Književne novine

а.

|ИНТЕРВЈУ

ПОЗОРИШТЕ НЕ СМЕ ДА БУДЕ РОБ ВРЕМЕНА

Разговор са позоришним редитељем и педагогом

дром Хугом Клајном

МЕБУ БЕОГРАДСКИМ позоришним људима који могу да се по-

хвале како су им године у театру,

прошле у узбудљивој разноврсно“ сти свакако, без икакве сумње, једно од најзапаженијих места заузима др Хуго Клајн. Човек који је после дугогодишње праксе лекара исихијатра кренуо -стазама уметности и постао једна од најкомплетнијих личности натег театра, огледавши се у своме раду у критици, режији, педаготији и драматургији,

Овај разговор о театру, коме је посветио најбољи део свог живота, започели смо једног недељног преподнева у дому професора. Клајна у Јевремовој улици, у ње говом радном кабинету, где ТУ, међу књигама и забелешкама, уз буку _ аутомобила који пролазе млицом, траје једна легенда нашег театра.

— На једном месту сте написали да је Талија за вас нешто недокучиво, недостижно, да се у ЊОЈ никад нисте осећали као њен ми“ љеник, већ као њен поклоник, да ли сте променили то своје мишље“ ње и шта заправо за вас представља феномен. позоришта, данас»

_- Рећдо бих да се у основи ништа у мом односу према Талији није променило — ако се нешто променило онда је то можда слика коју имам о Талији данас у поређењу са оном коју, сам имао некад. Чини ми се да је позоришни феномен данас веома шаролик, у мното чему се развија, креће се извесним правцима који представљају нека траже ња, која могу да буду интересантна али је сасвим неизвесно до чега ће довести. У том смислу сматрам да ако под тражењем не подразумевамо тражење ради тражења, него ако под тим под“ разумевамо прву фазу једног, рекао бих, налажења, онда многа таква тражења не обећавају толико колико многи позоришни људи претпостављају. То је, ипак, једно футурдолошко посматрање и сматрам да не би требало да се даље. упгштамо у то. Позоришни феномен, и данас као и некада, за мене представља оно чиме се позориште разликује ОД АРругих уметности или драмских прика> зивања на другим медијима, а то је: однос гледаоца према. извођачу (глумцу)! На филму, радију или телевизији публика успоставе ма однос путем чула вида и слуха према слици или гласу, али је од: нос такав да они не могу да утичу на њихово извођење, које је једанпут заувек формирано и не зависно од гледаочевог реаговања. У театру није тако; ту присутни гледалац својим резговањем утиче тако да свака представа зависи и од њега у извесном смислу, а то је по мени значајна специфичност позоришта, Јер, само У позоришту глумац је ту и својим тедом. Можда је најтачније рече но да он читавим својим психо« физичким _ организмом у театру делује на гледаоца, и позориште треба првенствено тиме да се слу“ жи. Шанса позоришта се огледа, не у такмичењу са филмом, теле“ визијом и радијом у ономе где су они надмоћни, тде не може да их стигне, него у ономе тде је надмоћно, где може боље да искаже извесне стварне потребе гле даоца у оном присном контакту, у позоришној комуникацији која подмирује боље него остали меди“

КРИМЕВНЕНОВИНЕ

УреВивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, др Драгав м. Јеремић (главни и одговорни уредник), мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић, Чедо мир Мирковић, Богдан А. Поповић (оперативни уредник), Владимир В. Предић (се кретар редакције), Владимир _ Стојшин, Бранимир Шћепановић, Техничко-уметнич« ка опрема: Драгомир. Димитријевић,

Књижевни савет: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибкикар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер Идејно решење. графичке опреме

Богдан Кршић,

Лист излази сваке друге суботе. Цена 1.50 дин. Годишња претплата 30, полугодишња 15 динара, а за иностранство дво“ струко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине“ _ Београд, Француска 7. Телефони: 627-286 (редакцича) и 626-020 (комерцијално одељење и ал» министрација). Текући рачун: 60801-601-2089' Рукописи се не враћају. Штампа „Глас“, Београд, Влајковићева 8.

У – а а ла аи

ји неке гледаочеве потребе. То је за мене феномен позоришта.

— Неки позоришни радници сматрају да је позориште начин живљења, да ли бисте могли прихватити ову метафоруг

— Не сасвим. Мислим да се стварно живљење и позоришни приказ животног збивања разликују. Разлика је, пре свега, у томе то је живљење стварно, а позориште нам приказује фиктивно збивање. Ту је и суштина проблема, јер према фиктивном збивању ми се можемо односити другачије него према стварном животу. животу ми учествујемо било као активни учесници, било као сведоци, а учествујући у том стварном, животном збивању ми немамо времена да о њему размишља“ мо, да о њему стварамо свој суд, чак ни да схватимо пуни смисао тог збивања. Позоришно збивање

ХУГО КЛАЈН

је фиктивно; ми ту нисмо тако ангажовани да морамо да уче ствујемо, ми гледамо, на пример, како Отело дави Дездемону, и не морамо да интервенишемо, да ометамо Отела у том чину, Збивање је фиктивно, унапред планирано, драматичар је ту одредио шта ће се десити — није непред: видљиво као у стварном животу, На тај начин позориште нам омогућава да то збивање видимо У другачијем светау, да га осетимо другачије, да о њему закључујемо, јер то није само фиктивни

приказ једног збивања него и ње.

гово осмишљавање, односно при каз који нам омогућује да схватимо и осетимо шта он представља,

"значи и шта је његов смисао.

— У Вашој књизи „Појаве и проблеми савременог позоришта“ направили сте својеврсну разлику измећу такозване позоришне пред ставе и позоришног експеримента и то тако што је позоришна представа авантура „пуна непредвићености“ док је експериментаторска представа унапред „већ смишље“ на“. Ово је, свакако, занимљива поставка. Шта Ви подразумевате под феноменом експерименталног у театру данас»

— Мислим да се у данашњем театру мното тога назива експериментом, а најчешће произвољно тражење и произвољно експериментисање без основних обележја правог експеримента. По мом мишљењу прави експерименат мора да има једну сасвим одређену, чврсту, солидну базу, као полазиште. Позоришни експеримент се заснива на оном што је утврђено и што поставља једно одређено питање, _ дакле, има постављен циљ и тим експериментом утврБује да ли је то тако или онако. Позоретшни експеримент увек да је један одређен одговор на постављено питање ако је оно по стављено правилно. Експериментисање је кад неко нешто насумице покуша да уради, али то није позоришни експеримент. Нешто је другачије у наџци, али у позоришту је суштина у ономе о чему сам говорио. Наравно, било је таквих експеримената и у театру (они нису чести), али не смемо свако тражење прогласити експериментом. Да поновим: експеримент увек има одређену базу, а та база мора се ослањати на оно што је већ утврђено. у тој области и мора да има одређен

циљ — само то сматрам експериментом у истинском позоришном | смислу. Може се, свакако, рећи | да је свака представа „експеримент“, да је све у позоришту „експеримент“, али то је онда нео- , правдано проширивање тог термива које уноси збрку а не јасноћу,

— Можда је тренутак да се осврнемо у на садашњи тренутак савременог позоришта: очигледно је, на пример, да. наше позориште касни за оним што светско позориште данас доноси. У том смислу бих Вас замолио да направите упоређење светског или европског. театра с нашим, југословенским2

— Мислим да је тачно да наше позориште у извесном смислу касни за оним што светско позориште данас доноси. Међутим, оно се труди да не касни сувише много. Битеф сигурно много до приноси томе. Разуме се, позориште мора да иде укорак са својим временом, позориште је слика времена, то је већ Шекспир рекао, а времена се мењају и ме њају се људи у времену — како гласи једна латинска пословица — па и позориште као слика тог времена мора да се мења. Дакле, морају да се мењају и један Шекспир, Нушић или Есхил да би били блиски савременом гледаоцу, јер он није онај исти који је био. Међутим, много тога што је са времена тенденција — поставља отворено питање да ли је заиста и један правац који ће довести Ао неког обогаћења позоришног изражавања! Али, исто тако, позориште не сме исувише да буде везано за време, да буде роб свога времена. Уметник у позоришту мора, чак више од осталих уметвика, да буде на неки – начин испред им, ако хоћете, изнад свог времена. Видећи смо, на пример, Ливинг театар, који ме није уверио да ће оставити дубљег трага. Видећи смо и много тога, поред Станиславскот и Брехта, што се назива физичким театром, а што је виђено још код Мајерхолда и Таирова, и сматрам да ни ти покушаји нису до нели значајније резултате. А ми слим да нису донели _ резултате јер позориште на неки начин 02 вајају од живота, праве од позоришта нешто што је уметност за себе, одвојено од живота. А ако позориште није везано за живот онда у њему не видим правог оправдања,

= Зар не сматрате да је трагалачко усмерење савременог театра револуционарно становиште и да нама управо недостају интелекту. алци. који ће из сопствене духовне визије живота и света схватити позориште као своју најозбиљнију шансу — живљења»

— Постоји опасност од таквог схватања, која долази, пре свега, отуда што појам „интелектуалац“ вије одређено дефинисан. У позитивном смислу ове речи сложио бих се да интелектуалац треба да

· има позитивну, али и једну кри-

тички схваћену, помало негативну страну. Ако, пак, инсистирамо на „интелектуалну“, онда бисмо при томе искључили из позоришта мноте људе, па чак и неке велике глумце који су далеко од тога да буду интелектуалци. Ја не бих рекао да је Милан Ајваз интелектуалац, а сигурно је (био) велики глумац! Таквих примера има веома много. Дакле, не бих се ограничио на то да позоришни људи морају бити интелектуалци. Арути је проблем, питање постојања једног модернот савременог правца Као што је алитерарно позориште. Одстрањивање текста из позоришног чина личи на колективну игру где је текст, пошто га људи ипак говоре, замагљен не ким сурогатима, нечим у ствари безвредним. То се, на пример, мо гло видети у Народном позоришту у Кругу 101 у представи „Помозите ми да умрем“, где се пред става заснива на потпуно безвред: ном тексту. Без текста се не мо. же, текст се замењује нечим без» вредним, а људи који нису драматичари, који немају тај специфичан таленат да пишу текстове јер драма није литература от ште то је литература за позориште — дакле, тај алитерарни театар одриче се нечег интелектуалног, нечег што је неопходно по зоришту, а што је и Гротовски

· увидео у последње време, и тако

редитељи који немају тај специфичан таленат у заједници са глумцима не баратају правим вредностима, остајући на маргинама онога што је позоришни чин могао да донесе.

Тако смо разговор привели крају. Наравно, до следеће прилике, јер есор Клајн има то лико тога да каже, поготово младим људима, онима који улазе на врата театра а које је он као пе датог и стваралац надахнуо. Ауго после разговора нисам могао да се отресем утиска да је професор Клајн, одговарајући на питања, у ствари настављао свој стари и вечити дијалог с тајнама Талије. Разговор водио Борислав Анђелић.

оАЕТОПИС „=

Јубилеј Расула.

Тамзатова

У Совјетском Савезу, а посебно у његовом родном Дагестану, врло свечано прослављена је педесе тогодишњица рођења истакнутог песника и друштвеног радника Расула Гамзатова. Као син позна“ тог песника Гамзата Цадасија, Расуа је почео да пише на свом матерњем, аварском језику још у четрнаестој години, а у дваде сетој (1943) објавио је прву збирку стихова, прожетих ватреним патриотским осећањима. Још педесетих година, захваљујући пре. водима на руски језик, Гамзатов је постао један од најпопуларни“ јих и најистакнутијих – песника целе совјетске литературе. Лири: зам је карактеристична црта пе лог његовог дела, и он је прису. тан не само у љубавним песмама, сликању пејзажа и филозофским стиховима, нето и у патриотским песмама, поемама и чак лирској прози његове најпознатије књиге „Мој Дагестан“. Критичари су та кође истакли да се у његовој пое» зији успешно сливају дагестански кавкавски и источни израз са оним што припада поезији Русије и Запада. Песник снажног песничког израза и крепке реторске фразе, Гамзатов није само кадар да изрази трагичне акценте него и хумористичке и веселе стране живота. Добио је Лењинову на граду за књигу стихова „Високе звезде си Аржавну _ награду СССР-а за зборник „Година МОГ рођења“, много година је руково“ дилац Савеза писаца Дагестанске Аутономне Совјетске Социјалистичке Републике и члан је управе Савеза. писаца СССР-а, а као дРру: штвени радник изабран је за по сланика и члана _ Президијума Врховног Совјета СССР-а и одли: кован је низом високих оллико. вања.

Озбиљна музика на телевизији

Београдска телевизија почиње, изгледа, У својим музичким програмима да напушта политику повла= Бивања укусу једног броја музички необразованих и некултивираних својих гледалаца и покреће низ серија које су посвећене (или ће бити) нашим познатим музичким уметницима. Међу тим серијама. издваја се она од пет музичких „Посвета“ које нам приближавају неколико наших истакнутих музичких уметника.

Видећи смо причу о Вишњи Борђевић, солисткињи Београдског балета и емисију о Николи Хер"цигоњи, композитору и истакну» том педатошком раднику чија изведена дела — мадригалска комедија „Ставте памет на комедију“ (рађена према Држићевом легендарном „Дунду Мароју“) и „Пун тари“ (дело рађено према тексту Мирослава Крлеже) — указују на Херцигоњине склоности ка музич> ком транспоновању књижевних де ла наших знаменитих аутора, а у извесном смислу и потврђују његове дубоке афинитете за му зичке идиоме Загорја и Далмације на чијим је основама и градио споменута дела. Трећа емисија из те серије, представила нам је младог композитора и ортуљаша Андрију Галуна који је свирао дела Баха, Франка и Регера. Тако су љубитељи сериозне музике чули низ дела за оргуље, тај необични инструмент и срели се са младим — композитором који је за своје дело „Музика а добио награду „Стеван Христић“, _ После емисије о диритенту Даринки Матић-Маровић, која са својим хором „СоПешт Ми сштп“ иде из успеха у успех али и на другим пољима не постиже мање резултата, „Посвете“ ће бити завршене музичком причом о Љубици Марић, најпознатијој нашшој композиторки, чије ће дело „Византијски концерт“ бити пре„зентирано у амбијенту Пећке патријаршије, Реч је о изванредном композитору, ствараоцу дела најви шег ранга, „Песме простора“, „Музика октоиха“, „Музика за Слово светлости“ су већ сада жива класика наше савремене музике. Због тога се емисија о Љубици Марић очекује са изузетном пажњом. (Ва. ДЈ)

(то четрдесет пет година Лава Толетоја

Мако 145 година обично не значи неопходан повод, да се прославља неки јубилеј, недавно је свечано прослављено управо толико година од рођења Лава Толстоја. Прослава. је одржана у Јасној По-

у

СПОМЕНИК ЛАВУ ТОЛСТОЈУ У ТУЛИ

љани и оближњем граду Тули. ЈУ Јасној Пољани одржан је митинг, на којем је, поред секретара У праве Савеза писаца Руске СФСР Григорија Коновалова, говорио и познати писац Владимир Солоухин. Солоџхин је истакао куко су књиге Лава Толстоја јаче Од пирамида, док је сарадник Научно-истраживачког института школа Министарства просвете РСФРС Ј. С. Збарскиј подсетио да је Лав Толстој, као велики просветитељ, отворио двадесет једну школу у свом округу. Тули је, пак, у Централном парку културе и од мора, подигнут монументални споменик Толстоју, који је овом при, ликом откривен. Аутори споменика су вајар В. ИМ. Бујакин и архитект А. Н. Колчин, У говору одржаном приликом откривања споменика, У присуству великог броја не само званичних делега"та (међу којима је био и заменик министра културе СССР-а К.В. Воронков), него и радника и се љака, Коновалов је рекао: „Толстој нас учи да пишемо историјску истину и иступа против јед. ностраних, неокрилаћених дела. У томе је он наш велики савременик“. Војин Матић добитник награде „ижа Васић“

Овогодишњу, четврту по реду, награду „Жижа Васић“, коју додељује Друштво психолога Србије, добио је др Војин Матић, шеф катедре за клиничку психологију, на Филозофском факултету у Београду за књигу „Заборављена 6ожанства“, која је изашла прошле тодине у издању београдске „Просвете“. Жири у саставу др Босиљка Борђевић, др Јосип Бергер, Иван Ивић, др Драган Крстић и др Бошко Поповић, једногласном одлуком доделио је ову награду про фесору др Војину Матићу за У вапређење и популаризацију модерне психологије.

Књигу „Заборављена божанства“ професора др Војина Матића чине пет повезаних есеја У којима се психоаналнтички посту. пак' примењује у циљу анализе неких токова културног развоја Јужних Словена и значи, по методу који је примењен и по резултатима до којих се дошло, у под једнакој мери драгоцен прилог им нашој етнолошкој и нашој психолошкој науци,

Ван Гогов музеј у Амстердаму

Завршена је изградња музеја чу веног холандског сликара Винцента Ван Гога, која је почела Још пре пет година. Музеј има трп спрата, велики број изложбених дворана, библиотеку, сале за чи. тање и истраживање и салу 38 предавања, У музеју, који се налази на врло истакнутом месту у Амстердаму, крај Градског му зеја и преко пута Државног му зеја, скупљено је и изложено око 230 слика, 400 цртежа и две хи љаде писама и докумената из свих времена сликаревогт живље. ња, као и педесетак слика њего вих пријатеља; Гогена, Емила Бернара, ' Монтичелија. Свечано отворен у присуству краљице Ју лијане и сликаревог синовца ин жењера Винцента Вилхелма Вап Гога, музеј представља најбоље место за проучавање сликаревог живота, и дела у читавом свету.