Književne novine

НОВИ ТЕКСТОВИ

РЕЦИ МИ ДА ДОЂЕМ

К ТЕБИ ПО

Соба. Дубока ноћ, К Е донире шум мора. роз отворен прозор

ОНИ: На крају сам нерава. Исцрпљепи ислиш да спавам док ти по целу ноћ

дишг Мислиш да ми је свеједно што се из ноћи у ноћ полако убијаш2 Мислиш да сам од камена2> '

| 7 У реду, у реду, немој да се толико узбу. ујеш. Нисам знао да не спаваш, Опрости. Извињавам се. Жао је. Ства;

; . м ' и и је. Стварно

: ОНА: Није „реч само о мом спавању. Све – је далеко сложеније и трагичније, Мислим да ти је то јасно. А сад чуј шта ћу ти рећи. Слушаш ли ме уопште или само буљиш у мене2 '

ОН: Слушам те! Како те не бих слушао!

Сигурно да те слушам!

ОНА: Немој да вичеш, Молим те. Веома се лоше осећам. И почињем да добијам страшну главобољу.

ОН: Ко виче, доврага2 Нико не виче! ОНА: Пре свега, ти не чујеш себе. То

је прво, А друго — немој да псујеш, модим те.

ОН: Па шта треба да радимг Како да се понашам» Сад ми стварно више није јасно. Било шта да урадим — не ваља.

ОНА; Једноставно ме мирно саслушај.

он: Већ сам ти рекао да те слушам.

М то пажљиво, Колико пута треба да по,

нављам једно те истог

ОНА: Е па, добро. Сад ти сасвим 03 анљно говорим. Ако не можеш, или нећеш да мислиш на мене, онда изводи м из ових стопа се баци у море и пливај ка том прокастом острву. То ће, свакако, бити твој крај. Али и мој. Не заборави. то.

ОН; Толико ме волиш

ОНА: Да те че волим — ништа ме на овом свету не би могло спречити да одем овог истог тренутка и да те оставим овде да скончаш сам као псето. М то зашто2 Низашта! Због једног пишљивог острва! Због лудачке, инфериорне потребе да се коначно избије...!

он: То је већ исувише! Мислиш да сам жонглеро Мислиш да ћу још дуго моћи овако да балансирам између твојих сулудих претпоставки и стварне потребе да некуд одем и смирим се, можда, заувек2 Острво! Острво! Као да је оно битно у целој Овој ствари!

ОНА: Битно је да ти коначно избијеш у први план! Да изићеш из анонимности! Да будеш први! Није важно где и како! Само да будеш први! Макар пливајући до једног пустог острва! Важно је да се коначно истакнеш! Да почну да говоре и пишу о теби! „Непознати архитекта допаивао до острва на које пре њега нико није ступио пливајући.“ Какав наслов! Иди: „Храбри архитекта нестао У таласи, ма побеснелог мора.“

он: Није могуће да тако мислиш.

ОНА: Да, тако Мислим! И још ћу ти рећи ово: немој случајно заборавити да позовеш новинаре. Све. И наше и стране.. Сви морају бити присутни кад будеш стављао главу у торбу, Ако се већ одлази, нек се одлази спектакуларно и УЗ сву могућу помпу. Фанфаре! Ето то је теби лотребно! Не можеш ни да умреш без њих!

ОН: А што да не2 Само си ипак нешто заборавила, Телевизија! И њу ћу да 1050 вем, Нек цео свет гледа мој тријумф! О

ти говора! Ући ћу у историју

смрти нема | ИЕ врата! Моје име биће записано клопедијама и спортским ана-

и

Ме То је бесмртност! А знаш ли који ће бити најузбудљивији моменат у целом том мом подухвату Не знаш Па наравно да не знаш! Дочек на острву! Да, то ће бити најузбудљивији тренутак, А анаш ди заштог Не знаш» Е, то би већ морала да знаш. Шта јез Не ради ти више

интуиција2 Да ти помогнем 2

ОНА: Можемо ли да променимо прелмет разговора2 Молим те, Све горе се осећам. А глава као да ће ми...

он: А, не, не! Сад више не, Тему не ме Значи, не знаш зашто ће дочек на бити пајузбудљивији моменат По. то ће ме на острву 40 фоћи ћу ти, Зато ш чекати једна велика личност, Шта је2 Јот че можеш да се сетиш ко ће ме то лоче

кати на острвуг Рећи ћу ти онда.

њамо. острву

ОНА; Прекини!

Он: А, то би ти хтела. Не, драга моја, сад нећу да прекинем. Знаш ли ко ће ми Ма , кад уморан допливам до

У к пружити РУС други нето он. Твој Исус.

острва2 Нико

ОНА; Пусти њега на миру!

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5

ВОДИ

ОН: Зашто» Он ће ми једноставно пру, жити руку и помоћи да се испењем на острво. Зар није толикима пре мене пружао руку2

ОНА; Теби он никада неће пружити руку.

ОН: А зашто2 Зар се ја толико разликујем од свих којима је помогаог

ОНА: Пре свега, ти си...

ОН: Допусти. Знам шта хоћеш да ка жеш. Ја сам атеиста, Добро. А зар он није свима пружао руку2 Шта кажеш» Не чу: лем те.

ОНА: Нисам ништа рекла.

ОН: И ниси могла ништа да кажеш. Он није свима пружао руку,

ОНЛ: Свима који су хтели да верују.

ОН: И Петар је хтео да верује. Сећаш се: „А у четврту стражу ноћи отиде к њи ма Исус идући по мору. А лађа беше насред мора у невољи од валова, јер беше противан ветар.“

ОНА; Могу ли за часак да те прекинем2 ОН: Да, да. Само изволи,

. ОНА; Зар мораш да потежеш и библијуг Ти си бар речит. Немој да претурајџ

зато што је Петар био његов једномишљеник. Међутим, да је на Петровом месту био неко из супротног табора, да ди; би му и онда пружио рукуг Не би! Не би му пружио руку! У то буди сигурна! Мирно би пустио тог несретника да се удави, јер тај исти Исус каже: они који нису са мном против мене су.

ОНА: Прекини да претураш тим својим мајмунским прстима по тој светој књизи! Она није за непосвећене!

ОН: Не допада ти се моје тумачење библије2 Мислиш да је твоје бољег Познато ми је како ти тумачиш библију својим студентима.

ОНА; Престани! Молим те, престани!

ОН: Али та сцена се не заборавља тако лако. На столу отворена библија. Ти па кревету. Он на поду, крај твојих ногу. А није било прошло ни...

ОНА; Знам, није било прошло ни месец дана од смрти твог брата. Јесте, пеопростиво! Али сувише је био тежак твој бол. Осећала сам страшну потребу за неким површним, безбрижним, за неким жи вим бићем! Да, осећала сам потребу за живим бићем! (Пауза.) Опрости. Молим те, опрости. Не знам више шта говорим, Опрости. '

ОН: Нико никоме ништа не опрашта. У томе је сва несрећа, Смешимо се једни на друге, тапшемо се по рамену у стилу; у реду је, све је заборављено, А ништа пије заборављено. Непрекидно сачекујемо једни друге у мраку, на окукама.

ОНА: Дивне ли горчине.

ОН: И јесте дивна, Капетан кажс да се људима не може прићи сувише близу. То

ФРАНЦЕ МИХЕЛИМ: СПОМЕНИК РАТУ"

но њој, молим те, Већ сам ионако на са мој ивици...

ОН; Полако, смири се, Ово је тек по. четак. |

ОНА: Зашто ме мучиш» он; Слушај даље.

ОНА: Шта да слушам» Твоје импрови“ зације2 Познајем библију боље од тебе,

он: Зар се ученици нису уплашили кад су видели Исуса да хода по моруг Помислили су да је утвара.

ОНА; Јесу. Шта хоћеш тиме да кажеш»

ОН: Хоћу да кажем да је сувише био човек, а премало бог. Стално се доказивао. Да је стварно био бог, као што ти веру. јеш, дошао би до брода чамцем. Не би се служио триковима. Шта му је требало да хода по води им плаши своје ученике:

ОНА; Није хтео да их уплаши, Дошао је, као и увек, најкраћим путем, да им помогне.

ОН: А Петар2 Зар се Петар није уплашиог И, што је још горе, није га препознао. Зар му није довикнуо: „Господе, ако си ти, реци ми да дођем к теби по води!“ А Исус2 Шта је он урадиог Мирно га позвао к себи, МИ кад је Петар изишао из лађе и кренуо по води, шта се десило Хајде, реци!

ОНА: Почео је да се дави. ОН: А зашто је Петар почео да се дави;

ОНА: Зато што је посумњао. Проблем је био у њему. Не у Исусу.

ОН: Није истина, Почео је да се дави зато што га је Исус проверавао. Зато што му није веровао. Њему, свом најбољем ученику, није веровао! то је Петар почео да се дави! Да расправимо то већ јелном заувек! А пружио му је руку само

је ботохуано, рече, Каква мисао! Капетан би требало да тумачи библију.

ОНА: Мислим да је сад стварно доста.

он; Хоћеш ли да чујеш нешто смешно» Хоћеш ли да ти кажем нешто заиста сме. шно2 Скоро за све три године од како смо у браку, а ово је сушта истина, дакле, за све три године од како смо У браку, сећам се да сам свега један једини пут чуо из твојих уста реч љубав. А, што је још смешније, знаш ли како је била употребљена та речг |

ОНА: Зашто једном већ не престанеш да мучиш и себе и мене2 Докле мислиш да се овако мрцваримог

он; Та реч је била употребљена у вези с неким текстом који си припремала за своје студенте. Вероватно неко од твојих бољих предавања, Сећам се тачно и где сам стајао у том тренутку кад си, наднесена над текстом, изговорила ту реч. Ста-

јао сам крај прозора окренут теби леђи“,

ма, Шта кажеш на тог Каква меморија!

ОНА: Кажем да од тебе никада нисам чула једну другу, ништа мање депу реч од речи љубав. Да ли те интересује која је то реч, или не2 Ако не, нисам баш расположена да управо сада...

он: Интересује ме. Наравно да ме интересује. р и

ОНА; Та реч је праштање, Никада је од тебе нисам чула.

Светлост се полако гаси,

(Одломак из необјављене драме)

Владимир В. Прелић

у]

Слободан Ракитић |

Земљо,

#53

Шта земаљско смо поседовали А да то земља није, у свему2 И живот и смрт умем; то, Под отртачем истим,

Кррачам с пламеном

'На одвећ голим рукама,

А нисмо, чујем одасвуд, Никакву земаљску

Сабрали добит.

У земљу дубоко гледамо

Ко у воду језерску, прозрачну. Господар мрења збори хладне речи Из земље, ко бићем да је

С друге стране удвојеног. пламена. Јер, чија смо то мета,

У чијим рукама, невидљивим,

Тек само крчаг, саздан

Од твоје ноћи, земљо.

Свет овај, видим одасвуд,

Што чистилишту налик је посве, Отвара се путнику,

Отвара се намернику, |

А биће људско, у посртању,

У болу већма но у радости,

Зар кап тек није само

Тог чистилишта>2

У твом имену, земљо, Путеви се отварају.

Име је твоје — име дисања, Име је твоје — име глади, Име је твоје име смрти,

Ја — твоје име, земљо,

Тако стари и свет На твом зеленом пламену, О, блатословена!

Теби сам Хтео да товорим, Као да протоворио сам тек, Трском док пишем,

Дахом док бележим,

Ко дахом сенке невидљиве, Кругове свот бића, на води; Теби да се приближим, Устима — твоме извору, Моја трострука храно!

Ал, смираја ту нема Ни свитања уму; Јер, трајање је нашс Негде, ван свих појава, У стрмини.

Колико пута, Али, колико пута, залуд, рекох: Земљо! Водо! Светлости! Колико пута у ваздух; Ово је ваздух, Одавде почиње свет! Колико пута на сав глас: Земљо, ти си мој почетак И мој крај; Случај рођења И удес смрти.

Јер, ништа само не траје; Сличности више нема, ни у чему, Али, ни са чим што није

Тек име твоје само,

Земљо, у процепу огња

Што листа у плућима. Потамнелим већ.

Чији стрми живот Сад наше је трајање Стрмор Смрт чија Лице је већ наше Земно2 Чија нељубав Сада је присност

У нашим постељама Одвећ. хладнимг

Докле се уздиже кућа

И дим из оџака2 Докле

Стабло се, пуно сока, пружа, Преко плода кад не стиже» Куд камен, бачен у вис,

Ако не, опет, почетку свом Невидљивом, ко што је, зацело, Невидљива и рука сама

У вис што та је хитнула

К другим просторима.

Звук, што опет се у свој Невидљиви почетак враћа, Зар с твојих струна, земљо, Измамљен није2

Бистрик није л потекао Из твојих сушних недара, Из црног ти огњаг

Обасјај хладно сечиво

И стабло мртво, пререзано Тик изнад корена

И испод крошње;

Обасјај пут којим ходим [У Кроз биће ти густо, земљо,

До хладног седишта

На заборављеном дну.

Тако се свет осипа;

Тако стари свет, земљо. Кроз биће нам одвећ ломно“ У ком огњиште

У искру једну сажето

У вртотлавом обртању Наличјем тек изгрева.

Твоји бичеви студени

У души и у телу ми

Што тело је твоје, земљо. То смрт је, У свему,

У узмицању већма

Но лице нам, већ туђе, На хладном ти пламену.

Земљо, ја ти се враћам.