Književne novine

ПОРТРЕТ

ВЕЛИКИ СПАВАЧ МЕЂУ АЖДАЈАМА

Песничке доследности и метаморфозе Божидара 'Тимотијевића

~ о 1 РАЗГОВОРИМА о поезија по ИВЕ Доста произвољно опери-

· појмом стваралачког континуитета и појмом постојаности у песничким оп

ћ репен Доследност у одређеном осепетица а тома на у песличкој једних се пис У а РаоКупацијама код : саца узима као позитивна а ње и као аргумент за афирмати. Ме И Де. о РРТРАМ песницима ви-

ричу из потпуно супротних разлога, због учесталих и темг. Атих песничких промена и трансформација, Зато је, при настојању да се кажу нека најбитнија запажања о песничком опусу Божидара Тимотијевића, да се, пр Мале дајаваије обради је овога писца чине препознатљивим међу осталим нашим савременим писцима, потребно елиминисати априористичност вредносног значења привржености одређеном стваралачком концепту. Желимо да у овом случају квалитет континуитета буде, пре свега, елеменат који упућује на занимљив правац разматрања, анализа и поређења.

Потребно је зазирати од још једне опасности која прати многе покушаје скицирања књижевних портрета оних наших савремених стваралаца који још нису постали ни школски, ни од шире пудлике прихваћени, ни детаљно проучени писци, Та опасност долази од околности

„да се књижевни континуитети и такозване најопштије одлике код нас понекад пренаглашавају и да се насилно извлаче, да се о њима обично суди или по првој или по последњој објављеној књизи. Не би било тешко из послератне књижевности набројати знатан број писаца, песника посебно, који су круто, узгредно или погрешно класификовани као припадници неке стварно постојеће или измишљене књижевне струје, школе или групе, а да се таква разврставања касније упорно понављају и преносе млађим критачарима, упркос томе што су и пажљиве анализе и сами књижевни токови оповргли таква поједностављења. У нашој свести поједини песници егзистирају као прападници _ мирске или интелектуалне струје, као тумачи мита или приврженици естрадног песничког говора, а да, одлучимо ли се на пажљиво прочитавање неоптерећено предубеђењима, тешко можемо наћи праве разлике за некритичко прихватање неадекватних квалификатива. И о Божидару Тимотијевићу су, делимично, остале да трају неке већ давно изречене и непровераване опаске, као и сећања на време кад је он припадао групи "београдских неосимболиста и кад је песнички, и на друге начине, друговао са, касније _ брзоплето — измистификованим, Бранком Миљковићем. Тачније сагледавање профила његове поезије, као и у случају неких других стваралаца, отежавала је и непотпуност књижевно-историјских запажања о такозваној другој послератној песничкој генерацији, или резервној генерацији, како су је неки, ненамерно цинично, али са дозом подсвесне адекватности, назвали.

Но иако има, по рефлектовању у те кућој књижевној критици, књижевним синтезама и антологијским изборима, доста сличности са неким друтим песницима, Тимотијевићева је слика у огледалу критике унеколико и особена. О њему је, наиме, изрицано доста судова, али претежно начелних, необавезујућих и тешко проверљивих, оних који важе за поезију уопште или макар за наше савремено по сништво. Ако су неке од тих оцена и поједина запажања и били у неопходној мери адекватни за прву самосталну збирку песама „Велики спавач", 1958 (пре тога је Тимотијевић објавио „скупину песама „Изгубљене године" у заједничкој збирци „Квартет" 1954, са још тројицом песника почетника), па ако су та првобитно изречена мишљења могла да задрже Мани

важење и поводом н Ке Слово љоџбве", 1960, „Сребрно брдо", 1960, „дан се "рађа", 1968, последње. су две књите („Вечерње", 1966. и „Аждајкиње", 1970) појединим модификацијама и јаснијим _испољавањем неких и раније присутних особина захтевале прецизније и потпуније анализе. Песник је послед. њим књигама, уз остало, уверио — и про

у :е је претрпео и доследношћу менама које је пр у неким елементима првобитних усмерења — да је мало подобан за груба уклапања. у генерацијске и друге по сзнчно на пример, Стевану РМ ЕЕ МУ а ЈЕ прави профил критика. такође још уве

6 ачује _ парцијалним _ опаскама само назначује

анију стваралачку фазу везаним за рани; : е довео. је у сумњу и оне најуопштениј квалификативе о, Рени ле, спонтаности, чистој лиричности, аутоматизму. га Бо Још је у првим збиркама поезија еилара Тимотијевића показивала велику

и особену тематску и значењску сложе-

ови. Та сложеност, будући да се није 4 чиво у тематској разновр-

огледала искљу 86 о

није увек могла, ог изразито субјективистичког ПИЦА чауре

ња, да се довољно разазнаје. Е

: ; екта и реалног света није сниковог субјекта а и праводиниј-

успостављена. једноставна пр. 6.

а; песник преноси виђења о

лациј . тектавног света посредно, преламајући

је и емоције кроз ком: тиске медитације плакевн механизам Ене че орки н пја. Окренут себи аљавања и аналог Е мерно одбојан према свим конвенционал | има и уобичајеним

стањ ним животним мања утисака, песник не

8 и: И механизмима 54 прихвата незадовољнички

и не би ок бежи од спољашњег света да би

сности,

га тумачио са погодне дистанце, да би му обрасе хватао кроз реаговања усамљеничке свести. Физички закони реалног света и песлхолошки закони слике тога света у човеку директно су супротстављени. Песник се приклања законима и логици овог другог света, који, иако комплекснији, омогућује активнију и смисаонију улогу људског субјекта. На једном месту у „Великом спавачу“ налазимо и овакве песничке формулације: „Под снагом сам се скупио у срце и заспао, а ти си отворио прозор, прозор у ветрове и у облаке"..., — које могу да илуструју песников субјектавистички став према свету и певању.

Преокупације љубављу, међуљудским односима и сусретима са пејзажима, затим сећања на младалачке опсесаје, као и тренутне спознаје чудесних односа између речи и предмета — подређени су,7у првим Тимотијевићевим књигама, општијим, целовитијим виђењима и настојању да се симболичка значења што мање подводе под рационални план песме и под једно доминантно значење. У том погледу, чини се, може помало да завара хронологија објављених књига. Најобимнија збирка „Дан се рађа" пре би припадала првој фази Тимотијевићеве поезије, дакле уз „Великог спавача", док би „Сребрно брдо", пако три године раније објав: љено, представљало границу између субјективистичког става и спонтаности У грађењу песме, на једној страни, и доста прецизнијег усмерења и објективнијет става према реалности и пеосничкој мате-

рији, на другој страни. У две последње

збарке песник поступно напушта интровертни и скоро неутрални став пред бујицама живота и пред историјом, и почиње да тумачи неке крупније, чак и у оном актуемном смислу, теме и преокупације. Збирка „Сребрно брдо" представља кКулминацију _ индивидуалистичког примања света и врхунац стилске виртуозности, после чега се сваки песник налази прел дилемом да настави са мање или више занимљивим варирањем већ казаног, или да крене у сасвим нове трагалачке песничке авантуре, у оно што бисмо могли назвати тематском и језичком специјалношћу. Најпре у неким циклусима збирке „Вечерње“ („Војници", на пример) па затим у целој збирци „Аждајкиње" Тимотијевић је успоставио много прецизнију и објективистичкију, па и плодотворнију, позицију песничког субјекта, омогућујући на тај начин саопштавање, у нешто другачијем језичком медијуму, Бано Пвлан“ јих искустава о човеку ж његовом ]

њу кроз историју. Захваћен још раније, блато додуше, валом, масовног интересовања за национални мит, он се брзо отр-.

тао од општих места, дајући својим пес-,

мама и уверљиву драматику и животније садржаје. Онај првобитни сетни спавач, за кога је складни свет песме био привлачнији од опорости правога живота, почео је отворено, дискурзивније „али и да, ље песничким језиком, без позе и натегнуте патетике, да тумачи и свет побеснелих ала и природу дехуманизованог људ> ског бића.

Горчина у осећању света, мада различито испољавана, одлика је свих Тимоти. јевићевих књига. М једној од најранијих

песама каже, се да је свет „бос и горак,

бескрајно". Тај ће се доживљај и касније, упркос свим стилским и тематским променама и метаморфозама, задржава ти као доминантан, И тамо где се у дискурзивнијем виду пева о осећању живота, где се пева о „свету оних црних ствари", или о „привиду црних светова", као и у песмама чије би теме подразумевале ведрије слике, песник сугерира осећање странствовања и одсуство жеље да се премости расцеп са светом; свет се посматра („видео сам те свете") као је дан од могућих завичаја у који се и џе намерава отићи. Чак и у песмама о љубави и у песмама инспирисаним некаквим ренесансним сновиђењима, где би се дакле подразумевала оптимистичнија 6оја, сугерира се, понекад изгледа и мимо песникове намере, огољеност слика, руиниран декор, нека пустош што окриљује и оне ватреније емотивне узлете. Посматрано кроз поједине збирке такво расположење има своје фазе. У почетку је блиско класичном песимизму, да би се касније, преко лирске елегичности трансформисало у изразит критички став, Тако онај чудни цинизам позиције песничког субјекта у „Аждајкињама"“ у ствари резултира из изграђеног ми срачунатог

раја“ ||

БОЖИДАР ТИМОТИЈЕВИЋ

концепта који треба да омогући да се неконвенционалним _ средствима наслика људско наличје, присутно и кроз осведочену историјску реалност и кроз сталну претњу савременом човеку. Песник се не задржава само на алегоричним сликама дехуманизованог света, који симболизује аждајама; он хвата неке односе у томе свету и логику таквог света, избегавајући при том сентименталност било наивног било лажног хуманизма. Надмоћ зла над људскошћу и у појединим историјским тренуцима и у извесним животним ситуацијама долази и отуд што се идеологија и филозофија зла позивају на неочекиване аналогије, и што ноншалантније проповедају циљеве. Надмоћ долази такође и од тешког и спорог препознавања зла, јер се оно обично не појављује у оним класичним обрасцима из бајке. Песник зато у „Аждајкињама" разобличује свет зла његовом контра-сликом, преиначавањем самог мита, и логиком психолошке надмоћи преузетом из самог тог света. Занимљиво је, међутим, да упркос вишеструкости значења скептичних и ироничних порука ових песама, или, тачније. баш због таквог доживљавања света зла и зла у обичном, нашем свакидашњем свету и у нама самима, ова збирка много више него остале зрачи немирењем и ведрином, оном правом хуманистичком снатом. Најновија песничка збирка упућује и на прецизирање неких већ одавно изречених запажања о спонтаности настанка Тимотијевићевих песама, чему се делимично давао призвук аутоматизованости стваралачког поступка. Има извесних тачности у тим тврдњама. Али ове песме немају ничега од оног надреалистичког аутоматизма, јер се слике подређују ненаметљивај идеји или осећању, и повезују се деликатним асоцијативним следом и унутрашњом логиком, која понекад води више рачуна о потребама мелодије и ритма него о логици садржинских елемената, У првим је збиркама демонстрирана вештина слободног стиха који својим облицима покушава да. прати најтананије и непредвидљиве _ унутрашње _ вибрације, или је, у песмама прозодичне фактуре, техником низања минијатурних слика назначавано једно тренутно душевно стање. У две последње збирке, међутим, све се више посеже за класичним мелодијским обрасцима у оквиру којих се, мноштвом модерних песничких елемената а нарочито изненадним и свежим сликама, граде жељена значења. Но има нешто заједничко у форми и у пореклу облика и једних и других песама. То је тежња ка што већем савршенству е, што има и своју рационалну мотивацију и у самом основном концепту, у настојању да сложена елеганција стиха буде надокнада за огољени и песнику туђ свет, да. песма, Дакле, буде нека врста пронађене равнотеже. у

По тој дотераности и музичкој избрушености песама Тимотијевић је доста особен у послератној српској поезији. Наше се песништво и у овом погледу, као и по много чему другом, одсечно поларизовало: на једној су страни представници лирске распеваности, а на другој различито оријентисани песници интелектуалних преокупација који често интелектуалну конструкцију и прецизност песничке слике и формулације сматрају важнијима од складности. Тимотијевић

Наставак на 6. страни

Чедомир Мирковић

Божидар Тимотијевић

Пеш

љусабниг песама

ЈУДИТА

Сада киша пада, трули воће, мисао зебе.

Болест ће нека да се нађе за мојим столом

уместо тебе,

болест без порекла,

болест што ме хоће за свога брата,

за друга усред свога бола, усред ноћи.

љЉубави сјајна,

где су ти име изгубили тако просто, 20060 од злата,

где су ти чардак саградили

кад земље има у срцу моме увек доста и неба лепог за сваку тебе

и твота госта.

Сад киша пада, воће трули, мисао зебе; болест ће нека да се нађе за мојим

столом уместо тебе...

УШЛА СИ У МЕНЕ НА ТАЈНА ВРАТА

Зашто се радујем када те видим, када доносиш, своје лепо биће на заказано место, зашто се фрчи моја мисао која од љубави само живи, од љубави која се стропоштава као љубичасти плашт на сваки дан који живим, на сваку ноћ коју бдем2

Ушла си у мене на тајна врата,

ушла си у једно скровито место које нико не зна,

ушла си незнано кад, незнано одкуд,

и не могу никако да се сетим онога трена

када си чаробни мир тога места

претворила у драго разбојиште,

Не могу да се сетим,

не могу да се сетим ничега што је оило

пре,

ничега тако благодетног и опојног

као што је додир твога ока,

путање твојих усана,

Када бих могао да вратим време унатраг,

повратио бих га на онај тренутак сазнања

'0 твом постојању

'и поново бих желео да све то још једном 8 . живим

макар ме поново и још једном

стајало све то овог јединог живота

СМРТОПНОСАН ЈЕ ДАР ТВОГ ЖИВОТА

Смртоносан је дар твога живота што је као облак иза кога се скрила

| А светлост. Опасан је дар која ми тајно доносши јер ја уздарја немам осим црне љубави и своје несанице, Једино то откуцава. мојим телом и опомиње га да је још мало живо, можда.

НЕКИ СУЛУДИ ДАНИ

Да ли си приметила ту недавно

како су небом пролазили неки сулуди дини,

дани зулумћари и крадљивци,

дани паликуће и отимачи,

дани што су још пре сванућа у нама

омркли, дани љубави 2... +“ -

Да ли си приметила ту недавно

једну руку која се подигла да загрли исто онако као што су пре хиљаду година чинили неки срећни и заљубљени2

И — јеси ли приметила» —

како се зауставила у ваздуху

та сулуда и грешна рука,

како се зауставила у висини твога врата, твојих рамена,

намах поставши сува и беживотна

као пресахла и одузета воћка

после раног и варљивог пролећа 2...

КАДА СУНЦЕ БУДЕ ЗАШЛО

Једном, када сунце буде зашло заувек,

једном, када месец буде престао за навек,

једном, када годишња доба престану да нас походе,

можда тада,

можда ћу ти тада,

можда ћу ти тек тада,

можда једино тада и никад више

окренути леђа.

и заборавити да си икада. постојала,

и заборавити да сам икада постојао.

Можда једино тада и — заувек.

КЊИЛЕВНЕНОВИН 5