Književne novine
КУЛТУРНЕ РУБРИКЕ У СРЕДСТВИМА ИНФОРМАЦИЈА
Наставак са 1. стране
за (полујшундом ми – (полдујкичом. Широка публика, — нарочито у нашој, културно-хетерогеној средини, — много лакше него што се обично мисли прихвата забављачке митове и снобовске идо. ле, а њена се глад за информацијама и садржајима те врсте прогресивно повећава: ако кулљ. турне рубрике прихвате ритам те психозе, онда им се, како се то често потврђује, уз шансу да буду читљиве, нуди и опасност да наносе велике штете правој култури.
Недостатке, међутим, не треба видети само у свесној и намерној погрешној оријентисаности. У нор мадној и повољној културној и друштвеној клими велики, Орој уредника настоји да на најбољи начин презентира слику стања и тенденција у култури п уметности. Они би несумњиво то хтели и због сопственог професионалног угледа и афирмације. Невоља је, међутим, што није довољна само жеља па да се одреди шта је У култури главно а шта споредно; шта су прави културни догађаји, а шта мистификација, вешта ка муфлажа и дизање галаме; шта су суштински, а шта ефемерни проблеми. По природи новинар. ског посла уредници културних рубрика настоје да заступе и обухвате најактуелнија културна збивања, она која су, или која би могла да буду, предмет живљег интересовања културне јавности, Али ту настају недоумице, јер до бар део посленика о којима је реч не успева да одреди и разлу. чи шта је актуелно у једном културолошком смислу, као што се код нас уопште, у многим областима, греши при процењивању актуелности. Проблем је, дакле, одредити шта је то, — поред оног већ стандардног, неутралног и ус пављујућег коментарисања нових књига, нових позоришних предста ва п филмова, награђених уметника, јубилеја, — што треба да до бије ударно место на страницама културних рубрика.
Код нас постоје многи и разнородни културни ствараоци, непрестано пастају и долазе из других културних средина бројна уметничка дела, мењају се, модификују и проверавају укуси, али се по средствима информисања то не
може увек закључити. Да ли је. ' тешко доћи до разноврсних при.
' лога који би показивали подифо-
ничност културних. догађаја и проблема · уметности и културег Да ли неки сарадници ових ру: брика немају довољно знања и идеја па понављају себе, и један другог2 Ако се погледа одређен број година уназад добиће се за. нимљива слика, али не о кулљ тури, него о писању о култури, о поједностављивању културне проблематике. Уместо о суштина. ма ствари, много се чешће пише о оним пратећим и пропратним елементима, о техничким питањи“ ма, или се заузимају некакви већ одавно познати и начелни ста» вОви.
Тако се, рецимо, о шунду на писало толико новинских коментара да су они квантитетом, па понекад и профилом, безмало по. чели да се такмиче са оним што је њихов предмет; вербална бор-
ба против шунда постала је знак
лепог понашања и обавештености, чак и оних који стварању, разбокорењу и потрошњи штунда нај. више доприносе. О једном позо ришту за које се улазнице не плаћају директно (бесплатно по зориште2) написано је више ре портажа и новинских извештаја него о правим проблемима позоришта код нас. О новопокренутој едицији џепне књиге из недеље У недељу се смењују сличне инфор мације и репортаже, као да није реч о техничком решењу, свакако пажње вредном, него о новој литератури и новом укусу, Кад неки новинар или уредник не може да испуни норму одлази међу сеља: кепеснике; кад треба дати све чани изглед празничном броју меког листа, онда се позива стална гарнитура „младих песника" чији мандат траје и по више од деце. нију; кад треба обележити неки значајан датум онда се то тако учини да нам догађај чији је ју билеј у питању после тога изгледа још даљи. Нарочито је ово по следње, обележавање јубилеја, занимљиво. Најпре, није утврђено шта може бити јубилеј за догађаје и личности нама савремене. а шта у минулим вековима. Поред тога, скретање пажње на јубилеје не врши се организовано и по некаквим утврђеним _ критеријумима, него се то често чини прои» вољно п према _ неким _лИЧНИМ афинитетима. Међу људима који у“ културним рубрикама осележа вају, на сопствену – иницијативу,
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 9
разне културне јубилеје има. правих културних прегалаца, који нас мното задужују, зли има и неке врсте ситног А арења, чачкања по огијама, календари ма, именима и називима у немо гућности да се пише нешто друго, или стручне неспремности за обележавање _ изузетних датума на културан и достојан начин. Кад неки уметник добије награду или друго неко признање за рад, онда му се, кроз разне интервјуе, постављају таква питања као да право на глас у јавности никад раније није имао, или као да је, одједном, историја потврдила ње. гову вредност, Најзанимљивије је, да. употребимо ову неутралну реч, што обично сва средства информисања истовремено доносе сличне вести и слична батргања по: вршинским проблемима, тако да читалац или слушалац узалуд по некад покушава да тражи мисли, тезе, ставове и предлоге,'а поготову настојање да се раздрма или
узбурка културна клима.
Може се, исто тако, запазити како и третман појединих одбла: сти уметности и делова културе није подједнак, и да у томе има некаквих законитости. Поред повећаног интересовања за оно што је естрадно и забављачко, приме тно је да се у културним рубрика ма доста често не разликује су: штима уметничког израза, дакле сама уметност, од форми прено. шења уметничких дела. Тако се, на пример, о телевизији понекад пише као о некаквој новој уметничкој дисциплини, уместо да се телевизија посматра као једно од техничких средстава које даје но ве могућности преношења, доживљавања и афирмисања уметни“ чких и културних вредности. Та кав однос према култури потпуно је у складу са другом једном појавом: да се о уметничким дисциплинама које су по својој при. роди комуникативније и атракти. вније више пише и обавештава, него о оним уметностима којима је потребнији посредник, афирматор и популаризатор. Узмимо најчитанију дневну штампу, ра дпо и телевизију, па ћемо се уве рити како се о филму и позоришту пише свакодневно и исцрпно, док се књижевности ин сликар. ству, на пример, остављају оне рубрике које се, једном недељно, баве културом и уметношћу на скоро музејски начин, као да се упражњава нека пензионерска на» вика, Зар и књига није актуелна2 А и ако није актуелна у на. шој средини, или није на начин на који је то рецимо телевизиј. ска комедија, зар не треба учинити све да то у.што постане 2 публике који се задовољава инертним -тледањем телевизије и, по времено, неке бноскопске предста ве ласкати да се укључио у све живе и актуелне уметничке то кове.
Заборавља се понекад да ду жност уредника културних рубрика није само да ослушкују шта је актуелно, у оном дневном и помодарском смислу, већ да под: стичу актуелност и оних тема и области које дају плодотворне ин. спирације култури по културном напретку, које рашчишћавају појмове и чине стваралачку климу погоднијом. _ Велика је заблуда уверење да актуелности постоје у некаквом чистом виду и да сред ства информисања треба само да их верификују. И садржаји кул: турних рубрика су део културе и културне атмосфере, са сложеним повратним дејствима и разновр. сним утицајима. Средства информисања треба, дакле, поред осталог и сама да намећу актуелност оних тема за које пажљивом про. ценом утврде да су корисне, Она не могу никад бити, како се то понекад замишља, некаква чиста трансмисија између стваралаца и публике. Њихова жеља за чистом трансмисијом увек.се мора. изродити — мили у стерилност или у опасност да знатним делом буду средство којим ће се манипули. сати. За културу су мн једна и друга опасност сувише погубне, и не би нас смеле остављати равнодушним. |
Чедомир Мирковић
У овом БРОЈУ ВИЊЕТЕ ДИМИТРИЈА СТОЛШИЋАДИСА
„у што. већој мери, Зар треба оном слоју:
· них
пи
СА ИЗЛОЖБЕ „САВР
НОВО МЛАДО ПОКОЛЕЊЕ
ОПШТЕЊЕ с МАСОВНОМ ПУБЛИКОМ
Маставак са |. стране
број оних који би умеди да у та кву информацију унесу потребну меру стилске једноставности, то. лерантности и духовитости.
Главни разлог неуспеха, или, практично, непостојања новинске критике у нас, по мени, јесте те. рет одговорности који већина о који пишу у новинама осећају у односу према Критици, Новинске рецензенте притиска, још увек, потреба да пруже доказе а мери властитих критичарских мо. тућности, да би им интелектуална јавност уопште могла веровати; новински рецензенти, још – увек, настоје да преко новинских сту. баца освоје онај критичарски ле. титимитет који би, иначе, било природно да стекну било писањем у специјализованим _ часописима, било писањем студија. То их, уп: право, доводи у крајње неповољан положај, ми практично онемо-
"тућава да пишу истинску новин-
ску критику. Ако усвојимо схватање да но винску критику, пре свега, одликује специфична способност кри. тичара да ошшти са масовном пу. бликом, да успоставља контакт С њом тежећи узајамном разумевању и добробити, видећемо. да ће се тиме, истовремено, задовољити
ј
Мимо неторије и уметности
МОРАЋУ за ову прилику да при зовем у помоћ Исидору Секулић која је, очигледно без великог одушевљења за оно што се у но винама. пише о књигама (и не само о књигама), а поготово за то како се пише, али с обзирима које није заборављала, тврдила да су „многобројни књижевни рецензенти ин приказивачи, шефови књижевних рубрика, критичари који нису аутентични критичари“, Иси-
"дора их је видела као људе који
„налазе мање-више прави пут при читању и при примању прочита. ног“. Аутентичну критику о ва мудра жена доживљавала је више као интерпретацију него као пресуду а пнеаутентичну, „сем по изузетку“, као пресуду пре него као интерпретацију,
Пошто п једни п други, и ау тентични (што при оцењива“ њу узимају за себе „само релативма права“), и неаутентични (који нису „скроз, расно и нагон. ски људи од књиге“), објављују У новинама, имамо ли смелости на јединствену пресудуг С мало. до: бре воље, лако би било пронаћи разлоге за људе којима је тзв. „новинска критика“ била тек једна од успутних лука у животу. Алан, ма кодико се трудили да ствари назовемо правим пменом, далеко нећемо отићи ако преви. димо једно: да новинска критика код нас нити је негована, нити се негује, у том смислу да би сео њој могло говорити као критици с одређеним местом рецимо у ис торији литературе. Код нас је че шће случај да је нека критика новинска само по томе што је об јављена у новинама а не зато што је то по свом карактеру, стилу, је зику, начину мишљења и излагања уметнички релевантних чињеница. Тодике наше тзв. новинске крити“ ке њихови писци би мирне душе могли објавити у часописима а да то у самој ствари ништа не про. мени; новинске критике се и 00 јављују по часописима — или ми бркамо појмовег
За углед новинске критике мо ту се изборити једино критичари. (Удео редакџија у томе је пшлта-
ЕМЕНА ЛИКОВНА УМЕТНОСТ НАРОДНЕ КОЈА СЕ ОДРЖАВА У ДОМУ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ АРМИЈЕ ОД, 24. АПРИЛА ДО 7. МАЈА 1973, ГОДИНЕ — ЧЕН ХСУЕН-ЧУНГ (АУТОР) МИ ВАНГ ЈУЈУ (КОПИСТ):
претпоставке које одређују култу. рну и друштвену функцију критике, и неоспорни захтеви медија (новина). У периоду после рата, нема сумње, имали смо пеколико
РЕПУБЛИКЕ КИНЕ"
значајних критичарских индивидуалности које су успевале то да схвате, и самим тим осетно подигну ефекат свог критичарског деловања. - Е
Дозволите ми, на крају, и једну малу пристрасност, везану за лист за чију сам културну рубрику ме. посредно одговоран. НИН је оду. век настојао да формира профил истински новинске критике, понекад, захваљујући људима које је успевао да окупи око себе, с не оспорним успехом. То је, ако смем тако да кажем, управо данас веома изразит случај: критичари попут Драгутина Гостушког, Владимира _ Стаменковића, Душана Пувачића, људи од неоспорног стручног и професионалног иден. титета, можда су они који, у о вом тренутку, и на ступцима НИН-а, најпотпуније оличавају принципе новинске критике, дајући, истовремено, видан допрннос и критици као таквој и медију кроз који комуницирају с јавношћу. Они чине не само снажне крнтичарске индивидуалности, већ и критичарску гарнитуру нео спорно драгоцену за лист под че јим се заглављем њихова критичарска пракса реализује.
| Жика Богдановић
ње које већ захтева други разго, вор.) Код нас је, на жалост, тако да је више примера да су људи прноавили какав-такав углед но винској критици, нето што је примера да су тај углед. умели, или хтели, да одбране. Међупросторе који зјапе између два ваљана критичарска имена у новинама врло брзо, и с извесног становишта ефи“ касно, испуњавају „пролазници“ којима ни уметнички морал ни у метничко образовање често нису Јака или бар изражена страна лич ности. С ,„пролазницима“ и новинска критика пролази мимо уметности. Док је тако, а тако је, ми ћемо — као што су то чинили многи умнији од нас у овој: нашој књижевној п другој прошлости — по сезати за туђим примерима и ту ђим срединама у којима је, из међу осталог, сасвим природно и чак знак одређеног друштвеног м уметничког престижа када уметник од гласа из недеље у недељу, тодинама, пише о књигама у дневном листу, и у којима позоришни критичар, такође дневног листа, бива биран за „бесмртника“. Не ћу, наравно, да тврдим како је посреди традиција коју немамо, јер бих, у том случају, морао да признам како за своју традицију нисмо много учинили.
Не помињем намерно околно сти које, у већој пили мањој мери, одређују суд о новинској критици: њену ненавикнутост на живот с кратким роковима, њене „чар. дијске“, приватне, пријатељске, ја теби — ти мени дугове, њене обзире пред „отвореним“ лицем јавности, њен положај на оном што Исидора назива „тереном у: такмице“. и. „вашаром таштина“, коначно њену (нејспремност да, мање или више, дели судбину и углед новина, па и судбину и углед критичке речи у друштву. Не помињем те, и друге, околности јер би свака посебно тражила 06јашњење и анализу која према. шује оквил оваквог овлашног, три тодног одговора.
Феликс Пашић
“
БУКТИЊА КОЈА СЕБЕ ИЗГАРА
Наставак са 1. стране да се не може приближити суше
тини, да није освојио речи, до.
вољно богате значењем и раскош
јем, које би могле бити — које би
морале бити — радост читаочеву
духу, а њему самом бар привре.
мени спас од осећања привреме.
ности и узалудности.
Отискујући тако делатност свота духа у постојан облик писмених знакова, — те најбољи део себе за свагда остављајући испитивању и процени других, на дохват њиховој савести, тиховом не. мару у мрзовољи — песник 00 знањује подаништво томе послу и позиву, опредељује се, јавно при, стајући на горку сласт списателства, Писање је од тада његов рад; ни и егзистенцијални избор. А из бор нечег никад потпуно, никад до краја остварљивог,_ обележен је извесном трагичношћу.
Може ли онда писање усрећити писца2 Може ли остати на. ми. ру са собом онај који се опреде. љује за уметничко стваралаштво, који дакле тежи савршенству, по. уздано знајући да потпуног савђе шенства не може бити:
Укопати се у реч, појављивати се кроз реч, расути се у њој, 06. нажити се пред другима, а не до. сегнути рај савршенства, — то значи никад се довољно не изву: ћи из хлада трагичних сенки,
Ако за песника бивати зна чи казивати, свака недо“ вољност казивања условљава не. довољност бивања,. Песникова, го. тово магонска потреба да тражи уточиште у кохерентном, саврше ном говору, — његова је и привилегија и проклетство: судбина пе сникова наличи судбини срећног бродоломника, који се, сто, дохватио обале; али обала, на несрећу, стрма и висока, те се не може ус. пузати уз њу, нити на њој трајније остати нити крај ње без па. тње опстати.
Узмицањем од рећи ка ћу тати, не може се п од зебње уз маћи. Песник није мудрац који у ћутању налази сигурност. Али ни у речи, видимо, не налази је у по требној мери.
Ако песник и досегне велику, јаку реч, она му каткад донесе поразну, убитачну истину, Зато се најтрагичнији међу песницима и жали: „Уби ме прејака реч!“. Чешће, међутим, песници страдају од преслабе речи, сопствене слабе речи. Песника зазебс свака муцаво казана „реченица, он одбољује сваку јалову реч; он пати кад му се необављена посла враћају речи, посрамљене због плитког хода и малог домета, Тако је код свих уметника речи, само је пе свиков пример најуочљивији.
Остајући вечити дужници — више себи него другима — и песнини и њихови критичари, здружени су заједничким удесом неизречености и неизрецивости. То је цена пристанка да се буде писац. Најтеже је пред сопственим мерилима потврдити се писцем. Пред другима се то понекад и понекако бива. Испит зрелости пи. сања свакодневно се полаже из нова. Пред собом се ретко успешно положи.
Ето, у томе је пишчево ухљебљење; у томе хлепцу који самога писца једе док та храни. А треба“ ло би да п другима постане духовна храна.
Прекасно је кад писац схвати да. је лакше писцем постати, неголи писцем опстати. Кајање увек закашњава. Кривица због ризич“ ног опредељења не умањује се ка. јањем. Кајање само умањује несхватљивост кривице "и опредељења. |
ИМ где је онда излаз из муке списатељстваг На жалост, — или на ретку радост — у писању са“ мом. Иза стваралачког бола оста» не по који бисер, по који одблесак краткотрајне светлости духа.
Између бити ван песничке уметности, и ОбОпти несавј шено у књижевној речи, — има ли излаза2
Прави се песници опредељују за оно „што бити не може“, за оно његошевско пустоловно насртање на немогуће, за освајање амсолут“ · ног, за савршенство јаке речи.
акар мн сами гинули од треја ке реч и!
Песници су добровољне букти“ ње: изгарају себе, да би светлели за друге.
—
Бранко Поповић
И 7 лу 7 с а Ру 7 ;
у
(И 7;