Književne novine

ЕСЕЈ

ЈАША ПРОДАНОВИЋ КАО КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАР

Поводом двадесетпетогодишњице смрти

У ТОКУ своје шљездесетогодишње књижевне делатности Јаша Продановић је писао о читавом низу наших и страних писаца и о многим њиховим делима, али је Ао своје смрти сабрао само мали издоор ових књижевних портрета, есеја и критика — растурених по разним часописима, листовима, алманасима и годишња цима — у засебну књигу: „Наши и страни" (1924). Ако би сви његови портрети есеји и критике били сабрани у овакве збирке, изнело би то неколико свезака. У овом чланку ми ћемо се осврнути само на некоје његове нарочито значајне и карактеристичне есеје, искључиво о нашим писцима и њиховим делима,

Мали је број истакнутих писаца, о којима Продановић није изрекао свој СУ4, поводом једног ишли другог њиховог дела, приликом које њихове облетнице МАМ поводом смрти. О двестогодишњици рођења Доситеја Обрадовића објавио је у „Летопису Матице српске" (1940) заокругљен портрет зачетника српске нововековне културе, давши складну и синтетичну слику свих његових прегнућа и остварења. Као о мало којем нашем великану, о Доситеју писало се у нас, у већини случајева, без толико потребне објективности: једни су о њему говорили само у. суперлативима и апотеозама, други су писали памфлете и пасквиле. Продановић се поштено трудио да не падне ни у једну, ни у другу крајност, Он је настојао да истакне његове многобројне врлине и заслуге, али није пропустио да спомене ни његове недостатке. У сваком случају Доситејеве су заслуге за наш општи друштвени и морални препород им за наш културни и социјални напредак огромне, многоструке и далекосежне, па се његови недостаци тако рећи и не примећују. На крају својих излагања Продановић је дошао до ових закључака: „Доситеј је био најученији Србин свога доба, зналац многих језика, књижевник изванредног дара, истински родољуб, поклоник истине. У његовим списима не осећа се ни ватрен ни занесен апостол, ни жучан и огорчен критичар. Његово перо није ни пламени мач, ни троструки бич. Он је више волео да уразуми неуке него да посрами противнике. Имао је дубоку веру у ваљаност својих идеја, али није показивао устрепталу секташку пристрасност... Он је те идеје нашао у великим страним књижевностима, посвојио их, посрбио и прилагодио књижевним и моралним потребама нашега народа. Био је, да се изразим тр-

_товачким језиком, један од наших првих „и највећих књижевних увозника, с разви«јеном моћи одабирања, али у једном од:

ређеном правцу и по омеђеном прогрвму". |; 0 Вуку писао је Продановић у три маха. Најзначајнија му је студија „Вук Караџић и Милош Обреновић", објављена у издању ·_Еосове универзалне библиотеке (1938). У овој студији Продановић је културно-историјски и социолошки осветлио односе између Вука и Милоша, са специјалним освртом на познато Вуково писмо, у коме је крепким изразима осудно апсолутистичку владавину и источњачки деспотизам овога нашег способног и окретног али. безобзирног владаоца који је — средином просвећеног и слободољубивог ХЛХ века — владао средњовековним методама и кочио нормални друштвени развитак и културни напредак. Бранећи Бука од неоснованих замерки и неоправданих оптужби да је „мољакао за новаџ, Продановић вели: „Да је Вуку био потребан новац понајвише ради књижевних послова могло се видети из огромног броја радова које је започињао и довршавао, у разним правцима, као моћан дух и неуморан борац и пропагатор... Кад се да нас суди о односима Вука и Милоша не може се замерити Вуку што је мољакао за новац, него се мора осудити Милош због тврдичења. Он није разумео величину Вукову, ни огроман значај његове реформе. И није умео послушати Вука м везати у довољној мери своје име за ус коренитије реформе, ка-

пех највеће и нај = кве није било нити ће икад бити у нашој

књижевности". У својој занимљивој расправи „Вук Караџић као критичар и полемичар“, 06-

јављеној у „Гласнику професорског друштва" (1938), Продановић је. зналачки истакао далекосежни, препородилачки утицај Вука на нашу књижевност уопште, а на нашу поезију посебице: „Тај богати источвак имао је чаробни утицај на нашу, књижевност, нарочито на поезију. Она се понародила не само по језику, него и по духу и облику. Напустила је лутање по иноземству и усталила се на домаћем Постали су јој ближи и дражи нааци него туђински хероји, Краљевић Марко потиснуо је Херкула и Тезеја; Мидош Обилић. засенчио Сцеволу ! Леониду; на место Термопила стало 12 тужно Косово. Кад се Вук појавио на књижевном ограшју, полако су ишчезава. де. из уметничке поезије имитације класичној поезији, губиле се похвалне оде, нестајало хексаметра и пентаметра! Није се више певало у духу Мушицког, Стерије и Светића. Нема више палетковања и пабирчења по далекој туђинској прошло-

тлу. По родни јун

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

сти! Његош и Сарајлија још по мало кокетују са Римљанима ни Грцима, али народни тон снажно преовлађује у њиховој поезији. Долази Бранко н о Пегазу, музама и Хеликону говори само у потсмеху".

Међутим, и поред свег дужног поштовања. за Вука и његово велико дело, Продановић није упао у ону погрешку, у коју су упадали редом безмало сви ученици и следбеници филолошке школе у нашој књижевној критици: у претерано и неразумно обожавање Вука. Уошнте, Продановић није био филолог по струци и није припадао филолошкој зиколи, али да је којим случајем и био филолог, он вероватно не би у тој мери изгубио способност критичког оцењивања, као што је то био случај са скоро свима нашим филолозима, кад је био у питању Вук. За наше филолоте Вук је био неприкосновен, непотрешив и савршен, тако да се о њему смело говорити и писати само у суперлотивима. Супротно таквим ненаучним схватањима, Продановић је смело указао п на извесне Вукове предрасуде и заблуде: „Вук је био претерани националист... Кад Видаковић износи неке народне обичаје и изјашњава се у духу Доситејева рационализма, против њихове штетности, Вук се распомамљује и назива Видаковића „магарцем и безобразном будалом", што се меша у обичаје народне по у „светињу". Вероватно да је Видаковић неке обичаје погрешно изнео, али је начелно имао право. Обичаји нису никаква. „светиња"! Да је Вук знао основне појмове социологије, не би се ни мало озлоједио на Видаковића. Многи наши народни обичаји међународног су карактера м не могу се везати за нашу народност. Има их подоста који су несвесна концесија хришћанства политеизму, а други су само знак примитивности ин културне неразвијеноста., Треба се одрећи свих обичаја штетних по морални напредак, духовно развиће и материјалне интересе народа. Разумни људи добро чине кад се боре против њих а љуто греше они који их заступају и бране. Нису, дакле, у том погледу Доситеј и Рељковић „лудови", како Вук каже, него је Вук сам био у заблуди".

0 Његошу постоја у нас већ велика литература, али је Продановић и о њему умео да каже нешто ново и значајно. Насупрот уобичајеном мишљењу да је „Горски вијенац" надахнут интегралним песимизмом, Продановић у сјајпој расправи „Горски вијенац као васпитно дело", 06јављеној у — „Његошевој споменици" (1925), убедљиво доказује да најкрупније дело, орпског песништва „није књига друштвеног клонућа, проповедник мржње и презира живота, извор очаја и отуђивања од света". Он овако обележава Његошев песимизам: „У сјајном спеву Његошеву нема потпуног песимизма... Прави, потпуни песимизам води одстрањењу од живота, повлачењу од борбе, малодушности и резигнацији... Уместо тога неизлечивог песимизма — он нам даје један ублажен, оплемењен, националан и хуман пе симизам, проткан и прожет оптимизмом; један оптимистички песимизам _ готово спасоносан, који чува безазлене од страсног заноса п горког разочарења, челичи душе и гвоздени срце за борбу и победу".

Продановић са признањем указује на непролазну актуелност и непресушну васпитну снагу Његошевог главног дела: „Горски вијенац“ је химна слободи, огпор притиску и тиранији, слављење националних и човечанских идеала, истицање м идеја изнад животних утод> ности. У расправи „Живот и смрт у Горском вијенцу", објављеној у Његошу посвећеној свесци „Летописа Матице српске" (1925), Продановић даје своје оригинално филозофско и социолошко тумачење Његошеве песничке и мислилачке интерпретације живота и смрти у „Горском вијенцу". И ова расправа представља Ол: личан прилог проучавању Његоша и заузима видно место у литератури 0 „Горском вијенцу".

Продановићев есеј о Бранку Радичевићу (објављен у „Српском књижевном гласнику", 1924) спада међу најуспелије њетове есеје. Ту је дата мајсторска психолошка им естетичка анализа Бранкове поезије. Необично је срећно поређење између Бранкове љубавне лирике, с једне стране, н љубавне лирике Хајнеа п Виктора Ига, с друге стране. Исто тако фино је повучено поређење између Бранкове мирике и Његошеве, Јакшићеве и Змајеве. Продановић не ставља Бранка на онако високо место као ранији критичари Светислав Вуловић пи Љубомир Недић про

.

А '

„ЧОВЕК КОЈИ

ВЛАДИМИР ВЕЛАИЧКОВИ: КОРАЧА“ (ЦРТЕЖ)

ЈАША ПРОДАНОВИЋ

гтласили су Бранка за. највелег српског песника — али га ипак цени: „Ни поезија богата сликом, отменом речитошћу и ег зотичним изразима, која је дошла после Војислава, ни космичка лутања песника разломљеног стиха, ни чудовишне; нака. лемљене позајмице из настраних европских поета, нису могле угасити тежњу за Бранковим песмама. Он је потребан нашем срцу, као што је Његош, у много већој мери, неопходан нашем духу". Овај есеј спада међу најбоље прилоге написане поводом 100тодишњице од Бранкова рођења.

Као што је сасвим природно, политички и социјални борац Јаша Продановић тајио је читав култ према нашем највећем политичком и социјалном песнику Змају Јовану Јовановићу. Продановић је несумњиво најбољи познавалац Змајеве поезије. Као таквом, једно велико издавачко предузеће поверило му је, у раздобљу између два светска рата, да припреми Змајева целокупна дела, потпуно критичко издање читавог његовог песничког опуса, са потребним коментарима. Продановић је успео да дође до свих Змајевих песама и да их објави у 16 великих књи: га, са брижљиво израђеним коментарима, који бацају нову светлост на поезију, жи-

| „вот, и дело "једног од највећих. песника

нашега језика. Продановић је о Змају пи. сао. у више махова, разним. поводима, Приликом 25-тодишњице од његове смрти, у броју „Српског књижевног гласника" посвећеном Змају, Продановић је дао ову тачну и језгровиту карактеристику Змајевог песничког лика: „Змај је опевао у „Будићима" и „Булићима увеоцима" „своју највећу срећу и свој најцрњи јад". Нема у нашој књижевности љубавних песама које би надвишавале ту његову поезију; не ма их много ни у светској, које би је далеко надмашивале у лепоти. Али, Змај није потчинио свој сјајни песнички таленат осећањима личног бола и радости, Изнад своје личности он је ставио своју нацију и посветио јој велики број разноврсних песама: и тужних, и борбених, и ведрих, али и гневних и заједљивих, кад је за недаће и несреће своје нације оптуживао њене отворене непријатеље и њене лажне пријатеље. Али је било много тренутака, кад је Змајева поезија прелетала преко међа отаџбине и нације, да се заустави на човеку као јединки и да се надахне великим 'човечанским идеалима. Змај се топио и у туђим несрећама: осећао патње потиштених, уздрхтавао пред трпљењима невољника и уздисао са ојађенима... Он је уздржавао уздахе, да их прео брати у тневне протесте; гутао сузе, да их претвори у оштре сарказме, и љуто се потсмевао тлачитељима, да не би горко оплакивао потлачене. Он, кога је лична несрећа готово'скршила и смрскала, престао је бити очајник чим је била реч о општим

невољама".

Супротно Љубомиру Недићу, који ј филистарски _цепидлачио и малициозно трагао за несавршеностима Змајеве пое: зије и покушавао да докаже да Змај уоп ште није био песник, и супротно Лази Ко стићу, који је оспоравао уметничку вредност Змајевој политичкој и социјалној поезији, Продановић је одао достојно признање и заслужену хвалу целокупном Змајевом песничком стваралаштву. Конзервативци и реакционари свих врста замерали су Продановићу да је одвећ је Аностран у својим књижевним симпатијама и да је о делима напредних и слободо умних писаца писао са више добре воље и разумевања, док је о делима неутрал. их, умерених или чак конзервативних пи саца говорио равнодушно, хладно и узлар-

"жано, а покаткад и са заједљивошћу.

У којој су мери ови прекори неосновани показаће довољно речито Продановићеви есеји о Велимиру Рајићу и Борисаву Станковићу. Рајић не само што није био ни политички, ни социјални песник, већ је био изразито субјективни лиричар, и то још интегрални песимист — изразитији и потпунији песимист и од Пандуровића и од Диса. А нико од наших књижевних критичара — чак ни сам Скерлић —није оштрије осубивао песимистичку поезију од Продановића, који је рекао: „У нашој новијој лирици има доста суза, уздаха, плача п ридања, али је највећи део просто пренематање. Песимизму наше нове лирике већином недостаје и фило

Коља Мићевић.

САВАВ ВЕМА5

СОНЕТ

Опроштајна музика. С врха мрачне горе сурвавају се ледници. О, литице косе! Не дозвољавам ти да говориш! Ко се увуче у овај мој сан биће му још горе него лијемени.И хладно, мада миторе и чело и прсти. Праменови моје косе постају бакља. Ко трава кад је косе покушавам да. стојим и да гледам горе.

Ако хоћеш да ме ослободиш ове море и ове бестелесности, говори ми: МОРЕ. МОРЕ до изнемоглости, или ме пусти да идем дођавола. О, кукавичке воде! Ваше ме тајне маме и кознакуда воде. Испред мене ко смрт. Ко недоглед пусти,

зофски, и морални, и социјални карактер, а њеној тузи нема искрене личне основе, Читалац осећа да се ту крије нека замка, којим се лови његова поверљива и наивна осећајност. Млада, неопитна срца дају се ухватити, али искусни људи с правом се питају: ма шта је с овим песницима те борају чела, криве усне, крше прсте, м онлом цеде слане капље из својих иначе ведрих очију: Зашто праве од својих живота касапницу, у којој је пуно скршених срдаца, раскиданих нерава, разломљених кичмених пршљена, ишчупаних изнутрица и источене крви Зашто виде све црно и мрачно, кад им није припукло срце ни за судбом нације, ни због беде подјарм: љених елемената човечанства" 2

Па ипак, мако је био начелни против. ник песимистичких песника пи овако оштро осуђивао основне идејне смернице и филозофију наше песимистичке поезије, Продановић је о Велимиру Рајићу, можда најизразитијем песимисти у читавој нашој књижевности, дао повољан суд и одредио му истакнуто место у историји нашет песништва. У своме есеју о поезији Велимира Рајића, објављеном у „Ср: ском књижевном гласнику" (1922), Про дановић је између осталог рекао: „Има још у нашој књижевности песника који имају мелодичније стихове, с богатијом и чистијом сликом; има и других чија је песничка имагинација снажнија; има, најпосле, песника са широким хоризонтима и великим идејама, али нема ни једног који је имао више искрености и истинитости од Рајића. Он није украшавао своје песме звучним епитетима, пи егзотичним и бизарним изразима. Њему није било потребно да као цизелар глача стихове, нити да их разбија и развезује... Све што треба да маскира празноћу срца и површност ума њему је било мрско и не

мило... Рајићеве песме су врло сугестив-

не. Он је успео да у једној од најлепших

_ својих песама, у „Завету“, ускрсне нарол-

ни популарни десетерац, од кога су моде. рни песници одавно окренули главу с пре зрењем, али који није сметао Његошу да сам самцит буде већи него сви они уку. пно".

Анализирајући најлепшу Рајићеву песму „На дан њеног венчања", Продановић је упоређује са Гундулићевим „Љубавником срамежљивим", са песмом Едуарда Туркетија „Љубав и верност", и са сличним мотивом, једном епизодом из Киплинтовог романа „Светлост која се гаси", и долази до закључка да Рајићева песма, и по своме племенитом мотиву, и по својим благородним осећањима, и по својој уметничкој стилизацији, стоји изнад пес ничких остварења осталих писаца који су обрадили исти предмет. Анализа ове пес ме, заједно са паралелом, представља малу уметничку творевину. |

Борисав Станковић, исто тако, није спадао у ред напредних и слободоумних писаца, те према томе није могао бити ни близак, ни одвише симпатичан Јаши Продановићу, који се од младости одушевљавао првенствено социјалном књижевношћу. Па ипак, иако су били дубоко различити по својим идеологијама, по својој животној филозофији и по својим политичким уверењима, Продановић је писао о Станковићу у два маха: први пут у „Летопису Матице српске (1902), други пут у „Бранковом колу" (1903) — увек са високим признањима и заслуженим хвалама. Са дубоким разумевањем дао је Про. дановић социолошки пресек старога до. ба, старога друштва и старе средине, у огледалу уметничког стваралаштва Боре Станковића. Прилазећи његовим делима не само као чисто литерарним творевинама, већ истовремено и као културно-историјским документима и социолошким сведочанствима првога реда, Продановић је дао сјајне психолошке анализе друштвених и породичних односа у ста ром, патријархалном Врању, које је тако веродостојно евоцирао Станковић у сво јам књижевним делима: „Старији су за поведали, а у млађих није било погово. ра. И сам брак закључиван је скоро без учешћа младенаца, по суровој погодон родитељској. Наклопост је била споредни елеменат, тлавни су били подударност ситних интереса, задовољење незнатних жеља, па чак и безразложни прохтеви родитељ

ски... Стара породица била је нека врста тамнице за жене. Као каква нижа ра. са, пол женски имао је ла носи на сво

јим плећима главнини рета. С много дужности, с мало права без великог угледа, жене су морале не само одговарати својим разноврсним ду жностима но је требало и да'заловољава ју и све моралне предрасуде свога врео мена. Јавно мњење увек склоно па пра штање кад је реч о гресима човековим,

лео пороличних те

Маставак па 10, страни

Коста Милутиновић