Književne novine

ак

и вивит

СВЕ ЂАШЋЕ

ПРАВОМ МЕТОДУ

Новица Петковић: „АРТИКУЛАЦИЈА ПЕСМЕ 1“; „Свјетлост“, Сарајево, 1972.

ПОВОДОМ прве Петковићеве књиге („Артикулација песме“, 1968) азразио сам уверење да је, упркос извесне недоследности у опредељењу (мислим ла методолошку недоследност или, тачније, на чињеницу да је Петковић више интерпретирао туђе теоријске концепте за које се залагао но што је сопствене, њима блиске концепте, примењивао у практичној критици и есејистици), њен аутор је један од ретких млаЂих критичара пред којим су се указали фундаментални проблеми у модерној поезији и који је на најбољем путу да их, усавршавањем њима примерног критичког ме“ тода, успешно решава. Судећи по његовој другој књизи, Петковић ·тај метод још није усавршио, он је, више но што се мо гло очекивати да ће бити, скептичан према конститунсању било каквог метода, његово писање је и даље једно трагалаштво, покушај да се испитивањем различитих могућности интепретације, испитивањем односа између дела и критике, што поузданије осветли права, сложена и вишесмислена природа књижевног дела,

Своју другу књигу, „Артикулација пе сме Џ“, Петковић је компоновао из четири целине: у првој („Између дела и критике“) су краћи есеји, писани на теориј« ској, можда понешто апстрактној равни, о природи поезије и природи критике по» езије као и о (нејмогућностима њиховог усаглашавања; другу („У методолошком кругу“) чини низ повезаних критичких текстова писаних поводом публиковања. теоријских књига домаћих писаца и два, посебна текста; у трећој („Искушење критике“) су прикази књага песама | наших истакнутих савремених песника; а четврта, је састављена од два текста — први („У потрази за новим моделом света“) је писал поводом објављивања књига Х. А. Борхеса и 8. Хлебњикова и други („Јединственост света у метафори“) поводом Пастернакове пи Ољешине књиге,

Читаоцу ће се, по свој прилици, учини: ти да су данашња Петковићева трагања помало дисперзивна: он одиста паше о тео ријским проблемима прозе и поезије, он коментарише књиге у којима се теоријски мисли на сасвим различитим равнима им у различитим сферама духа, он се бави нашом и страном литературом у исти мах, он је н практичар и теоретичар, он, најзад — читаоцу а то може засметати књигу не компонује исувише помно тако да нам је непрекидно на уму могућност да би њена композиција могла бити и чвршћа, да су се текстови могли концен“ трисати око два или три примарна про-

лема, ни да баш сви у ову књигу нису морали бити уврштени.,.

Наши утисци су, међутим, врло површни. „Артикулација песме 1“, као што рекосмо, није ни „затворена“ теоријска књи. га, ни књига у којој се излаже некакав књижевни програм; она је, много више, књига којом се настоје испитати више струке могућности постајања и настајања, значења и дејства, трајности и пролазности једног књижевног дела, Да би у томе успео критичар, на сваки начин, не сме да се ограничи на једно омеђено поље разматрањане сме даразвија једну мле ју, а још мање један ускодисциплинаран критички метод. Јер, како сам Петковић каже, „песма није и не може бити статички, него напротив: динамички организован објекат који измиче анализи. Успешна анализа песме се стога и може дефиниса» ти као метод који открива властите недостатке“. Његова књига зато и није организован критичко-теорајски систем, она је простор мишљења у којему се теоријским разматрањем општих проблема, кри“ тичком анализом конкретних дела, интер» претацијом туђих теоријских и филозоф“ ских ставова са више страна упућују зраци светла ка твораштву, ка стваралачком чину и ка могућностима његовог тумаче ња. |

„Артикулација песме П“, међутим, ипак, може да одведе читаоца ка линији на којој се овај критичар, интимно усмерен ка критичко-методолошком трагању, инди“ видуално врло јасно развија. То је, ма колико ол за ширину пледирао, управо обрнут пут ка спознавању начина на који

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 4

КРИТИКА

НОВИЦА ПЕТКОВИВ

ПАВЛЕ УГРИНОВ

једно дело дејствује и на који остварује своју самобитност, своју уметничку одрживост у околностима које је собом самим конституисало. Многи критичари, наиме, шире границе свог приступа тежећи ка некаквом унаверзалном методу критиковања и тумачења књижевног дела. Новица Петковић, при свему, спада у оне који ће у оквирима једног, привидно ускодисциплинарног, метода откривати могућност за испитивање на све ширим основима који, као код изврнуте пирамиде, из једне тежишне тачке полазе и све више се шире. Та тачка код Петковића је готово увек у сфери објективнах чињеница уметничког, претежно песничког, дела, она је из области језичких облика. Уопште, сво“ ју склоност ка испитивању објективних карактеристика дела овај критичар ле може да сакрије, о њој говоре многи текстови у његовој књизи и они његову усмереност, испољену још у првој књизи, у овој чине још евидентнијом. Најеклатантнији пример таквог текста је, дакако, „Принципи једне структуралне поетике“ (реч је о Лотмановим радовима). __о нам даје за право да ову Петковићеву књигу сматрамо последњим критичаревим преиспитивањем, трагалаштвом које ће у најскорије време, после неопходног процеса кондензације који, како ваља, после широких разматрања долази, довести до стварања једног, пре свега поезији, при мерног критичког метода.

Новица Петковић је, чини се, критичар за такав подухват данас сасвим спреман,

Богдан А. Поповић

ЈЕДНА СТУДИЈА 0 ГЕТБУ

Мирко Кривокапић: „ПОЕТСКА СЛИКА ВОДЕ У ГЕТЕОВОМ ДЕЛУ“; Филолошки факултет, Београд, 1972.

ПОД НАСЛОВОМ „Поетска слика воде У Тетеовом делу" недавно је изишла из штампе студија Мирка Кривокапића, 06рађена као докторска дисертација на бео. градском Филолошком факултету, а објављена сада као 42. књига серије монографија овог факултета (Београд 1972, 184

стр. 8').

У првом од шест поглавља, у књижев- ·

нотеоријски постављеном, грађом и мислима _ богатом, неуобичајено збијеном Уводу аутор полази од појма слике у књижевности, критички, информисано и зре“ ло се понашајући према литератури о том предмету, укључујући и просторе изван немачког језика и дилеме о сећању у сликама или мишљењу у њима, 0 сликовитости песничког језика, о специфичностима епоха и посебностима песничких инди“ видуалности, са јасним опредељењем за слике као „чврсто укомпоноване носиоце смисла, који се свеобухватно могу разумети само из контекста дела и из времена". Аутор има полемичан став и према „покушају да се слика схвати као нешто што је дато једном за сва времена", и пре“ ма „настојањима феноменолога да изолују слику из дела и времена и да јој приђу као самосталном феномену“. Посебно је истакнут однос слике према стварности из које настаје, на једној, н према идеји која се у ту слику уноси, на друтој страни, те према процесу током кога слика постаје „истовремено и појава и идеја, и посебно и опште".

Свест о тежини теме и строга лоОгИЧ“ ност закључивања прате једна другу по чев већ од ових уводних прилаза Гетеовом делу, тде се с подједнаком мером коректности и кочтичности школованог ис. траживача оцењује оно што су претход= ници урадили на овој теми и омеђавају домети властитог задатка. Овај захвални „напор да се преко слике воде приђе Ге-

"теовом делу“ развија се из ауторовог од

носа према предмету свог истраживања, који — однос — нигде није декларативан, али који је прожет и дијалектиком збивања и техником мишљења одређеном познавањем историје: и друштвене и књижевнопоетске. Без трага системске, или ма које друге догматичности, аутор — ме. тодолошки — оставља себи широк прилаз ка истраживаном делу сматрајући „да су поетске слике више него носиоци АРУ гитвено-историјских порука".

Аутор је штедљив на речима, избирљив у чињеницама, јасан и опрезан у формулацијама, стално замишљен над проблемом и пред опасностима од лутања по опсежном опусу о коме је секундарна литература нарасла готово до непрегледности. Никакво чудо што су аутору ове дисертације биле потребне дуге године систематског рада, и у земљи и у иностранству, да проучи проблем кога се латио и пружи свој прилог поимању Гетеовог песничког дела.

У поглавља, која у свом редоследу постају све пунија, све дорађенија, аутор уграђује анализе појединачних Гетеових дела на одговарајућу тему. МИ тада његов методски поступак показује разноврсност. Свуда солидност, нигде да попусти осећање одговорности према тешкој теми, нигде помодарства. Најчешће се, у поступку проучавања, преплићу истраживања смисла и облика, понекад с помера њем нагласка на оно прво. Понекад се пак интерпретација и гласовних вредности Гетеових стихова — нпр. сонета МасћИшез Ођеггазсћеп, у поглављу „Вода као симбол спознаје људских граница" — примакне начину интерпретације каквог концертног комада. Понекад пак, као у анализи „Пандоре“ — у поглављу „Човек и елемент" — понесе аутора смисао речи преко облика слике, када мање инсистира на поетској слици него на доживљају и симболу елемента.

Веома се ретко деси да наиђе који наративан пасус: да читаоцу помогне да ухвати садржајни контекст анализираног де“ ла текст... Некад можда и превише штед“ љив на простору, никад пак без финог укуса и у избору текста, аутор не исцрпе увек до краја анализирана места, што би студију, разуме се, знатно проширивало, У анализи другог дела „Фауста“ аутор пропушта неколико могућности да „изолује" поетску слику воде. Он заправо избегава такав поступак, него: идући за поетским сликама истражује их у контексту читавих дела и песникових развојних фаза. Он успева да на сасвим јасним пасусима сво-

јих излагања исплива и из тако разновр-,

сних тумачења тако спорних места какво је нпр. питање Хомункулуса и ентелехије у другом делу „Фауста“, опет у поглавЉу „Човек и елемент".

Да је тему вредело обрадити у овом облику, показује и целовитост студије у односу на Гетеово дело. Она истраживач ки предочава Гетеа виђеног са систематски сређених поља поетских слика и даје на. тај начин једну систематизовану пред» ставу о њему, проверену на. одабраној литератури о предмету и конфронтирану са истраживачким резултатима претходника,

Ова студија показује свог аутора као зрела и поуздана истраживача, дисциплинована мислиоца који нигде не избегава и крајњи интелектуални напор, са потребном мером индивидуалности и критичности у ставовима, без и трага склоности конструкцијама које би личиле на импровизације. То је истраживачки рад аутора који је у првом реду историчар књижевности, солидно упућен у књижевнотеоријске проблеме, са развијеним, школованим осећањем за поетско п у књижевности п у науци о њој.

Резиме на одличном немачком језику, библиографија коришћене литературе и регистар Гетеових дела обрађених у студији, употпујуњу ову и иначе с највећим осећањем одговорности сачињену књигу,

Миљан Мојашевић

ЧОВЕК ОСЛУШЋУЈЕ СВЕТ

Павле Угринов: „РЕЧНИК ЕЛЕМЕНАТА“; · „Књижевна општина“,

· Вршац, 1972.

ВЕЋ НЕКОЛИКО година Павле Угринов негује један свој прозни израз, чија вредност није довољно ни уочена ни схваћепа, мада је она несумњива., Начин на који овај аутор разбија традиционалну форму приповедања је оригиналан, иако не и привлачан за читаоца спремног да. У књижевном делу тражи искључиво причу м јунаке. Угринов одстрањује из прозног текста све оло што представља спол> ну занимљивост, накнадно уметање и до-

Александар Попадић

Слобода

гробоба

Спрожене круне ветар што изваљује, кроз шупљину срца путевима тобом прелаженим, повратак маслинових бубњева, | растварање срца под звездама, бичевање јутарњих јагода са паром најбељих коња, сретно узлетање изнад петролеја, дежурство срећи, покоравање ·висибабама, врлост собе са твоје обе руке, јесу ли све то душе нам однеле у крај где сипе најдуже ноћи растанака, или ће се у белој кутији лета прастаро 7 прекинути време

нудећи нам топлу слабоду гробова2!

БАЈКА О ЗАВИЧАЈУ

Хајдемо у ону провинцију брежуљака

где страх нијв густо насељен;

Овде нико не зна који такси да изабере

и где да сретно прегази улицу

и где спокојно трамвај да сачека7!

Хајдемо у ону покрајину гостионица под стари замак

одакле се може видети кров планина:

блистање теснаца-и непрекидна живост

дрвећа;

Овде једва твој топли говор чујем

од непрекидних сирена и рзања кошаве

а тамо је срдачно окно

и лета су благи празник!

Видећемо устрептала јата,

светлицу бистрице ц блистање токова,

биљну пару и језеро биљно огледало;

слушати неке једноставне ствари: _

тихо поподне и тихо певање иза брда.

Чак и кад је жедно жито и жедни вртови,

поветарац жеге у завичају је свежи лахор!

Хајдемо, макар на једну ноћ,

макар упалили стару лампу у стари свет,

Над завичајем су рајске поворке облака и птица!

мишљање. Уместо рационализације, кроз

коју се показује творац деда као врховни аранжер збивања и њихов неприкосновени тумач, он приказује живот онакав какав нас окружује и каквог га ми запажамо у прозаичним тренуцима нашег свакидашњег постојања. То је живот виђел у фрагментима; тачније говорећи, то је мноштво чулних утисака који не успевају да се повежу. ;

У односу на три претходне књиге „Елемената“, ова најновија књига је још упрошћеније грађена. У непрекидном редуковању приповедачког градива аутор је дошао до своје нулте тачке: остало је само оно што чула запажају у најелемеатарнијем виду. Сложени душевни живот, друштвена збивања, интелектуалне тежње, уобичајени садржаји у прозним делима, пренебрегнути су „Речнику елемената“. Присутни су само најједноставнији доживљаји, згуснути описи природе, низ сензација и перцепција. Угринов се враћа материји толико пута описаној, ала јој приступа, на. начин који није често употребљаван, Људско биће директно суочено са шумом, морем, небом: то је тема његових кратких проза. Њега привлачи не сложени пут од утисака до мисли, већ онај првобитни, муњевити сусрет човеков са природном окољином, са светлошћу, мраком, цвећем, шумским стазама, сусрет који носи у себи снагу шока. Готово свака од ових при ча садржи нешто од те атмосфере невиности предела, с једне стране, и запрепашћења људске свести затрпане утасцима, аким и неочекиваним, с друге стране.

ум морских таласа, боје неба у пред: вечерје, шљунак, орахово дрво: то су елементи који представљају материјалну под> ЛАогу имагинације и онн привлаче највећу пажњу писца. Човек је ту присутан нај чешће као' субјект будаих чула, као усамљена јединка која ослушкује гласове одасвуд и која запажа сваки прелив. Када пак приказује неку колективну ситуацију, аутор гради крајње једноставним средстви ма неми призор где се крећу људске прилике као у пантомами чији нам смисао није познат, Представе чула неизбежно нас упућују на област фрагментарног. Аутор је опседнут зрачењем млогобројних фрагмената. Он се уопште и не труди да. да једну целовиту слику.

Приповедач Угринов је сав конкретан, сензуалан, сликовит у једном дубљем смислу те речи. Његов стил је густ, а слике које ствара одишу спонтаношћу и опорим лиризмом. Угринов посматра људско биће и његов однос према свету ча најједноставнији и најдиректнији начин, не желећи притом да од те теме прави књижевну конструкцију.

Књига „Речник елемената“ није можда на висини претходних књига Павла Угринова, али је и она прожета оном инспиржци“ јом коју смо једном приликом раније, поводом „Елемената“, назвали феноменолошком. Тежња Павла Угринова да прециз-

' ном речју обележи начин на који човек

прима средину у којој живи, већ је дала занимљиве резултате. Најновије остварење нема оног замаха који се пре уочавао, али зато садржи леке већ познате квалитете литературе овог писца: пре свега, сочну лепоту језика.

Павле Зорић

у