Književne novine

дара парова ита виша

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

ИЗАЗОВ о. СТВАРНОСТИ

Предраг Нешковић: Слике, Галерија Културног центра Београда

ИМА НЕКЕ ЧУДНЕ ЋУДИ, благости, ироније и жестине на новим сликама Пре драга Нешковића насталим уназад. неко“ лико тодина. На овим платнима, често великих димензија, статирају фигуре, мас> ке, животиње и птице, оне су пажљиво, скоро рационално прекривене бојама, па ипак не припадају ни фигуралном сликар ству ни колористичком схватању у класи,

"чном смислу те речи, Јер, то је и једно и

друго, али и нешто треће, ново и неочекивано. Ако се платно обухвати једним погледом, без доследног аналитичког третмана, добија се утисак да се једино боја на. овим сликама јавља у чистом виду, скоро аџто номна и свеобухватна. И да је све друто привид, неко посебно виђење стварности Пећђе Нешковића, прекројена реалност по мери његових схватања. И то је истина, јер он није ни пророк ни критичар, ни ћото Јидепз, ни ћото робси5. Он се не труди да свесно испуњава или следи неки естетски програм, још мање „изам . Он је реалиста јер су му слике стварност, суп та стварност једног морала, једне „кон. струкције духа“, одсјај свесвеједности пред „правим“ садржајима, класичним принципима и мисаоним врлетима са Ко јих је лако уочљива човекова, непелови, тост.

То је можда итра на слици али и САР ка игре: овај лав — „страшан лав“ — на зеленим и белим пољима само у подемеху асоцира неку контроверзну ситуамију из међу игре и збиље. Али, оно што је 3> иста специфично, рекло би се — ново 7 Нешковићевим сликама, то је пре света, поступак грађења слике, технологија и процес кристализације елемената у мед“ ну дела. Без обзира што је такозвани етзактни принцип само периферно додир. нут у конструкцији детаља — линије, пар. цијално дорађене површине, реализација, неког анатомског модела — остаје једна стална напрегнутост над целовитошћу платна које је ткано пажљиво и смишље но, привидно безбрижно, у знаку вашар» ског шаренила, лицидерског колача и на ивних шара сеоских или малограђанских мотива. То је стална, потенцијална пр“ сотност садржинског преображаја моти ва, измаштаног у пределима сликарских виђења, 7 неки други облик облика и је дан неочекивани садржај „садржаја“. То је и она способност имагинације која нас оспособљава — како у предтовору ката“ лога каже Раде Константиновић — „да У најбаналнијим шарама најјевтинијих, ма" теријала за сиротињске хаљине откријемо

једну потенцијалну уметност“. Слика је, дакле, предмет озбиљнот напора, израз је дног специфичног стања духа, управо рефлекс одређеног субјективног стања свести и осећања, и то је управо дели и од кича и од поп-арта и од нове фигурације у целини. Због тога већ у првом додиру осетимо мирис праве боје, оног такозваног ликовног феномена старог колико и сликарство, збуни нас ружичаста, хлад“ но-плава или топла боја крви, док се ве лика бела површина отвара као пустиња на чијим рубовима цветају воштане руже или парадира изгубљено лице неке лутка» -жене, Тако се ту стално меша подсмех пане“ гдота (или у анегдоти) са озбиљношћу егзекуције, кичашаренило са кловновском тугом на лицу овог света, сусрет смисла, и бесмисла у неком чаробном огледалу које светлост разлаже на јарке боје као делове одређених стања сликарске свести, Тако су.ту џ сталном . додиру дух И

дик, духовитост и ноншаланција, замиш»

-љеност и хумор, ведрина и иронија. „Чак а "и у слакама које донекле излазе Из. ОК. вира ових схватања и теже да се сМми саоно учврсте као провокација на, рубу.

натурализма („Понорни порно“) или у о тим фино. исликаним платнима, пуним штимунта и ведре племенитости материје („Мала фонтана“) Нешковић остаје у сенпи свог дуалистичког концепта, колебају“ ћи се између нагона да се изражава ди ректно, пуним дахом, и потребе да повртнину осмисли једним логичким компози» пционим захватом и удахне јој мирис са» држаја нашег времена и света. И ту је филозофија као рационална конструкција. духа сувишна: Нешковић нема амбиција да свет мења или да чека оног „трећег човека“ — ћото поуц5-а који ће помирити супротности и правила игре претворити У правила уметности и смисла постојања.. Он је сликар, у оном добром смислу те речи, млад па. према томе отворен новим покушајима и осуђен на нова. тражења и налажења, ·

Срета Бошњак

УПЛАВУЈУЋИ 30 (ТОДИШЊА ПРЕТПЛАТА), ИЛИ 15 АИНАРА (ПОЛУГОДИШЊА), НА _ ЖИРО-РАЧУН _ НИП „КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ“ БР. 60801-601-2089, ОБЕЗБЕБУЈЕТЕ РЕДОВНО ПРИМАЊЕ НАШЕГ ЛИСТА

_КЊИЛЕВНТНОМИНЕ 5

СЦЕНА ИЗ „РОДОЉУБАЦА" ЈОВАНА СТАРИЈЕ ПОПОВИЋА У ИЗВОБЕЊУ АНСАМБЛА САВРЕМЕНОГ

ПОЗОРИШТА

ИШЧЕКИВАЊА

Уз овотодишњу селекцију домаће драме за Стеријино позорје

СА ЧИМ ћемо ове тодине на новосадске позоришне игре: — питају се резигнирано и сами глумци. Са новим текстовима домаћих писаца се током јесење сезоне доста оклевало тако да је и оно неколико натовештених премијера остало да се изведе тек после селекције за, Стеријино позорје! . Некад смо осуђивали позоришне људе због зле судбине домаће драме. Аанас театрима углавном руководе писци и критичари па се ситуаџија ипак није много изменила. У Народном позоришту нови текстови се радије изводе на камерној сцени него на ведикој позорвиџи! Да ли су у питању високи естетски захтеви или недостатак занимљивих дела2 =— тек, страним писцима је, чини се, ипак наклоњенија ова кућа. Изузетак је, наравно, домаћа класика коју прате другачије амбиције! За ових неколико месеци савремена драма је виђена само у Кругу 101 — и то не увек на. прикладан начин, јер, на пре мер, Смиљановићев текст -„Исидоре, тде си“ ни по чему не одговара овом амбијенту. Југословенско драмско је Зупанов текст „Беле ракете лете на Амстердам“ препустило сџени „Бојан Ступица“, док је на великој било дуго заокупљено ожив= љавањем литерарно и сценски одавно мр» тве Ненадићеве црквене заоставштине, Слично као и у другим позориштима и овде је упадљива разлика у критеријуми ма који се примењују према домаћим и страним делима, Зато је потпуно нејасно жако Југословенско драмско позориште мисли да оствари своје амбиције и да буде један од најутицајнијих · савремених театара у земљи без сарадње са нашим писпима2 Београдско позориште је у последње зреме било више заокупљено опе» ретом него драмом (изузетак је Дедићева поставка Стеријиних „Родољубаца“) и 73 то је испољило неко чудно чистунство пре ма новим остварењима домаћих аутора. Стиче се утисак да је само себи постало

_ критеријум, а то може да. постане кобно

за израз целог ансамбла! "У Атељеу се

"највише кокетира са домаћом драмом, али

опет на начин којим не можемо бити задовољни јер се главнина текстова изводи ипак у скученом подрумском амбијенту (Минчићево успело извођење текста. „Олов ка пише, пише срцем“). На правој сцени је засада наговештена само једна премијера, и то. „Маратонци трче почасни круг“ Душана Ковачевића! Све остало је у знаку потпуне неизвесности! |

Да ли се, можда, мање пише драмских текстова и нису ли они инфериорни по својим потенцијалним вредностима2 Шта. је са младим писцима 2 Зашто се мноти окрећу телевизији или прози2 Може ли се проблем савременог драмског репертоара. решити са конкурсима»

У сваком случају пореметило се не што У односима између позоришта и писаца. Пре неколико година писали смо о београдском кругу младих драмских аутора и радовали се њиховој присној сарадњи са појединим кућама. Заједница је са своје стране нашла и начин да матери“ јално стимулише ово заједничко ствараАаштво и реално је било очекивати успон-драмске литературе. Међутим, театри нису имали стрпљења, обескрабрили су их и извесни неуспеси код публике, а има кривице и до самих писаца, па су контак“ ти доста захладнели. Истина, Народно' по зориште упорно истрајава са својим редовним конкурсом, али се тиме не решавају проблеми ни његовог а ви београд ског репертоара. У целини узевши, вра тили смо се на прилике какве су владале нашим позоришним животом пре доста тодина. т ; ,

Иза свега овог стоји криза концепта савременог театра: _ ниједно београдско позориште, без обзира на «расноречиве тираде и програмске пароле, према оном што се Догађа на њиховим позорницама, ме зна куда заправо иде. Колебања и лутања су огромна, мало је храбрости. а. много резона, тактизери су потисли и. оне ретке занесењаке и авангардисте, конвенције су постале непремостиве па догађаја.

и нема. Како да се онда У томе снађу писци» Драмска литература је увек била, везана за поједине ансамбде, одређена, стваралачка стремљења и врло конкретне изражајне форме. Уместо зпто чекамо. и вртимо се у кругу оптужујући једни друте требало би да кренемо у сусрет натпим заједничким могућностима — а то је, ре кло би се, већ утопија! о

Највећа је несрећа у томе што ову непријатну ситуацију прихватамо са резитнацијом. Глумши се не користе довољно својим уметничким и другим правима, публика није много заинтересована, а критика одавно не радикализује своје захтеве — па позоришне дирекпије раде по сво јам ћудима дајући по обичају домаћим писцима. слабије поделе нето иностраним, неповољније термине и услове у којима редитељи тешко да могу створити нешто амбициозније. Наравно, од куће до куће и у томе постоје извесне специфичности, али је неоспорно да садашњим стањем нико не може да буде задовољан. ·Ове исте речи могле су се изрећи прошле се зоне а по свему судећи биће актуелне и дотодине! Е

Да ли бар, теоријски постоји излаз из ове ситуације2 Будућност је била увек битна димензија позоришнот израза и зато се тватар никада није задовољавао по ститнутим, Ослобађање од предрасуда и конвенција је нужност и услов за пројицирање властитих могућности. Са правим театром је исто што и са слободом = не може се никада у потпуности досегнути а његов израз није ништа друго до унутарња негација чињеничности и непрекидно "превазилажење на путу ка сопственој сиштини. Ту се он нетде спаја са живо. том и зато је драмска литература један од битних фактора без којег се овај промес не може успешно развијати. Савремена наша драмска реч је једина могућна, основа аутентичности театра који воли“ мом у том погледу све остале претпоста» вке нису ништа друго до пуке заблуде, У позоришту писац мора имати иста права, као што имају редитељи и поједини таумпи — ако искрено желимо да му обезбедимо културно деловање ширег уметнич“ ког и друштвеног значења.

Изгубљено је ове сезоне доста времена, џ чекању а тренутак. је толико повољан за прслене о којама сви говоримо! Уместа што приватизујемо -позоришта — по» шштујмо их им схватимо већ једном да се ЊИХОВ смисао не може никада идентифи“ ковати са нашим тренутним и појединач“ ним интересима. Само тако ћемо се ОАУ• жити и Позорју и искупити за овогодиашњу недопустиву бахатост према домаћој драмској речи.

Петар Волк

СТОЈАН АРАЛИЦА: ЦВЕЋЕ У ВАЗИ

ТЕЛЕВИЗИЈА

ТВ – село _

ЕМИСИЈА, „сад свејсано која“, почиње кратким журналским приказом два насеља, Ава места, која се такмиче; панора ма, појединачне улице, куће, дворишта, истакнути становници у својем породич“ ном кругу. После тога, у директном пре» носу, долази до упознавања са стручним жиријем; затим следи такмичење двеју екипа: питање, свакој екипи наизменично, 30 секунди за размишљање, тачан или не тачан одговор, сабирање посна и — прог лашење победника... Организатори. и. ме цене деде награде. Интервју са почасним гостима, па — такмичење појединаца! Ап. лаџзи присутне публике, мали, ; водитеља и мале интервенције жирија, поново награде за победника, поново 2 лаџзи,,. Између такмичарских делова = забавне „тачке“: фолклор, „Умирући ла буд“, певачи, хумористи, хор деце и хор одраслих... МИ на крају: „ДО: — до наше следеће емисије!

Чуиталац ће вероватно опростити што је протраћид читав минут на читање банал, ног описа једног стереотипног „догађаја на нашој телевизији — кад сазна да је у питању унеколико недужна обмана, Горњи редови уопште не говоре о емисијама „На 4 точка“, ак 2, 1 = али в Њ:9 . + плус“, „Повуци. — потегни“, „Мало ја, ма» ло ти“ и осталима, које се попут неизле» чиве пантљичаре провлаче кроз домаћи теепрограм већ 15 година... На почетку нашег данашњег разговора о телевизији налази се буквални опис једне станагрдне емисије з2 село, какву Образовни програм Телевизије Беогрга неколико ту та седмично нуди гледаоцима у премијер“ ним и репризним терминима. по

„Село“ у овом случају значи — оте дике шест ин по михиона стано» ника наше земље, који живе у, местима мањим од пет хиљада житеља и професи онадно се баве пољопривредом. Ту чиње вицу не треба никако губити из вида. Емисија, коју смо поменули, појављује. се, зајвано са стручним прилозима, Под ог штим еменом „Знање — имање, а као и сва њена блиставија квизсабраћа има за“

бавнопоучни карактер. у Е

" Ту почињу неки крупни неспоразуми који нису само естетске, програмске“ или садржинске природе, већ дубоко задиру у област друштвеноетичких проблема. А> ко је квиз „знање — имање“ заиста јеа: нак са другим квизовима, зашто се не налази у делокругу редакција Забавног програма — тамо где се производе: све ос“ тале квиземисије и где је највећа конџентрација шофписаца, уредника, извођача, бизнисмена, водитеља, технике и, наравно, материјалних средстава Ако је, опет, за хваљујући својим поучним елементима 32" "пао У) школске клупе Образовног прегре ма — зашто иста судбина није задесила квизове о аџтомобилизму, рату. на Папи фику, космичким летовима или пољансам“ блима, пошто телевизија упорно тврди да сваки квиз, поред забавне, има и своју поучну странуг а

Можда се пошло од једне погрешне претпоставке; публику са села, ону јел ну трећину свих становника Југо. славије, прво треба образовати на сепарат им копијама неких емисија = да би тек у будућности могла да учествује у »„ТРВА: ским“ примерцима грандиозних телевизиј“ ских кви+промашајар У вези с тим, про ста само оА себе, искрсава питање; колико је пољопривредника наступило у свим 40" садашњим те'квизовима, односно да ли је постојала макар једна пољопривредна 'те ма на репертоарима тих квизова — једна од тема за. коју се, ето, интересује трећи“ на Југословена» Чудно је, 7 најмању. РУ ку, што амбициозна уредница емисија „за село. Косара _ Балабановић није одавно схватила друштвену неодрживост. и илеј ну противречност такве вештачке „ПодеАс“ јединствене телевизијске публике = радних људи града и села, центара и про винције, трактора и фабричке машине, фи. зичког и интелектуалног стваралаштва, "Још је чудније што уредник забавних про. грама, иначе пословно умешни Миодраг Маринковић, олако заборавља могућности, потребе и пуноправне захтеве тог огром> ног пољопривредничкот ауднторијума... Недовољан је одговор да — уз раднике, интелектуалце и омладину = и пољоприв“ редници имају своје место у забавним емисијама на малом екрану. Имају га али још увек програмском тарабом одвео“ јено од осталих! То је друштвена пукоти“ на 7. „Вавилонској кули“ телевизије, која. с никаквим изговорима не може оправ

ти, |

Што. се тиче квалитета ове и сличних „емисија за село“, то је посебна тема за разговор у некој другој прилици. Исто тако је посебна тема колико је наше са времено село нашло одраза у „телевизиј ском селу“, можда баш отуда извире и "најупадљивији недостатак; приметно. „по кровитељско“ држање организатора, ЧАЗ' нова. жирија и дародаваца према такми чарима и. публици. ,, Онај специјални „су. пер-пажљиви“ третман, нека врста благо наклоности учитеља према баку; то верозатна сведочи о добром васпитању — али нема никакву. везу са оавноправним 04

" носом.

Нека оуде допуштено да парафразирва» мо једну реченицу од пре четрнаест лана; пољопривредник, као и радник, не треба да се појављује на телевизији у лоза етаотичног зачина или програмског статистичког податка. Он је ломаћин и сувласник телевизије, баш' као и сваки Аруути ки Социјалистичког савеза радног

У 3 ен нје: снивача, ментора и патрона

|: Ђерислав Косиер