Književne novine
ЛИКОВНА УМЕТНОСТ
РУКОПИС ВРЕМЕНА
Богдан Борчич: Графика Галерија Графичког колектива у Београду
ДУБЉАНСКИ ГРАФИЧАР Богдан Борчич представио се ових дана први пут самосталном изложбом у Београду. Ове графике, настале од пре неколико година, отварају нека од карактеристичних питања о стању н судбини ликовне уметности у овом тренутку. Ако начас залемаримо ону специфичну техничку компоненту ове ликовне дисциплине, неопходни фундус знања о материји и материјалу као услову креативне довршености, у Борчичевој графици налазамо и неколико мисаоних зачетака о функцији ликовлог феномена, о знаку као значењу им знаку као средству, разуме се -– више у светлу неких примарних, елементарних садржинских тражења нето у начину прилагођавања одређеним актуелним тенденцијама.
У Борчичевим листовима, занатски беспрекорним, постоји одређела количина рационалног усаглашавања вредности: чисте ликовне форме и унутарње конструкције облика, композационе мџеловитости површине и духовне димензије знака у целини, У том вишеслојном ритмичком пре. плитању вредности он као да тежи синтетичкој темпоралној условљености настанка дела, са озбиљном опредељеношћу за континуитет у времену, не као логичкој смени вредности у сферама индивидуалне надградње већ као форму драматског хогађања унутар одређеног па ипак имагинарног временског интервала,
Узимајући шкољку, напуштено кућиште пужа као нека прадавна, фосилна сведочанства о трајању или узалуду, као облик контраста према геометријској конструк“ пији, постављајући их на фон фино исир. тане мреже квадрата или правоугаоника, Борчич и несвесно покрива размак измеЂу две бескрајно удаљене тачке у просто“ ру и простору времена. Он више слути но што зна да су ти облици својеврстан рукопис времена, запис вечности на маргинама пролазности па снагом своје воље МАН пркосом своје немоћи права те не стварне перспективе, делећи графику на зоне густо тканих површина, осенчених и тамних, али и зоне светлих, белих, скоро празних поља. То је та симболична функцмја Борчичеве графичке уметности, та спптетичка оркестрација елемената који су п материјалне, овоземаљске основе, али и духовне, скоро метафизичке грађе.
Користећи боју (не увек и не нападно), Борчич захржава примарну вредност графике у копистрастима светлог и тамног, му. клог и звонког, пригушеног ми распеваног у“ виртуозном коришћењу линије, чисте, скоро пуритански извучене, али им вешто убачене мрље као акцента у рукопису. То је поступак којим сликар-графичар нешто саопштава, он управо верује да су његова осећања п његови доживљаји времема преамет пе само његове личне визије већ и садржинска компонента облика који тежи универзалном значењу. Тако је облик, ипак, функција идеје и емотивне условљемости а не само компонента декоративно обрађене површине.
> “:
Ликовни уметници Бање Луке: Слике, графике, скулптуре Галерија Дома ЈНА у Београду
ГРУПА ликовних уметника из Бање Луке по први пуг се, овако групно, представља. београдској публици. Четири сликара (0. Бербер, Т. Аугоњић, Ј. Гранић и Ј. Спремо), један графичар (Е. Мунџић) и један вајар (А. Бешаћ) потврдили су приказа ним делима да је Бања Лука солидан ди ковии пентар, мада == судећи по овим делима — без велике сликарске традиције,
Конџцепцијски, на први поглед пада У очи распол од класицистички засноване форме у скулптури А, Бешића па до ог-артистичких преокупација Томислава Ду» тоњића, док се између њих крећу интересовања Јосипа Гранића, чији пастели, не. жинх тонских хармонија у апстрактној оркестрацији као да дотичу понеки фог клорми мотив.
Јовап Спремо, чија смо дела већ виде ап пре пеколико година у Галерији Ко ларчевог универзитета, остао је у знаку изворне незаности за босански предео, који оп даље развија као својеврсну асоџи“ јативну форму, Са неколико добро одмерених топова и дискретних акцената гтра“ ди зреле хармолије, помало муклог коло. рита, уравнотежене и стилски доследне.
Формално и садржајно издваја се својеврсном атмосфером најмлађи излатач на овој изложби Омер Бербер. У некој ми стичној озаремости белом светлошћу изаткао је своје приче о пролазности, тишини и одлажењу, у некој чудној комбинато“ рици графизма и густих црнобелих кон. траста,
Томислав Дугољић и даље са укусом и мером развија своје оптичке оркестра пије, прожимајући боју светлошћу у зла ку геометријске одређености, | док Енес Мунџић показује истраживачку страст У
бојеној графици, истина још: упек под ол—
зеђеним утицајима. Срето Бошњак
“.
СЦЕНА ИЗ: ПРЕДСТАВЕ „ОЛОВКА . ПИШЕ, ПИШЕ СРЦЕМ
ПОЗОРИШТЕ
СЦЕНА У ПОДРУМУ
Између премијере колажа „Оловка пише, пише срцем“ и приказивања драматизације „Животописа Малвине Трифковић“
СВАКИ ПОДРУМ, па и онај позоришни, у основи је исти: могу се ту чувати и наћи разне ствари, дочарати бизарна атмосфера, може ту под становитим околно. стима да буде и лепо — али је сасвим извесно да то није амбијент у коме би могле опстати изузетне театарске вред; ности. Обишао сам из радозналости мноте популарне подруме у свету и сасвим ретко. сам наилазно на прави театарски доживљај. А Атеље 212, и поред свих наих противљења, и даље упорно тура у тај неприкладан сценски простор домаће текстове и ауторе.
За представу каква је „Оловка пише, пише срцем“ тврди се да је као створена управо за подрум. Можда, јер управо због тота што је у том скученом месту она су. више мало личи на праву представу. Пси холози Вања Рупник и: Будимир Нешић прикупили су и средили преко две хиљаде дечијих одтовора на питања каква су: шта је почетак а шта крај, ко је храбар, шта је рибље уље или каква је разлика између меда и лепка2! Дечији одговори су изненађујуће чудни, духовити, маштовити, поетични, лепи и наивни, Павле Минчић је од такве материје — пачинио сценски 'дијалог, аранжирао та и извео заједно са Радом: Буричин, -- у
Тај глумац специфичног шарма, про нишљива духа и многоструких способно сти већ је у неким својим ранијим сценским колажима и продукцијама испољио посебне изражајне нијансе: другује са речима, отвара их и доживљује на готово јединствен начин, час су то субјективни трептаји и осећања, а час одређене чињемице живота, однос према свету и самом себи, нешто што подстиче на акцију, трата за лепотом и само се преображава У поезију п истину. Овај поступак тражи меду личност и зато није случајно што Минчић истовремено адаптира, компонује, режира п игра, Овај пут њему се у друговању са речима придружила и Рад мила Вуричин у приближно истом стилу са. својом отвореношћу и жељом да се дође до правих сценских облика. У графењу имагинарног света њих двоје се из ванредно допуњују, веома су ефектни У саопштавању мепредвидивих одговора и иницијативни у нестварној. реконструкци» ји дечијег искуства и маште, Идентифи“ кација је потпуна м то је заиста њихов свет у коме је. тлумачки доживљај непосредан, дискретан, али зато не мање узбудљив и леп, .
Ова форма, ма колико да је сведена само на глумце — мпак стварно постоји. Она, међутим, није ни по чему специ“ фично подрумска.' Истина, има ту доста естрадног у, најбољем смислу те речи, али и прилагођеног скученој и крајње неподесној сцени, Павле Минчић је такве сре ће да га увек гурају па споредне прос
торе у којима је тешко креацију довести до' пуноће им израза још
комплекенијег
БОГДАН · БОРЧИЧ: ГРАФИКА
значења. Глумци су у подруму успешно обавили ову прву фазу, која подразумева. изражавање односа према речима ни до шли су до стања када се потпуно само. стално треба. да рефлектује представа као нова, јединствена и самостална целина, На правој позорници, са свим што уз њу иде, овај поетски спектакл би добио сво. је жељене димензије.
Готово је ужасавајуће да се м глуме пи мн редитељи у подруму себе одричу мн прилагођавају техничким условностима импровизоване сцене, -Тра жи се од њих да буду слободни и природни у ограничењу. То се осећа на сва кој представи, па није чудно што су Миодраг Зупанц и Богдан Рушкуц и своју драматизацију _ „Животописа __Малвине Трифковић" Мирка Ковача унапред. при“ тушилди пи подесили за ту немогућу позорницу. За њих се не може рећи да немају смисла и становите вештине за овај по сао, али је жртва ипак превелика: пла> шили су се да напишу један честит дија» лог и означе праву сцену, па су многе реплике испрекидане, доста штуре, све» дсне. само на оно утисак. да. се доста: стидљиво; » приказује
један садржај и маркира,а не исказује.
права драма.
Ковачев текст је бизаран и особен не могу му се порећи одређене литерарне вредности. Али то је унутарња пројекција једног мучног стања, реч која се гласно не изговара им која се осећа природно са» мо у човековом унутарњем свету, Овако разголићена, она је остала без правог ам бијента, а сама фабула делује — доста упрошћено и грубо: Малвинина тежња. за. срећом, несрећна младост проведена У заводу за одтој добростојећих девојака, потреба за бегством и све дубље тоњење у (безизлазну ситуацију лишено је онс специфичности коју у себи скривају апсурди живота пи претворено у хронику којом доминирају две стидљиве лезбијске сцене м једно силовање уз самоубиство те већ сасвим. деформисане, усахле и ра зочаране жене. Збивање, овако како је сценски представљено, нема своју праву пројекцију, у хоризонталној је позицији и не дозвољава _метафоричност. Богдан Рушкуц је У редитељској поставци желео да све то буде лепо, пригушено пи умивено. У томе су му јако помогли Тодор Лалицки, својим заиста успелим сценотрафским обликовањем простора, и Бо жана Јовановић, врло укусним по адекватним · костимима, Уз музичку. пратњу то су биле пре живе илустрације књиге него фрагменти сурове људске драме.
Мза све то, извесна атмосфера је ипак, постигнута: сва та лица су као у некој мори, потпуно отуђена, изнутпа убијена. и више сенке него жива бића, Али, уп раво то инсистирање па атмосфери одве. ло је редитеља у псеудопостизацију м не. утралисало динамику из самог збивања, па све оно што је требало да буде стил им вредност представе постало је њена негација, Ова представа је, у основи, је дан несрећан неспоразум између писца и драматизатора, режије и глумаца и са мог позоришта, Једноставно — чему све овог :
Малвину је тумачила Гордана Марић. углавном у једном расположењу, тону и изразу, вођена и више усмеравана тубом руком мл вољом него својим осећањем
текста. Рената Улмански је била корек“ тна као управница Васпшталишта, а исто“
тако Дејан Чавић (врло сугестиван Чампара), Љубиша Бачић (Борђе Трифковић) и донекле Милан Михајловић. преду стави су се појавили још Добрила Стој пић, Марина Кољубајева и Феђа Стоја»
новић, О свима њима је, заправо, тешко.
и говорити, јер праве могунности за игру ту и није било, у Између представе „Оловка пише, пише срцем“ и „Малвине“ остаје утисак о узалуд“ ности једног племенитог настојања. Прелставе се раде с великим напором алису ре
„зултати, чак и они најефектнији, доста скро-
мни да бисмо у подруму видели некакву
могућност за право позориште. А најме
ње за оно модерно": Петар Волк
непрекидно |
|
најнужније и „отуда · |
ТЕЛЕВИЗИЈА ::
НЕОНХОДНЕ
МЕМЕНТО |
ПОСТОЈЕ догађаји и личности, који себи. изборе такво место у нашем сећању да их ни захуктали савремени живот једноставно ле може прескочити, заобићи или потиснути У сечку, Ако неки оесмислени земљотрес, атомска експлозија мли-неумољиви булдожери једног дана сравне са земљом чак ми Термопилски кланац ~ легенда о Леонидасу и његовим Спартанцима примораће људске руке да тај кламаџ поново ископају...
Тедевизијски студио Љубљана донсо је та заједнички југословенски – програм драмску хронику „Похорски батаљон и натерао нас да се тргнемо и бар за. тренутак зауставимо у нашем свакодневном
талопирању
егзистенцијално социјалном по улицама, друмовима, канцеларијама и
дворанама. Три емисије ове хронике, свега три, мискренуле су на нашим модерним, конформистичким | екранима
као огромни, сабласни мементо — неопхо“ дан колико и десеци препорука, резолуци“ ја, анализа, закона и дискусија за округ. лим и четвртастим столовима.
Тратична и херојска судбина Похорског партизанског батаљона одавно је, позната — можда баш зато, као све што је позна. то, захтева повремено подсећање. Хитлер је 1941. припојио део Словеније, доњу Штајерску, немачком Рајху — наредивши својим сатрапима: „Учините ми ту земљу поново немачком!“ (то је им оригинални наслов ТВ-серије). Убрзо је почело насилно исељавање Словенаца, досељавање Аустријанаца и Немаца на њихово место и — убијање оних који се успротаве. Прави и фанатичан отпор пружили су партизани у шумама Похорја и илегалци у Марибору ИМ по околним селима. Похорски батаљон, језгро тог отпора, био је живи до. каз чија је та земља — словеначка, тугословенска, партизанска, У јануару 1943. три обруча стегла су Похорје: 4.000
немачких војника против 80 партизана, од,
којих су скоро половина били старци, жене и деца, После огорчене борбе, фашисти су прегазили Похорје — али тек онда кад је изгинуо сав Похорска батаљон, до последњег човека, То је та позната исто. рија.
Фран Жижек, као писац ми редитељ драмске хролике, учинио је све што се могло учинити — у оквирима тренутних могућности РТВ-Љубљане. Те могућности, изгледа, нису биле велике и приморале су екипу да се веже искључиво за телевизијски: студио и за фото-документа,.. Или можда су екстеријери Похорја били. пот: пуно окупирани девизним и динарским корисницима зимског „високог туризма: Са тутом и љутином помишљамо на. баснено
| словно коштање- десетина безидејних, "063"
вредних и промашених емисија, чији де филе никако пе престаје, Хроника о По. хорском батаљону била је и последњи су. срет са Станетом Севером, а велики глумци чак ми на крају свог пута остварују најбоље креације. Берт Сотлар је дамас на врхунцу глумачке зрелости — његов лик сељака Шарха је опомена телевизај» ским и филмским продуцентима о глупо“ сти затварања у своје мале културне све. тове.
Да ли је телевизијско „одељење за. студиј програма“ спремно и вољно да спро“ веде анкету: колико публика гледа овакве емисијег Знамо, одраније да је серија „Суморна јесен“ на захтев публике емитована два пута у току једне године. Можда тај податак побија схватање неких уред ника и неких аутора да код публике „про“ лазе" само хумористичке. анегдоте из Народноослободилачке борбе. Можда је време да се запитамо: колико смо дАО сада имали телевизијских емисија, посве“
Нених „звезданим часовима“ борбе и оре.
водуције2г Где нам је драмска хроника 0 Радничком батаљону на Кадињачи, где су драме о Сави Ковачевићу, Сими Шолаји и Васиљу' ГТаћеши» Кинематографија много, али филм „протрчи“ за два часа и ретко када има упечатљивост добре те“ левизијске драме, а колико се правих драмских тема крије у епопејама Козаре, Неретве п Сутјеске2 Личност похорског сељака „Алфонза Шарха-Изтока, који са три сина остаје заувек на Похорју, док му истовремено жена са преостало ше“ сторо деце ишчезава у крематоријуму Аусшвица — тај класични лик хероја из ларода — потребан је и данас и сутра, и нама и будућим генерацијама. Јер, заборавити на старог Шарха и на Похорје не значи само заборавити па превисоку цену плаћену за наше данашње куће, аутомобиле, хотеле, лечилишта, факултете п самоуслуте — већ представља и опасну могућност тражења и проналажења идеала им хероја на неким другим странама, тде их за нас лема п не може пи бита...
Уместо „пост-скриптума“, једно упозорење састављачима програма Телевизије Београд; неукусно је, скоро дегутантно после завршне епизоде о погибији Похорског батаљона — ставити на програм смисију њупортског џеза! Пре неколико то» дина догодио се слични ексцес на радио"програму; после вести, уследило је „Грла баба дан“. Али, телевизија као да тешко учи на тубим грешкама!
Берислав Косивр
КЊИЖЕВНЕ НОВИН::
може ,