Književne novine
атара алата пита сљедећа вина
старе паса ===
ЕСЕЈ
ИСАК САМОКОВЛИЈА
И ЊЕГОВИ КЊИЖЕВНИ СРОДНИЦИ
ДА БИСМО ЈАСНИЈЕ ластакли књижевни лик Исака Самоковлије и идејне, естетске и садржајне карактеристике и квалитете његовог дела, покушаћемо да успоставимо извесне књижевле аналогије по неким особинама духа, темперамента и метода с њему блиским кругом писаца, за које сматрамо да су му најсроднији.. Не радимо то с намером да истражујемо утицаје, што је најтеже, најодговорније и најмање поуздано утврђивати. Но, Самоковлијано дело, само по себи, отежава такав посао, јер је врло тешко говорити о директно претрпљеним утицајима у њему, а још мање о позајмицама или копијама. „Рафина авлија“ је прва Самоковлијина приповетка (објављена 1927. годиле). На кота она подсећа2 Ни на кога. Сувишно је, али и истинито рећи да Самоковлија подсеЂа само па Самоковлију. Редак је то књижевни развој, па а код највећих и најзначајнијих. Поменута прва приповетка показује упечатљиву и оригиналну пишчеву фи-
'зиономију: његов специфични свет, топли
поетски дах и самосвојан уметнички израз.
Најближе и најприродније аналогије са повим босанско-херцеговачким приповедачама критика је уочила, али тек спорадич-
ки и без потпуних образложења. Одредити
Самоковлијину специфичност п место њетовог дела у овом књижевном кругу могао би бити интересантан предмет посебне анаантичке студије, Високо оцјењујући Самоковлијин таленат, који „наставља у правцу осетне сволуције“ и. добре традиције 60сааско-херцеговачких приповедача. Милан ћурчин је исправно истакао живу повезаност с тим традицијама: „Не само по спољашњој декоративности оквира приповијетке у коју улази као органски дио карактеристични босански пејзаж са свим богатством и преливима боја, не само по фолклорном моменту у вишем уметничком изразу, не само по нарочитом локалном колориту којим се одликује живот Јевреја — сефарда Босне п Херцеговине, и већ по типичном методу и начину посматрања, по карактеристичној, склоности за пластичан, пун и јасан реалистичан израз, по иптунтивном осећању нераздвојности и везе између природе и човека и по подсвесном симболском карактерисању појава у животу он има сродности са прванима плејаде босанско-херцеговачких при“. поведача, на првом месту са Боривојем Јевтићем и Ивом Андрићем.“ („Масао“, 1929).
Изгледа аам да је поређење са Андрићем више на месту. Њихове сличности готово неминовне већ и по дубоком продору оба уметника у сасвим сличну садржајну грађу. мада су разлике.у обиму п дубини тог продора очигледне. Дах Босне, њене прошлости, специфичног менталитета п судбине њеног човека одражен је У Алдрићевом делу снажном уметничком креацијом у оном што је за њу титачно, и то готово подједнако успешно у захвату свих њених средина и националних и етничких група, па и јеврејске. Самоковдија је то учинио у нешто ужем обиму. Атавизми код Андрића на други начин ус меравају човекову судбину. Оли су импулси акције и кобних промашаја у животу личности. То је код њега сила која неодољаво вуче ка понору, а код Самоковлије они су дати више као фатална предодређења личности у њеној пасивности и инертности, Код Андрића има више динамике, кретања, простора и импулзивне саморушилачке снаге у свету његових јунака, ја" че је наглашена страст као основни им. пулс и покретач свих збивања. Трагика Самоковлијиног света је социјална и егзистенцијална, а Андрићевог, поред тога, још и наглашено историјска м филозофски конципирана. ја
Самоковлија, по правилу, ме даје историјске панораме као амбијент деловања. својих јунака, Он, како исправно закључу“ је Предраг Палавестра, „тледа човјека кроз псторију а не историју кроз човјека . Али, и код њега је историја присутна у деловању, у последицама, У сложеној и многостру кој детерминираности људског бића, иако не у приказу његовог историјског развоја и не као пластичан декор. Оба писца нарочито приближава приказивање интимног човека у првом плану: КОА обојице је, да: сле, у питању извесно апстраховање историјског момента. Ако бисмо хтели да симболично представимо кретања и перспекти“ ву оба уметничка света, за Андраћев би то била спирала, а за Самоковлијин њена кружна пројекција. Палавестра, пак, да напомелемо, чини грешку кад тврди да Самоковлијини јунаци „нису ничим чврше Бе повезани за оно време “ коме их је приказивао“. Међутим, Самоковлија није "сликао никад апстрактне људе. већ је „своје портрете радио по живим моделима и дочаравао у својим приповеткама не само шаролики и живи фолклорни колорит ори. јенталне јеврејске средине, већ је, тако „рећи саткао своје приче од саме ствар-
-ности. Још су осетније и дубље разлике у формалним и стилским обележјима. Андри де. више склон хроници, а. Самоковлија некој врсти животописа,. Зато Андрићеве творевине делују као епизоде једног све"обихватног кретања, те се садржајно, стафреску епохе и кон-
ју у 4 АНУ
пају у монумента
тинуитета времепа Андрићеве приче су мостови с којих се ВИДА величанствено и помало суморло пространство реке живота,
од њеног извора ка ушћу: од прошлости ка
) лија је, У односу на будућности. Самоковлија 1е, У Андрића, ипак фрагментаран, а Андрић, по
_ КЊИЖЕВНЕНОВИЊ 3
ној и ведријој поетизацији.
„Док тражим своје путеве, Осећам туђе кажипрсте.“ Јован Аучић
свему изузетан, знатно комплекснији ни свеобухватнији. Не би се могло озбиљно спорити да Самоковлија није баштинио нешто од пластике и језгровитости Андрићевог стила. Али, ода је развио особен стил, једноставан до упрошћености, више природан него интедектуалан, али ефектан и богат емотивним нијансирањима. Ипак, монументална епска архитектоника и лепота Андрићевог стила стоји сасвим посебно у нашој књижевности, недостигнута и непревазиђена. Кад смо већ код књижевних аналогија лајближе и најоправданије је поређење Самоковлаје са Бором Станковићем. Пишући о Самоковлији, Бошко Новаковић је осетио ову сродност и узгредно назначио неке паралеле. Он је у приказу Самоковлијиних _ „Изабраних _ приповједака“ („Летопис Матице српске“, 1950) у пластици им сугестивности пејзажа, у еротским чежњама и заносима младости код Самоковлије осетио поетску драж и атмосферу Станковићевих приповедака. Но, и евентуални утицаји су могући, Њихов карактер би тек требало утврдити. Битаа сродност два поетска темперамента изгледа да је у њиховом у основи сличном односу према животу, што чини смисленим и остала могућа поређења компонената њихових де-
ла. Али, направимо одмах једну разлику.
Станковићева претерана, готово морбидна сензибилаост и вулканска сруптивност сен зуалне страсти, којима одише његова опојна и' ненадмашна поезија има код Самоковлије свој пандан у знатно ублажена-
јем виду. Отуда код њега увек лреовлаЂују витални импулси и помирљивост са
животом, ма какав он био. Није то Станковићев пламени залос, сагоревање и гр» цање као доживљај трагике живота, ни болни вапај над пролазношћу живота и његовом лепотом, погубном и недостигнутом, ни: печални „жал за младост“, ни: туробна сета промашености и узалудности. Самоковлија је окренут будућности, трајању, афирмацији живота и у његовим најбезначајлијим м најболнијим _ видовима. (Наравно, имамо у виду екстремна Станковићева расположења која натињу песимизму и у овом смислу вршимо ова супротстављања). Аналогна је до извесне мере посебна. атмосфера Оријента, интимности и топлине живота низа затворених авлија, као и једно 'оријентално обојено осећање лепо. те и поезаје живота м сечзуализам топле крви. Код Самоковлије је све то дато у стишанијој, одмеренијој, мање импулсив-
ј М „Ханки“, ипак, има драматске снаге, вихора страсти мн коби љубави Бориних личности. Карактеристично је, у вези,с тиме, да слично сензуално значење Борине месечине која „греје и пали“ код Самоковлије ама ју мириси цвећа.
Сем поетске сутестивности сличног емоционадног тода, поезије заноса младости и лепоте природе, постоји сродност њихове инспирације уопште у истицању проблема људске среће, као и још по једкој заједничкој области обухватања живота, која је за Самоковлију битнија него за Бору Станковића, а то је интересовање за дефектно и рањаво, социјално и суд бински унакажено људско биће — за свет „божјака“ и „босјака". .
"Аналогије постоје и у формалној структури пи У композицији. То долази и од У“ метничке преокупације сличним животним феноменима и њиховог поетског доживљаја м,тежњи оба уметника за аутентичном експресијом, што се изражава и у.стилизацији, местимично храпавој, привидно недотераној, = инверзној. Занимљиво је како се сродна молуоријентална _ животна стварност, пуча сукоба старог и новог, на различити начин рефлектује у зависности од односа писца према времену м карактера историјске ситуације. Знатно, а мож да м одлучујуће, деловање кфасних симпатија н класне припадности се подразумева, па га не треба истицати.
Треба посебно истаћи улогу историјске ситуације. За Станковићево време је карактеристичан бурна рушилачки м стваралачки темпо, а код Самоковлије, бар за њетову јеврејску средину, много уолажевији ритам тихог пропадања и дегенерисања и подаганог појављивања новог. Стан ковић је неповратно окренут прошлости, јер је у његовим условима и на оном сте; пену друштвеног развитка ново, „масно“ и „сирово“, било нечовечно, а испод коре тог новог он лије осетио и наслутио и најновије. Самоковлија је. напротав, имао слуха да полагани ход новог осети као афирмацију будућег „човечног човјека“.
ИСАК САМОКОВЛИЈА
Самоковлијин лирски таленат неким особинама је, заиста, најближи Станковићевом. Респектујући велики значај Станковићевог дела и неодољиву привлачну снагу његове уметаости, можемо без претеривања тврдити да се Самоковлијине најбоље. приповетке и-најуспелији ликова приближавају по'уметничкој вредности нп сугестивности најбољим ' Бориним приповеткама и ликовима и, чак, могу се мерити с њима. Поређење. не подразумева ни зависност, ни инфериорност ' СамоковАијину у односу према Бори Станковићу. Ипак, остаје утисак слажнијег, спонтанијег талента у' Боринам делима и неодољивијег поетског зрачења, нако: мање охрабрујућег, засењеног дубљим и. безнаднијим људским болом. Самоковлија није намисао | „Нечисту крв“, како каже Бошко Новаковић, а' и' „Коштана“ 'нема правог еквивалента у · Самоковлијиним драмама.
Један карактеристичан четвороугао "У нашој књижевности бисмо, можда не: с пуним правом, затворили књижеваим делом Ивана Цанкара. Бар у'извесним 06ластима стварања. и по извесним ·особимама могу се пронаћа ближе „аналогије и паралеле. Цанкарове приповетке најбоље могу послужити за, поређење; у овом смислу. Оправлања за' аналогије постоје и у уметничком. поступку, у преплитању епског и лпрскот, у склоности према симболичном изразу и другим уметничким 0с0бинама. Код њих се још издваја једна заједничка тематска област, тде-се оба писца сасвим Олиско додирују. То је област дечјег света и, одређеније речено, ликова деце као жртава сопијалних односа. Занста нико, више "у нашој: књижевности као они није завирио тако топло и присно у дечју психу нагрижену патњом. Ликови Самоковлијиног Рафаела, Мирјаме пи Мике не заостају иза топло доживљених Цанка-
. рових дечјих ликова, у „Дому Марије по-
моћнице“, „Под крижем“ и другим Цанкаровим приповеткама и цртицама из дечјег живота.
Наравно, било ба лромашено. изједлачавати вредност ова два писца за нашу дитературу, али се,у приповеткама могу упоредити и мерити. Велики писац м хуманиста, плодни уметник у многим областима књижевног стварања, социјалистички трибун и страсни борац у књижевности Цанкар стоји изнад Самоковлије, као и чежњави.и заносни Бора Станковић. Алп, ако се, тледано у целили, Самоковлија по уметничком домету не може изједначавати са овом двојицом веанкана пера, он им је у духовном погледу најближи сродник. Мако им је тако близак, опет се од њих разликује правом, непоновљивом“ уметничком индивидуалношћу.
Аналогије нисмо наводили с џциљем да меримо књижевне "вредности, ни да истражујемо “утицаје. Оне могу. једино помоћа јаснијем истицању Самоковлијиног књижевног лика, утврђивањем сродности и разлика, које су стварне и многобројне.
А'разлике су, кад'су у питању прави ства |
раоци, суштинскије и значајније, јер, У право, 'оне "одређују уметничку ) индивидуалност. Но, "мада су' могући извесни утицаји, понекад спорадички инфилтрарани у детаљима, може се исто тако мислити и о случајним садржајним и формалним аналотијама. Читалап, на пример, може бити под утиском безмало потпуно 'идентичног описа: воза: у; Самоковлијиној причи „Коаџтови на, води“ 'и: извесних фрагмената из опаса у познатом Золином роману. „Човек звер“. Али, мада се овде ради о коннепцијској. и формалној, сличности детаља, у Самоковлијилом персонифицираном опису твоздене „немани“ у његовом завршеном делу открива. се.потпуно различити смисао његовог и Золиног, описа, одређен код Самоковлије карактеристичном речју. „волим“, која изражава став лика, старог инвалида железничара, у улози приповедача. | П 4 (руне
_ Може се, изгледа. нам, прилачно „аргументовано тврдити да је: Горки, нарочито из-раног периода стварања, утицао У извесној мери.на Самоковлију. Његова ,„Дрина", која симболизује стваралачке „снаге и- лепоту „елементарне природе, а и, неке друге изразито, поетске прозе, садрже и ближе аналогије са, симболично-романтичним поемама .младог, Горког. „Таква је, на пример, поетска прича за децу, „Срце Косовог, друга", која по химничком заносу према природи џ алегоричној форми Олиској бајци подсећа на сличне прозе Горког. Афоризам Горког („човек — то звучи гордо!") узет. као мото Самоковлијине збирке приповедака „Носач Самуел“ су
терира његов присни однос према вели.
ком пролетерском писцу, који би било за" а ај и поља И ЊЕ.
3 ла 1 па
Да
Божидар Шујица
Сбеди
сбе сбоје
Сведи све своје
Случајеве неверне
Ко изнућивач бројева
Са заносом тачности.
Прикуни доказе да ти ниси ти Одмотај из језика путеве Што су тако дуго ишли
Само према теби
Утисни их у матрицу
У коју је већ дубоко поринута Једина. твоја радост
Радост брзине
· Што тело ти је саздала
ДЕЦА
Деца која од свега имају Само четири тодишња доба Вајају ране према Стражарима који чувају Њихове широке наборе сна
О нек је неиздвојив гнев Од безбројних нових ликова Који заузимају првобитни Облик буне
ЛИЦЕ
То лице
Испрскано
Неопраном
Бојом ноћи
Лице-лампа
У којој су неке светлости
Што не стварајући никакав шум Савршено се додирују
Са златом бола
Пок. оцу Марку
ТО ШТО СЕ СТВАРНО ЗБИЛО
То што се стварно збило Не не треба видети онаквим какав сам ја, Не привезујте ваше обале За усукану ужад мојих сања Нисам ја девојка накићена тугом Нити сам ја паника прагова железничких Погрешно постављених испред виолинских кључева Дугих свечаних соната Не не треба видети онаквим какав сам ја То што се стварно збило О накриво летео мој урлику Скоро да си био само чежња за опраштањем Ако си био инцидент прашњака у гласу И отимао торбе са алаткама визија
„Из руку занатлија што поправљају свет
'И под земљом бранио страшни. дар сиротиње
Од хистерије великих нагађања
Ти нити си се мање плашио нити си више мрзео Скоро да си био само чежња за опраштањем О насриво летео мој урлику
нимљиво и корисно детаљло испитати, Са моковлија је заиста горкијевски снажном љубављу волео живот и људе и као Горки у свету скатница м бескућника открио непресушно врело хуманости. Он је носио у себи ове особине као властите потенције, али је готово несумњиво да та је инспирисао м охрабрио његов омиљени писац. _ Однос Самоковлијине приповетке „Ханка“ и „Макар Чудре", мада је истинит догађај послужио као мотив „Ханке", још је један пример извесне конџцепцијске сродности, Наиме, у питању је концепција изузетности и идеализације ликова, која је код Самоковлије знатно ублаженија. Слична су и решења животне драме у овим двема приповеткама, где лепотице Рада и Ханка, горде женске индивидуалности, мако побуђене различитим мотивима, реагују ма крају готово на истоветан начин, Ј
У критици је спорадично поменуто м питање односа Самоковлије према Достојевском. Самилост, једна од суштина хуманитета, поетазација морбидног, као и извесне црте сложености Самоковлијине уметничке оптике, само су неке од могућих аналогија с делом Достојевског, које би, можда, могле омогућити дефинисање Самоковлијиног дела у једној општој књи жевној типологији, Наравно, ради се, пре свега о сродности извесних духовних компонената. У приповеткама с тематиком босанског села може се код Самоковлије открити и једна кочићевска духовна ни језичка црта. Неке Самоковлијине личности из овог тематског круга су аутентичног – народног менталитета и психе, а по снази и чистоти приповедачког наратива и језичког израза уопште у којима су остварене неодољиво подсећају на елементарни свет Кочићевих планинаца. Заиста је после Кочића било тешко писати о кочићевским темама и људима. Самоковлији је успело да у не колико приповедака, блиско Кочићу по уметничкој снази и истинитости, дочара један аутентични вид елементарних људи и снага Босне. Најизразитија приповетка из овог круга је, несумњиво, „Ристалов гријех".
Али, Самоковлија није у сенци великих. Он, онакав какав јесте, ама изразиту У“
метничку физиономију: складну, симпати-
чну, дубоко хуману и вредну, која Јене Р" стојна високог ранга вредности и
у ВреАН о претходно вања. Аналогије о којима смо бзиром
говорили требало би, и, да и на овај
< не 247 . на битне духове бамоковлијину оригинал
ерирају паса и овно богатство.
| димитрије Л. Машановић
пиво ува вина, Е раван ке тљее и -—