Književne novine

ЈУБИЛЕЈ — СЕДАМДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА

АУШАНА МАТИБА

С ТИМ СВЕТОМ ШТА ДА РАДИШ

Одломци дневника о Душану Матићу

Париз, јануар 1973. МАТИЋИ су у Паризу. У хотелу Апрјететте, у Улици Јасођ, у соби толико различитој од оне у београдској улици Војводе Добрњца 26, у коју смо, толики, ходочастили, Матић товори о Бретону "Маји Плисецкој која гостује са балетским ансамблом Марсеја, у Паризу. О „временима која неће да чекају да се наше драге радости испуне". Као некад, у „БуЂењу материје“, Матић пише писма на која ме очекује одговор, а у међувремену Едтсе де Ја ЕВосћеГоисачја, у својој књизи _ »Зресгајешга«, _ објављеној — код Огаззе|-а (Париз, 1972), цитира његов есеј о Бретону,' великом диригенту, написан безмало такође као писмо. У међувремену био ми је дошао до руке један. давни већ, још нереализован синопсис Кароља Вичека за краткометражни играни филм о великом лтритенту, гле се навелико цитира тај есеј, то јест то писмо Матића, тај његов вид, тај његов привид Брстона. Разговарамо, међутим, о једном раном и

касном у всти мах, Матићевом писму, упућеном _ Ајатп Још то“, које питира Сјацде Мапсегоп ~ својој књизи »Гез

утоћ апз ди тој« (Еатопз Вођет ГаТопе, 1972). Пишемо писма упућена на неке 2аресе, сигурне и тобоже копкретне, а резонанса њиховог гласа преплављује нас сасвим с друге стране, неочекивано, као омај талас из истоммене Матићеве песме: „Ту речи нема с то мало разума што ми још поеостаје јотт остаје над овом не мом тлатвом слепом пучипом то још је ДИНО ЗНАМ". Матићи су у Паризу такође Матићи.

Нови Сад, април 1973.

Разговарамо о Матићевим цртежима. Један од њих, симболичан, има потпис „Небо и земља договарају се о облику живота". Други је посвећен Тамерлану. Трећи варпра дојам мора, поново, по“ сле свега. Бернард Ноел је, пишући о јел: ној Матићевој књизи, инсистирао на оно. ме што је уочио као топојогле соЛес т. Та слојевитост монолога заједничка је и овим ипртежима пред чијом реалношћу разговарамо о деда Мразу, причи о боју на Косову, па одмах у вези с тим — по ново — као некад — као у песми и као у успоменама, 0 жутој згради окружпог начелства“ у Призрену, уместо које су се, као фатаморгана, стварније од било које стварности, појавиле биле „две велике жуте зграде у Призрену, а ја памтим да је била само једна..." Имам до јам да је на мало шта Матић тако алергичан као на атарску, уску заграђеност, забрађеност, стерилност затвореног про

стора једне парохије, једног начелства, једног видика. Његово, често на рефрен свих и сва-

налик спомињање граница, којаких, као феномена смрти и ограничености, сасвим је сигурно знак чистог људског и лирског отпора према мртваји.

данас се, опет, по ко зна који пут, Ма: тић вратио на ту тему, тему ограничености, примитивизма, пакленог кола нацио-

нализма, такође.

Беотрад, мај 1973. жуте свиле, 2ато као сунце у зениту, У Матићевој соби, у гарНсри У којој је, безмало, седела, Ћаскала, козирала, учила читава моја гене рација, не једино писаца, мислим, слуша ла Матића, посматрала Галовићкиног ак ла" и још једну таписерију Милице зе рић на зиду, пред собом, свакако и Ма-

г времена, колаже надреалистичко е = увек а давно још

ојима су дугмад зауб ; ЕНИла бан. Та соба, једна једина, толико је незаобилазна У разговорима. у Баз матрањима књижевне ситџације педесе тих, шездесетих и седамдесетих пл код нас, у Београду посебно, да није чул новато што. је толики спомињу, И. опо-

не Делине жуте свиле,

мињу. Нема више о и Ја сем радостан што та магично разро-

ка, сва искоса соба, нема пр да се помири са собом, и што мема у: Ји ни мир У себи, нето се мења, „руте мењајући, остајући при томе ~ ије: где ми даље стодује живи Матић,

На зиду пред нама румено, та на титра велика композиција Александра У новића, ипспирисана опасностима, али

експлозијама савременог света.

Нема више оне

Будимпешта, јун 1973.

љ Вичек и ја, У“ врело пештанско Пи џ полупразној Но иОр гледамо Антонионијев · „гађивк!е таи Не знам да ли је Матић видео тај има али све мислим да она дуга, 0 и сплно успорепа експлозија на крају Ф: У ма, има У себи елементе повИе Го : а о којима је снатрио и Матић. ери ту се испољава — сфектно и сурернор бор

оност не према, истини. већ прех О ПА којој је Драган М. Јеремић

животу", 9 писао поводом Матића. Нови Сад, јул 1973.

у где, како и ка

м наглас Матићу с да МЕ војим џелокупним лелима, Тин Мјевић спомиње и интерпретира надреализам и београдске надреалисте. На изглед

КОИТЕВНЕ НОВИНЕ 5

раскуштрана Ујевићева писма, брискантна, с времена на време богато духовита, подстичу Матића да о Тину говори изблиза, са личним, готово приватним дој“ мовима, али и са дискретном надмоћношћу аутора који је, пре равно пола столећа, написао програматски, одлучно, бит. но за нашу модерну уметност уопште, како свако у себи носи свог Ује вића: Каже Матић, у међувремену, ка ко покаткад има дојам да ништа и ни како није написао, како би ваљало кренути од почетка.

Нови Сад, јул 1973.

Боро Драшковић и ја, после његовог Мексика, разговарамо на празној, подневној, глувој тераси Парк хотела како би се, пред још интактним пределима древних мексичких цивилизација, понашао Матић. Он, који је, свима, редом, проповедао упорно, из године у годину, како нема једне једине престонице света, како је духовна географија модерне цивилизације срећом силно разуђена, — на терену Мексика, гле се, можда, још увек — ка ко казује Боро Драшковић — може ла изгуби у текили, џунгли, ћутању, матићевском путовању ради путова ња, имао би утисак да, као у Поречу, то могао сам био да се родим. Управо у том древном Мексику, одакле се кријумчаре драгоцене стеле и питорескни какадум маленим тусарским авионима који, према Бори, слећу на згаришта пунгле, управо пред тим непознатим _седиментима култура и нарола, Матић би могао, помово, да каже: „Немој ме опомтњати, Не боли ме. Ћораво је време. Већ да не чекам".

Нови Сад, јул 1973.

Славко Алмажан ми показује велику,

репрезентативну антологију светске са времене поезије Баконског, управо објављену у Букурешту. Онде је, од југословенских аутора, уз Сречка Косовела, је дино Матић. Избор је неџобичајен, алм апартан: „Сломи све речи", „љубно", „Има вечери", „Сутра“. Очевидно, при компоновању Матићеве књиге песама која се припрема у Букурешту, мораће, такође, да се рачуна са постојањем ових песама “ духу и слуху румунског језика. Један други Матић од оног који је представљен 'на' словачком језику књигом »еп зрлеуа Тајотпу рјашеп« (Зјомепзку 50150“ чате1, Братислава, 1968), један други Вид. „Свако од нас сања свој сан. Сања своју истину. Истинује свој сан.“

Пула, јул 1973.

Поново у Арени, и „У Арени“, у Мати. Бевој песми која се поново обрадовала у нама опасности нових, бескрајних паскаловских простора: „А овде свуд око мене у круг тушта и тма прозора је У недоглед... У сваком прозору други се бескрај самом себи руга". Ма где била, Матићева поетска мисао је, заправо, на страни тог бескрајног, непознатог света који није могуће оковати, затворити, ограничити. И питање избора, дакако, поставља се и даље, у тамном ћутању које траје изнад смрти и живота, свакад. И са Матићем, дабогме.

Блед, август 1973.

Припремајући грађу за расправу 0 од: носу Антуна Густава Матоша и Исидоре Секулић, поново ми је дошао пред очи један навод 0 коме сам, у неколико на врата, разговарао са Матићем. У есеју Плес ријечи“, наиме, Антун Густав Ма-

ДУШАН МАТИЋ

тош, између осталог, наводи: „Као „Иморалист“ Андре Жида савјетује: „Треба живети у непознатом граду, а умрети у хотелској соби без броја, навукавши себи јорган до браде'“ Матића, сећам се, није изненадило како је Матош, већ, тада био стигао до Жида и до „Иморалиста“, али је на тему хотелске собе, безличне и метафизичке, џојсовски судбоносне, поново говорио у дугим пасажима, но сад већ посве различито нето у „Лажи и паралажи ноћи“: „Велики метафизичари и велики злочинци морали су становати по хотелским собама. Бар потенцијално. Бар што се тиче њихове духовне климе. Реалистички декор је овде споредан, иако неопходан“. Тако се, ево, Матић поново уплиће у послове друге врсте, посве неочекивано, спреман да једним обртом, из ненада, сасвим искоса, као да и није посматрач него тек један од многобројних пролазника, опомене и измени све ово жалосно стање једног балзаковског очаја међу четири зида, који је једнако изузетан и наднаравно разноврстан, као да није у питању један микрокозмос, већ пре свега она велика, столика, звездана, унутрашња ноћ бића, по којој се блуди и која мами не само песнике, и не једино оне који су предодређени за понор, за непознато. а =

Није први пут, али ваља поновити и сада: Матић је, данас и јуче, за нас оно мерило које поистовећујемо са критичким судом који иде изнад ствари у исти мах када се находи и у самој бити, у бићу. Па као што се он, досађујући се на нашим провинцијским приредбама и усуканим симпосијима, досећао, и при том забављао, горко и покаткад гордо, како би се у роли говорника који фразира, и који се досађује, понашао Чарли Чаплин, тај песник коме Матић није случајно, већ логично посветио неке од својих најинспирисанијих страница, тако се и ми, у многобројним ситуацијама, свакодневно, досећамо како би се Матић понашао, или боље: како би занемаривао очај наших партерних „разговора, нашу _примитиву, наш отрцан жаргон, и како би, опет сасвим искоса, на све то што траје каткад као мелодрама булеварске литературе, бацио један неочекиван, али никако слеп поглед. М, ваља додати, није то Матић мерило стога што је, попут завршених постулата, оставио бајати непогрештиве оцене и процене, већ, напротив, зато што је омогућио и даље стално омогућавао да се испоље оне праве речи, оне једине истините реченице, они чисти ситнали који би се без обзира на све, одиста, винули у сфере поезије једнако као и антипоезије, свесни да иза света, иза света остаје белег живота, тек потом истине.

По много чему апокрифно тумачећи на шу културну и књижевну баштину, увек у битним инверзијама реплицирајући на канонизирану, школску, одвећ поједностављену слику и прилику нашег позитивиз ма, Матић је без устручавања говорио шта и како мисли над том нашом тако. званом класиком, и без сумње се и он, као и Матош, насмејао над причом о уче. ном Хансу Готлибу Вахтелу, који се дуго и помно припремао да напише студију о Гетеу, да је стигао да напише тек почетак прве реченице, и умро, како то наводи АГМ у есеју о Лази Лазаревићу. Мало пламена уморног и искрзаног остајало је, и преостајало, у многобројним Матићевим интервенцијама и интер: претацијама, и управо тај пламен, нимало уморан, али својеглав, али бунтован, али сав од апокрифног светла, битан је остатак свега онога што остаје са Матићем. Онај слепи мрак, који се спомиње у његовим књигама, и онај исказ, горак, али нимало пренеражен, већ неминован, већ у фази превазилажења, о томе како мрака је све више у мојим очима, и онај Павле Мрак његових написаних и ненаписаних проза, — све је то живо, сликовито, али бурно сведочанство како без мрака, и без те велике ноћи која нас обавија и не бисмо могли, и не бисмо смели, да разгрнемо овај свакодневни сат досаде или буре у чаши воде, неминовне.

Без тога матићевског мрака, и Мрака, канда би нам и она пословична светлост суботња, јединствена, празни“.

Добривоје Јевтић

Кабез

сбежет баздуха

Нацртај море Нацртај звезду

у његовој власти Избриши земљу

Дно је питомо сем кад ожедни

Нацртај све што ти • рука саветује

Њено дружење са водом је искреније од удварања вида

Кисеоник је велико царство неједнако насељено

Пламен разних облика главни је производ

У граничним пределима. израђује се вода

Његовим предностима највише се користи дивљач а нешто мање припитомљене животиње

У последње време прима велики број избеглица

Чињенице широког спектрл

Кљунови восак 'дивље уље

Зупчасти перваз пролећних листова и стопроцентни цветови

Стара земља даје биљкама само опеване минерале

Кавез свежег ваздуха довољно је простран за децу

и птице

мр а

Стручњацима служи за испитивање чврстине сна

Неки нађу да се подривањем баве истребљене животињице

Ваздан је тукла жета у прострте чаршафе вида

У зрнцима песка. отварали се путеви

Боје се узајамно прождирале и остављале једнобојан траг

Наше отворене књиге. надвикивали су говори ватре

жЖ

Спавајте | јер се тело тако поистовећује са пределом

Можда нисте знали.

да вам мисли

зтрчене приликом. читања боље подносе песак

Ма где се нашли

преко ноћи дуго спавајте па ћете

кад сване

на крвотоку открити свеже изданке јода.

на изгледала као лицидерски празник, без дубинског пресека, који су дозивали стари стихови Жарка Васиљевића, али и наше свеколико трагање за новим димензијама и новим смислом. Сав кошмар, сав бесмисао, сав трагизам Матићеве бас нословне Вароши Распадања, без тог мрака, без тог непознатог света, зацело би био сведен на макету, на дослов“ но збивање, на баналну ситуацију од ко: је се, поучени Матићем, бежи без обзира, у ћутање дуго да ли годину дана, да ди цео живот.

У међувремену, овде, као и негда, 1960. године, У блиском „Љубну“: „Киша тек што није пала... У књигама није све речено. Шуме имају суморне веђе данас,.. Чини ми се, зима, ведра и вечна зима, и кад је нема, из сваког кутка, да угаси боје, цвеће, и нас, не престаје да вреба“.

У међувремену, шта је било у међувременуг

Драшко Ређеп