Književne novine

ПОРТРЕТ

ЗАВРШНА МИСАО ЛИРИКЕ БАЛЖА ШЋЕПАНОВИЋА

ПОСТОЈИ један израз

Шћепановића, помало нерви ја ран, али сликовит и мисаоно свеоб . тан. Њиме је насловљен УВОДНИ никлне пјесама у збирци „Златна шума". Та ме тафора „На извору мора“, као поетски израз и као насловна идеја једног круга пјесама, најбоље карактерише дубину и ширину ове поезије. Пред таквим проблемом стоји критичар који покушава да

анали. р зом објасни овај бог ати лирски

Није могућно, није ни потребно, истражити сва мотивска 'исходишта, сабрати све симболе и протумачити све слике ове лирике. Мебуџтим, развијена лирска концепција свијета најбољи је знак да је пјесник открио и освојио тајне и вјештину говора једне танане умјетности. Компоненте те концепције чине садржај и смисао критичких откровења и аналитичких открића.

Збирка „Златна шума" је развијена лирска концепција свијета. У њој су стваралачким поступком обједињени сви важнији проблеми Шћепановићеве лирске пјева» није. У основе тог поетског. свијета уграЂено је доста личног, још више општег, да би један, у суштини индивидуални

"поетски модел стварности изразио нека.

значајна колективна стања савремене људске реалности. Разлажући ово дјело на његове битне одлике хтједи бисмо да покажемо његова унутрашња својства и мисаоно богатство. То је један од путева да се спозна она скривена љепота која није у појединостима, већ у суштинским од: носима који постоје између елемената лирске структуре овога пјесништва, љепота која постоји само у идејним предјелима испод површине видљивог.

Растачући ову цјелину на њене мисаоне конституенте са извјесним изненађењем откривамо да се пјесник бавио јед“ ним утврђеним крутом мотива чији обим је донекле назначен у циклусу ;На нзвору мора". Метафизичка позадина ове лирике најочигледнија је у пјесмама под заједничким насловом „Надгробна птица". Љубавно осјећање, свијета изражено је у кругу пјесама „Љубавна фреска“, а родољубље у поемама „Сутјеска“ пи „још Љубав друмовима траже". Циклус „Љубављу измјерено вријеме" представља завршно осмишљење свих ових тема и мо тива. у

Ако бисмо тражили круг пјесама који репрезентује ову лирику у свим њеним битним одликама онда је то свакако „На извору мора". То је најљепши и најраз“ новрснији циклус у пјелокупном Шћепацповићевом лирском опусу: На примјеру овота циклуса могу се објаснити све главне црте ове лирике, њена структура и ње“ не опште духовне особености. Ту су. се слиле главне теме и укрстили основни мотиви, сучелиле доминантне идеје п су кобила карактеристична емотивна расположења од којих пјесник најчешће пола-, зи и којима се најрадије враћа. Тај циклус, репрезентативан за ово пјесништво у цјелини, у исто вријеме је м џумјетнич“ ка појава за себе. Стваран по принципу, једна пјесма — један мотив, овај „лирски систем састављен од различитих темат ско-мисаоних елемената, прије света је заокружена пјесникова стваралачка дОКТ-

рина У стиховима.

Тај мали универзум лирских тема, су“ жен у просторном смислу М свеобухватан у мисаоном погледу, пун је М потпун, пјеловит и садржајан поетски феномен. Чини се да све што је пјесник хтио и што је постигао у садржају и изразу, дато је овдје као синтеза, као копија у ма ломе онога што је остварено на ширим просторима овога, пјесништва, У маБро плану његовом. Лирска фантастика, дуо вно средиште и сједиште овога лиризма, онострани простори поетских паепи Ена ја, митска основа ових дирских Би ва, космичке димензије љубавног осјећања. свијета, тражење и одређивање МР смисла лирике, свечано инаугурисање 5 сниковог доласка као стваралачког бина, лирско наговјештавање де с равне За је индиректно присутна, поетеке | Бо фозе ријечи, лирско обликова ар У Зи них и акустичних феномена, ПР атасна у јаву, трансформисање јаве У МЕ торичне поетске слике, видовито ДА

вање будућности нице ових пјесама по

то су мисаоне окос наособ.

даљи аи летова =

ћи временске

У циклусу „Надгробна птица" основно тематско ткиво је сама пјесма, њена умјетничка тенеза, њена природа и њена структура, њено аутономно и аутентично егзистирање у свијету аморфних неживих ствари. Жив однос према пјесми као пре ма антропоморфном бићу које самостално егзистира, главно је својство и заједничка црта пјесама овога кола. Између себе и пјесме, између себе и поезије, пјесник ставља знак једнакости не отуђујући ни једно ни друго од његове аутентичне су“ штине, не одузимајући себи као ствараоцу хумани смисао активног односа према стварности, ни својој лирици хумано значење у односу на ширу реалност. ТУ се огледа она присност која увијек мора да постоји између ствараоца ми дјела, између пјесника и његовог суптилног ли рског свијета.

"У том смислу Шћепановић је створио многозначне синониме за своју лирику. Једна од таквих свеобухватних метафора. је „Надгробна птица", а затим слиједи читав низ сличних поетских замјена: сил који пјева, златна шума итд. Дакле, птица, пјесма, златна шума, фосил као персонификација читавог једног свијета, дати су као алегоријске одреднице ове лирике, као њене обликотворне силе и ошсесивне идеје. Треба истаћи Шћепановићеву вјеру у аутономни живот поезије, вјеру у способност пјесме да надживи свога творца. Пјесма живи и траје каткада и као биљка, а поезија је „златна шума" која живи и расте на живодајној подлози подземног свијета фосила, су опет немушта историја свијета — и тако у бескрај.

Мозанчки је компонован и пиклус „Лоубавна фреска". Љубав као интимно осјећање свијета чини хуману садржину ових пјесама, али при том не треба. мисли“ ти на еротску љубав већ на присно саживљавање са свијетом ствари и мисли, спољашњег и унутрашњег у пјесниковом животу. Овдје је поезија стављена на неприкосновени трон највише вриједности. То је „макета духа н сјаја“, макета јед: ног свијета који је пјесник створио по својим алтруистичким назорима.

М поеми „Сутјеска“ Шћепановић је је дан историјски догађај, једну изгубљену битку дигао до поетске вокације, укидају“ и географске условности предмета свога пјевања. То је снажна лирска евокација једног трагичног тренутка. масовне људске погибије. Поема је испјевана као поетски одјек једног стварног догађаја, али као умјетничко дјело не представља ни илустрацију, ни дескрипцију стварности којом је инспирисана, већ њену поетску сублимацију, њено друго јављање , сада у лирској форми.

Сличну баладу о трагичној војничкој судбини представља п поема „још љубав друмовима траже". И тамо, и овдје простор саучествује у људским судбинама. То је још једна пјесма о ратним и рат ничким људским судбинама, о људима који су слободу схватили као природно право сваког човјека и сваког народа, па су се за њу борили и ван граница своје отаџбине. То није патетични хвалоспјев црвеноармејцима изгинулим на тлу Југославије у другом свјетском рату, већ ис крена. родољубива пјесма написана У знак захвалности онима који су слободу друтих схватили као своју моралну дуж ност, Она је надахнута величином љусави м трагиком смрти, њене метафоре су космичких размјера, а њена идеја космо“ политичких димензија. Ове двије поеме надахнуте су идеалима једне генерације и једног времена у коме су људи свјесно гинули вјерујући да ће побиједити ЊИХОВ свијет. |

У завршном циклусу „доубављу измје рено вријеме", дакле и на. крају Шћепановићевог стваралаштва, љубавно осјећање свијета. издваја се као доминантна емо. ција, као највише хумано осмишљење стваралачког и људског времена, његовог и општег. У Шћепановићу су Од почетка складно живјела и развијала се два лика: лик револуционара који пјева свој свијет и дик пјесника који револуционише своје пјевање. -

У зрелој фази Шћепановићевог пјесништва дошло је до обједињавања мањих мотивских мјелина у веће, кључни симболи, који су већ били устаљени У раном периоду, добили су нова. значења и ботатији садржај, а мање важне теме неста ле су: из његовог стваралачког видокрута. Тако се овај поетски свијет џобличавао н по, линији свога садржаја и У формалном погледу. Шћепановић је неке раније објављене пјесме редиговао и у знатно измењеној форми уврстио их у циклусе „Златне шуме", дајући им дефинитиван облик и дефинитивно мјесто. Његово настојање да поједине фазе свог стваралачког развоја заокругли и учини коначним може се протумачити као духовна припрема за нове и више пјесничке подухвате.

У Шћепановићевој лирици доминантне су двије инспирације: пјесма и револуција. Пјесма израста из себе саме и постаје сама себи затонетна, сама собом се бави у тежњи да се до краја објасни. Поезија и револуција у овој лирици стоје У узајамном односу разјашњавања и стваралачке. размјене хуманог садржаја и смисла свога дешавања. Као што Шћепановићеве револуционарне пјесме нијесу саздане од патоса и парола, тако ни ње гово поимање револуције није патетич но и пропагандистичко.

· Ријеч и језик уопште, симболи, мета ре и слике, пјесма као виши облик организованости ових пјесничких квали“

рта ан ррраа аренсе наврата гељ-=а

БААЖО ШЋЕПАНОВИЋ

тета само су рашчлањени дјелови једног те истог феномена — поезије и њеног стваралачког чина. :

5 ;

· Ријеч је чест мотив; у Шћепановићевој · лирици ; тј.: чест предмет ; његове · пјесме и његовог пјевања („Мијене ријечи"). Ријеч. као основа пјесничког „говора постаје овдје основно. језгро из кога: се извлачи и испреда танана, нит лирске, рефлексије. Ријеч као „јединица говора, као поетски израз, као лексичка грађа. која егзистира прије пјесме, — те и“"другте димензије њене присутне су.у овој поезији-у виду. једне својеврсне поетске расправе чији је смисао изграђивање једне индивидуалне поетике. Шћепановић је пјесник смјелог духа им слободног лирског израза, па је стога његов поетски. товор“ сложен, често херметичан. Познате ријечи преплићу се са изведеним, архаични лексички облици мисаоно и просторно додирују сеса језичким иновацијама, фолклорна лексика на ђе се каткада у истој пјесми заједно са звучним кованицима које. је створило; ново, револуционарно вријеме. Ријеч и то вор не значе исто м стога њихово подвајање и овдје може да донесе 'неочекиване резултате. у

У – Шћепановићевим | надреалистички конципираним пјесмама читаве колоне ријечи теку (без међусобне везе и дубљег смисла. У пјесмама надахнутим револуци“ јом његови симболи постају мисаоно разуђенији, вишезначнији, свеобухватнији. То више нијесу неразвијене поетске. ознаке једне немуште лирике, већ језгровита чворишта поетске рефлексије, "аутентични и изражајни облици властитог поетског говора, суптилан. лирски систем вербалних ознака по којима се стварност може препознати, рјечити „знани препознавања пјесниковог свијета, сам тај свијет сведен на згуснуте слике и идеје. Шћепановић је своју лирску“ симболику стварао, развијао п обогаћивао, усавршавао у погледу форме и садржаја остварујући један пјеловит поетски склад.

Последња Шћепановићева збирка „Златна шума" јесте и значи његов поетски свијет на једном од врхунаца свога раз“ воја. Пјесме „Шрвени глобус" и „Булевар револуције“ представљају лирски конци“ пиран пројекат новог свијета коме је пјесник 'завјештао своје „љубављу измјерено вријеме". У те емотивне и мисаоне оквире може стати све што.је.пјесник рекао м прорекао својом асоцијативном и визио. нарском лириком,. | |

Војислав Минић

ЈОСИП ГРАНИБ: СРЕДИШТЕ ПРРДЈЕЛА 1 (СА ИЗ. АОЖБЕ СЛИКА, ГРАФИКА И СКУЛПТУРА ЛИКОВ-'

МИХ УМЕТНИКА БАЊЕ ЛУКЕ)

Стефан Митровић

Помрачење

Помрачи му ум до срца зли мрак. И он не знаде за љепоту зоре, и он не знаде за човјеков друм.

Ни за себе не знаде међу међама, што их је руком саградио, да бујице заустави,

да мећом земљу сачува за род.

Не знаде за себе и стаде на међу. И узе камен у руку, да замахне, и замахну каменом на сусједа..

Удари каменом у чело вртлара, и просу крв на челу, и раствори рану, и камен са међе окрвави.

Давно је то било. Било је то када је зли мрак

ум помрачивао, да очи не виде зору. —

Сину додаде камен, да и он каменује.

РАСКРСНИЦА

Ноћас сам се одвојио од моје младости, распјеване ноћу под палмама,

што тихе шуме на обали мора,

што јутро зову усред црне ноћи, усред тмина недовидих.

Ноћас сам далек мојој распјеваној младости

и стојим ја, чедо свих звијезда,

на раскрсници без свјетионика.

Мрак је. Негдје јаук јечи из дубина,

да свјетлост роди рани.

Миришу црвени олеандри у вртовима над обалама и зову моје руке у радовање, у младо. радовање, а. ја, пјесник сунца и цвјетања, стојим на раскрсници друмова, на каменој раскрсници.

Куда. да пођем са камене раскрснице,

ја пјесник што истину носим у дубини вида,

ја пјесник што лелек мајке чух у ноћима,

ја пјесник што видјех патњу дубоку

у очима оца утамниченохг,

ја пјесник цвјетања звијезда

у зоре без граница.

Куда ћу да пођем из прољетних вртова, из прољетних вртова моје младости

ја роб младић са чежњом дубоком, питају ме звијезде сањарке зоре,

пита ме бистра свјетлост

још нерођеног сунца.

Куда ћу да поћђем ја болан

рад руку окованих,

ја торак што пуцају у прса осељезним плотунима,

ја расплакан што вјешала граде, што очеви висе , везани омчама2

Куда ћу да.поћем, — пшта ме ноћ, пита ме пјесма у звијезди

у даљини неба.

Раскрсница је у мраку. Стојим сам, а храстови шуме тишину самоће, а море тихо, без ромора

о кормилу не говори.

Куда2 Свуд су тамнице од камена, свуд су окови и жељезни ланци, свуд бич пријети рамену младости, високом, увијек све вишем

рамену побуне.

Куда2 Луке нема броду за пристанак, миришу вртови, а морнаре шибају што мирисе чују.

Виногради зријевају, а воћаре :шибају, плодове да не беру.

Мора се поћи са камене раскрснице, бит је срца у срцу свих зора,

пјесма је срца у стиху свих пјесама, велики је позив свих вјекова живота

у звуку руке свих земља,

руке с пет прстију,

с пет стихова,

Ноћас сам се одвојио од моје младости, распјеване ноћу под палмама,

што тихе шуме мору на обали,

што тихе дрхте, да им пож

коријен не посјече,

ЗАТВОРЕНИ ПРОЗОР

Затвори, срце, прозор тој поћи, тој варљивој ноћи над ријекама, тој ноћи што нема сјаја звијезда, тој ноћи лажне музике ружа.

Ја имам моју ноћ, јасну, звјездану,

кад звијезде дозивају љубав човјеку, кад звијезде цвјетају јутро руци клесара, кад вид мој мјесто сунца растјерује мрак.

Ја имам моју ноћ, бистру као извор, као мој дан што га у души носим, као моја патња што је оков расковала, као моје дозивање среће робу.

Затворих прозор срца. Лажна ноћ не улази, не улази преваром у предјеле мога бића. Лажна ноћ, послије пораза, пружа оштре

трнове, да ми зјене у очима убоде.

"ПИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9