „комедије једне карневалске ноћи у четири чина“, уз Елизу Тернер, дао је Јован Личина. Све је на њему одударало од Глембајевих: фризу. ра, ход, начин говора — био је „сасвим симпатичан“. Зналачки. је потпртао Кланфарово несналаже" ње у друштву „витеза“ и „академ“ ског сликара“, свој осјећај мање вриједности пред „племенитом Мелитом“ и са. . |

„Борис Бузанчић је приказаф Урбана као шармера и не би се Могло казати да је због тота мож• да погријешцо. Можда је, АОАУ“ зе, претјерао, јер је Урбан човјек Хоји и интелектуално стрши из“ над околине и једини је паметан У њој. Мање наглашавајући свој физички изглед у арутом чину, У разговору с Кларом, он је тој осо“ оини дао пуно маха у трећем чи“ ну, посебно у разговору с првом и другом дамом, - ј

У глумачком погледу, барем се мени чини, да је најдотјера" Нији четврти чин. Угођаји свих врста (од видних: свјетиљка, сла-

одјевени“ Аурел, па даље) да“

су у пуном замаху. Како је истинито звучио вапај прве даме (Марија Паро): О да ми је путозвати... У том чину Златко Црнковић показао нам је тко је Аурел, које је њего: правцато... ; :

| | Шимун Јуришић

лице; право, |