Književne novine

ПОЗНАНСТВА

АОБА ЕКИПНОГ СТВАРАЛАШТВА

Сусрет са чувеним социологом књижевности

"Робером Ескарпијем

„АР РОБЕР ЕСКАРПИ, пр „универзитета и директор Института за књижевност и масовну те„хнику уметности у Бордоу, социолог п теоретичар књижевности и уметности, плодан писац и новинар, добитник награде за мир и Академијине награде за хумор, боравио је ових дана у нашем граду као гост Народне библиотеке Србије, која је поводом свог свечаног отварања 6. априла ове тодине организовала међународни семинар на тему „Књига у развоју савременог друштва“. Тим поводом, он је у малој сали Коларчевог универзитета 5. априла говорио о актуелној и занимљивој теми „Специфични карактер књижевне комуникације“. То је већ трећи пут да се обраћа публици са наших катедара.

Аутор око тридесетак дела, меЊу којима значајне дисертације посвећене енглеском песнику Лорду Бајрону (јер Ескарпи је англиста), „Историје енглеске књижевности“, збирке под насловом „Лондонке“, две књиге о Мексику, неколико дела из области енглеско-француских књижевних веза, једног романа који је награЊен наградом Едуара Ериоа, књиге из теорије хумора (која му је и донела награду Академије за хумор), „Отворено: писмо богу“ мн

. многих других. Последња наведе-

на књига открива Ескарпија као бриљантног ерудиту, савременог интелектуалца неоптерећеног илузијама, заблудама и митовима билао које врсте, слободног духом им пером, које као скалпел прецизно и хладно засеца у суштину егзистенцијелних питања. Његов велики изазов богу (и боговима, такође) позив је на дијалог са неприкосновеним, поука ситним и заплашеним духовима, обрачун данашњег човека с вековима нагомилаваним лажима, хипокризијом пи злочином у име бога или било које друге велике апстракције. Укратко, то је позив на живот. Овај модерни интернационалиста, овај, како рече његов колега им пријатељ проф. др Драган Недељковић, човек ХХГ века, данас је у Београду а сутра у. Банкоку, али његов аристофановски дух никад не мирује, он не престаје да пише (као што живи, као што дише) и не пропушта да редовно (макар и телефоном) издиктира кратак, бриљантан, увек актуелан текст за рубрику „Из дана у дан“ за прву страницу париског „Монда“. Ескарпи нам тим поводом каже: „Годишњи одмор је мој пакао.... По мом мишљењу, пакао не почиње од тренутка када се човек суочи са својом смрћу, већ од тренутка кад му се пред очима укаже његов живот... Питање „због чега постојим> могуће је поставити само у прошлом времену. У том случају одговор (ако га уопште има) више не би могао да користи животу, али би могао да олакша смрт. На жалост, одговора нема. Животна блага измичу из прстију чим се човек заустави да их поброји. Зато се не треба заустављати. Живот је као Еуридика коју пакао узима ономе ко се осврне према њој и погледа је... Основно је не заустављати се, ићи без предаха, без застајкивања. Жи вот треба прождирати а не сладити. Чим уста више нису пуна, У њима се ствара укус пепела. Они који се нечим баве само повремено, из задовољства, лажу... Да би се одржао, живот треба да се креће.“ ,

После „Сопнологије књижевности“ (1958) п неколико других књита на исту тему, Ескарпи је објавио у сарадњи са Унеском, а поводом Међународне године књите, дело „Револуција књиге“, Књита је преведена на енглески, немачки, јапански, српскохрватски, италијански, шпански, пољски, арапски, ирански, чешки и руски. Питања која се у њој третирају врло су актуелна и од општег значаја. Револуција књиге, по мишљењу Ескарпија, доспела је до фазе остварења, а то је најопасмија ин уједно најзаноснија фаза. М нези са тим поставили смо му питање: — Сведоци смо наглог развоја и експанзије средстава масовних комуникација. Каква је будућност књиге у таквим условима2 = Одговор је врло једноставан, каже Ескарпи. Повећање производње књига у последњих дваде сет тодина износи 109, Пораст средстава масовних комуникација у развијеним земљама износи са» мо 6 до 7. Људи читају све више. Љоуди имају све више времена и потребе да читају. Будућност књите није ничим угрожена. Тој ништа не прети. Сем тога, и књита је моћно оружје масовне ко-

· време с децом, посматра их и из

нас се одржавају стални сусрети

муникације. При том имамо у виду нарочито броширана, џепна издања која све више преплављују тржиште; То су јевтине књиге привлачног изгледа које се могу купити на сваком кораку. Те књите имају широку публику и, пошто имају врло разноврсну садржину, упознају масе широм света са врло разноликом литературом: од светских класика, преко научне и стручне литературе до бестселера. На тај начин књига се данас прилагођава захтевима масовне културе.

— Како сте сами рекли у делу „Револуција књиге“, и сам чин писања је комуникација између писца и читаоца. Да би књижевно дело било живо, истинито и успешно потребно је остварити комуникацију и у обрнутом смеру: од читаоца ка писцу, то јест провера успеха књиге, дијалог између ствараоца и његове публике. Чин писања назвали сте усамљеничким. Читалачки чин је такође самотнији од осталих средстава комуникације и уметничког израза. То је, дакле, сусрет две усамљености. ГопеНпез5 (енгл. усамљеност) је честа тема у модерној књижевности. Реците нам шта мислите о томе,

.— Не употребљавам израз 1опеИлез5 (усамљеност) него 1501аноп (изолација).

— То је још горе, зар не2

— Не, јер усамљеност је осећање, а изолација је чињеница. Мана нашег система је у томе што је

УУ

РОБЕР ЕСКАРПИ

писац одвојен, изолован од чита оца. У 19. веку писаца је било мање. И они су живели изловано од своје публике, али писац је знао своје читаоце, он их је скоро све познавао, јер их је било мало. Основно је да се писац не сме повући у своју КУЛУ ОД СлОноваче; он мора живети усред своје публике, познавати је, ослушкивати њен пулс. Његово дело мора израсти, изаучити се из живота м средине, мора бити стални, живи дијалог са том средином. Само тако дело ће бити и актуелно и трајно. Мако усамљенички чин, уточиште пред апсурдностима живота, ни читање ни писање нису асоцијална него дубоко (и широко) социјална појава. Будућност писања, комуникације писања лежи у могућности сваког човека да напише књигу коју носи у срцу свог срца. Он можда неће никад написати ту књигу. То се често дешава. Али књига се пише и читањем других књига. Читање је писање, писање — читање. У будућем друштву књиге ће бити можда произвођене колективно као, на пример, филм..

— Мислите на тимски рад који се све више и све успешније примењује у различитим областима људске делатности2

— Управо то. Књита може на стати на основу искуства групе људи који уопште нису писци. Ја могу да замислим човека који води такав један тим а припада од ређеном друштвеном слоју. То је већ коришћено у дечјој књижевности. Група људи: писаца, илустратора и других живи једно

тог се рађа дело.

— То ме подсећа на две књиге које су код нас имале великог успеха: „Поздрави неког“ и „Оловка пише срцем“. МИ оне су резултат искуства групе људи у директном ' контакту с децом ни омладином. У том случају текст је аутентично. дечји. Очигледно је да ту леже велике могућности ко је треба проучити и даље развијати. — Што се тиче стадног кон, такта ствараоца и публике, код

писаца. и омладине, дечјих песни-

ка и њихове публике, групе писаца. одлазе у ашњост и на се ло и читају своје радове...

— То је добро, али ако они само оду тамо, прочитају своја дела и врате се, то није довољно, Треба остати и видети дејство сопствених речи, упити њихову стварну реакцију, покренути стални, живи дијалог који ће водити даљем стваралачком раду. Никита Хрушчов је 1957. године на Конгресу писаца испричао. једну врло речиту причу. Наиме, била је у Украјини једна млада сељанка која је писала стихове. Стихови су били право откриће. Штампани су и доживели успех. Њој су дате све могућности за даљи рад: добила је стан, сталну плату м могла је само писати. Али, од тог тренутка она више ништа није написала. Одвојена од своје средине, она више ништа није могла рећи о животу колхозника.

— То потврђује још једну вашу тезу да успех, академско признање убија писца и ствараоца, прави од њега мит, звезду, велики узор, али га одваја од своје публике и зато представља најбржи 0о6лик литерарне смрти. Само малобројни, јаки писци изузетне самосталности могу да се одупру овој опасности. Као што појединциписци морају стално да се обнављају да би живели, то важи и за литературе у целини. У данашње време одлучујућа је размена, оптицај идеја различитих култура, друштвених средина, развијених и земаља у развоју. Ништа не сме стајати између књиге и читаоца, ни једна врста препреке, јер револуција књиге је најлибералнија од свих. Она тражи само једно: да јој приступимо без предрасуда и без крутости. Ништа не треба ни одбацити ни занемарити, Живимо у доба кад се све ствара екипно и уз помоћ машине. То свако признаје кад је реч о у метности рођеној из масовне цивилизације. Смисао књижевности, као и сваке друге комуникације, јесте да излазећи из себе, у сусрет другим људима, истовремено оставимо траг, поруку за будућа времена.

— У својим делима у више наврата помињете стрип. Реците нам нешто више о томе.

— Стрип је свакако интересантан и вредан помена облик књижевног израза. Тај начин изражавања је врло стар (слика и ле тенда), рођен је пре хиљаду година у Кини. Средњовековни рукописи су слична појава. Оно што нас данас интересује јесте да ли је то књижевност иди није. О томе се много полемише. У Брислу сам ових дана имао прилике да говорим о томе. Зар мислите да „Тин тин“ и „Астерикс“ нису литература2 Како да објаснимо њихову велику популарност пи међу професорима универзитета, измеЂу осталог» „Астерикс“ је литература јер има услова за књижевну игру. Нема добре и лоше књиге; књига је или позив на дијалог или то није. Она је истинита, жива, актуелна и трајна или ако то није, није ништа. Путем стрипа писац може много рећи публици ако је она способна да прими ње тову поруку.

— Из ваших књига следи да дајете. право гласа и једнакост популарној музици и класичној, исто тако устајете у одбрану литературе коју често називају порнографском. Један ваш пријатељ ми је рекао да стављате порнотрафију испред Шекспира.

— Не, то не. Шекспира дубоко ценим. Али да сте рекли Пруста...

Да не бисмо доживели напрасну смрт неког од наших омиљених писаца овде смо завршили разговор с нашим цењеним гостом, који је пожурио у сусрет својим бројним обавезама и сусретима. Можда ће га кратки боравак у Београду инспирисати да нешто напише о нама иза нас. Надајмо се да ће његово ново дело „Отворено писмо ђаволу“ бити. такође ускоро доступно нашој публици.

Мирјана Матарић

Уређивачки одбор: др Џетар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Шлић, ар Араган М. Јеремић (главни а одговорни уредник) мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (заме. ник славног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. ЏШредић (секретар 'редакције), Владимир Стојшин, бранимир Шћепановић. Техничко-уметничса опрема: Драгомир Димитријевић.

Књижевни савет: др Димитрије Вуче чов, Предраг, Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Шаић, Аушав Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, ар Драшко Феђеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур., Паљ Шафер. Идејно решење графичке опреме Богдав Кршић.

ћист чалази сваке друге суботе, Цена 1,30 дин. Годишња претплата, 80, пољуго. дишња 15 динара, а за иностранство дво. струко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће _ „Књижевне новине" _ Београд, Франшуска 7. Директор Војислав Вујовић, Гелефони: 627-286 (редакција) а 626-020 (ко. мерцијално одељење а администрација). Гекући рачун: 60801-601-2089. Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас“, Београл, Ваз)ковићева 8. !

4

ПИСМО ИЗ ЗАГРЕБА

ИСТОВЈЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА | ПЈЕСНИИТВА

О Вјекославу Мајеру поводом његовог рођендана

МНОГЕ ф и чудне ствари догаБају ових дана у Загребу; и досадно, јамачно, није, без обзира на то јеси ли судионик или тек пострани проматрач. Међу појавностима, којс теже изворном, посебно је занимљиво прекрштавање једне о гостионице У „Лојзекову клет", и то пригодом пјесникова, Мајерова, 73. рођенлана. Прошле је године, додуше, у овој крчми на углу Масарикове и Гундулићеве улице откривена спомен-фототрафија и спомен-плоча Тину Ујевићу, а прије седам година један је вински подрум „Аобнио назив Тингл-тангл (по једној Мајеровој књизи прозе) и постао састајалиште непризнатих умјетника, ново. добних боема — но ово с „клети" је нешто друго. То је једна приватна гостионица у дворишту Драшковићеве улице 7, гдје се точи зелински јефтини киселиш, који Загрепчани с плитким џепом радо улијевају у себе. Ту је увијек пуно дима, људи и буке, а за сто-. ловима се одмарају они који не мају камо, коме, ту им је, међу људима. добро.

Међу сталним је гостима доса. дашње „Пригорске клети" и пје сник, фељтонист и романописац Вјекослав Мајер. Сви њега добра знају, и он зна њих. Људи су сретни што је Мајер међу њима. Воле та и поштују. Причају му о себи, „споминају се навек какти пријатели". На овому мјесту почиње и завршава Мајерово пјесништво и живљење, истоветност вјечне сјете . „забринутог Европејца". И као што „грана парка своју уморност и суморност росом опија", тако овај пјесник, прави пјесник, посве полако, милиметарски, испи. ја своју винску купицу живећи међу људима.

Мајер је напустио Европу, јер је „кула тама", презрео ту бечку и загребачку „крему", којој је по друштвеном статусу припадао, и одабрао такав живот у којем се „цио може претворити у сан". Јер и Мајера су хтјели учинити несретним, и он се није дао... И, гво, Тин је отишао, Францека Домовића одавно нема (ни гроба ње гова), Салих се још вуче, Девчић каткад „из земље“ искрсава, а Мајер, једино Мајер живи и да ље у пуном замаху, као дијете, велико, непокварено дијете, чији је сваки покрет, свака ријеч, пјесма. С тодинама људи старе, јер не знају живјети, не знају се прилатођавати, бити међу људима. Мајер то зна: он увијек хоће веселе пјесме, весео живот, воли славити рођендане, дочекивати Нову годину, ићи на веселице, бити на годи. шњој скупштини куглача, доћи на крститке, на свадбу. Воли се љу: бити, грлити, смијати. При свему, ипак, никад не заборавља прави. ла лијепог понашања, своје „кин. дер-штубе". Избјегава свађе, сукобе, али је тврд кад нешто неће, не би га ни бог наговорно на оно што њему не паше. Има „нос“ кад га желе увалити некамо, и зато то никоме, ни трговцима ни политичарима, не успијева. Јер Мајер је увијек свој, између, ва прекри жју, помно се осврће на све стра: не, и опрезно, вјешто, у трку, као бос дјечак у лугу, изабире свој пут, према својој звијезди. Он је човјек осамљен, али није сам, плах, али не плашљив, тих, усред буке, мекан, не. слузав, фамтастичан, не мистичан, само привидно Јасан, а слојевит, симболичан, незаустављив, недокучив, као цијело стољеће ово (рођен је 1900) на леђима његовим непогрбљеним, Пјесник старога п новога Загреба воли печену гуску и добру дома. ћу сарму, а зими вино у руци затријава. Годи му топла домаћа кухиња. Не задржава се тамо гаје је хладно, гладно и досадно. Зна да је послије Матоша једини расни хрватски фељтонист, а у загребачким новинама за своје под ЛАистике више не може добити простора. Кад му се нешто неутодно случи, онда вели: „То ми се у Бечу не би догодило", имао би свој „екстрацимер" и не би га вагабунди изазивали. Кад је хла: Аније, и има састанак са супругом, Зорком („Иде Зорка, узорак ол узорка" -— Тин), убе у Наму, оглеДдава робу, људе, купује бомбоне. Пише ли нетко о њему, па:му се то не свиди, вели: „Они су сличност, а ја сам личност." Изван. редан психолог у свакој прилици, довољно је започети, заустити, п оно већ зна што си хтио, камо смјерашј, па ти одговара на непостављено шштање. Зауставља се пред кино-излозима, иде радо и у кино, Пажљиво слуша кад му. се препричавају детаљи неког доброг филма нам доживљаја. Мајер није престао писати и даље слаже

ељтоне (по књигу „Под старим

рововима"), објављује — пјесме (прегршт лирике у ОвОГОдИШЊОЈ „Ретублици" број 1), а са Матицом

ВЈЕКОСЛАВ МАЈЕР

изабраних пјесама, Пишући изабире теме које нитко прије њега није дотицао

има уговор на књигу

(на примјер „Типографи", као Хајнеови „Ткачи"). Мајер је и изврстан преводилац с њемачког језика. Преводио је Хајнеа, Рилкеа. Назор је пак преводио Маје. ра на талијански.

Мајер осјећа своје мишљење и мисли своје осјећаје, па одлази сваког дана, око десет сати, међу људе. Каже да ипак најбоље пролазе они који имају „добра тица ла". Они постају академици. Ма. јер, изгледа, пије достојан да униће под кров тај... А „Фулир" је, чини се, егзистенцијализам прије Сартра, док би „Јесен слијепца" могла бити надреализам“ прије Бретона. Његов је „Перица" знамо — у Нолитовој антологији хрватске прозе. Књижевност је мушка ствар — каже Мајер жене су добре везиље, добре мајке.

Мајер је остварно успјешну „синтезу човјека с ногама у пра шуми, срцем у велеграду а душом у свемиру". Он је дао обличје животу, и његов је језик самосво“ јан и одређен. Празнословље је страно овом чистом пјеснику, ни једна његова пјесма пије непје сма, јер то истоветност живљења и пјесништва онемогућује. То је пјесништво упорног, дугог живљења-мишљења, које се развија и траје. Другима је дјело као кишобран, који неко вријеме чува тлаву од кише, а онда се почиње распадати, покажу се рупе, п је дногта дана остану само жице, и то рђаве које се ни за што више не могу упорабити.

Мајерове животне потребе пре тапају се с људским потребама, он живи своју поезију, пише је док живи, не послије, на ступњу је стваралачком кад му није потребно брдо књига за крађу п прекрађу. Свака је ријеч његова. Ријеч долази сама. Неприродност је основа јаловости некњижевности, књижевних настојања поче тника и вјечних дилетаната.

Мајерово дјело размиче међе људске слободе. Његово је дјело мост према љубави, према животу који је сам поезија, То је кале идоскоп. сања. Претапање дана у ноћи, јаве у сан, напуштање зе: мље, одлажење у небо; мртви симболи им вјечито живе истине. ударају нас одасвуд. Мајер брише појам времена, увлачи нас у свој паноптикум, зове у онај свијет и — опомиње:

— Пазите, такви су људи, сви су јако забринути, јачи туче сла. бијега, своје властите куће пале, а' поглед им је луд.

Мајер је друкчији. Као свет човјек. Пјесник; Чека да „живот у срећи, у жару помири људе".

Берислав Никпаљ

СВОЈИМ ЧИТАОЦИМА И САРАДНИЦИМА „КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ“ ЧЕСТИТАЈУ

ПРАЗНИК РАДА 1. МАЈ