Književne novine
11
=
от | ЗВОВМ БРОЈ 438
ЦЕНА 1,50 ДИНАР
КУЛТУРНЕ РУБРИКЕ
У СРЕДСТВИМА ИНФОРМИСАЊА
Код НАС СЕ разговори о култур ним рубрикама у средствима информисања (боље би било: рубрикама за културу, рубрикама културе) обично воде са једном по. грешном _ подсвесном _ претпоставком да се те рубрике испуњавају безмало саме од себе, механички, да као некакав фотографски или сеизмолошки анарат бележе шта се дешава, пли као да неко има. тинарно тело плебисцитарно одређује и концепције и садржаје. Тиме као да се миримо са честом штурошћу и безличношћу ових рубрика. Зато нам се чини занимљивом могућност размишљања ко је би, макар и уопштено, пошло од људи што дају профил информисању о култури.
Има доста разлога и оправда“ ња мада је било п критика тим поводом, што на местима уредника културних рубрика најчешће нису уметници, активни ствара. опи, већ људи чије је интересо. вање за стваралаштво и за кул туру професионалне новинске природе. Ствараоци културних добара, уметничких дела посебно, тзв. креативци, — углавном су усредсређено окренути своме посаџ, својој делатности и својој у метничкој сабраћи, па је разумљиво да им, као уредницима, увек прети опасност да највеће проблеме и најзначајније актуелности виде првенствено у домену своје уметничке дисциплине. Врло је деликатна, међутим, и ситуација оних уредника културних рубрика који се, по дужности, баве културом у целини, дакле свим оним разноврсним проблемима који у вези са културом искрсавају. Постоји бојазан, а и искуство га подстиче, да и они, можда и више нето први, — из разлога који су супротни разлозима уско професионално · ца, — поједностављују ми искривљују слику стања у култури, било свесним погрешним приказивањем, било невештим тражењем новости и фернијим зонважима.
Уредник културне рубрике У средствима масовнот комунинирања има деликатну и одговорну У логу посредника између културе, кмлатурних стваралаца и културне политике, са једне стране, ми љу: ди које називамо публиком, с друте. И једна и друга страна са ко. јима, и између којих, културне рубрике комуницирају врло су широке, хетерогене, испреплетене и, редовно, недовољно познате. Потребно би било да уредници кул“ турних рубрика током свога рада посматрају проблеме, догађаје и аичности _ истовремено из позиције и једне и друге стране, а да се никако ме потчине свим захтевима, очекивањима и притисцима, ни једне, ни друте стране, А то је врло тешко остварити и један део уочљивих _ недостатака у презен тирању и третману културе и У метности јесте управо у томе што се проблеми сагледавају мли Из перспективе ужих стваралачких заинтересованости, или из позипије једног, мањег социјалног или интелектуалног, слоја публике.
Приклањање ствараоцима куд турних вредности, удовољавање њиховим потребама, може да ДАО веде до сужавања проблема и до (ненамерног или намернот) исти. цања скале културних вредности и догађаја која је последица про. извољних виђења. А пошто су КОД нас понекад уредници скривени, неоствареви или потенцијални ствараоци, неки од њих су скло ни и једној врсти повлађивања одређеном броју стваралаца,, не критичком примању критеријума и информација директно од оних којима би интимно желели да се прикључе. Врло је вероватно да поједини писци, сликари и друге врсте уметника, а поготову репродуктивни уметници, бомбардују средства пнформисања вестима о ономе што им се догађа и што раде, док се за друге, ооично мно. то значајније ствараоце, чује тек кад добију неко друштвено при: знање за рад, мли Кад доживе афирмацију У АРУГИМ земљама. Оваква је оријентација довела. до тога да се у неким гласилима изгуби граница између кудтурних рубрика, и снобовских рубрика које се баве познатим и атрактивним личностима.
И такозвано окретање превасходно захтевима и очекивањима шире јавности носи ризик да се за немаре потребе за правим култуј> ним добрима и да се оде у само. задовољство утољавања потреос
Наставак на 2 слрлин
Чедомир Мирковић
опредељених стварала-_
занимљивости у пери.
БЕОГРАД, 1. МАЈ 1973. ГОДИНА ХХУ
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
ПРОБЛЕМИ
НОВИНСКА КРИТИКА | ДАНАС
У једној недавној (9. 11 Т, 2.) емисији „Студија 3“ другог програма РТБ водитељи про. грама поставили су уредницима. културних рубрика. бе“ оградских листова „Политика“, „НИН“ и „Борба“, драгославу Адамовићу, Жики Богдановићу и Феликсу По. шићу, питање о плироди И вредности данашње новинске критике. Мислило се, дабоме, на уметничку критику, на књижевну, позорине ну, ликовну, музичку, итд. Тада се, између осталих, чу“ ло и мишљење да данашња новинска критика не анимира нити подстиче консумеп“ та на сусрет са уметничким делом о коме пише, да ]е безлична и безбојна, а да је, на пример, новинска. критика пре две деценије била · много утицајнија и знатно атрактивнија. Верујући да та тема заслужује сложенији и озбиљнији приступ од онота који је омогућавала емисија „Студија 3“, редак. ција „Књижевних новина“ је одлучила да међу новинским критичарима спроведе анкету о том питању. Сасвим је разумљиво што 1 во дајемо реч онима који су пдел“ за такав разговор !ницирали. ..
ЧИНА
к
је
,
НМЕКЕАНЕМ АТА
ПФЕНАМАНТЕ НЕ МРАЕННАЕ ТИНА КЕН НЕНТНАЦ КАМЕНИТЕ НАЋИ НЕМ НАИМЕ ЈЕТИЛАТННЕ НАННЈ ИНЕТАНЕЋИН пне НЕМ НАЈСТАРИЈИ СПОМЕНИК
: БКСПОНАТ СА ИЗАОЖБЕ СРПСКЕ ПИСАНЕ РЕЧИ У НАРОДНОЈ ВИВБАНОТЕЦИ СР СРБИЈЕ
уђе 7
о мина
МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЉЕЉЕ, ТЕ (ОКО 1180. ГОДИНЕ) —
БЕЗ СТРАСТИ И ОПРЕДЕЉЕЊА
КРИТИКА У ДНЕВНОЈ штампи већ се пуну једну деценију нала: зи у неком узмаку који је лакше уочити него објаснити. То више важи за музичку, ликовну и књижевну критику него за позоришну и филмску, а најмање за најре Бе — за критику из области примењеног _ ликовног стварања им архитектуре.
Критика. је постала. неборбена, изостаје потпуно полемички АуХ, све се своди на мирно, академско, малокрвно констатовање чи њенице да је одржан концерт, да је отворена изложба, да је осванула нека књига. Ако човек чита наше музичке критике поверовао би да је ова земља пуна Рубин. штајна и Карајана, да је сваки други-гтрећи. композитор непризнати Бетовен. Недавно смо, на при. мер, у Музеју савремене уметно сти имали изло која је дуго, брижљиво, научнички педантно припремана, на којој су радили стручњаци из свих наших воде. Њих ликовних центара, изложбу која је била У најбољем смислу провокативна: просто је изазва ла. на дискусију, чак м лаике. Ми. слим ту на изложбу „Почеци мо дерне југословенске ликовне уметности" (ако сам тачно навео њен званични наслов). Изложба је про шла без иједног већег, Ни јег, студиознијег, таквој изложби одтоварајућег анализаторског на писа у дневној штампи. О некој организованој или неорганизова. ној полемици да се и не говори. То је само последњи од већих при. мера, о оним свакодневним да М
не говоримо.
Књижевна критика, пошто је одбацила. „импресионисте" подсмехујући им се супериорно из свог „структуралистичког угла, задо. вољава се да депо, 'умивено, без темперамента и најчешће врло не: комуникативно и без жеље да за: почне каквгу, каже свој суд о провереним писцима, провереним књигама, провереним мишљењи ма. Годинама нисам — читајући књижевну критику ~ осетио по. лет, радост критичара тито се, на пример, родио нов песник, нов приповедач. Мопште, критика као да се све више пише због критичара, све мање због стваралаца и публике. Једноставно, читајући критике, публика нема могућно сти чак ни навијач да постане: нема у критици оне неопходне страсти која би јој помогла да се определи. Кад
не бих познавао
критичаре, веровао бих да су то неки много озбиљни, неприступа. чни, мрзовољни људи, а нису. Више од свега тога има у по зоришној и особито филмској критици. Ако ништа друго, филмска критика се доследно и с крајњом мобилношћу ангажује у ширењу филмске културе, У борби против шунда, у отпору према свему што је у овој. области неподношљиве приземно. Има, наравно, п она своје минусе, али је њено дневно, ангажовано присуство апсолутно. У критици дела примењене ди. ковне уметности последњих тодина бележимо известан успон. Од дирфивих сусамљених – покушаја еминентних _ уметника – (пример: Пеђа Милосављевић) да бар скре ну пажњу јавности, индустрији, трговини, на постојање наших сопствених, школованих и талентованих – мајстора-стваралаца У овој области, до данас, прошло је већ неколико година. Та критика, на жалост није постала стална пракса дневних и недељних новима. Али се тој критици бар не мо же приметити да је конформистичка, да је опортунистичка, да не жели да каже с отворено све. Као и ретка, усамљена, не редовна критика архитектонских
ПДДАВЕЕЕЊЕДАЈН ни Ара КИНЕ ИНДА АХ
о (АКЛАСТНИСЕА(КОЕ РРЕКАДАМНЈИ КЕ ЗАНИМА ЕИЋ СНЕСЕ ДИТЛА
ПИКА КОЊЕНЕК АЦЕ МАНА И КЕ ЕНД "6 ЈАНЕ Н ГАНЕДИ Зао ита
ВН. ак слој да ен ИТ КЛА СТАН Н НО ок КАННАНИКАА РАМА МАНА СИНАЈ КАНЕ ИНКА (8 пет унете КИ л 4
НЕКЕ ТСРМААУ МАНИ. ве рона аа - Б
НЕАО НОАЕ СОАН ТАД, СДНИј у РЕСРНАЛИМ По "|
ДИ Те НАНТ "НКНАТАКА Пит
|
Ура ствециунеа
АШ КИ КИ ЕШ
БИШЕИЈ НЕН АЛА И НМИЉеКИЦ ПРЕКДРАНЕДИЋ ЈАКАНЦ НИЖЕ НИ КОМЕАННОДЕМ ЛЕНА ПНТИМААР НАМ МЕНИЈА КАНА ПИ гле јен МЕЛ пика мецтенУ ПАШЕ Клои ТАН 0
ЗЕТСКО-ХУМСКЕ РЕДАКЦИ-
достигнућа, тако је н она, кад је има, кад се неко реши да заоштри
оловку, најчешће. бескомпромисна. Друго је питање — вероватно
изван оквира ове анкете — какву улогу критика има у нашем АРру: штву, и није ли мртвило које по једине критичке области шире, резултат крајње немарног односа друштва, јавности, према критици тенерално2 Питао сам недавно је дног архитекту, можда најоштри. јег критичара код нас уопште, да ли се десило да неки архитекта“ -кичер после стручне критике ко ју је добио, која га је покосила и њега и његовог инвеститора и све који су умешани у једну не успелу а скупу градњу, не добије бар за неко време могућност да даље „ствара". Рекао је: не знам такав пример...
Ша, исплати ли се онда музичком, ликовном мили књижевном критичару да цепају своје грло и ремете свој мир због неког колнерта који се одсвира па та нема без трага, или неке изложбе која потраје па нестане, или неке књите која се одштампа па — не про да, кад ефекта нема ни критика која говори о нечем што ће де пенијама стајати пред очима свих нас. Као споменик нашој меспо. собности и немару2...
Драгослав Адамовић
ОПШТЕЊЕ (С МАСОВНОМ ПУБЛИКОМ
КРИТИКА У НОВИНАМА, без су. мње, у нас постоји, али о посто. јању истински новинске кри тике тешко да би се могло озбиљ но говорити, |
Критика која се, у нас, објављије у новинама, махом, критика је класичног концепта У чијем "средишту стоји валоризовање да" тог дела; једини уступак који чини, с обзиром на чињеницу да се објављује у новинама, јесте да свој суд настоји да изрекне на простору нешто суженијег обима.
Новинска критика, међу. тим, посве је посебна врста опште ња са јавношћу; она претпоставља значајне специфичности у погле ду метода (приступа), стила и, резуме се, комуникативности.
УМ основи, новинска критика могла, би се дефинисати као про аубљена критичка ин формација; њена вредност 32. висиће, у највећој мери, од. тло:
"
балног ауторитета критичар ји || свој суд саопштава авности л у паре: "“
ко новинских стубаца, и од њего ве способности да ефикасно кому. ницира са, подједнако, интедектуалном и лаичком публиком.
У већини случајева, у нас, лица која се јављају као критичари у новинама не испуњавају ове неогходне предуслове. Већина критичара, нарочито средње генерације, има потребан ауторитет ~ сте чен, међутим, у ванжурналистичким медијима; известан број, та: кође, поседује и способност да са својим читаоцима успостави по требан контакт и поверење. Ме. Бутим, још је увек недовољан број оних који би били спремни да себе подреде делу, односно ин-
тересу читалаца да, кроз мовинску критику, добију пре свега аде- | ом
кватну информацију о извеси
делу, која би им ла
востепен оцену | у пр ако]
сти, Јоше је Наставак. страни
Жика Богдановић
ниси
] уистини усрећује реч од које хоћемо да правимо уметност2 • Живимо у времену кад су мноте светиње изгубиле ореол апсолутног важења; релативизам натриза науку, скепса песнички го-
У овом БРОЈУ -——
80 ТОДИНА МИРОСЛАВА КРДЛЕЖЕ
Ар Драшко Ређеп: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА 0 књиЖЕВНОСТИ НАРОДА ЈУ.
ГОСЛАВИЈЕ НОВИНСКА КРИТИКА ДАНАС (анкета) — учеству“,
ју Драгослав Адамовић, Жика Богдановић н Фе ликс Пашић
Василије _ Калезић: књи. ЖЕВНОСТ У „ИСТОРИ: Ји ЈУГОСЛАВИЈЕ“ .
Боглан Тирнанић: КЕН ГАСЕЛ И ЊЕГОВИ ДЕМОНИ
ПОЕЗИЈА Србољуба Мити: ћа, Миодрага Станисављевића, Ранка Рисојевића п Милана Узелџа
ПРОЗА Жике Лазића
Душан Милачић: МОДИЈЕРОВО ПОСЛЕДЊЕ ДЕЛО и СМРТ
о НОВИМ КЊИГАМА дра Рудолфа Филиповића, Сретена Марића и антологији српских песникиња — пишу Шимун Туришић, Навле Зорић и Радојица Таутовић Мирјана Матарић: СУСРЕТ СА РОБЕРОМ ЕСКАРПИЈЕМ Др Александар Пејовић: АВА РУКОПИСА СТАНИСЛАВА ВИНАВЕРА
КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕ
БУКТИЊА КОЈА СЕБЕ ИЗГАРА
УЖИВАОЦИ песничке уметности ретко имају тачну представу 0 бригама списатељскога посла им позива. Оно што је радост читаочевом духу, биће — сматрају они — да је још већа светковина пес никовој души и уму.
Бива каткад и тако.
Али. овде ће бити речи о ономе што се не види иза арабески довршене и савршене песничке творевине: о труду песничком, о жу“ љевитој и знојној ствараочевој ду шта, Биће речи о зедњи и стрет“ њи, о скепси и муци стваралачкој, као вечитим неугодним пратиља“ ма рађања песничке уметности, као неџгодама које прате наста, јање сваке с књижевним намера“ ма уобличене речи.
Да би се добио прави, потпуни“ ји увид у то искушење, — зајел ничко свима који с пером у руди искушавају судбину, тражећи у списатељству позив и усрећење, — ваљало би, једанпут“, наћи пра“ ве речи, које би без мистификовања, без позе и свечарске обмане, описале напоре сопственог рађања. Те би речи говориле о творачкој муци, али и о трајној бризи и зебњи, које у песнику-творцу остављају из њега ишчупане, лховршене, али од њега одвојене и у свет послане „савршене“ речи. То је она невидљива, друга страна књижевне медаље. Највернији извештај о њој добио би се ако бисмо артикулисали оно не мушто осећајно окружење песпичког говора, зебњу, која трује песникову мисао док се та мисао ствара. Ваљало би затећи песничку реч кад се двоји доводећи сама себе у питање, кад самопроверавањем сумњичи себе саму, кад се цепа у два узајамно оспорава јућа крака говора и тиме подваја и разара песника који је твори.
Колико нас
вор. Рођајне муке песничког говора само су почетне муке и брите песникове. Муку налажења праве речи прати брига за њену суабину, прате накнадне сумње у ње ну ваљаност, истинитост и сврхо витост.
Ево, сада, док товорим, док се од мене одваја тек рођена реч, за њом иду бар три које је доводе у питање, сумњајући у њену нстину и лепоту, у њену моћ и свр ху. Уместо да се пустоловно за: лећем ка новој речи, ја се споти. чем и зебем, рањав од несаврше. ности већ казане речи, И свако
дневно узалудно одтонимо ту зе |
бњу застајући пред сваком Мрав.
ном страницом, Авоумећи се пре Ба
сваким ненаписаним ретком, “22 но скептичко окружење туши реч, писац застрепи Од празног хода вољне. моћи говора. Док откида _од себе-муку товора, почињу да та освајају додатне невоље; боја зан да се неће домашити истина,
„Наставак на 2. страни
Бранко Поповић