Književne novine

|

ФЕСТИВАЛИ = ФЕСТ 73.

ВРЕМЕ ДЕМОНА

И ТРЕЋИ ФЕСТ, као што се очекивало, прошао је у знаку доминације америчког филма, чију судбину данас кроје амбипиозни тридесетогодишњаци (Фридкин, Фос, Копола, Богданович), који су на рушевинама старог Холивуда успели да створе савремени тип комерцијал но г филма, уносећи неке стилске и садржинске иновације и у жанр „трилера“ („Кум", „Клут", „Француска веза“), и у жанр музичког филма („Кабаре"), и у хо: ливудску комедију („Што те тата пушта саму“), па и у „вестерн" („Џеремаја Џонсон“). Укратко речено: европски „нови филм", са идејно-естетичким атрибутима „ау торске продукције", рођен шездесетих година, заснован на „субјективизму“ и смелим драматуршким експериментима (који, руку на срце, никада није успоставио нарочито присне односе са широком публиком, јер се превасходно обраћао „синеастима“), устукнуо је пред налетом „новог

. америчког филма", рођеног седам

десетих година, који се заснива па једном новом реализму (чија је формула: прилично ,06јективно“, па и натуралистичковеристичко, реконструисање свакодневице, с амбицијом да се мн најозбиљнији драматуршки садржаји третирају на спектакуларан начин!) — тако је, брзо им лако, успостављен контакт са сензибилдитетом милионског тледалишта п то преко сасвим модерних кинестетичких вредности,,.

Што се тиче европског филма, он више не еволуира тако динамично, већ наставља да траје на различите начине у крилу различитих националних кинематотрафија, међу којима примат тренутно припада италијанско ј продукцији (због читаве серије изразито политички ангажованих филмова, какве – праве Елио Петри, Нанп Лој, Франческо Рози и Дамијано Дамијани, баве ћи се на критичко-сатирички начин актуелним социјалним темама, а првенствено судбином итаАнјанске радничке класе и друштвеном корупцијом, као у делима „Радничка класа иде у рај", „Одсуство г. Ди Нонп", „Случај Ма теј“, „Признање џолицијског коме сара“ или „Мими, металац коме је

"увређен понос“), затим сиглес“

к о ј продукцији (која је те матски најуниверзалнија и, производно најотворенија, јер истовремено пружа уточиште и староме Хичкоку, и немирном Поланском, и визнонарском Кјубрику, који су у њеноме окриљу снимили и „Паклену поморанџу" и „Магбета“, а ту је у пуном креативном замаху још и водећи синеаст са Острва — Кен Расел, који нас је прошле године задивио мајстор-

ском режијом и суптилним јези-

ком у филму „Заљубљене жене", док је овога пута просто атако“ вао на нас са „Демонима" и „Дивљим месијом"“, делима једног ћудљивог и необузданог талента), па мађарској кинематотрафији (која, на веома миран и илодотворан начин, пружа шансу свим својим ауторима, да се чепрестано исказују и да експериментишу, слободно и _ истрајно, било да се држе изразито политичких садржаја, као Фабри у „Мра вињаку", било да се на рафиниран начин баве медитирањем 0 животу и љубави, као Хусарик у „Синдбаду“, било да на екстре: ман естетички начин следе свој сопствени пут, као Миклош Јанчо који у „Црвеном псалму" доводи до краја своје експерименте с дугим кадром, изводећи с камером неку врсту балетске игре!) па, ако кажемо да у Енглеској, Италији и Мађарској филмска уметност егзистирт на веома виталан начин и ако, притом, изузмемо совјетски /фим, о коме нам ФЕСТ никада не даје сасвим тачну информацију (мада смо, бар овога пута, уз два веома слаба филма, „А зоре су овде тихе“ Ростоцког и „Укроћене ватре" Храбовицког, видели м једно заиста монументално дело ове продукције: _ „Рубљова" А. Тарковског!), можемо рећи да се у Европи, тек ту и тамо, снимило још понешто занимљиво (као Буњуелов „Дискретни шарм буржоазије", направљен у Француској, као Висконтијева „Смрт у Венецији“ или као филм шведског аутора Јана Троила „Емигранти", у коме је једна бергмановска историја испричана језиком им стилом Боа Видеберга) ..· ти

Упркос „фестовској полариза“ дији светског филма, на Америку и „остали свет“ (уз напомену да нас је овогодишњи ФЕСТ сасвим лишио информације о ономе шта се збива у полетним кинематографијама Јужне Америке, Африке,

Наставак на 2. страни

Слободан Новаковић

БЕОГРАД 16. ФЕБРУАР 1973.

ЛИСТ ЗА КЕ

ГОДИНА ХХУ БРОЈ 433 ЦЕНА 1,50 ДИНАР

2041 Муру “ ЈТтЕ | (ЈЕ Тод др КА Ф Јо. 7 О0б0о «~ ВЕ Је „УТО п Вот, ћЕуд | ДЕ Дррљиња—-—-

СЦЕНА ИЗ СОВЈЕТСКОГ ФИЛМА „АНАРЕЈ РУБЉОВ“ АНДРЕЈА ТАРКОВСКОГ КОЈИ ЈЕ, ПО ЗВАНИЧНОМ МИШЉЕЊУ НОВИНАРА, КАО И ПО МИШЉЕЊУ СТРУЧНЕ КРИТИКЕ, БИО НАЈБОЉЕ ОСТВАРЕЊЕ НА ОВОГОДИШЊЕМ ФЕСТУ

ФИЛМ ПРОТИВ

СВИ ОНИ КОЈИ СУ пажљиво пратили овотодишњи Фест најчешће су расправљали о томе је ли он ове године бољи или гори него претходне две. Сваки закључак би, међутим, зависио пре свега од личног укуса, јер је и овај фестивал фестивала, као и претходна два, био објективно заснован, будући да је на репертоару имао само оно што је у последње време у области филма скренуло највише пажње и добило највиша признања у свету. Али нема сумње да су и на овогодишњем Фесту приказани најактуелнији филмови и на тај начин пружили нам прилику да се упознамо с најновијим кретањима у светској кинематографији, Мако је једна година кратак рок за опажање већих промена, чини се да тих промена ипак има и да се оне чак прилично лако могу запазити. Има их, штавише, и много више него што их један једини посматрач може запазити, а неке од њих су толико очигледне да их тотово свако мора запазити.

Можда најпре треба указати на једну формално-стилску промену. Данас је сасвим јасно да · се последњих тодина умногоме променио редитељски поступак. Многи редитељи који су постали класици својим изразито личним стилом им који би били смешни кад би га сада ад ћос мењали, превазиђени су, бивају све мање занимљиви и много су мање привлачни чак и за широку публику нето раније. У те редитеље, пре свега, спадају Хичкок, Висконти, па и Буњуел. Док Хичкок и Буњуел настоје да: своје крваве и окрутне приче лакирају и учине прихватљивим и за гледаоце слабијих нерава, млађи редитељи, као Тарковски, Фридкин, Полански, Фос и, можда, пре свега Кен Расел, настоје да гледаоце изазивају и иритирају. Слично као позоришни људи, нови филмски ствараоци не допуштају гледаоцима. да буду пасивни посматрачи и да се не укључе у њихову „игру“.

Да би се, пак, публика тргла из летаргије п учествовала у филмској представи, режисери се служе максимално реалистичким, веристичким приказивањем, које често иде до драстичности. Нема више „резова код шкакљивих и мучних сцена или њиховог накнадног описивања него се детаљно и изблиза приказују мучења, спаљивања на ломачи или убиства, а све је то и „осочено“ сокачким језиком и бестијалним понашањем. Езоповски језик је нестао

полицијских

и Људи се на филму служе жаргоном, не устежући се да говоре простачки и псовачки, без обзира јесу ли образовани или не и без обзира на своје друштвено порекло и статус, Не само да се у великом броју филмова појављују нага тела (и у совјетском филму, где је некада тешко било видети и обичан пољубац), већ се приказује и коитирање, и то чак и на радним местима: у болници или телефонској централи. Пушчани и револдверски меци раздиру људска тела а мачеви и ножеви одсецају удове тако уверљиво да нам се чини да свему лично присуствујемо. Једном речи, ништа се више не скрива од ушију и очију гледалаца, а илузија се тако добро реализује да и неверне Томе не могу да остану хладнокрвне и да им,

бар у понеким сценама, језа пе.

прође низ кичмени стуб.

Две претходне године политика и секс су били основне теме филмова приказаних на Фесту: Те теме су и сада остале у првом плану, нарочито политика, мада у нешто измењеном виду, а уз њих је, у први ред, избило насиље. Они гледаоци који још увек живе у наивном уверењу да је уметност одраз стварности, па чак и један део филмских новинара бунили су се против поплаве насиља у филмовима овогодишњег Феста, а та поллава је, у ствари, била побуна против насиља, Треба ли се, пак, чудити што су филмски ствараоци широм света осетили да је то најважнија тема садашњег тренуткаг Зар савремени свет није пун ратних ужаса, тортура, атентата, киднаповања и убијања невиних људи, ваздушног пиратстваг Пре тридесет година један човек је убијао другога сваког минута, а данас како нас амерички психолог Фридрих Хакер обавештава у књизи „Агресија и насиље у модерном свету“, то се чини три пута брже и више и, што је најважније, људи постају све више апатични и, индиферентни према појавама агресије и насиља. Некада су предност у убијању и мучењу имали званични фактори, а данас је то масовна појава, у којој се „приватни сектор“ такмичи с јав-

.ним и у том погледу, по Хаке-

ровом мишљењу, „проналазак Молотовљевог коктела је важнији од проналаска атомске бомбе“.

Најкарактеристичнији момент фестивала био је због тога свакако онај кад „јунака“ Кубрикове „Паклене поморанџе“ Алекса де Ларжа „лече“ од насилничких ин-

стинката помоћу гледања филмова о насиљу. Тешко је рећи колико је тај „Лудвиков метод“ ефикасан, али Фест 73 је, чини се, показао да су данашњи филмски ствараоци широм света. уверени да је та метода добра за одстрањивање људских порива ка агресији и насиљу. Тотово све могуће врсте насиља биле су присутне у њиховим филмовима и гледаоци су имали прилике да у том кратком али 60тато илустрованом курсу насиља испитају своје сопствене пориве ка овом великом савременом злу. Надајмо се да филмски ствараоци имају права, али и без обзира на то нема сумње да су њихове намере племените. а

Један од режисера који се чак

може сматрати претечом овог „на- .

силничко:“ таласа, Луис Буњуел, променио је, међутим, своју филмеку тактику и -— свој стил. Док је у „Назарену“ и „Виридијани“, а још више у „Заборављенима“, грубо и немилосрдно осуђивао м исмевао све што људе наводи на насиље и изопаченост нарави, у „Дискретном шарму буржоазије“ определио се за хумор, можда и стога што га, како сам каже, политички филм не занима. Он се у свом најновијем филму духовито подсмехнуо буржоазији, али његов подсмех на разне врсте њиховог конформизма ·буржује неће наљутити а друге људе неће покрепути на акцију против носилаца тог конформизма, који има и своЈу страшну, израбљивачку страну, ону која се, на пример, открива у филму „Радничка класа иде у рај“ Елија Петрија.

Политичке теме су на овогодишњем Фесту у извесној мери проширене, а и продубљене. Све више ствари улази у домен политике и људи са филма су све више тога свесни. Стога су и неке теме које би доскора спадаће у друге

" домене, третиране као политичке;

на пример привредно-економски или медицинско-психолошки проблеми. Поводом сваг филма „Породични живот“, у којем се критички разматра функционисање душевних болница, енглески режисер Кен Лоуч каже: „Начин на који се опходимо према људима са психолошким тешкоћама. политичко је питање“. Тим више је политичко питање окрутно пи нехумано поступање према људима у истражном затвору како та је На-

Наставак. на 2. страни

Драган М. Јеремић · 85.

'

У ОВОМ БРОЈ |

Милош | Црњанск) ЕНГЛЕСКИ ПЕС КРИСТОФЕР МА.

Стојан Суботин: Н.

КОПЕРНИК — 40... КОЈИ ЈЕ НЕБО ПОКЛОНИО ЉУДИМА

Миливоје Јовановић: 0 СТВАРАЛАЧКИМ КОНТАКТИМА РУСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ С ДРУГИМ СОРВЈЕТСКИМ КЊИЖЕВНО. СТИМА

Милутин Срећковић: РОДОЉУБИВИ ЗНАМЕНИ У ПОЕЗИЈИ ВАСКА ПОПЕ

Драгољуб Влатковић: РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ — СРПски гогољ

ПРОЗА ћБамила Сијарића

ПОЕЗИЈА Јеврема Брковића, Божидара | Милидратовића, Бошка Богетића Радослава Златановића и Душка М. Петровића

ФЕСТ 73 — пишу Слободан Новаковић, Вук Крњевић и Драган М. Јеремић

ПАРОДИЈЕ Лава Захарова

Александар Пејовић: НЕОБЈАВЉЕНИ _ РУКОПИСИ

ЈАШЕ ТОМИБА

ФЕСТ КАО ИНФОРМАЦИЈА

НЕСУМЊИВО, Фест је дошао до прихватљивије, практичније и сувислије формуле: он тежи да буде фестивал најбољих филмова, а не фестивал фестивала. Не само због тога што је формулом фестивал фестивала имитирао Акапулко, не само због тога што фести вал фестивала мора пмати спољни сјај који заиста мното кошта, не само због тога што је без праве шансе да постане фестивал фестивала, јер се налази у малој

· земфжи са малом кинематографи-

јом, која нема никакву озбиљнију улогу у свјетској продукцији ми по квалитету ни по квантитету, не само због објективних показатеља, него због жеље да створи одређенију физиономију, Фест је био приморан да се прилакофава и да се мијења, Срећом мије“ ња се на боље. ;

Наиме, прошлогодишњи Фест је правио много више. компроми са од овогодишњег трудећи се ла прикупи „познате филмске личности" и да њихове осредње филмове угура у фестивалске сале. Овогодишњи Фест је то чинио неупадљивије, и лукавије, ни да није било оног бесмисленог потеза са филмом Питера Јустинова „Хамерсмит је побегао" који је став. љен на репертоар у елитно вријеме због евентуалног доласка господина Јустинова на Фест, скоро да би Фест заиста изгледао као репертоарски фестивал. Парадоксално је, међутим, да, по мишљењу многих, па и разних стручних жирија, најбољи филм овогодиш“ њег Феста буде један стари, али, наравно, не застарели, филм: „РуОљов". Овај филм није изван серије само по својим визуелним естетским вриједностима, већ прије свега, по томе што је овојим филозофско-идејним _инвективама далеко од сваке помодне интерпретације свијета и живота. тиме он ставља у питање недово-

беницу која стоји као мото Феста — „Храбри нови свет",

Заиста, какав је тај „храбри нови свет“ на овогодишњем Фестуг Олако се каже да су секси

"насиље двије доминантне катего-

рије у тумачењу савременог живота на филму. Ту има неке истине, додуше, али ако се узме у обзир податак да је Фокнер још тридесетих година употријебио ту формулу у роману „Светилиште" хтијући да направи роман за публику, роман са комерцијалним успјехом, онда постаје јасно да је то овештала и стара формула. Поготово, ако имамо на уму да је филм најпомоднија умјетност, умјетност која се најлакше прилагођава моди и сама диктира моду. Филмом „Кум", међутим, то питање добија нову боју, нову нијансу. Наиме, „Кум“ није само бестселер у свјетским размјерама, филм који враћа гледаоце у биоскопе, већ је и на Фесту, дакле на фестивалу најбољих филмова, код тзв. фестивалске публике, побједник по оцјени гледалаца. По опцјени филмске штампе, по оцјени критичара акредитованих на Фесту, „Кум" је одмах по слије „Рубљова", на другом мје

' сту.

Шта је то што „Куму", једном развученом и типично комерцијалном филму даје толику моћ дејства и на публику и на стручњаке, да не кажем толику опсесивну моћ2 Наставак на 12. страни

Вук Крњевић

љно јасну и одвећ аљкаву одред-