Književne novine

АЕТОПИС

Загребачки књижевни разговори

Овогодишњи _ „Загребачки књижевни разговори“, иначе шести по реду, одржани су од 15-ог до 20-ог априла са темом „Модерне европске књижевности и медитеранска традиција.“

. Радни део разговора обављен је у Стубичким Топлицама, уз учешће 97 писаца и преводилаца из 19 земаља. Међу 55 књижевника, гостију из иностранства, које је привукла овогодишња тема разговора, посебно су својим рефератима и дискусијом скренули пажњу: Херман Кестен из Немачке, Руђеро Јакоби из Италије, Катрин Клод из Француске, Езес Лахбаби из Алжира, Марин Сореску из Румуније.

Разговори су показали изузетну живост упућујући на размишљање о посебном стваралачком сензибилитету на Медитерану, па према томе и на специфичан појмовни речник који уметност тог поднебља подразумева, од грчке антике до данас.

Пре почетка књижевних разговора откривена је спомен плоча познатом полонисти Јулију Бенешићу на кући у којој је живео и умро, на Млирском Тргу у Загребу. Уз књижевни симпозијум организован је концерат пијанисте Владимира Крпана, програм фолк дорног ансамбла „Ладо“, пројекција цртаних филмова „Загреб филма“, као и већи број књижевних вечери гостију и домаћих писаца. На завршетку додељене су, између осталих, годишње награде Друштва хрватских књижевних преводилаца преводиоцима Золтану Чуки из Мађарске и Ини Јун Броди из Аустрије,

Да ли су дневници савремени 7

Судећи по чланку који је под горњим насловом објављен у јел: ном од новијих бројева листа „Ди цајт“ (Рле Хе) — на ту тему је пред телевизијским камерама недавно вођен разговор у коме је узело учешћа више значајних писаџа. Новински коментатор тог раз товора вели да је познати запад нонемачки писац Уве Јонсон на питање: шта човека може побудити да постане писац дневника2 — одговорио да ограничено понмање света и онемогућен однос са околином приморавају човека да живот, овакав какав је, учини животом рефлексије. Барбара ке ниг је ово мишљење допунила и писање дневника дефинисала као могућност надживљавања у не пријатељском свету, као једину шансу за човека који друкчије не би могао себе да вреднује. Макс Фриш је варирао ову Ао пуну Јонсоновог мишљења и до дао да писање дневника испуњава чињеницу нужне одбране: онај коме се ствари ускраћују фиксира. их у другом замаху тиме што их назива њиховим именима. Ларс Густафсон је надмашио Фритову варијацију допуне коју Је Кенитова учинила на Јонсонов став из јавившти ода писац дневника са стварима које су МУ својевремено искаизнуле и себе самог име нује, и не само да именује, нето и налази себе, па и не само то, већ и пишући ствара себе. Елијас Канети противречи Јонсону, а са мим тим и Кенигдвој и Фришу пи Густавсону и вели, да, што се ње га тиче, он дневник пише не зато што сувише мало егзистира, већ зато што егзистира исувише мното па је стално у опасности да буде препаднут свим тим котешт таријама тако да мора око себе да подигне бедем како не би био њима одвучен, И, најзал, Валтео Хелеђер се блато смешкао док је Јонсон изјављивао да је, као литерат, већ два или тпи свота детињства описао и пријатељски је климзао главом кад 12 Фриш товорио о томе да разлози лискреците, и ништа више, побуђују писца дневника да се стилизује као изолована фигура.

Коментатор овог разговора ка. же, у листу „Дицајт „да је твразговор вођен читав сат, да је игран вербални пинг-понг на на» чин старих мајстора мо да је гледалац морао да се диви оштроумно и сјајно формулисаним мислима, забавним пи крајње поучним, грациозном и, У исти мах, препреденом разговору који, је одтоварао Канетијевој тези у Јел ном његовом дневнику, Његовој вери да ће неко, једног дана, можеда, мога би то бити и посту. но, дешифровати клаузулу: Мопа цп ћотте! (А. Б. П)

ХУМОР И САТИРА ХУМОР и САТИРА ХУМОР И (САТИРА ХУМОР И САТИРА ХУМОР И САТИРА

ТРИ ПАРОДИЈЕ

ВОЈИСЛАВ БУРИЋ ПОЕЗИЈА И БЕРАМ

Цврчку, скакавцу, бумбару, чак мраву, мора се замерити да погрешно и површно реагују на дражи природе. Поменути и дру: ти инсекти не запажају да је природа непролазна, не воде рачуна о тој чињеници, пошто су сами типично пролазни, Међутим, песник, хоћу рећи: нестихотворац, махом реагује сасвим исправно, тако да му нису страни мореузи, стене, уфитиљени младићеви бркови, кошава, жега, поледица, чу“ десни преласци јесени у зиму, као

и остале дражи свега онога што ·

се у природи види или одиграва већ дуже време,

Истина, многи песници су дре мали чешће него што се то обично претпостављало и претпоставЉа, а уколико човек дрема, он, сасвим разумљиво, не може извући никакве лирске, односно му зичке и сликарске ефекте, реци“ мо, из појаве и песме будног погца. Уосталом, понекад је дремао и праотац свих песника Хомер, али у његовом случају пребацивање отпада, будући да он у то давно прошло доба није могао очекивати штампана издања „И лијаде“, или „Одисеје“. Ипак, дремање треба осудити као рђаву навику укорењену чак код појединих бољих песника којима не видљива крила сметају да се вид љиво крећу, што је уочио Бодлер у песми о птици званој албатрос.

Из наведеног разлога Војислав Илић се тешко кретао кроз редове својих савременика, који су огромном већином били нижи ОА њега за читаву људску главу, а неки чак за две и по главе. Паскалова „трска која мисли“ представљала је за Илића, нема спора, много већу вредност од нечије главе што избегава сваки ми саони напор. А уз то не примећује румене пруге на далеком западу, младог пастира са његовом свирком у звучне двојнице, пастировог косматог пса, лено подвијен реп исте животиње и остале елементе обухваћене у Илићевој песми „Вече“, која се завршава, као што је познато, испрезањем плуга, појењем стоке и шкрипом ђерма.

Али није реч само о тој врсти шкрипања. Нешто је шкрипало и у самом односу савременика према Илићу. Обичан савременик, нижи од песника за једну или више глава, није обиловао“ преливима и нијансама, док најпознатије Илићеве строфе садрже толике нијансе да се њихов тачан број тек сада утврђује.

ДЕСИМИР БЛАГОЈЕВИЋ ЗРАК У ЏАКУ НЕКОМ

Уроче, зар ниси урок од старине; од урока лече само паведрине; где ли је тај њихов стан без станарине, да л' на карневалу једу мандарине или се удају, мимо свадбарине, у неком сокаку, да, близу спарине, ал" о свему ћуте кадифли прашине, кларинети, фруле и свирале ине, док Ваке — поповце, стричеве и стрине недоходна ћутња у недоглед брине, м тражи дукат друмарине, где су паведрине»

уз друм што и

мада још. не пита:

Да ниси бар нешто чуо, рузмарине, било од Маринка, било од

; Марине, Шта ти рече шебој, рузмарине крине2 Погледај под петим листом детелине,

под мелемним лактом понеке маглине, у шуми, кад шумски тшушти од милине, облаче тавне кринолине,

а сени 1 преко многих таћа У боји малине, за концерат жаба што вире из глине. Ал сени ће пешке (чему возарине2) на три карневала... Где сте, паведрине2 Неме као рибе — тегуље, сардине, све ће сени стићи међ градске зидине, да зраке биљурне вуку за перчине,

јер тобоже нису изнад помрчине, са сребрним мливом ломне месечине, о чему шапућу шарне облачине, па и оне густе (бота памучине), кад престану ловит језу сред пучине,

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11

кад се мува склони у трице,. кучине од паука, вечног вешца паучине, и прозуји: „Зраче, ево ти зорчине!“ Као сјатни рак урок диже крак, урок дреши џак да ухвати зрак у мрастутумрак, Прети змијин свлак, уроков ортак, ал' искаче зрак, светли растињак, пи одвлачи џак, да не скита, лак, у црни буџак.

ДОБРИЦА ЕРИЋ НЕ ПИТАЈ

Откуд пастиру на. потиљку крила за појасом вила. под обрвом око

и у фрулц соко2

И јесте соко ни куван ни мечен.

вичан да лови у шумама памети

Ја.

КАРИКАТУРА МИОДРАГА СТОЈАНОВИЋА

на храсту песме био је затечен

а звездане риме њему су на мети.

Уз њетову помоћ рима најскупља.

упадне у главу и стигне до непца.

Без сокола неће чеона дупља

он кришом укроти најлурега ждрепца.

Еј то је соко од главе до грла

и даље најдаље до завршног

у ; перја.

Ти га не питај зашто је лан трла

баба испод клена у виру .

5 безмерја. Упиташ ли добри потомче претка биће лома пакла јецања „рибизле крика и огња из корена јетка. Везиље плетиље тада би те тризле у гневу склоне мноштву

поређења али не с јагањцем лептиром, А затим рекле би да си вулкан од рођења зет змијин и славни Ђаволов побратим. Зашто везиље зашто плетиље не нуде ти смиље већ грдњи обиље то опако биље» Но ту је соко ни печен ни куван да улови риме златне никад | шупље. Посредством фруле срчано очуван он раскошно пева за. чеоне дупље.

Пародирао Лав Захаров

Лирско-сатиричне параболе

О ЗЕМЉАЦИМА

ЗЕМЉАЦИ су први знак да си успео.

Земљаци пишу писма, Неретко и песме. Земљаци миришу на ракију и воле да се рукују. Иду на екскурзије. Имају разгледнице ми никад нису први пут у Београду. (У Београду имају рођаке, али су увек на одмору.)

Земљаци пишу писма. Неретко и песме и жене се сваке јесени.

О ПРИЈАТЕЉИМА ПЕСНИЦИМА Тенијалци, заљубљени у проле ће, Светски бол. Нирвана.

Читали су ме.

Пију. Јуче су, написали једну шашаву песму. Сви кажу да је ге нијална. Један критичар је полу. део кад ју је чуо. Три глумца је знају напамет. Жене масовно врше самоубиства.

Прислушкују им телефоне.

Сад су у немилости, али једног дана!

Имају позиве за премијеру. Ју ри их прошлотодишња лепотица. Не изгледа лоше, али видеће још.

Први су.

Не воле позу. Генијалци. Свет. ски бол. Нирвана.

О УРЕДНИЦИМА

Дођите сутра или сФ јавите телефоном.

0 КЊИЖЕВНИМ КРИТИЧАРИМА Књижевни критичари су нај

ненспитаније подручје у биолог ји, Има их. Брзо се размножава“

ју н обично живе од књижевника, Имају главу. Споро се крећу, а тешко се хватају.

Кад су припитомљени живе У рубрикама.

Нису за јело.

0 ПОЛИТИЧАРИМА РУКОВОДИОЦИМА Држе ме за руку. Руководио. ци. Једном сам је подигао тражећи реч, а они су гласали. Сада ме, кажу, воде. На тргове, у по зоришта, у биоскопе пи на стадионе. Воде ме, кажу, путевима, воде ме линијама, линеарно, прогресивно, овамо и онамо... Воде ме.

Воде ме у списковима, у запис. ницима, у пореским књигама, у својим рефератима, у цитатима, у меком „пресеку“, у просеку... Воде ме.

. „Држе ме за руку. Једном сам је подигао тражећи реч, а они су гласали.

Аушко М. Петровић

(Ли)рика из магареће клупе

Не могу лепше да те изаткам песмо, а немам ни финије повесмо, твоје ће нити многима грубе да се

учине,

јер основа ти је од трице, потка од кучине.

Не можемо бити друкчији пего што јесмо,

не могу лепше да те изаткам песмо,

4. Који је то Ђаво што нас увек копка, да видимо изблиза како изгледа, клопка2! Завирујемо тако док у једном. трену

не упознамо унутрашњост њену,

Јунаци сву храброст скупишге, не дозволивши непријатељу да се групише. А овако су мепријатеља разбили они:

морао је на сто страна да их г91и,

Замује човек како змија шушка, и. види, то је безопасна белоушка. Помисли: можда су беле уши варка, можда је то опасна отровница шарка, која само жели да се прикријс, помоћу такозване мимикрије. За сваки случај човек потегне пушку и прецизним хицем убије белоушку« Затим се безбрижно маши суварка, и уједе та мимикријом прикривена шарка,

Није месечар онај који по крову хода, кад свуда око куће надођс вода.

Један је причао како је покупио

прње, и са прњама морао да бежи у

трње, а од тога нема ништа црње, Други рече да има варијанта-

црња: он је морао 20, без икаквих прња, да се завлачи усред трња.

Глумци никад не одрже генералну пробу,

пред излазак на даске у свом гробу.

Тумачење сна из мог сановника:; сањати да пушка пуца по глави у становника, није добро ни у сну, ни на тави, јер без обзира на тумачења разна, тешко ономе коме пушка пуна по глави, па макар била и празна.

Уместо украса од ирвеног корала,

праве се украси од црвеног.

. морала,

јер лакше се накинђурити мођалима,

него ронити за каменим копалима,

мада и лов на морале може да испадне худ, а ловац да се насуче па мотални спруд.

Свако на своју садашњост гледа кивно, будућности чека срећа,

како ће му једног дана бити . дивно...

И једног дана почне — дивне. прошлости да се сећа.

и машта како га у

Алек Марјано

ИСТО ТО, САМО МАЛО ЛЕВО

Грмови и зец

НАВИКНУТИ да сумњамо и у све и у свашта, почели смо сумњати и у властите сумње. Ништа није сигурно, пријатељу.

„и ко је тај што тачно зна У којем грму лежи зеца И да ди лежи, ако је уопште тамо2 Тај зец У НЕ грму.

ма Људи упорних, а сигурних. Кажу: ту је! У том грму! Зец! Повичу, као да су они измислили и зеца и грм. Ми се окупимо, тек толико да видимо шта ће, а они се онда умире, заћуте, па све из тледа некако много важно, некако као тајна. __А онда, кад виде да већ дуго ћутимо и чекамо, они, некако опет

важно као достојанственици не чији, крену око грма, а све у груспи, па иду, иду, иду дуго, а ми

ћутимо и гледамо.

На крају, наравно опет важно, донесу важну одлуку: неопходно је посећи грм!

После, кад виде да зец којег траже није био у том грму, кажу нам да се разићђемо, да не прави. мо гужву, није згодно, није ни ле по, ометамо саобраћај...

А ми2 Ми послутно идемо кући, са зецом у себи, до следећег трма или до коначне, пусте го лети.

Аушко М. Петровић