Književne novine

СУОЧАВАЊА

КЊИЋЕВНОСТ ХХ ВЕЋА У „ИСТОРИЈИ ЈУГОСЛАВИЈЕ“

о КУЛТУРИ, уметности и књижевности народа Југославије у ХХ веку расправља се у четвртом делу књиге „Историја Југославије“ под ласловом „Путеви уједињења м борба за социјалну револуцију", чији је аутор Владимир Дедијер. У том делу посебно су издвојене три главе: „Модернизам у књижевности и уметности“ у којој се говори о уметности и књижевности на почетку ХХ века, затим „Образовање ни културна кретања" у којој је реч о међу. ратним струјањима и писцима, од 1918. до 1941. тодине и, најзад, посебна глава „Партизанска култура" у којој се оцењује култура и књижевлост из периода народноослободилачке борбе и наше савремености данас.

У све три главе има много тачних и занимљивих података, нарочито о духовној атмосфери, везама са светом, врстама утимаја, односима између раста културе им напретка у техничком и економском погледу. Писац показује нарочити смисао да вешто помене најкарактеристичлији по. датак, да га стави на место које најбоље одтовара ономе што хоће да потврди, да та уздигне до симбола који често тачно и карактеристично представља време. У том погледу, његове оцене о заосталости земље и првим правим продорима у свет, о писмености и образовању, о тешкоћама које су нас увек пратиле кад је требало нешто више културе усвојити, делују 1 импресивно и уверљиво. Писац понекад има. склоности да предимелзионира такав податак, оцену или суд, али, у оваквим врстама књига, вероватно је то један од прихватљивих и добрих начина да се све каже кратко м јасно, уопштено ми, у су штини, тачно.

Ниједан од наслова глава. које смо овде поменули, баш зато што се тежи уошштавању ин концизним карактеристикама, лије сасвим адекватан, па, према томе, ни гачан. Почетак ХХ века није био сав у знаку модернизма, како се то по наслову главе наговештава и закључује, него и у настављању реализма с краја Х1Х века, када се сад, у новим условима, парочито приповетка и роман развијају у духу са класичним принципима реалистичке књи“ жевности. За ту епоху карактеристичан је и отпор модернизму, ако се он схвата У помодном ми површном значењу речи. Није добар ни наслов „Образовање и културна кретања“ за међуратни период, јер је У зет у сувише уском, ограниченом, рекло би се чак просветитељско-педатошком сми сау, а то није оно што је битно за изузетно сложену и по много чему велику епоху, каква је она између два рата, а наслов „Партизанска култура" најмање је прикладан за културу, уметност и књижевност које настају у наше време, а о том времену има и посебних оцена, како о епохи тако и о писцима и њиховим делима.

Почетак ХХ века обележен је већ познатим одликама им односима У времену тако да пе доноси, у суштини, пишта ново што није досад познато. Атмосфера времена, одлике, наша вечита заостајања, ут! цајн са стране, све је то дато са доста карактеристичаих података (оснивање Велике школе и Универзитета у Београду, положај Македонаца, прилике У Словенији, нове тежње у науци, итд).

“ овом делу, У основним разматрању“ ма две су ствари, кад је У питању исто. ријска истина и оцена, спорне и проблематичне. Прва је у томе што се, на свим сек торима духа и културе, преџењује утицај са стране, нарочито на примеру српске књижевности и француског утиџаја. Гу се није отишло даље ОД Скерлићевих оцена; чак је Скерлић основни ауторитет за ту оцену утицаја. Друга је У оцени појединих писаца и њихових дела, јер је та оцена често површтиа. врло уска, пУ много примера — нетачна. Иако су и једне и друге оџене шкрте и штуре, оне су мање-више аподиктичне и беспризивне, са. доста нејасности и разних могућности за различите претпо-“

ставке. 5

Тако је Борисав Станковић (у овоме делу Бора Станковић) опењен као „творац модерног психолошког приступа књижевном лику“, као писац који је „користећи вековне трауме и слојевитости душе људи на средокраћи Истока и Запада... не познавајући резултате модерне француске литературе на том пољу, постигао највише и најсавременије европске домете. Сваки од ових судова требало би посебно објашњавати — толико су они мутни и затонетпи. Шта значи рећи за Станковића да је „творац модерног психолошког приступа" и да је такав пако није познавао француску књижевностг Ништа! А и они „еврогски домети" пуста су фраза ако со ме 06 јасне опеном која би садржавала одлике уметпичких новина Борисава Станковића, оним његовим специфичним одликама сти да и језика, композиције и психологије коши су такви ла први пут, код пас, уносе ледну необичну иабуђеност и страст, сло“ жену слику људи У оурпим времепима, сву њихову изломљеност и дубоко познавање корена п савремености,

Оцена књижевног дела Симе Матавуља сувише је упрошћена и нетачна, У „Историји Југославије за тог тако нашег нисца, писца заиста одређеног тла, који је сав У коренима наших крајева, паше | б литета, маписаће се јелностаједнострано да је све оства рио „стојећи лоста Под утицајем франиу“ ске мопасановеске литературе. А то уопште није тачно Тај месрећии утицај к, У

психе по мента вино и крајре

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ :

опште, веза са француском књижевношћу потезлцираће се нетачно и на примеру де“ ла. Ива Бипика за кога се каже да је успешно применио „золински натуралистички метод на наше људе и прилике". Чулност, уздрхталост, веза између природе и човека, сложени социјални односи који доводе људе до убиства н одласка у туђе земље на рад, особине тако карактеристионе за Ћипиково дело, нису ни помелуте,. а све је приписано моћи „золинског нату“ ралистичког метода", који уопште није карактеристичан за Њипиково дело.

Ни неке друге оцене о писцима по делима који су много значили и за своју епоху им за нас данас нису добро изведсле и пису тачне. Уско су и једнострано приказани Радоје Домановић и Петар Кочић. својим односима према стварности, метач“ па је оцена да је Скерлић „мако је био присталица модерних праваца. Оно је протиз песимизма“, неукусна је оцена да „маада Исидора Секулић није положила испит из родољубља“ (наравно, код Скерлића), површно се и историјски неоправдано, баш кад је реч о нашем модерни му, помињу само имена Јована Дучића, Милана Ракића и Алексе Шантића (Дис и Пандуровић, посредно, против Скерлића), а пример, чак неозбиљног и апсолутно не тачног приказа и по стилу, и у изразу, и у суду је однос између Скерлића и Ракића који је представљен овим, за „Историју Југославије", недостојним речима: „Под истим бичем (мисли се на Скерлићево схва тање родољубља!) Милан Ракић, песник меког штимунта и еротике, морао је да се посипа пепелом по глави у песми На Гази Местану“, а опште је позчато да је Скерлић високо ценио Ракићеву поезију и да та је сматрао најбољим песником свог времена, и по „отмености тема“ и по

"несничком изразу — никаквог „бича" и,пе

пела" у њиховим односима. није било.

У овом периоду, међу писцима и њиховим уметничким достигнућима, истиче се оцена А. Г. Матоша — опширнија од свих осталих, саопштена са више речи нето што их је било о свим досад помену“ тим писцима, јасна и тачна, написана у“ тлаваом коректно, чак мало емоционално пренаглашена, као да је у питању однос према личној симпатији.

(Део о сопијалдемократима, омладинци“ ца и младобосанцима, у одељк посвећеном култури и литератури и који захвата три пуне странице, и композицијски и мисаоно потпуно је депласиран у овом делу књиге, утолико пре што су млоге оцене, као што смо видели, о литератури м писпоема нанисане крајње шкрто и нетачно.)

Оцена периода између два рата захтевада би читаву расправу. Део у коме је реч о образовању м писмености, о приме ни различитих законика на разним подруч јима. Југославије, о положају жене у друш-“ тву (а то је више од пет страница) добар је, занимљив, вероватно и карактеристи“ чан, али је питање: колико му је место баш овде и колико је то спречило аутора. да више каже о култури и књижевлости тога времена, или: колико му је помогло да мање напишег

На исти начин на који се говори у о дељку о модернизму у југословенској књижевности п о утицајима са стране, ну о цени међуратне књижевности је тај утицај прејако наглашен, површно објашњел и стога погрешно оцењен.

Тако се на основу рада једне уске и малобројне групе надреалиста закључује о француском утицају да је „у зениту“ У Србији. Утицај англоамеричке културе им цивилизације сувише је наглашен, без праве основе им без примера, Али оно што је речено о руском утицају је тако форму“ лисано да се не може прихватити, У најглавнијим одликама. Писац с правом признаје да је утицај отежан услед „мепризнавања владе СССР-а и отежаних кому никација“, али оно што у том утицају из дваја као посебно значајно — поезију Јесењилда, Блока и Мајаковског — не може се као суд држати, Прво, Мајаковски је врло мало превођен и познат све до краја тридесетих тодина, Блок се једва помиње, а поезија Јесењинова, позната у то време по преводима Тарановског и М. М, Пешина, није свестрано прихваћена, Отпор пз бору Јесењинове поезије давали су нарочито левичарски настројени писци, који су у тако суженом Јесењину видели пре свега плачевност, сентименталност, тугу за селом и пустош боемије.

Утицај руске емиграције, који писац о вог дела „Историја Југославије“ оцењује углавном као врло велики, плодоносан М од великог значаја, не може се уопште, без крупних ограда прихватити. Писац ни је, у култури и литератури, чак ни поме нуо огромна залатања и врло јак утицај те емиграције који су се огледали У бор: би против комунизма, против социјалисти“

ког поретка у Совјетском Савезу, као и.

против наших левичарских и комунистич“ ки оријентисаних писаца и иптелектуала“ ца. Нека се погледају само многобројне публикације које је уређивала или, изда. вала та емиграција, нека се прегледају ком плети часописа „Нова Европа“, „Мисао“ или „Руски архив", па ће се лако запазити огроман баласт једне заиста крајње деолошке реакције и свесне мржње против комунизма. Оцена о раду те руске емигра ције, онако како је саопштена У „Историји Југославије" (како по ономе што је ре чено, тако, још више, према оломе што је прећутано) у суштини се ме може при“ хватити и историјски је промашено. | Судови о покретима и писцима међурат

пог периода су заиста спорни и проблема“ жични, и то у опим примерима у којима

ЈОВАН ПОПОВИЋ

цењивати покрете, писце, дела, везе и утицаје, а ниједном речи не поменути било који од двадесет и више часописа м листова који су излазили у оквиру покрета. леве, напредне књижевности, која“је често дело. вала под утицајем Комунистичке партије, заобићи улоту Комунистичке партије, пе поменути покрет социјалне литературе (ако се не може или не жели оценити), ни сукобе око реализма и тенденциозности, са примерима утицаја немачке, америчке и совјетске социјалне и пролетерске књижевности, са примерима дела која су тада. навелико превођена — то је грех према историји и истини, ако није заобилажење важних питања и истицање других, споредних, да би се нешто, и овако, занемарило и заборавило, Не помињу се ни преводи нити утицај марксистичке литературе. Сви писци се објашњавају односом према стварности, и то на прилично буквалан начин. Зато је Шрњалски испао много мањи него што треба им једино значајан по роману о „судбини лутајућег национа", а не по новом сензибилитету, новом ритму, новом језику и схватању поезије. Нушић је више посматрал (и зато много прецењен) као узгредни иако корисни сарадник левичарског и народнофронтовског часописа „Наша стварност" (у коме је сарађивао и Дедијер); о Крлежи се више говори поводом епизоде с посетом његовог друга Павла Бастајића него што се оцењује ведики Крлежин утицај, снага његовог дела, спорови које је Крлежин став изазвао (истина, аутор, доста одређено напомиње да се Крлежа у сукобу са Партијом чашао на левом крилу „једног националистичког покрета" м да је то „значило потпуни бесмисао"). Најласкавије је оцењен Августин Ујевић — и као велики песник, м као чиста морална личност, и као револуционар, и као јединство људског и књижевног, и то без ограда м без узимања у 06зир што је изгубио грађанска права здог држања под окупацијом. Ујевићев портрет урађен је надахнуто и снажно, свестрано, некако одуховљено, помало некритички и

"много подсећа на портрет Матоша из рас-

праве о књижевности на почетку века. По свему судећи, ради се о личним ауторовим афинитетима према нечему што је У исти мах, даровито и распусно, босмско и ууцидно, са чудним прожимањем живота и литературе.

Аутор је посебно говорио о архитекту“ ри, сликарству и вајарству и тиме знатно употпунио општу слику епохе. Међу музичарима није праведно што је заборавио часно име композитора, комулисте по бор. ца за нове концепције у музици — Војислава Вучковића!

Култура У народноослободилачкој борби и савремена књижевност Југославије У

социјализму У „Историји Југославије" раз- |

матрају се тако да заслужују свестрану критичку анализу, Оно што је, у добром смислу речи, карактеристично за ауторово гледање на време, на коришћење података и на њихово вешто уткивање у одлике епохе, овде је посебно дошло до изражаја. Он познаје и осећа партизански живот, зна му тешкоће, види сложене околности, али и ведрину и ентузијазам. Он уме да фиксира детаљ, да га подигне до опште вредности, да из њега, извуче — пи кад све не каже = оно што је најбитлије, Он схвата мо школе, и курсеве, и одлуке, зна теме и осећања, познаје људе пи цени њи хове подухвате.

би се очекивало више аргумената и поух ||

даног става, Писати о овом периоду м 9

Осим неоспорне истине, у свему томе огледа се делимично и сугестија савременика, оног учесника који непосредно по“ знаје тај живот, борбу и људе. Отуда све оно што се вероватно заснива на личном сећању, а можда м на сећању других, саопштено је пластично и емоционално, често некако спонтано и према љубави која — нешто у народњачком смислу — иде ка свему што настаје у народу и за народ.

Зато је, вероватно, Бранко Бопић сувише уздигнут као песник, а не баш основано упоређен, по снази сатире и особинама хумора, са Домановићем и Нушићем. Зато је Јован Поповић нетачно приказан као писац „чији ликови (су) (као) рани хришћански мученици", зато је његова књита „Истините легенде" проглашена, наравно, у иронијском значењу, „приручником Једне нове митологије, зборником нових житија, за очи верника и следбеника", као да у тој књизи тако изгледају један стварносни, квргави и кривоноги Бриле или херој Пинки, Бока или Немац Хари итд. То је већ почетак, накнадних, политичких и естетичких процена које се дају на основу литературе, али које са књижевним делом и ликом књижевника немају праве везе. Шта у једној књизи као што је „Историја Југославије" могу да злаче овакво и друге, њима сличне, одлике личности једног песника: „човек строг, прво према себи самом, а затим према другима" (о Радовану Зоговићу)2 Или, каква је оцена о једном делу кад се помену поводом њега „дилеме сељака У револуцији", а товори се о Михаилу Лалићу, који је више описивао интелектуалце него сељаке у револуцији» Зар се може одржати оцена да Је Мића Рановић, зато што тине у књизи „Песма" Оскара Давича, „кажњен за свој заслепљени догматизам"2г Није тачла ви оцена да је Добрица Ћосић романом „Далеко је сунце" „прекинуо ланац чисте ратне репортаже, сликања партизана као људи без дилема", јер све до тада створено није било само репортажа, а пре Ћосићевог романа појавио се роман Михаила Лалића „Свадба“ (који у „Историји Југославије" није поменут) у коме се о партизанској борби и ликовима бораца приповеда па лачин који позитивио, поводом Ћосића, о

мцењује аутор. Итд. Ита.

Оно што је речено о савременој југо словенској књижевности, помињањем 04 носа према револуцији и набрајањем савремених песника и писаца (Васка Попе, Бранка Миљковића, Блажа Шћепановића, Миодрага Булатовића) и издвајањем једног јединог песника У „младом нараштају" који се „посебно. истиче бриткошћу стиха и нонирањем у културне дубине свога тла", а зове се — Матија Бећковић, толико је произвољно, сужено и нетачно — да 32 служује само помен по овим основним 0олликама. Завршавајући овим песником нашу савремену епоху, аутор овог дела „Историје Југославије“ показао је сву своју немоћ (па и незнање) у оцењивању саврсмене југословенске књижевности. За њета нема више никога коме треба дати место у историји, а поготово нема места за критику, есејистику, историју књижевности, за толико нових и даровитих песаика, за толико нових и значајних дела која су настала у југословенским оквирима уепохи социјализма.

На крају овог кратког осврта, који би требало још допунити примерима оцена многих џмокрета, писаца ни дела, треба из двојити основне одлике и мане, како пе чина на који се говори о култури, књи“ жевлости и уметности, тако п личног ауторовог. односа према свему томе.

Епоху, периоде, време, основна збива ња, са карактеристичним појединостима, у основи, упркос мојим личним неслагањима с неким оценама, аутор сагледава углавном исправно пи занимљиво. Подаци које саопштава, слика времена како је У обдичава, односи у времелу — све то мо. же да се држи као суд и оцена у ономе што је, понекад, битно за епоху, а пише се за историју.

Мане његове су велике и у писању 0 књижевности у књизи „Историја Југославије" — неопростиве. Њему недостаје право познавање књижевности, па, према томе, и поуздан и сигуран критеријум у из рицању оцена. Он сувише буквално схвата књижевност као слику времена по друштвених односа, па зато ретко говори о уметничким одликама писаца и дела из раз «личитих времена. Он, често, многа сећања уздиже на степен суда и саопштава их као „вечиту истину“. У томе има доста и површности и произвољности, а и нетач“ пих запажања и судова, који нису ни па: писани књижевним стилом им изразом,

Велико је питање: да му „Историји Јутославије", У једној овако реткој и важпој књизи, треба да се нађе бар мало више места за културу, књижевност и уметпост свих народа и народлости који, у социјализму, живе на тлу данашње Југославије, Ја мислим, да се о томе морало тово“ рити, Не једанпут, и не случајно, нисам добио само утисак, него ми се наметнуло пекако као супериорно посматрање свега у нашим оквирима, да се још увек ла културу, књижевност и уметност парода Југославије гледа, пре свега, као на култу. Ру, књижевност и уметност Срба, Хрвата и Словенаци (о којима је, пропорционално, највише писано), а врло мало, или скоро плиштавно говори се о доприносима Арутих марода, да о народностима и не говорим, јер су потпуно прећутане,

Мој основни суд је одређен: о књижевности народа Југославије у овој књизи пи; те се ми пепоуздано п нетачно, Као ибг ријски суд о времену, људима Дедијерова опена се не мо

чају књижевно

Калезић

#ж Овај рад је прочитан ,. априла 1973. године на скупу Друштва историчара Новог Сада, које је ортанизовало дискусију 0 књизи „Историја Југославије" чији су аутори Иван Божић, Сима Ћирковић, Милорад Екмечић и Владимир Дедијер.