Književne novine
ЈУБИЛЕЈ — СЕДАМДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА
ДУШАНА МАТИЋА
Свако има свог Матића
О драмској компоненти у песништву Душана Матића
ПРЕ СКОРО пуних педесет година (1924) Душан Матић је први пуг изрекао, тачније забележио, да „свако има свог Ујевића“. Понављао је ту тврдњу, морам признати, неретко, али увек са жељом да нас прене из каквих другачијих заноса или скрене са странпутице и тиме, мирно и сталожено, подсети на истину стару и дугу колико трајање, колико буђење материје, да се само васколиким збировима низа личних судова може доћи до општег, јединственог суда о аутору и ње тову делу, заправо до премиса нужних за лоношење релевантних закључака било о опусу једног ствараоца, било о ствара лаштву уопште.
Моје читање Матића, па, према томе, и мој Матић, унеколико се разликују од оног насталог преданим и пелантним _ бележењем _ књижевно-историјских размишљања. Кажем унеколико, јер су о сличној теми, донекле, већ говорили Бода Марковић, Неда Деполо, Стојан Дечермић, па и француски романописац и редитељ Франсоа Ноаро, који, управо, завршава или је већ завршио, једну сасвим нову, али и обухватвију, па тиме и хругојачију, бар ол досадашњих, драматизацију — из бор из Матићевог стварања. Наиме, седамдесет и пети Матићев рођенлан најнепосреднији је повод мојим, већ дугогодиш: њим, размишљањима на тему драм ског у делу овог паласве значајног песника, који је то пре и изнад свега и иза чијег је имена Јован Христић, своје времено, ставио онај толико значајан, а тако важан, зпак једнакости са непре кидном свежином сета. коме, можда, ваља долати само још две речи: и непрекинутом.
Објављујући, најпре у часопису па тек онда у збирци, данас своју већ увелико антологијску песму у којој само пе ва тајни пламен, Матић је у фусноти, широким и не баш урелним рукописом, којп је потом униформисао обавезни
нонпарел, забележио: „Неопходно је да се ватпем галси, кол читања, | прилотжи други глас, који изговара речи у загра-
ди“. Од тог броја „Књижевности“, па преко „Багдале“ објављене у Просветиним „Путевима“, до оне, десег година касније, штампане у Нолитовим „Знаменима“, мени се стално и увек праћала, тачније наметала, мисао о томе да су Матићеви стихови — и не само опи — компоновани као драма. Можда (али, сигурно, не и је дино због тога) што Он, по сопственом признању, своје „највеће истине увек некоме шапуће на уво“. Та, дакле, потреба за дијалогом како би се нешто саопштило 'или објаснило, тај анданте,за два гласа и четири руке, та нужност обраћа ња своме другом ја, која код Ма тића поприма самоисповедне размере До. стојевског, траје, ако се не варам, непрекинуто и јаш далеко пре „Домаћег залатка“, траје упорно и стално, асоција тивно се продужавајући, рецимо, у трилогији Јаре Рибникар „Ја, Ти, Ми“, с том разликом што су код Матића увек присутна и још два лица: Он и Она. „Да не би било неспоразума“, писао је Матић поволом сценског извођења „Руже ветрова“, „сматрам да је неопходно објаснити имена лица у овом кратком „дра“ молету у једном швунгу“. Она, као што се зна, носе имена Ја, Ти, Он, Она, не из разлога неких ласцивно комедиографских захтева, већ просто напросто што то за хтевају поводи из којих су имена-лица овог драмолета настала. Није ваљда нужно да се каже да су лица у драми, краткој и брзој, настала, родила се, узела свој живот у самом говорном језику, а не негде изван, негле испод или изнад људског говора, да би се тек затим у људско гГОВОрење увукли. Они су говорни и говорећи фанатизми. Они су стварно то, и ништа више већ само то: празни ван-
трилоци, лица, страшна и иронична, која се згруптавају око тих речца „ја", „Ти“, „Он“, „Она“, мрски и драги авети, без-
бројни и никако друкчије немогуће да буду именовани, који оез престанка парају наше бубне опне, шибају наша прса, мрве наше утробе, чине да нам клецају молена, ломе или озаравају наше животе. Утолико више што сам све више и више почео да верујем (био бих готово у то убеђен кад не бих имао у сваком тренутку прсте опрљене близином певидљивот пламена неотклоњивог другог) да се ради, у ствари, о једном п истом лицу, које се преображава у вратоломној игри једне лудидне жмурке, у кКолој је оно у писти мах онај који бежи и онај који гони, у исти мах у центру и на периферији пустоловине овог нашег добричине, прого. њеног говором, који је његов изум и њетова фаталност: говор и добричина, Ђаво и његов шегрт. Али ће се видети: игра се завршава пата-картама.“
Међутим, оновремени слух позоришно-критичарске јавности неочекивано је затајио, Писало се тада, поводом „Руже ветрова“, и доста и напамет о надреализму, о ларпурлартистичкој етзибицији, о херметичности поезије, али веома, скоро нимало о поезији узнемиреног трагања за ссбом и светом, трагања у коме се време, мисли и емоције ослобађају унутарњих стега и одређења. О свему, дакле, више но о звучности и размахнутости поетског ткива, које нас увек и изнова испуњава слутњама о себи (Мени, Теби, Њему, Њој), животу и свету. Уосталом, неспоразуми о литератури, поготово оној прила-
У МАТИЋЕБОЈ РАДНОЈ СОБИ СЕДЕЛА ЈЕ И ЋАСКАЛА, МИ НАЈВИШЕ УЧИЛА,
НЕ САМО ЈЕДНА, ГЕНЕРАЦИЈА МЛАДИХ ПИСАЦА,
гођеној за сцену, нису, нити су икад, бар код нас, били новина.
Насупрот овим, ипак, произвољним тумачењима — што није била првина када је Матић био у питању — пада ми на памет једна Крлежина реченица у којој вели: „Ако је песник добар, прави, истински — онда је и херметичка поезија дОбра“, као и једно, ваљда већ заборављено, мишљење Жака Броса о „Лажи и паралажи ноћи“. Тумачећи француској читалач. кој публици нетом преведену, „Ружу ве трова“ Брос каже „Ружа ветро ва“ ставља на сцену четири лица: Ја „особа несигурна хода, склона лажима у које верује“, Ти — „половина човека, час половина светла, час половина мрач. на“, Он — „особа таман толико тешка, дунеш ли је нигде је нема; кинеска сенка, шнајдерска лутка“, најзад Она, која „се јавља у сва три рода и у сва три лица“, Она која се мало помало открива као прва, Као једина љубав, Мајка. Четири лица2 Или можда једно једино, човек и његова жудња која је само пројекција њега самог, човек у своја три вида: његово неухватљиво ја, несигурно, тај други који је опет он сам с којим он разговара, најзад оно што је он за другог, тј. за себе самог једна сенка. Драма, дакле, 9е: лица. или пре драма у којој је екстериоризирана, објављена унутарња многоличност, драма која се одвија у нутрини сваког ол нас, бизарна, барокна, често лирска, каткад невероватно јасна, али заслепљу. јуће јасноће, каткад мрачна на ивици разумљивога. (..) Драма огољена, у КОЈОЈ личност здеране маске признаје, као пред полицајцем, оно што је он сам за седе, признаје своје опсесије, своја скривена размишљања, своје поразе. и своје 9озлојеђености.“ Морам признати да су ми ова, Бросова, као и она, нешто касније објављена, белешка Алена Жуфроа, поводом „Врата ноћи“, веома блиске. Блиске стога што су њихови аутори, читајући и ослушкујући Матићеву поезију, схватили многозначност аичности у разлагању, ту њену вишеструкост и вишестраност, која је, истовреме. но, и Он и Ти, али и Ја и Она, а која се, у основи, ипак, своди на једну Једину што „човек је песма бескрајна“, чо. век који седи „с новинама у једној, с динамитом у другој руци, и тако проводи свој век“.
Дакако да тај и такав Матић, са изузетним мајсторством нијансирања, које је, ваљда, још једино признавао Жиду, ни испод каквог текста није хтео, нити је
· Матића-приврженика
желео да напише било шта што би асо. цирало на театар. Када се једном, уз по моћ Боде Марковића, на то, ипак, одлучио, написао је оно што је најнеобавезније: „драмолет у једном швунгу“, не одређујући, при том, ни случајно, време и место радње, мада се, као што је знано, она могла наслућивати, па и одвијати „данас и овде, и још понегде“, у каквом „малограду“, „с обе стране реке“ или, чак, „око зида“ док лажа и паралажа ноћи деле своју правду и кривду.
Можла и не слутећи значај и потребу објашњавања драмског у свом делу, Ма. тић је својевремено писао: „Цела драма која ме привлачи и страши није у животу толико колико у размаку, на правој линији између нас и живота“. Настављајући, касније, ваљда и несвесно, што је за позоришта _ тешко рећи, да разлаже на себи својствен начин ову мисао. али''увек рачунајући и са „остацима ћутања“, Оп пад својим есејима исписује речи „трагедија“ и „међу. чин“, Салвадора Далија назива „ђаволом и својим сопственим шегртом“, а разум-
мивост и перазумљивост поезије тумачи — позориштем; „Реновр — ...Они који хоће да разу-
меју у позоришту су они који не разумеју пезориште.
Жуве — ...И кад видим у фотељи гледаспа који буљи очи, који чуљи уво, који се, сав црвеп у лицу, пита: „Шта је то хтео да каже>“, који покушава да нађе неки смисао сваком нашем гесту, свакој интонацији нашег гласа. нашим светло. сним ефектима, нашој сценској музици, дође ми жеља да се приближим рампи и да му довикнем: „Не мучите се забога толико, лрати господине, Имате само да чекате; ви ћете знати сутра!“
Робино — Сутра2
Жуве — Спаваћете, и ви ћете знати. Ево шта би критичари требало да вам кажу: „Сутра, или ћЊете се пробудити тешки, гадиће вам се и помисао на рад, бићете прецизни, ситничави, неочишћени, неускрснули, неиспуњени свежим дахом;
ЧИТАВА ЈЕДНА, И СЛИКАРА И ПОЗОРИШНИХ УМЕТНИКА
то значи комад је био рђав. Или пак бићете запахнути дахом свежине, блажено ћете се смешити, један часовничар побринуће се да у вашем мозгу правилно
навије годишња доба и часове дана, срџбу и благост: то значи комад је био добар“.“
Но и поред тога, када се данас и већ одавна, више не враћа ломан у Ломину улицу и када у то, Његово, двориште вице не падају пљуштећи звезде, Душан Матић наставља свој никад прекидани „драматичан монолог између речи и ћутања“, започет још зиме 1915, негде око Призрева или Љум-Куле, дијалог коме краја нема и коме је увек потребан онај други, неотклоњиви глас. „Тај други глас“, како то проникнуто примећује Драшко Ређеп, „тај вечити сапутник, тај у сталном неспоразумевању и споразумевању огрезли пратилац, тај одјек, тај звук окренут себи и унутрашњости бића, тај дамар који ослушкује тајанствене функције органа и велику ноћ која почиње одмах иза прозора, — то је тај кључ за улазак у краљећство поезије Душана Матића“, Глас саговорников и саговорнички који ће, попут оног у „Рабошу“ бити увек спреман да затражи одговоре на питања „шта је у ме Ђувремену било“, шта је са „безмирјем“, „тде су границе2 тде лажи“, или глас који ће мору шапутати најлетше речи љубави и о љубави, не помињући му ни једном име.
Иако је скоро увек и скоро на све, како сам каже, гледао „помало искоса“, Матић је као ретко који од наших књижевника знао, попут драматичара, да осети и открије лепоту, снагу и моћ речи, њихову пријемчивост за читаоца, потребу и жељу њиховог запамћивања, баш као што овај трага за репликама и сценама које ће своју пуну резонанцу имати у гледаоцу и глелалишту. А не доказује ли и то тврању Јована Христића да је тек ~“ Матићевим „текстовима наш језик почео да мисли“ 2
„Најзад, као што је сваком, макар и привидно монолошком, Матићевом тексту потребан онај други, дуги, продужени ехо како би се наставило а никад завршило његово трајно претапање у звук, тако и ја овај Његов драмски торзо не сматрам ниукодико завршеним, него тек запо четим.
А, зашто да нег
Мирослав Радоњић
Гордана Р. Тодоровић
Песма протекла с мирисом багремова
Као мирис багремова пролазша, пролазиша | сан задивљен
и остављаш мо да гледа за тобом,
као сенка изгубљен си
у мирису облака, –
ко роса ме забљеснеш лепотом т и ишчезаваш као млеко пупољака.
о опет над мојом песмом као врба са звездама на раменима и реци опет „Предодређеност:
негде у трепавице и испрати ме опет ко цвркут камена са не
О, стој мал
с другом ба ширитима.
Миришу, миришу багремови.
ко твоје лиме — васиона,
као кап росе
18 си “ униформи. официра,
а само далека песма.
читана у твоме присуству, .
стиже те, ;
у којој су земљу први пут
јагоде усана. љубиле.
кад сам ко бубамара
сакривала љубав испод крила, —
ти одлазиш у кружењу од мене
као смоква неба,
ти као ружа, у осмех изрезбарена, . стојиш
преда мном
или си већ заборавио .
мој лик од плавог неба које
свечано тори музиком,
простртом за твоје кораке,
ко птица скромно
волим те у далеком облаку,
0' багреме, загрљен
са Хиљаду мојих срдаца,
о, над младошћу мотом
земље душо огромна!...
Можда је љубав била у нама, а ми нисмо знали да је она, да је она
"док снови не зазвуче јаче
и лежали смо неми ко траве
на свежњу речи
говорећи супротно и непотребно,
можда љубав борави у нама
од раног пролећа,
па чека да се излије
преко обала од зрелих откуцаја срца,
да постане свет,
одломак звезда, крило лептира,
па смо ћутали кад смо говорили
да не могазимо њену росну музику,
а кад је протоворила
као сан, заблистао пред вољеним ликом,
остали су само мириси багрема
да буде тугу,
само цветови који личе на
љубави. чело, ;
цветови који још осмишљавају пролеће
уместо сенке љубави које нема,
а љубав пролази брзо као муња
живота путевима,
а у мени пролеће снова путује с мирисима“
Кад једном буде било довољно љубави између човека и човека,
измећу свих људи,
сад једном буде било
довољно љубави као траве
нико неће више ко у фреску
гледати у лепоту
допола је волећи,
а од пола јој се молећи без речи, свако ће наћи у себи праве речи
што милују као звезде.
кад једном Човек Човека
буде научио Љубави,
нико неће више гледати
оборених круница своје снове плаве и без љубави труменчића земље и сламки неће бити ниједне
итице — песникиње гнездо.
ХЕТЊА КИША
Трепери шума, умивена кишом
ко душа, окупана пљуском осећања, а славуји срцем песме додирују шуму ко што у душу светлост унесу,
шума је зеленија
"што под дланом кише дише
као што је срце црвеније
кад се облак осећања проспе, живот се увлачи у корење дрвећа ко што живот из неба осећања капље на руке човека,
бисерни облаци се на земљу оспу и песма ко бела толубица израња.
из метежа ветрова, капи, облака и муња, ко киша лишће зелено трепери
и радује се тихо дрвеће растењу
ко што се душа радује
ко од муње очи облака
свом ходу и отвореним длановима вечности црвених ружичњака.
Само онај може речима
стрехе ко сунце да позлати
и вечности руке дрв.ћа бескрајем да испуни
У коме су се радовали
бели облаци осећања,
само онај може земљу
с џиновским корењем и рукама да разуме
ко у небо свог срца ко облак у бразду
4Е. урања,
само онај чија душа уме
ко небо са сивим и белим острвљем облака
да сања.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 4
==