Književne novine

|

_ ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ДЕТОПИС ЛЕТОПИС летопис ЛЕТОПИС летопис ХЕТОПИС деТОПИС

Нетоветне награде

Ових дана уручују се три значајне награде које се додељују песницима и песничким делима: Оскар Давичо је наградом „Бранко Миљковић“ добио збирку „Прочитани језик“, Весна Парун је добитник награде „Алекса Шантић“ која јој је намењена за збирку „И пролазим животом“, а Љубомир Симовић је, збирком „Уочи трећих петлова“, постао носилац Змајеве награде за 1972. годину. Лауреати су, сасвим извесно, наши врло значајни песници који хакве и сличне награде заслужују, тако да питање: да ди су награде дошле у праве руке (питање које се врло често с разлогом постављај2 — у овој прилици није основано, или бар није примарно. Неминовно потребно размишљање о нашим књижевним наградама, о томе коме се додељују, ко их додељује и за шта се додељују, размишљање које би, пре свега, на естетској и на равни једног друштвеног морала требало да се развија, започећемо једном, наоко, безначајношћу.

Три споменуте награде, које додељују различите институције (са, мање-више, различитим жЖиријима) из различитих градова и различитим поводима, добили су, судећи по саопштењима у нашој штампи, песници за најбоље песничко дело објављено на српскохрватском Је зичком подручју У .току 1972. године... Могли бисмо, верујући таквим саопштењима, помислити да су три истоветно мотивисане награде и установљене зато да се песници не би међусобно завадили: у протеклој години имали смо, дакле, три најбоље песничке збирке објављене у корист литературе и на задовољство аудиторијума! Ако је тако, ако мећу наградама нема разлике, зашто их, питамо се, нема и више: зар се не би могло наћи још најбољих збирки публикованих прошле тодине2

ХМ понеким информацијама, међутим, има и нешто ширих квалификација награда о којима је реч (Змајева се, читамо понегде, додељује песнику поводом објављивања најновије — дакако, најбоље — збирке а за читав опус) или, пак, нешто ужих (као што је случај са наградом „Алекса. Шантић“ која се додељује сваке друге тодине, али опет за најбољу збирку, Како кажу неки извештачи). А тек оне забуну читалаца чине потпуном: ако награде, ипак, нису идентично мотивисане значи ли то да је, рецимо, књига награђена. наградом „Бранко Миљковић“ 60ља од књига награђене Змајевом наградом, којом се награђује и читав песников опус, и да је збирка награђена наградом „Алекса Шантић“ боља и од једне и од друге јер је оцењена као најбоља у току две године2 И то, нагласимо, ни су све могућне варијације!

Збрка је, како год гледали, очевидна.

Неопходно је, стога, пре било каквих озбиљнијих анализа смисла и функције књижевних награда. учинити у том правцу прве кораке: награде диференцирати како не би већ и самим додељивањем

· постале девалвиране. (Б)

Поемртно признање Ивану Јефремову

'

Руски совјетски књижевник Иван Антонович Јефремов (1907—1972) неће видети прво издање својих сабраних дела, Тај истакнути представник савремене научно-фантастичне _ белетристике, писац чији су романи и приповетке обезбедили себи интересовање на подручју још већем — од СССР, умро је у октобру, а неколико седмица касније московска издавачка кућа „Молодаја гвардија" саопштила је да ће током 1973. и 1974. објавити Јефремовљева дела у пет томова. И то у тиражу од 200.000 примерака који сведочи да се читаоци, нарочито млади, радо обраћају књигама И. А. Јефремова. По свему су“ дећи, оне се и данас стално траже, мада су претежним делом издаване више пута.

Многа признања доживео је писац-научник Јефремов, доктор биолошких наука, палеонтолог, учесник експедиција које су откривале трагове веома удаљених времена и остатке изумрлих животи“

ња у Закавказју. Средњој Азији,.

Јакутији, на Далеком истоку, у пустињи Гобију итд. Заслужено је истицан Јрефремовљев допринос како развоју палеонтологије, тако и богаћењу научно-фантастичне . прозе смелим, јарким спојевима непобитно утврђених чињеница са смислом за дочаравање давно прохујалих векова, али и будућности,

признање за.

Као романескна слика будуће; стваралачке, највећим подухватима дорасле људске заједнице делу“ је Ј овљева књига „Маглине Андромеде" (1957), која је донела

Ивану Антоновичу славу у међу“.

народним размерама. Захваљујући преводима, најбољи роман Јефремова одомаћио се у тридесетак земаља, а добро је познат и код нас.

Аутор није сматрао роман „Ма-

глине Андромеде" завршеним; на-

меравао је да га настави. Чак при крају живота, под све окрутнијим теретом болести, Јефремов је маштао о продужењу знаменитог романа. Чини се да је та тежња

ишчезла заједно с последњим пиш- у

чевим „дахом...

Московски _ месечни – часопис „Молодаја гвардија" објавио је У наставцима последњи роман Јефремова — „Таис из Атине". Један део романа појавио се још за ауторова живота, а публикацију завршних глава уредништво Ј пропратило „некролошким написом о остварењима тог књижевника и научника. у

Мада је издање Јефремовљевих сабраних дела свакако раније припремано, „петотомник" ће добити посебно обележје управо зато што

аутор више није међу живима.

Низу признања упућиваних више струко талентованом, неуморном, увек духовно радозналом Јефремову додаће обимни томови ње“ гтових сабраних дела видно пост“ хумно признање.

Одређена научна стремљења и открића условила су смисао, захвате и атмосфере Јефремовљевих проза , „Сусрет изнад Тускароре", „Језеро горских духова“, „Гавранов шатор", „На рубу Ојкумене", „Звездани бродови", Час бика“, „Оштрица бријача“ и многих дру“ гих. Да није поседовао веома те“ мељна знања са подручја палеонтологије, геологије, историје давно прохујалих епоха, Иван Антонович, вероватно, не би ни постао књижевник, Међутим, знања су дејствовала као стимудатори и, касније, верни пратиоци књижевничког дара, који се потврдио тек кад је Јефремов већ био запажени научник.

Његов пут ка научној делатности такође није био једноставан. Само тринаест година имао је Иван Јефремогз из села Вирице кад се Русијом распламтео грађански рат. Дечак је учествовао у њему као најмлађи припадник једног ауто«одреда Црвене армије. Следећа поглавља Јефремовљеве биографије казују да је он извесно време био возач, да је завршио морнаричку школу, да је пловио Тихим океаном и Каспијским морем... И да је још у раној младости пре“ шао велика подручја, учествујући у палеонтолошким истраживањима — наравно, као аматер. Године 1935. завршио је Рударски факултет Лењинградског универзитета, а 1940. постао је доктор биолош“ ких наука.

Књижевном стварању присту“ пио је релативно касно, на среди“ ни четврте деценије свог живота. Сасвим разумљиво, определио се за онај жанр уметничке прозе којим се данас баве, поред многих других совјетских писаца, инвен“ тивни романсијери Аркадиј и Борис Стругацки. Прву збирку својих књижевних текстова Јефремов је објавио 1944. године, 0ох" рабрен повољном оценом, Алексеја. Николајевича Толстоја (чији опус обухвата и фантастичне про. зе, као што су „Аелита" и „Хипер болид инжењера Гарина"). Књитом приповедака и прича „Бели рог" (1945) Јефремов се коначно афирмисао као мајстор научно“ -фантастичног приповедања.

Гледано у целини, Јефремовљево дело убедљиво казује да књи“ жевно стваралаштво и наука мо“ ту успешно, чак присно сарађивати, намењујући мноштву људи заједничке слутње, визије и по руке. (А. 3.) '

КОИЖЕЕНЕ НОВИНЕ

Уређивачки одбор: др 'Џетар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, др Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник) мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић. Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић.

Књижевни савет: др Димитрије Вученов, Шредраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Млић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковраи, Алекса Челебоновић, Зуко МЏумхур, Пал Шафер. Идејно решење трафичке опреме Богдан Кршић.

Лист излазни сваке друге суботе. Шена 1,50 дин. Годишња претплата 30, полугодишња 15 динара, а за иностранство двоструко, Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине" Београд, Француска 7. Директор Војислав Вујовић. "Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (комернијално одељење им Текући рачун: 60801-601-2089. Рукописи се

' не враћају. Штампа: „Глас", Београд, Влај-

ковићева 8.

администрација).

ИСТАКНУТИ АМЕРИЧКИ РЕДИТЕЉ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ПОРЕКЛА ПИТЕР БОГДАНОВИЧ СА НРОТАГОНИСТКИЊОМ СВОГ ФИЛМА „што ТЕ ТАТА ПУШТА САМУ>“

БАРБРОМ СТРЕЈСЕНА

ђиолиографија књижевпог наслеђа наших Муслимана

Више од шездесет страница у најновијем броју угледног и старог париског оријенталистичког часописа, „Азијски дневник“ (Јошка Азанаце) заузима рад „Османска литература југословенских Муслимана“, чији је аутор оријенталиста и историчар Александар Поповић, Реч је заправо о богато анотираној с библиографији најразноврснијих прилога проучавању културне баштине наших Муслимана, којој претходи подужи увод у коме аутор износи свој став о проблему правилног одреБивања природе и вредности стваралаштва које је предмет његовог интересовања.

Као што је познато, наши су Муслимани неговали уметност речи у више видова и на више језика, Пре свега, изражавали су се на три оријентална језика, арапском, персијском и турском, и том делу књижевног наслеђа Поповић сасвим оправдано као ори јенталиста придаје највећи значај. Поред тога, он у кратким потезима слика особености литературе настале на српскохрватском језику, а писане за ту сврху посебно _ прилагобеним — арапским писмом, тзв. „аљамиадо“ — књижевности, као и постепено преовладавање српскохрватског књижевног језика и латиничног алфабета. Истичући недовољну проученост свих наведених области и тражећи разлоге за такво стање, Поповић свој прилог схвата као први корак ка утврђивању правог стања ствари са жељом да њетов (библиографски напор буде подстицај за покретање и усмера» вање акција на ширем плану. Посебно је наглашена потреба целовитог и свестраног сагледавања културног наслеђа наших Муслимана и у склопу тога да се поклони већа пажња донекле занемареним ствараоцима са Косова. и из Македоније,

Библиографија која следи за

предговором _ обухвата више од три стотине јединица и многа до-

. датна објашњења. Уз наслов сва“

ког значајнијег дела Поповић даје свој сажет приказ и оцену, што "је ' изузетно значајно, јер реч је често о данас готово недоступним

радовима. Поред тога, он дослед-

но указује на сву осталу општу "литературу о поједином предмету. Поповићев рад као незаобила-

_зан извор података, пример је, .

између осталог, добре "међународ“ не научне сарадње. '

Књижевност наших Муслимана.

је ретко била предмет овако обимног, документованог и сређеног истраживачког рада. који је,.поред осталог, заснован на светским научним — мерилима.

прилог заслужује пажњу наше културне јавности и одзив . свих који се на овај или онај на" чин баве прошлошћу наших Му“ слимана. . О. појединим прилично оштрим и дискутабилним научним Гоценама и ставовима које аутор износи битурно ће бити распра-

све у нашим научним,и културним | "круговима, али се већ · сада са. _поџздањем „може. тврдити да) бо- | _татство_ обрађене грађе само по

себи носи неоспорну вредност.

"Дарко Танасковић

"Немачки преводи филозофеког дела

Поповићев_

ги његова. будућност“

Мајетор звучне палете Никола Мартиноеки

Недавно је, у седамдесет и трећој години, умро један од пионира модерног македонског сликарства — Никола Мартиноски. Он је један од оних наших сликара који су делили судбину стварања наше модерне уметности у југословенским размерама, негде Од половине треће деценије стално присутан у најактуелнијим токовима нашег сликарства.

Свој уметнички развој, после школовања у Букурешту, наставио је у Паризу где је, између 1927. и 1929. инспиративно био везан за оне стилске особине париског сликарства које су, као својеврстан космополитски експро-

сионизам, дефинисали својим де-'

том Модиљани и Сутин. Он је од Модиљанија асимилирао онај јединствеви поступак грађења форме помоћу елегантне линије, а од Сутина страсну оданост вредности сликарске материје. Све је то, разуме се, прерасло код Мартиноског у лични квалитет, оригиналан израз којим је овај мајстор уронио тематски у призоре македонске свакидашњице, сликајући портрете и своје чувене мајке, популарно назване македонским мадонама. Садржајно, Мартиноски се све више окреће социјалним мотивима, па се у периоду од 1930. до 1940. може говорити о њему као о сликару изразито социјалне _ оријентације. Слика скопске сиротињске четврти, циганске махале, јавне куће и кафане. Тада настају позната дела „Порок", „Гфица Арети", „На дну", „На црвеном миндеру", „Цитанска слава“, „У кавани“. Мартиноски је припадао оној врсти стваралаца који су своју ликовну проблематику и свој ликовни говор доживљавали као перманентну вредност стваралачке свести, осећајући да „жив сликар" не може никада дефинитивно одредити и затворити свој инспиративни круг ни свој посту. пак. Та особина довела је Мартиноског, у његовом послератном поступку, до једног слободнијег, интензивнијег колористичког регистра, тако да му је боја постала скоро примарна вредност, ослобођена чврсте везаности за пртеж и функцију у домену социјалне условљености. ји М последњим годинама живо-

та он ће доћи до једне 'продухов_ љеније, лирске обраде материје,

у знаку равнотеже линеарног и колористичког. (С. 60): | 3

пџег

Позната западнонемачка издавачка кућа Са: Напзег Уепав 06јавила је, под) насловом „Продетерски хуманизам“, књигу професора' београдског Филозофског

факултета дра Миладина Живо-. |

тића „Човек и вредности“ (1970). То је друга књига савремених југословенских филозофа коју ово издавачко предузеће објављује, док је раније штампало само књи“ те југословенских _ белетриста. Прва филозофска књига је. била

„дело професора дра Светозара

Стојановића „Између идеала и

стварности“ (1969), које је у не-

мачком насловом

преводу. штампано под „Критика социјализма 1970. то-

дине.

са слема паша ар и чи ме ист = | азитанаинија-шаи –

де и сиве пванентие те +

ФЕСТ КАО ИНФОРМАЦИЈА

Наставак са 1. стране

Сем насиља, по мом мишљењу, у „Куму" струји једна друта, срцепаратељска, сентиментална, меланхолична фуга која, не само да распирује „мека срца већ и само насиље оправдава и чини могућним. Култ патријархалне породичне среће, „пристојног понашања', породичне љубави и ауторитета старинског морала поштовања главе породице, нова је поје диност за смјешу „успјелог филма. Насиље и сентимент — ево нове формуле. Већ је велики ко. мерцијални успјех „Љубавне приче" показао да неоромантична етикета привлачи гледаоце. Мај|стори филмског бизниса су у „Ки му" ту етикету налијепили наси. љу. Посао цвјета.

И Кубрик, иронично, тумачи покушај отклањања насиља из са. временог и будућег друштва откривајући нову формулу: немогу. ће је одржати се у оваквом свијету без насиља. Насиље је систем самоодржања. Његов јунак ослобођен насиља постаје с лакоБом жртвом насиља. Круг се за-

| твара. Унеколико, тиме се приб-

лижава рјешењу одгонетке које

_ нам нуди и „Кум", наравно без

срцепаратељског окуса.

Служећи се ускључиво сред: ствима трилера „Француска. веза" Вилијама Фридкина, тумачи наш „храбри нови свет" на свој начин: на. насиље треба одговарати насиљем. У насиљу су и жандари и уопови исти. Они први су само друштвено кориснији. Иначе, ме. ћу њима нема разлике.

Једна друга тенденција, на чијем су челу млади италијански редитељи, тумачи тај наш „храбри нови свет" на начин који подразумијева _ извјесне социјалне претпоставке, претпоставке које су не само трезвеније већ и реалније. И „Радничка класа иде у рај", и „Случај Матеи", филмови су не само одређеног естетско-идејног проседеа већ ауторске амбиције да се у темама које су скрајнуте у кинематографији створи и непатворени окус социјалног живота савременог човјека. Ако је снажни филм „Кланица 5" тај социјални увид покушао да оства» ри у прошлости, непосредној прошлости, онда су Петри и Рози то учинили са нашом непосредном садашњошћу.

Наравно, ниједан од ове врсте редитеља није успио да направи комерцијални филм. Није се, дакако намјерно, служио средствима комерцијалног филма.

И погледајмо, коначно, како су „храбри нови свет" тумачили велики мајстори филмске умјетности Буњуел, Висконти ин Расел.

Ниједан од ове тројице редитеља. није ни покушао да се прилагођава комерцијалним критеријумима „храброг новог света" примењујући такве критеријуме у свом филму. Буњуелова убитачна лакоћа, наравно привидна, као да је негација појавног успјеха у „храбром новом свету", Висконтијева варијација на тему љепотасмрт као да је болна ни рањава жудња за свијетом без насиља, а Ра селова побуна против конвенција (и у „Дивљем месији" и у „Де монима") открива право лице насиља, његову нехуману агресивност. Неприхватање критеријума свијета насиља — то је позиција великих мајстора.

Укратко: ући у аксиолошке претпоставке „храброг новог свијета" — или не ући — значи не само став умјетника, његову филозофску и друштвену позицију, већ и спремност да се упусти У кокетовање са могућним комерцијалним успјехом који диктира „нови храбри свет".

Ако су и Андреј Тарковски са „Рубљовом" и Питер Богданович са „Посљедњом биоскопском пред ставом" духовно ближи великим мајсторима Буњуелу, Висконтију и Раселу, онда се питање успјеха једног филма на Фесту поставља нешто другачије но што се на први поглед чини.

Добра је страна Феста у томе што нам приказује, мање-више, све што је у свијету запажено, што је изазвало пажњу. Да ли је то довољно за амбициозан фестпвалг Фест би морао бити строжи.

- Схватамо ли мото фестивала овако: храбри нови филм — тада, на жалост, остајемо прикраћени за пуно фестивалско уживање. Осим неких примјера, о којима је говорено у овом тексту, остаје мало, сасвим мало. Храбри нови филм се изгубио, или се комерцијал!зовао, или се приближио вријеностима које његује филмска кла. сика. Авангарда умире. Али за то је најмање крив Фест. Фест нам је, будимо му бар због тога 3а% вални, омогућио да увидимо. да су се ствари у свјетској кинема. тотрафији итекако измјениле: ризик је сведен на минимум. Или комерцијални успјех или успјех у приближавању класици.

А идући Фест2

Нека буде што реалнија слика кретања у свјетском филму, Нека буде добра, и непристрасна, и! формација.

Вук Крњевић