Književne novine

_ ТОРО

-ОпоЈНи соћ ИСТИНА

Десанка Максимовић: „НЕМАМ ВИШЕ ВРЕМЕНА“; „Просвета“, Београд, 1973.

НА ПОЧЕТКУ пи на крају ове књиге пала: зе се две старе песме Десанке Максимовић објављене још 1923. Прва, „Пролећна песма", говори о младости и нади; друга, „Змија“ — о пролазности и смрти. И као што читав људски живот протиче између ишчекивања среће и разочарања, тако и стихови у књизи симболично обгрљени „Пролећном песмом" и „Змијом" садрже све оно што испуњава срце у непрекидном клаћењу од наде до бола. Тачније говорс ћи, у збирци је присутна само патња. Срсћа припада далеким успоменама којс се почињу заборављати. Лепи тренуци, љубавни сусрети, радовање у природи, вера у сутрашњи дан; све је то ишчезло оставивши траг у души, траг који пече.

Десанка Максимовић је некад певала о својој сентименталној срећи, о лепотама предела, разочарањима у љубави, родољу бивим осећањима. Сада се нашла очи у очи са општечовечанским, суштинским: са смрћу, Никада раније, ни у својим најбољим тренуцима (који заиста нису били ретки), она није тако снажно: и непосредно искази. вада нека вечна и увек нова расположења: бол због нестанка других бића, слутњу смрти, идеју пролазности, паничну обузетост мишљу да је човек биће које ће земља, покрити. Кад овако апстрактно назначимо теме које преовлађују у књизи, оне могу изгледати веома добро познале. У лирици Десанке Максимовић оне, међутим, доби: јају горко-опојни сок истина први пут ка заних. У њеним молитвеним речима открићемо властита размишљања и властите унезверености. Те песме су рођене у болу насталом смрћу неколико блиских људи, али меланхолија којом су оне натопљене, вишег је и општијег реда. Читајући их, осе“ ћамо трагични глас поезије која се од искона надахњивала патњом човековом због сазнања да је нестанак неизбежан и да у свемиру нема за њега утехе, Шапат песникиње као да представља продужетак Пандуровићевог крика и болних исповести Да нише Марковић са почетка века, али је у књизи „Немам више времена" константна

песимистичка тема српске лирике лишена.

свег књишког и апстрактног. Патња песнижиње потекла је из искуства а не из маште, Та горчина и туга заиста су доживљене. Оплеменивши их својом метафором, Десанка Максимовић је и нас, читаоце, учинила узбуђеним саучесницима својих тешких тренутака. Простор нам не дозво љава да анализирамо преображај дичнот, животног бола у универзални бол, у естетски доживљај и трагичну визију. Није јој, истина, то увек полазило за руком: има песама исувише анегдотских, конвенционалног израза, траженог слика, Али те слабости губе у тежини пред оним чистим, нлеменитим и дубоким тоном који прожи-

ма књигу, пред свим оним тачним, једно: ставним и истинитим речима ол којих је књига састављена. Данас поезија иле АРУ: тим токовима и друкчије пиљеве себи поставља. Колико је само удаљена од влада. јуће интелектуалне поезије ова лирика ко ја није намењена естрадном читању, већ тренуцима интимног очаја које сваки ми саони човек има. Није тешко открити традиционалну фактуру ове поезије која толико одудара од модерних језичких истра“ живања. Све је то тако, али то ипак није разлог да најновијом књигом Десанке Максимовић не будемо заиста узбуђени као што јесмо; требало би рећи: одушевљени кад њена садржина не би била тако обеспокојавајућа. Термини књижевне критике који највише одговарају природи. ове лирике били би: песимистичка рефлексија и лирска елегичност. Суочавајући се са књигом, осе“ ћамо да ти термини казују веома мало и на начин више нето штур. Они ништа не говоре о страви која испуњава песме, о су. сретима са мртвим бићима, о привиђењима која су за песникињу стварнија од сва-

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

КРИТИКА —

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

АХРАТАН НЕДЕЉКОВИЋ

"ке стварности, 0 халуцинантним сликама

које је опседају приморавајући је па раз мишљање о димензијама живота и света недоступним здравом разуму.

„Немам више времена" је књига горких и неизбежних сазнања, луцидне озбиљности пред којом падају све обмане. Нове песме Десанке Максимовић су потресне

_и дубоке; дубоке у првом реду зато што

пас воде ка духовном језгру ствари, ослобађајући нас свега оног пролазног што ланашњег човека притискује, лтшавајући пас сујетних задовољстава и похлепе. Они нам поново откривају неке видове вечне мул“ рости на коју заборављамо и древно љулско искуство које ми, људи механичке цивилизације, нисмо више склопи да уважимо као исправно. Збирка „Немам више вре: мена" може стога да буле схваћена и као књига читаочевог самоосвешћења.

Павле Зорић

ТИТРАМИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Растко Закић:

„шУНА СТИХОВИ“, „Обелиск“, Београд, 1972.

РАСТКО ЗАКИЋ својим стваралачким интенцијама добро репрезентује један вид новије српске сатире карактеристичан за позне шездесете и почетак селамдесетих година. Превазилазећи приземну тематику, оно -на изглед актуелно значајно критиковање пиљара, кондуктера и ашалтерских бирократа, новија сатира тежи универзалнијем казивању. Та промена значила је одрицање од журнализма и прелазак у друкчије, књижевне воде. Мако ни таква сатира, сама по себи, није залога резултата и домета, као поступак она пружа више могућности да се проговори о проблемима савременог човека, његовој егзистенцијалној тескоби и — без тога, уосталом, не би била сатира — о узроцима те тескобе. Растко Закић, кога смо већ упознали преко једне књите бритких афоризама, огледао се сада, У својој другој књизи, на подручју нешто сложенијих литерарних форми. У књизи доминира спиграм, који можемо _ посматрати као својеврсну надградњу и, да тако кажемо, „оплемењивање" ранијег Закићевог афоризма, али приметна је и тежња да се пређе на још сложенији књижевни израз, да се ступи у једну игру за коју треба и више даха и више простора,

Закићев песнички израз оставља утисак једноставности, огољености, недотераног, језички сиромашног казивања. Ади тај спољашњи изглед, повезан несумњиво с насловом, привидан је и представља успелу варку којом нас аутор ангажује да прихватимо његов поетски колаж. Ови е пиграми тематски су повезани у неколико кругова (о идеалима, слободи, људским од носима) и ако се посматрају као шире целине откривају сатирично виђење света какво има своју логику и чвршћу хуманистичку основу.

. Неколико дужих песама, ипак, показује да Растко Закић као сатиричар, још није нашао свој прави израз, Чини се да његов песнички сензибилитет долази Ао пуног израза тек у сложенијим поетским структурама, тамо где се лирски тон преплиће са сатиричарском поруком. У таквим песмама Закић често залази и на по ље хумора какав ширином наткриљује ус кост сатиричне инвективе. Овде се већ може говорити и о успелом експериментисању с поетским језиком: Закић кореспондира с одјецима и мелодијом фолклорне фразе, користећи се новим могућностима какве му је то језичко богатство пружало. Његова песничка фраза у таквим пе смама је звучнија, сложенија, а остварене песничке слике сежу до једног вишег нивоа сугестивности. Мада се у појединим песмама не може више говорити 0 чистој сатиричној поезији, већ пре о критички интонираним лирским пасажима, ту треба. тражити најуспелије стихове и најзрелије резултате ове књиге, Уколико настави тим путем пред Закићем ће се отворити занимљиве могућности; зато ову књигу можемо посматрати и као резултат, односно потврду досадашњих тражења. али им као

наговештај новог песничког продора у гранична подручја лирике и сатире.

Иван Шоп

„у основи бе-

ОППНТЕЉУДСКО У РУСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

Драган Недељкокић: „УНИВЕРЗАЛНЕ ПОРУКЕ РУСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ“,

Матица српска, Нови Сад, 1973.

ТЕЖАК ЈЕ и мучан посао књижевном по сленику и истраживачу да уђе у свет вишезначне структуре књижевног дела на оном месту где су велики престали да го воре; тамо где су ставили тачку а оставили огроман бростор као опоруку и испит будућој људској мудрости и саве сти. У тај свет је ушао др Драган Недељковић и вратио се с књигом чији наслов тласи: „Универзалне поруке руске књижевно-

сти“. У њој се налази десет огледа — сту-

дија о руској књижевности ХЈХ и ХХ века. Круг ауторовог тематског интересо. вања је врло широк: од Гогољевих „Мртвих душа" преко карактеристичних лела Тургењева и Гончарова („Оцеви и деца" „Обломов"), затим два велика Толстојева романа („Рат и мир", „Ана Карењина"), до Чехова и Михаила Шолохова.

Недељковићев приступ књижевном де лу у много чему је савремен али не и мо. дернистички помодан, С једне стране, оп користи искуства савремених теоретичера књижевности: Ролана Барта, Сержа ДАубровског, Жоржа Пулеа, Русеа, Башелара. и других, који књижевно дело виде као отворену, аутентичну, вишезначну и полифону структуру и који му прилазе кроз такозвану унутрашњу оптику и то воре о делу као о самодовољној, затвореној и у себи јединственој целини. С друге стране, искуства марксистичких теоретичара Плеханова, Луначарског, Воровског, Лукача, Голдмана, Ескарпија обележила су и изнијансирала су претходни Недељковићев приступ. Социјалне, историјске и биографске чињенице у анализама поме нутих дела нису непосредно видљиве, али се, као што м сам аутор тврди, подразумевају. Настојање да се критички што ближе буде писцу у тренутку кад овај ствара одвела је Недељковића најбољем могућем путу за посматрање једног књижевног дела: одвело га је литерарном тексту. Метода која готово увек даје добре резултате, јер не допушта да се удажимо на произвољне путеве наше, читалачке и критичарске, маште. Тако књижевни критичар постаје активни судионик и судбеник у реалној егзистенцији уметничког дела, Писац и критичар, дело и анализа његова, штавише, једно су те исто лице у дијалектичком прожимању два на изглед супротна чина. Да би се обухватио тоалитет једног дела, поред ишчитавања текста, мора се имати слуха и за оно што се крије изван круга експлицитно реченог, мора се имати слуха за подтекст.

Готово сваки детаљ за Недељковића, у књигама које анализира, јесте симбол, Све што писац каже јесте то што каже, али и нешто друго. Симболи који су пронађени и уочени, објашњени су тако да нема сумње у њихово стварно постојање у романескној структури. Иманентна анализа текстова тј. анализа која проистиче из онога што сам текст каже, разграђивала је и поново градила свет књижевног дела на материји као што су: реч-симбол, гест-есимбол, природа-симбол, лице-симбоал, слика-симбол, опис-симбол. Симболом пп. сац употпуњује значење деда и отвара ње гов пут ка полифонији значења,

Судбина човекова стоји у средишту ових огледа. Оса ауторових опсервација иде од појединачног ка општељудском. Из тежње да из класичних дела руске

књижевности извуку њена универзална искуства Недељковић нам је приказао: дијалектику кретања побуњеног руског

и ХХ века (у делима „Оцеви

човека ; В и деца“, „Ана Карењина“, „Тихи Дон ); „пошлост“, сплин и чаму „Мртвих ДУ

ша" и „Обломова"; хераклитски свет Тол: стојевог „Рата и мира", мудрост његову племенитост, трагичност, поезију детињ ства и поезију смрти; лирски, али трагич ни свет Чеховљевих ликова; херојски идеал античко-руског чојства и јунаштва, али и суштин ски песимизам „Тахог Дона". | Мниверзалност неких ликова руске књижевности Х1Х и ХХ века, а који су саставни део опште поруке те књижевно: сти огледа се, по мишљењу Недељковића егзистенџијалном мртвилу, сувишности, неактивности и просечности јунака, а тек понекад се виде п њихова епска чистота и племенитост; мноштво умних људи а

полна Изгубљена слаба

на аутпо -

- релију

тлаво тркало

Амтому Пашкуу

око волана свет се окреће

свет се праћака живот одмиче

у шок-соби се гаси

у шкољци неко сна сунце става

у нама киша пада

непрестано

даноноћно пут се тази

циљ се не досеже

а што ли киша трагове не. избриса

главо тркало

око волама свет се окреће

без нас

ПОСТОЈИ ШУМА

постоји 'аума

у шуми вучји зуб

негде иза те шуме и иза тог зуба пријатељево око

постоји шума

у коју не језде без једне звезде

нигде не почиње крај јој још докучен није

постоји шума

у шуми река

негог иза те нуме и иза те реке небо настаје

" једна. земља. без стране и луне

постоји шума

ВАТРЕ

онде где се сретоше ватре избише

никад се више не састаше онде где се сретоше

једна секира и једна држаља

ХРОНИКА ЦРНИХ КОЊАНИКА |

имаху зубе немаху вилице

имаху грла немаху гласа

имаху око оба изгубише

(Са албанског Мирко Гаши)

неактивних, или умних а несрећних, про.

жетост ликова природом, њихова егзистенцијална несагласност са историјом а ретко њихова сагласност, песимизам а вр о ретко оптимизам. Много је више трагичне перспективе живота у делима које је Недељковић анализирао него што има светлах и полетних страна живота. Од опште схеме егзистенцијалне невоље и не среће удаљавају се, када читамо Неделљ ковићеве огледе, само Толстојева дела: „Рат и мир" и „Ана Карењина".

За свако дело које је анализирао Не дељковић је умео да нађе праву, одмере "ну и јасну реч, Читајући његове критике ми се крећемо просторима једноставних, ра: зумљивих, готово чеховских реченица које су својим закључцима, својим подтекстом (јер и критички оглед има свој полтекст) дубокоумне и далекосежне, Свака анали за у овој књизи уверава нас да чин птсања подразумева.и чин размишљања. ка ко аџтора који књигу пише, тако и опога која књигу чита, Мало се у ланашње вре ме јавља таквих текстова као што је ова Недељковићева књига, Користећи се ог ромним научним материјалом писап 12 оставио извесно место и за људско српе тако да је оно нашло праву меру са еру дичијом и знањем,

Бошко Томашевић