Književne novine

САВРЕМЕНИЦИ

" Литерарно лукавство Милпеава Савића

МУТНЕ И ТЕШКЕ послијератне године сведене на најелементарнију, готово животињску, борбу за толи живот виђене очима дјечака јесу тема прве књиге прича Милисава _ Савића – („Бугарска барака“, „Видици“, Београд, 1969). То је већ био довољан повод за неспоразуме са земљацима, који. се, ево, и овом приповједачу десио. По ко зна који пут писац је морао да понови да су ликови и догађаји у приповијеткама „измишљени“, и ла су сличности између пишчеве и праве Рашке само случајне!

Ова проза изгледа више као грађа за приче које тек треба написати, Али управо та привидна неамбициозност јесте варка — она постаје пишчев метод. Чини нам се да читамо цртице, литерарвије репортаже, а када књигу дочитамо, осјећамо како је, сасвим непретенциозно, писац успио да нас упозна са читавим па: ланачким свијетом који има своје законе, своје митове и хероје.

Од омраженог Мирка Рекића до несрећне Фатиме („испод тесне сукње праћакала се, попут рибе, обла задњица“ — то је Фатимин портрет), па до патетичног пјесника Рашке, Богдана Јунскогт, ређају се пред нама стварни ликови обичних људи и њихови још обичнији животи, плиме и осјеке једне паланке, некада славне, у немањићкој држави, а сада сиромашне и скучене, Умјесто достојанствених средњовјековних велмошких госпи појављују се тимназијалке и пјеваљке, а умјесто вите: зова, трактористи и конобари. На ма како скученом простору живот се увијек разнолико испољава. Кад нигдје друго не може да одуши, кад га страх стегне са свију страна, клозетски зидови постају мјеста слободне писане ријечи. И цртане, свакако. „Права историја Рашке написана је у клозетима“, патетично је узвикнуо једном приликом Богдан Јунски. Тамо бар нема цензуре. Кад никако нису могли дохакати фамозном Рекићу, чија је рука лако потезала пиштољ, паланчани су на клозетским зидовима почели бестидно сликати љепупт касту и честиту Рекићеву жену Цицу уз пригодан текст: „Шевио сам Цицу Рекић — муж јој има прцољак“, итд., итд. Удбаш се морао преселити,

Савић се не труди да причу фабулира, он одбија да видљиво утиче на њену структуру, он не тјера чињенице да нешто симболично значе. Нама се стално чини да грађа није довољно језички испосредована да би постала литература. Али ту и јесте замка: као да се приче саме од себе причају, и као да је дјечаково око оно чисто и невино огледало у коме се живот само одсликава. Као што детаљно описује своју оловку из дјетињства, Гра 2, тако исто безазлено и без узбуђења прича и 0 оном мучном догађају у приповијеци „Рупа“ Табу-теме нема. Чак ни помисли да је нешто незгодно испричати, Дукав, инфантилан однос према свему, Са: вићу и омогућава да о мрачним и неугод: ним догађајима прича сасвим природно. Као да нам између редова стално шапуће: то је тако, сви ви то знате, зашто се онда чудите и зашто вас је страх» Ниједног тренутка, а то се стално осјећа, писаџ није застао и помислио какво би га 310 могло снаћи због таквог става. Управо том безазленошћу, Савић је, вјерујем, разоружао им злонамјерне читаоце:

И у животу и у литератури Савић има изузетног смисла да сваку поетску „преоз биљностл“, екстазу и патетичност неумољи“ во и убитачно прозаизира. Оњ се томе, очигледно, дуго вјежбао, и то, прије свега, на сопственим узлетима духа, на својој поезији. И више од тога, читав његов роман „Љубави Андрије Курандића“ (СКЗ, Београд, 1972), могли бисмо разматрати као узоран оглед пародијске моћи која разара, разлаже и разобличује сентиментални дневник власовског јуноше накнадним ироничним, али и носталгичним, читањем и освјешћавањем, у чијој изврнутој пројекцији свакодневно и банално постаје слојевито и дубоко. „У пародији некад има и зависти, пакости, заједљивости, цинизма, али их она увек, када је успела, превладава у једном једином осмеху разумевања“, пише један наш критичар. Тај „осмех разумевања“ лебди на готово свим страницама овог романа: писац дневника и писац романа имају „потајни заједнички језик“ који ствари о којима пише уводи у круг интимности у коме оне престају бити стилизација, и у коме изнова почињу људски да живе. У том дневнику наивног и простодушног сељанчета из Власова записани су, ма како невјешто и ма како „судбоносно“, први отпори према свијету, прве побуне против његове де: финитивне уређености, накарадности и неправичности. Прва пристајања на окрутну абецеду тзв. живота, тај улазак (или пад) у живот, значила су и уклањање свега оног изворног и чистог што ваљда једино и краси душу дјетета. И ма колико, у накнадним коментарима, младићев днев: ник постајао смијешан, писац јасно зна да се то првотној безазлености изругује неко ко је пристао на свијет као на институпију, и да из таквог смијеха најчешће бије горчина пораженог.

Једним својим видљивијим и површнијим током овај роман као да је писан за шипарице и домаћине Препун је уздисаја, носталгије, сентимента, разочарења, свих оних баналности које и сачињавају већи дио нашег живота, Дневници, споменари, албуми, прва љубавна писма, тек пробућене мушке стрепње и младићке тлапње у којима се тако страсно постављају неболомна и философски крајње 03биљна питања свијета, од чијег хитног

КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

рјешења као да све зависи. У ствари, то је „ХОД по мукама“ једног младића који „још није“, и коме се тај обични а недостижни апсолут стално удаљава и измиче. У тој равни ова проза би могла измамити уздахе и тронути и онако мека и сажаљива срца читатељки сентименталних подлистака и интимних рубрика у нашој илустрованој штампи, оног великог броја тзв. малограђана који воле да виркају у душе несретвих и напаћених,

Мосталом, та врста годицаве прозе, у којој своја љубавна искуства нуде толики анонимни донжуани, већ је постала сво еврсни образац литературе која увелико (и тиражем и читалачком публиком) конкурише нашем роману. Не догађа ли се управо стога да у тим листовима све че штће сусрећемо и наше афирмисане писце који су се, изглела, јаду досјетили. Савић је, иоонично дакако, покушао прокоментарисати тај менталитет, покушао доскочити тој општој опсесији сексом. тој опсједтутости интимом, том нашем неур= тичтом и фрустриран:м добу које, изван свих идеала, излаз покушава ла нађе упр:во тамо. И више од тог, када бисмо овај роман читали, рецимо, у „Чику“, он оп нам се указао као неки вид неоромантиз ма на тему „јада љувених“ за којима, како кажу психолози, вапи наш млади човјек,

Али, да је роман само то, он би, можда, остао занимљив једино као податак о нашем времену, занимљив податак, и ништа витте. Или, бар ништа нарочито кала је Амтература у питању. У Савићевом тексту, међутим, има неколико слојева, и управо по онима који су дискретнији, по онима који су у нијанси, он постаје увелико релевантан за књижевност.

Те дискретније слојеве аутор сугерише већ насловом свога романа: „Љубави АпАрије Курандића“, Очекујемо књигу препуну љубавних авантура, пикантних сексталних сеанси, књигу сличну толиким другим са таквим насловима. Очекујемо то поготово када знамо да књигу са таквим насловом исписује писац „Бугарске бара: ке“ који, без зазора, веристички робустно, зна да исприча и разголити и оно што се у пристојном свијету не разголићује. Ријечју, очекујемо нашу, балканску, србијанску, рашчанску варијанту папреног љубавног романа (ала „Љубавника леди Четерли“, репимо) који би умио да драшка наше потиснуте страсти, романа који бисмо листом читали, а онда на сва уста нападали и одбацивали, онако страсно Ка:

ПОДСЕБАЊА

МИЛИСАВ САВИЋ

ко одбацујемо и сами себи не признајемо мрачне пориве и гнусне снове. Поготово када се главна личност презива тако импозантно и нашки расно — _Курандић („Аранда, баранда, злрав си Куранда!“). Али, јест. Умјесто свега тога, на 220 страил некакво власовско сељанче грца у раз норазним комплексима, никако не стижу ћи до оног до чега његови и ружнији и гаупљи вршњаци тако лако стижу. Тиме заправо читава књига рачуна са ефектом тзв. проневјереног ишчекивања, читава се заснива на тзв. минус величинама, на ономе што прешућује, и што ми осјећамо као намјерно прешућено. Курандићеви Зечићи, његове Марије и Ирене, нису никакве страснице ни блуднице, никакве љубавним вјештинама вичне госле, већ рашчанске и новопазарске тимназијалке, мале, честите и дирљиве провинпијалке, међу којима, изгледа, и тежи и трајнији постају јали несретног младића који, ето, „још није“.

А сасвим ненаметљиво, и тобож узгред, уз описе несналажења свог јунака, Савић ствара и полемички артикулише читав један свијет савремене паланке који, управо у судару с једном безазленом душом, показује своја наличја и легитимну би-

једу. Социјални, па ако хоћете и политички, ангажман овдје није лекларативан — он

је само природан декор у коме Савићев јунак увјерљивије пати: Савићево литерарно лукавство се и крије у том непретенциозном и, за друштвено лицемјерје, тобож незаиннтересова ном приступу. Наиме, све оно што

Једно пиемо Милоша (Савковића

Поводом тридесетогодишњице херојске смрти познатог критичара

У РУКОПИСНОМ ФОНДУ Народне бибалиотеке СР Србије, у заоставштини књижевника и публицисте Анте Ковача чува сеи једно значајно писмо Милоша Савковића, писано у Паризу 1935, године (З!оп. Е. 292/ М1/1; лист писан са обе стране; формата 27х21 см; аутограф, латиница, мастило).

Најзначајнији рад Милоша Савковића (1899—1943), књижевног критичара, песника, приповедача и драмског писца (у Библиотеци се чува и рукопис неизведене и необјављене драме „Царевић Јоасаф“), јесте у области књижевне историје, посебно У упоредном проучавању генезе и основних карактеристика нашег реализма. Мада је у својим студијама износио и одвише смеле судове и оцене, пренаглашене и неодрживе, ипак је у њима дао и низ теза траБених на основама марксистичког приступа и третмана анализираног дела, личности и догађаја.

На француском језику Савковић је написао две студије. Прва је његова докторска дисертација (брањена на Сорбони): „лпАћџепсе ди геаНзте Фгапсајз дап5 |е тотап зегђо-сгоаје, Раг5, Шбгате апсј еппе Нопоге Сћатрјоп, 1935. Друга је: „Га Шега!иге уопеозјаџе тодегпе". — Ветаде. Вигеац сепшгај де Ргеззе. 1936. Док је прва имала успеха, друга — није.

Студија „Утицаји француског реализма на српскохрватски роман“, која је остала код нас необјављена, дала би и данашњем проучаваоцу наше књижевности низ ко. рисних информација, мада би већи део изречених судова морао да се подвргне преиспитивању, провери и исправци. У сваком случају, у време када се на Западу поја-

вила била је корисна. за продор наше књижевне мисли у свет.

Писмо Милоша Савковића Анти Ковачу, сараднику и уреднику низа значајних часописа („Савременик“, „Критика“, „Југословенска ријеч“, „Југословенска њива“, „Даница“, „Српске новине“, и др.) управо говори о ауторовим покушајима и напорима да своју дисертацију штампа. Писмо је занимљиво и по информацијама. о Савковићевој књизи, о односу ова два наша књижевника, као и о књижевним и друштвеним приликама у којима су деловали.

Др Александар Пејовић #

Париз, 14. 11 1935. Драги господине,

не верујем да ме се нећете сетити, иако је доста времена прошло од нашег познан. ства (тако да кажем, иако се нисмо виде. ли), Сетите се једнога од ваших београдских сарадника на „Југословенској рије чи“. Ово понављам да бих вам казао да сам сада још даље отишао у своме интересу за Хрвате; наиме, упустио сам се одав. но у специјалне студије њихове књижевности, разуме се паралелно са српском. Плод тога је једна обимна књига, која 1е као докторска дисертација примљена ов. де на Сорбони. Моја теза је студија о „У тицају француског реализма на српско“ хрватску књижевност у Х1Х веку“, рађена па бази широке документације, од 1848 1900 (утицај Игоа, Балзака, Флобера, Д9-

је на емотивном, људском плану, стигло

да се институционализу је (од МОНА 40 екс: 2) сиј 1 дриБ с, од секса до лове) с ; Ма рандићу измиче као химера до које он не је да стигне, а КОЈУ пе ребо жели свом дирљивом напору да 957

б арошк пије Х ; г лачи варошки, да пиј као други (да се 00 је

и и трактористи, За он беспосличара) 4 је то само она обрнута пр оси ја у којој свој простор наћави а па. иропија о наопако улешеном с У Ја чијим вратима кише: Ви к-ји маја о ме пустите наду! Велики снови „о ~ И о неухватљивом и далеком ВВ ни баш као и овај роман — „палом Би: ЗЕлУ је“ — труцкањем у прљавом ара нусу а међу Царичиним као тијесто ЈЕ ја сисама (,разнели мангупи ђ, у 56 5 је ном и полумокром пезифегијском о У. Ући у живот, то значи пристати на

пакао, научити прастару лекцију — бити као други. По Савићев књижевни поступак је о-та0

“ сличан ономе из „Бугарске бараке": он, наиме, зачуђује тиме што се пе ЧУАМ. Драматичне, тешке, немогуће сл вари (прича „Рупа“) описати смирено, прецизно, логички хладно, као нормалне и олвајкеда знане, а сваколневне, баналне, соичпе догађаје дигнути у небо, заогрнути Је ријом и велом тајне — ето, симплифитовано и са нешто претјеривања, онога што бисмо могли назвати његовим стилом. Једино што умјесто хроничарске трубости и репортерског веризма, који су у „Бугарској бараци“ били нешто наглашенији, у овом роману има више дискретне инте лектуалне самосвијести.

Ако Савићев књижевни поступак посматрамо у контексту српске прозе коју је он затекао, онда тај поступак добија изразиту стилску маркираност у спиритуалној, поетизованој, и одвише цизелираној српској прози (бар једном њеном, тада претежном, току) животна супстанца је почела да чили. Празнина свијета је у тој литерар: ној мистификацији, као опште мјесто, постала одвише метафизичка, апстрактна те: ма. Требало ју је свући на земљу, учини. ти опипљивом, а то значи људски, егзистенцијално болном. У том смислу, ова на изглед питка, забавна и непретенциозна књига постаје, на јелан притајеп, уздржан, а тиме још више увјерљив начин, и полемична и пародична. Моћ пародије у роману, а и иначе, олавно је што и моћ обнове. А шта све не пародира ова књига: од авантуристичког љубавног романа, преко стилизоване, библијски инто ниране, одвише одуховљене, псеудоинтелектуалпе литературе, до сентименталних, споменарских, интимистичких поетизирања чија су наша савременија варијанта тзв. љубавна искуства. Све те елементе елаборирао је Савићев стил у својеврсну, органску полифонију, у којој, готово не: осјетно, свакодневно и банално постаје слојевито и дубоко.

Рајко Петров Ного

деа, Золе, Мопасана, Ж. Санд, Меримеа, Буржеа и многих још — на Јурковића, Немчића, Атанацковића, Ј. Игњатовића, Шеноу, Лазаревића, Кумичића, Ковачића, Драженовића, Балског итд. — ово пнабрајам, да видите колико сам широко захватио). Нарочити интерес, оно што и Французи овде истичу, јесте што сам широко изложио прво немачки утицај до 1870, па онда борбу немачког и француског утимаја о превласт код нас, и онда победу француског утицаја од 1880. 20 дине. То ће имати нарочитог значаја, нарочито сада, не само за нас него и за Французе и за Немце. Овде сам сазнао да већ постоји интересовање у политичким круговима (неким) за моју књигу. Међу.“ тим, од већег је значаја за нас ово: што ова књига, која излази на француском је» зику пред научни свет, и то у издању једног. издавача (СКатртоп) који има огроман публицитет, третира српскохрватску, југословенску књижевност жао апсолутну целину, као једну литературу. Цео покрет реализма иде у једном фронту; а ја имам такве документе и аргументацију, да нико после тога не може рећи да су то две књижевности и две културе — већ једна, и то кроз цео Х1Х век. Моја књига, приз ната на Сорбони, биће докуменат о томе да смо ми били једна средина, једна целина и историјски, морално, културно, са истим идејама, потребама и борбама, Уз ово је прва књига која на француском језику тако широко третира нашу књижевност.

Ја мислим да ћете ме ви најбоље разу. мети јер и ви имате исте идеје, Вама се зато и обраћам да вас замолим за једну велику услугу. Књига је сада у штампи, износи преко 500 страна великог формата, са индикацијама свих докумената и библиотрафијом (како се овде захтева да св такви послови стручно раде) — са штампом ћу бити тотов око 15. марта, и то штампање има да ме стане преко 40.000 динара. Сад можете мислити у каквој сам невољи. Али молим вас да учините ово, ако налазите да заслужујем. Ја сам се обратио министру просвете да ми се додели извесна помоћ из Задужбинског фонда, за моје дело, као за дело из наше историје културе и књижевности. Међутим, јављају ми да ће то тешко ићи. Зашто2 Ја знам да су пре неку годину људи добијали по 10.000 15.000 за такве ствари, мако се њихове књи22 нису тицале наше историје. Да ли је могуће да за овакву једну ствар нема но. ваца, а за много што шта има! То остављам вама да размислите — ви се тим стварима и професионално бавите. Али вас молим да одете до министра просвете и да му објасните значај и вредност моје књи: ге — то ћете ви моћи најбоље. Или на неки начин створите неку могућност да ми се однекуда да помоћ — и нека та помоћ буде знатнија. Иначе бићу принућен да обуставим штампање. А штета је за нас. Очекујући ваше писмо и вашу помоћ, ја вас поздрављам најсрдачније

Ваш Милош Савковић

Моја адреса: М. 5. 5, тив дез Саттез — Рат, 5е (Ргапсе)