Književne novine

аи аренрнираи Г. –

· истовремено, све су то много ви-

У овом размишљању нису инте· ресовали људи

КРИЗА ПОВЕРЕЊА У књигу2

Наставак са 1. стране

да послуже као разлози којима ће се објаснити криза књиге, Али, ше подаци о последицама кризе књиге него о њеним узроцима. Може можда да звучи помало елитистички када кажем да мене

који не читају књиге. Мене су интересовали они који су књиге читали, па престаам да их читају. Они који су ус-. кратили своје поверење приповеткама, романима, песмама и драмама, и почели да читају неке дру ге књиге, И, зашто на крају не ре

"ћи и то, они који су окренули,

из одређених разлога, леђа домаћој литератури и определили се за инострану, уверени да је она боља и не делећи пон том мишљење Исилоре Секулић да је „наша књижевност достојна патрнотизма". Из исувише велике ревности,

„из исувише дословно схваћеног, · условно речено патриотизма, по-

"тако велико 310,

средници су добрим делом убили

' поверење читаоца у своју соп-

ствену реч, што не мора да буде и у оно што

'" препоручују, што је у овом слу-

чају прилично велико зло. У мнотом погледу патријархално структурираној свести нашег просечног читаоца, добра роба не тражи ни~

'какву препоруку, па је не тражи

ни добра књига, Ако се још ис-

"постави да књига која је препо-

ручена није добра, онда се за бауда коју смо малопре исписали верификује у истину. А заблуде

које личе на истине, зна се, могу ·'

да живе бескрајно дуто — тако

рећи вечито.

У' ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ. ИРЕ ТРКУЉЕ

Да ли се то изгубљено поверење може вратити и како Овом прианком не мислим да расправ-

"љам о том проблему. Ја сам ис“

нисао само један од разлога због којих, по мом мишљењу, постоји

„известан јаз између књига и чи“

"талаџа који временом постаје све

'оспех појелиних,

већи и већи Нисам рекао да је то једини разлог, нисам тврдано ла су само награде и критика убили код читаоца поверење у књиту, али сам листи разлога хтео ла лодам још та два, уверен ла тиме истовремено не омаложавам ни критику ни награде. Нису убице поверења само награде и кри тика али у том убиству и они имају, можда свој мали, али ипак саучеснички део. Што је то убиство почињено из добрих намера може да буде разлог разумевању свега онога што се догодило.

Предраг Протић

КРИТИКА ЗА ЧИТАОЦА

Маставак са 1. стране

остаје у домену кримипалних романа, шунла или паралитетуре, Такав читалац тражи од књижевчости пре свега да бу ле занимљива, а таквих дела

„вма и у најужем избору припове-

лачке, или романескне прозе, треба их само на неки начин приближити потенцијалној публини. Сан: чно је и с поезијом: док критичари анализирају лубокомислене херметизме, покутавају да длтонетву метафизичке структуре нам анпланзирају феномен сигнализма поезија се не чита. Књижавски ретких збирки показује међутим да поезија није изгубила сваку везу с читаоцима, ла интересовање за поезију постоји. Треба само понудити правукњигу, и на правом месту: збирка | која на страницама књижевних. часописа лобија похвале, на страницама дневнот листа или недељинка треба да буде приказана на

сасвим друкчији начин, Новински |

приказ је намењен читаоцу, а не

писту (олносно писпима) и крити-

чарима. Посебну препреку између писана и читалаца тредстављају кла-

1 | ; |

новске баријере, када се одређене књиге хвале свуда и на сваком месту, иако је већ на први поглед јасно да је ремер дима, која често не поседују ни основне елементе књижевне пис-

мености. Такве се књиге (нарочи- |

то песничке), неретко награђују,

на њих се троши новински прос- |

тор и драгоцено време. на јавним трибинама, а читалац ако се пре-

вари и почне да их чита, остаје |

збуњен, хладан, разочаран. Поједини писци тиме добијају, али књижевност у целини несумњиво

| губи,

И тако, нашем читаоцу остаје да чека ренесансу новинске критике, Данашња критика, и поред несумњивих квалитета и доститиуБа, мало му може помоћи да се приближи књижевном делу. Умес-

" то да читаоцу приближи књижев-

но дело, критика и сама, највећим делом, остаје далеко Од, публике. Иван Шоп

ФИЛМ

"У ДРУШТВУ

Наставак са 1. стране

, директни учесници били, на овај млам на онај начин!) могла истински да 'уздрма једно море", у коме је савремени српски филм полако али сигурно то-

. нуо. Таква критика, без икакве

сумње, представља ону последњу шансу да се, упркос свему, крене напред = она пружа наду да ће доћи до самсосвешћивања и по новног анимирања једне кинематографије која је дуто била на изаисају, па у тој критици и сазревању свих оних који кроз ту критику данас пролазе треба видети шансу да се неки креативни процеси поново покрену и да се, ако је то могуће, што пре крене у сусрет некој новој стваралачкој авантури, чије ће креативно надахнуће бити спонтапије и чије ће хуманистичко опредељење бити јасније.

У испрпним разговопима који се, ових дана, воле међу филмским радницима (било у штампи, било на трибинама Градског комптета, било на састанцима партијских актива у произволним предузећима), све — одрећеније, поставља се питање глобалног односа филма према друтптву и Аралштва тоема филму. Српска жинематотпафија, Тако“ све свеснија својих слабости, почиње поново да тражи .своје реално место у коотлинатама нашег свеукупног Арлштвенот живота, стављајући питепесе читавог друштва испред паоцијалних интереса, тртта и полелинаца. „Овај драма тични тренутак критичког самоосвешћивања српског филма, лакле, требало би да буде и тренотак превазилажења дате кпизе, како у објективним матерталним околностима тако и на изразито субјективном плану. Лко успе да саглела и олрели своје право место у друштву, сопски филм ће успети да из ове коизне ситуације изађе с новим полетом н са новим полстицајима — у“ противном, наставиће да вегетиђа, долазећи повремено у експесне сукобе с опттим пнтересима зајелнице, која не само да га финансира, већ из које треба и органски ла израста.

Слободан Новаковић

реч о ефемерним де- |

„мртво _

ЛЕТОПИС. ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТО ПИС ЛЕТОПИС

РОН

| Вајбоља књижев-

на дела у САДА | 1972. тодине

Као и сваке године, књижевни додалак Њујорк Тајмса је и ове године донео извештај о томе ко-

| јих пет дела критичари овог углед;

ног додатка сматрају највећим књижевним успесима Е САД у току прошле године, На велико изненађење његових многобројних читалаца, међу овим делима нема. ниједног романа. Чини се да је, бар судећи по овој анкети, време романа, углавном, прошло.

На првом месту налази се књига „Деца поноса“, збирка текстова којима се, уз коментар Роберта Менсона Мајерса, даје „портрет" Џорџије у време сецесионистич“ ког рата. Друго на листи је дело

„Хенри Џемс, мајстор 1901 — 1916". из пера познатог књижевног исто.

ричара Леона Едела, које представља последњи део огромне биографије познатог англосаксонског писца. Треће дело, „Пожар на језеру“ Френсеса Фипшералда, с поднасловом „Вијетнамци и Американци у Вијетнаму", обрађује актуелну политичку тему. Четврто је научно дело „Теодија правде" професора Хазварлског унивеорзитета Џона Ролза, И, најзад, на пе. том месту налази се једно страно дело: „Старост“ познате француске списатељице Симоне де Бовоар, које је изазвало велику пажњу и “ Француској, а које у САД носи наслов „ДАолазгх старости“.

У поговору извештаја о овом избору главни уредник књижевног додатка Њујорк Тајмса Џон „Леонард уверава читаоце да је У прошлој години продукција романа била мање значајна. него обично, али помиње двадесетак романа који су се, уз већу блатонаклоност анкетираник. критичара, мо. гли наћи на дисти најзначајнијих пет књига. По његовом мишљењу, на листи је, на пример, с правом могао да се нађе роман „Иглене уши" Маргађете Драбал, а од страних романа Леонара помиње _ Солжењицинов „Август 1914“ и роман „Мој Михаел“ израелскот писца Амоса: Ога.

4 % 15

Никола Коперине 5

и неоплатонизам

Студија која у часу прославе 500-гтодишњице рођења _ Николе Коперника изазива највише пажње у Француској није дело не“ ког Француза, већ књига америчког професора Томаса С. Куна „Коперниканска револуција", ко. ју је у преводу на француски је. зик управо објавила издавачка кућа Фајар. У тој књизи указује се тако рећи на нежељене после дице једног револуционарног рада у науци, који је изазвао вели ке промене не само у' области физике, већ и теологије и филозофије. У ствари, по мишљењу професора Томаса, Коперник није претпостављао нити је могао претпоставити колико ће реперкусија његово учење изазвати и колико

„онима „који су

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС

ГИСТАВ КУРБЕ „ОЧАЈАН“

ће, захваљујући научним открићима Кеплера, Галилеја и Њутна, оно постати основа за једно потпуно ново схватање света, Он је желео само да реформише Птоломејеву геоцентричну теорију, а не да, уништи стару слику света и замени је новом. "

До уверења да Птоломеј греши Коперник је, пак, дошао захваљујући донекле и својим неоплатоновским убеђењима, односно веровању у математичку структуру хармоније у свету. Неоплатонизам га је такође наводио на мисао да сунце, као извор топлоте, светлости и живота, треба да стоји у средишту света. Али у одлуци да сунце стави у средиште света би-

ла је од утицаја, по професору

Томасу, и извесна естетичка тенденција: схватајући свет као храмКоперник је сматрао да је за Сунце најбоље место у средини, зато што с тог места тај храм најбоље може да осветљава. Пошто је Коперник своју књигу „О кретању небеских тела" добио одштампану тек на самртничкој постељи 1543. године, он није ни могао предвидети какав ће отпор ускоро изазвати међу свима сматрали да је старо "схватањос света тачније. Највећи противници били. су му аристотеловци и теолози, и то ка» ко католички тако и протестантски. Лутер је.рекао да је. Копер“

сник лудак. који хоће.да измени „оно аштостоји у: библији, „док. је · католичка црква 'Коперниково -де-, . едо 1616: тодине ставила на Индекс = забрањених књига. У међувреме“

ну је, међутим, Коперник постао један од идола нашег научног

Пантеона и све препреке су пале.

пред његовим делом,

Изложба | Курсеових аутопортрета

Од пре неколико година у једном делу горњег спрата павиљона Фло ра у Лувру повремено се одржавају изложбе посвећене некој занимљивој сликарској теми. Сада се управо одржава изложба ауто.

У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА —

(160 6

(И Ки Ик руте

прати, |, ти / 7, МИ , ЕН ПД ИМ пећ ,

ги.

7. · ја ~

ИЕ

портрета Гистава Курбеа, који је, као Рембрант или Ван Гог, био један од сликара који су често сликали свој лик. Али док је Рембрант тражио дубоки психолошки. из“ раз, а Ван Гог своја различита рас положења, Курбе је, углавном, сли» као себе са извесним дивљењем (уосталом, не без икаквог разлога, јер је био леп човек).

Ова изложба је упознала посетиоце Лувра како с већ познатим Курбеовим аутопортретима, као што су „Човек с кожним каишем" или „Рањени: човек“, тако и с ни зом много мање познатих дела, као што су један аутопортрет из времена кад је Курбе имао само 14 година (сликан наивно као шта је сликао Цариник Русо), дзама-. тичан. аутопортрет под називом „Очајан", аутопортрет из затвора Сент-Пелажи (у који је био зато“ чен након свог значајног учешћа у Париској комуни) и парочито успели аутопортрет на слици „По. сле подне у Орнану",

Истичући несумњиву вредност ове изложбе, ликовни критичар париског „Експреса“ Пјер Шнајдер, међутим, замера што је изложба (као што је, уосталом, на овом месту увек случај) испуњена многим зналачким запажањи“ ма, фотографијама и радним фишама и изражава бојазан да ће ови додаци ускоро избацити. дела која им служе као претекст. Он

"не" оспорава "занимљивост извес“

вих обавештења, каб што оу, на пример, саопштења да је помоћу Х-зракова утврђено да се испод „Човека с кожним каишем" налази Курбеова копија Тицијановог „Човека с рукавицом" и да је „Рањени човек“ насликан на плат“ ну на којем је раније био приказан један заљубљени пар (рањени човек је био Курбе зато што га је оставила љубљена жена, пошто је одбио да се њоме ожени, говорећи: „Ожењен човек је, за мене, реакционар"). Али најдер тврди да су сва та обавештења исто тако мало оправдана као кад би нека домаћица за обех сер= вирала и рецепте јела која је припремила. За стручњаке, међутим, ова обавештења су не само важна него и занимљива, па ће се у овим просторијама Лувра, упркос овој критици, вероватно и даље чинити као и до сада,

Крлежин „Колумоо“ на ороду

Управа Дубровачких летњих игара поверила је режију драме Ми“ рослава Крлеже „Кристофор Ко лумбо“ истакнутом загребачком редитељу Георгију Пару. Ову драму на овогодишњим Играма у три наврата извешће Фестивалски драмски анасамбл. Посебна занимљивост у целом подухвату је по Датак да ће се за ову Крлежину Араму као сценски простор ко“ ристити један стари брод, алаптиран за ову прилику, МИ још нешто: за време представе брод 52 пловити, заједно са публиком И славним морепловцем. Сасвим је сигурно да ће ова представа бити изузетно добро посећена, јер „пловеће позориште" је атракција која се не може доживети увек. Поред „Колумба“, на Играма ће бити изведен још један Крлежин текст: „Аретеј" — представа која — је прошле године лепо примљена и од публике и од критике. (М. Б)

| и