Književne novine
=
СТАВОВИ
ЗА ДИЈАЛОГ («ОНИМ КОЈИ ЋУТИ
КЊИЖЕВНА СЕЗОНА код нас.
почиње негде у јесен, њен поче. так на мање-више спектакуларан начин _ обележава сајам књига
+ » траје неколико месеци и негде
средином јануара она, практично, .
престаје. Издавачи своје књиге издају углавном за сајам и после сајма онај део својих издања ко. ји из разних техничких, штампарских мили сличних разлога није стигао да се појави на књижеввом тржишту у одређено време, Аужину књижевне сезоне, дакле, више обележава евентуално за кашњење у реализацији издавач.
ких планова нето неко системат- ·
ско продужавање живота нечему што у нашим приликама траје највише пет месеци. У то време оживе и књижевне трибине, па и оне када се број књига о ко јима се може разговарати исцрпе, настављају да трају негде до почетка лета, сводећи своју активност на најмању могућну меру,
више да би се оправдала друш'
твена улагања у њих, него што У тој полусезони играју неку зна. чајнију улогу. Понеко од издавача и завршетак те књижевне се зоне обележи на, условно товорећи, спектакуларан начин издањем
неколико збирки. песама, или као.
што се ове године догодило, из дањем мање количине филмовавих романа као погодне лектире за летовање.
То су чињенице којима не мо жемо бити задовољни, али оне су као и све чињенице тврдоглаве и неоспорне. Почетак ове књижевне сезоне који ће, због тога што
је сајам ове године тек у окто.,
бру, нешто мало закаснити, ниу: ком случају неће условити да књижевна сезона датумски траје дуже. Остаје питање да ди се те
тврдоглаве чињенице могу заме. нити неким другим чињеницама | и на који би начин то могло да
се постигне.
Више пута се наглашавало да кад је реч о писцима и књигама.
ми неко одређено јавно мнење немамо. Немамо та ни као израз укрштања спонтаних – реакција, ви као резултат његовог план. ског и систематског формирања. Велико је питање колико је ово Аруго, уопште јавно мнење и чи
ви ми се Да претерано поверење
у ту врсту јавног мишљења и ДО. приноси одсуству интересовања за мното штошта. Све наше књи:
« жевне полемике водиле су се на
једном плану који је био завод: љив' али који је истовремено био такав да на њему неки озбиљ нији успеси нису могли да се оче
кују. Подељени у књижевне гру.
пе наши писци су са много жара, темперамента, енергије, памети,
знања и талента, који истини за. вољу, као никада у животу, нису.
били равномерно и правично ра споређени, настојали да – убеде себе и друге у ваљаност своје
уастиче, не водећи при том рачуна, |
о'неким чињеницама или их про сто напросто презирући. тренутка када су неће елементар'
не истине о литератури постале | јасне за писце, они су сматрали, да су те истине јасне. за све,
Недавно сам имао прилике да чи там једну полемику која се 80. дила пре непуних двадесет година око једне песме Миодрага Павло. вића, Један непотписани писан који је за себе тврдио да је ка
менорезац из пожешке чаршије,
згражао се над једном Павловићевом песмом. Винавер, члан жирија који је ту песму наградио, одговорио је духовито, темпераментно, учено, мудро, аргументи ма који и двадесет година пошто
„су изречени, импресионирају сво
јом неконвенционалном _ прониц, љивошћу, преџизношћу формула пије и много чим другим. А онда су уследила писма која су садр. жавала згражање, осуду, пуну солидарност са непотписаним писцем и много гнева у ОАНОСУ на Миодрага Павловића и Станисла ва Винавера. Времена су се на свој начин променила и однос према књижевним _ текстовима, бар код књижевних критичара и међу писпима, заједно са тим временима. Ниједан књижевни КРи: тичар данас не би противу поезије Васка Попе употребио оне аргументе које је употребио Ми. лан Богдановић. Чак им ако би их имао он би сматрао да ти аргу менти нису аргументи првога Ре да. Међутим, уколико су живи писпи писама објављених “ бео. градској „Републиши“ тога времена, листу који је и онда и сала представљао својеврстан ку риозитет, ја сам сигуран Ад ми. сле оно исто о спорном тексту што си мислили МУ време кала со писма написали и поттисали. И не само они, И многи други и много горе. Јелна друкчије кулљ~
Наставак на 2, страни
Предраг Протић А,
Онога '
1
БЕОГРАД, 1. ОКТОБАР 1973. ГОДИНА
И
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
паавиа——–- —
падини
у БЕОГРАДУ, У ГАЛЕРИЈИ ДОМА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ АРМИЈЕ, ОДРЖАВА СЕ ИЗЛОЖБА „САВРЕМЕНО (СЛИКАРСТВО
КУБЕ“, НА КОЈОЈ СУ ИЗЛОЖЕНА ДЕЛА ДВАДЕСЕТ ПЕТ КУБАНСКИХ СЛИКАРА. ИЗЛОЖБА, КОЈА ЈЕ ОРГАНИЗОВАНА АКЦИЈОМ НАЦИОНАЛНОГ ЗАВОДА ЗА КУЛТУРУ КУБЕ, САВЕЗНОГ. ЗАВОДА ЗА МЕБУНАРОАНУ НАУЧНУ, ПРОСВЕТНО-КУЛДТУРНУ И ТЕХНИЧ-
КУ САРАДЊУ СФРЈ М ГАЛЕРИЈЕ ДОМА ЈНА У БЕОГР
АДУ, ИЗАЗВАЛА ЈЕ ВЕЛИКУ ПАЖЊУ ЛИКОВНЕ ПУБЛИКЕ. ОВО СЛИКАРСТВО,
КОЈЕ ЈЕ АИШЕНО АКАДЕМСКЕ ТРАДИЦИЈЕ И СТОЈИ ПОД ЗНАЧАЈНИМ УТИМАЈЕМ БАРОКА КОЈИ СУ КОЛОНИЈАЛНИ ОСВА: ЈАЧИ ПРЕНЕЛИ ИЗ ЕВРОПЕ, КАРАКТЕРИШЕ — КАКО У ПРЕДГОВОРУ КАТАЛОГУ ИЗЛОЖБЕ КАЖЕ ИСТАКНУТИ КУБАНСКИ КЊИЖЕВНИК АЛЕХО КАРПЕНТИЕР — „ЖЕБ ЗА СЛОБОДНИМ СТВАРА ЛАШТВОМ, ПРОСВЕЋИВАЊЕМ КУБАНСКОГ НАРОДА И ОТВАРАЊЕМ НОВИХ ПОГЛЕДА НА СВЕТ“. НА СЛИЦИ: КАРЛОС КРУЗ БОИКС -—— „ЗАОГЛАСНИ ОСВАЈАЧУ, СТИГАО ЈЕ ВРЕМЕ ТВОЈЕ СМРТИ"
ПРОБЛЕМИ УМЕТНОСТИ
4
ЕКРАП ИЛИ СЛИКА 2
Један поглед на однос између телевизије и „кризе“ уметности
ПРОНАЛАЗАК фотографије, ревоауционарни преображај у ликовдим уметностима који дају печат авангарди ХХ века, филм са мул типликацијом као специфичним елементом своје изражајности и коначно телевизија, етапе су процеса који је учинио да слика по стане доминантна, наметне се као сложен систем оптичких перцепција, сазнајних процеса и кому. никација, једном речи, прерасте у тоталитет без којега би савремени свет успорио свој ход, а ми остали лишени многих сазнања о њему. Реч као средство сазна. ња и услов појимања, будући на врхуниу у прошлом столећу, у наше дане узмиче као сенка.
ОД проналаска штампе и уља нов _ штафелајског _ сликарства свет досад није био суочен са ме дијумом чија масовност употребе и просторна експанзија стоје у тачнијој корелацији са социјал. ним, техничким и технолошким прогресом човечанства, као што је то случај са телевизијом. Ол; рећи значај овом новом медијуму или бити тв њега био би „худизам“ у култури и само би успорио њен ход. Ваљда зато што Аруте уметности успоравају раз вој или се конзервирају у новим,
природним границама, а, свакако,
и због масовности новог меди: јума, међутим, поводом њега по. ново се пише и говори о „кризи“ уметности. Та реч, која од Ма. неове „Олимпије“ не престаје да прати стваралаштво упркос ње ном динамичном развоју, надно сила се и над последњим контре. сом Међународног удружења ли ковних критичара. , Ценим Ота Бихаљи Мерина и позната ми је његова гипкост духа, смисао за синтезе и власти. те интерпретације, које, чак када су слободне до. 'неодрживости, откривају луМидНОст, али, њего. ва _ интерпретација Малевичевог супрематизма, белог квадрата на белој позадини, као основе филм. ског и телевизијског екрана (до чега је ДОШАО сликарство у про. песу с ог развоја), по ме. ни, неодрживе су и супротне Малевичу/) Историјски гледано, су: прематистичке _ композиције на стале су пре шест деценија, а ликовне уметности настављале су да се развијају о сопственим путем, далеко од филмског израза или телевизије, коју оташ супрематиз
Интервју (О. Бихаљи-Мерина у „Политици од 18, #, 1973. године. |
ма није ни наслућивао. Они, који су тих дана били најближи Ма» левичу и заједно с њим делили судбину уметности Октобарских дана, ево како су дефинисали сми: сао и вредност „белог на белом": „У Чежњи за материјом огрнудо се пламеном најапстрактнијег идеализма и разорено је у себи све стварно, да се буде чист за при: мање новог предмета. Овде се за: вршило с композицијом да се у будуће пређе у конструкцију“. Цитат је узет из једног од ретких докумената тог времена: „При каз уметности и изложби у Ру сији“, а писао га је Ели Лисицки 1922. А, сам Малевич, објављујући 1919. УНОВИС (скраћеница за Утврђивање Нове Уметности), програм, који се надграђивао на су прематистичким идејама, дао је пројекцију будућег развоја, са свим друкчију од оне која му се приписује.
Да ли велики и мали екран обележавају крај слике (тачније сликарства), од Алтамире до данас као што сугерира Бихаљи Меринг Зар би осећање света, рођено са човеком и грађено низом љетових досадашњих специфичних и аутентичних изражајних средстава, требало да ишчезне у мутацији 'малог екрана2г! Било би то први пут у историји да један технички проналазак зада смрт вредностима старим колико и човечанство. ЛПодвлачим: технички проналазак, јер све специфично што он данас садржи — без било каквих наговештаја да ће сутра
бити друкчије — исцрпљује се у
визуелној комуникацији. Оно друто, значајније телевизија је преузела од филма, с тако минималним коректурама у прилагођавању новом медијуму, да се о специфичностима израза и естетским вредностима не може ни гово. рити,
Његова је особеност у масовности, снага у комуникацији, а слабост у ефемерности, неупоредиво већој него што је филмска, Ако се мећу хиљадама филмова, могу ГОТОВО на прсте избројати дела која зраче истом снагом као у доба постојања, рецимо пре два десет до педесет година, тј. ако се по изузетку могу препознати вредности које красе ремек-дела од Алтамире до Пикаса, нов медијум, чак у поређењу са филмом, открива фаталну ефемерност. Ка. да бих са маргина сопствене свести и подсвести свео биланс типичних телевизијских остварења У току једне године, његов емотиван садржај не знам да ли би пре
„Зоран Маркуш'
вазишао неколико страница „На Дриви ћутија“, или „Романа о Лондону". Шта је остало од емисија које су недељама држале у напе тости „целу нацију“2 Не сећамо се више ни аутора, ни протаговиста, а често ни назива - дела. Распрсле су се као мехури сапу. нице, У изазвавши понекад само дичну трауму својих заборављенвих јунака. | , Да ли екран-слика може да АО веде у питање сликарствог Све димо питање и тему само на од: нос штафелајског сликарства, лошто је најближе, премда би сли_ карство, узето интегрално, учинило тему потпунијом и комплекснијом. | Штафелајска слика јавља се у ренесанси и типичан је производ буржоаског друштва. Уосталом, као и роман и позориште. Када је нестало великих корпорација, оличених у средњовековним еснафима и цркви, нестало је и колек тивне уметности, Слика је заменила фреску, витраж, „библије неписмених" у камену, на порта.
Аима поносних катедрала. Нова ·
ера није осећала потребу за делима прошлости, нити је нова класа располагала сличном концентрацијом добара да би им била даљи мецена. Штафелајска слика више је одговарала скромним ентеријерима и могућностима нових купаца, Од тада па све до наших дана, слика је била неприкосновен 06Аик сликарског изражавања, мера за стил и естетска достигнућа. Сумње које се јављају последњих
„тодина не доводе у питање сли-
карство, већ слику. Без 06зира на сложеност и разноврсност путева, нове теденције има. Ју заједнички именитељ: тежњу да се изађе из штафелајског ви: ђења света. Између сликарства, вајарства и архихектуре бришу се транице, израз се синтетизује и дефинише у објекту. Простор постаје опсесија, а најмлађа генерација укључује и атмосферу зем-
, фе као условни елемент. сликар“
ског садржаја.
Слика, феномен буржоаског друштва, ипак не ишчезава из уметности наших дана, нити за сада постоје претпоставке и индиције за такав развој. Напротив, општи материјални и друштвени прогрес рађа милионе потенцијалних купаца, а природни оквир слике је — ентеријер. Све што се
Наставак на 2. страни
=>
г _ УВОМ БРОЈУ —
ПОРТРЕТ ВОЈИСЛАВА Ч0ЛАНОВИЋА — есеј Чедомира Мирковића и нова проза Војислава Чолановића Радојица Таутовић: О САВРЕМЕНОЈ СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ НА КОСОВУ
Др Владета Јеротић: НЕОБИЧНА ЖЕНА — СИМОНА ВАЈЛ
Мр Богдан Косановић: У ВЈОШЕНСКОЈ КОД МИХАИЛА ШОЛОХОВА
ЈМ МЕМОЕЈАМ — ПАБЛО
НЕРУДА, _ НЕУКРОТИВИ · ПЕСНИК — ОБЕСПРАВЉЕНИХ _
ПЕСМЕ Изета Сарајлића, Александра Секулића, Радивоја Пешића, Слободана Калезића, Рахмана Дедаја, Јанка Вујиновића, Милана Младеновића и Петра Блажића
ИНТЕРВЈУ СА ХУГОМ КЛАЈ-
НОМ — водио Борислав Анђелић
Лав Захаров: ПЕТ ПАРОДИЈА КРИТИЧКИ ПРИКАЗИ књига Лазе Лазића и Миливоја Марковића — пишу др
, Иван Шоп и Богдан А, По. повић
АКТУЕЛНЕ ТЕМЕ
Култура и садржај културних руорика
О раду Културно-просветне заједнице Београда
НАСТАВЉАЈУЋИ консултације У припреми годишњег, пленума. КМ. турно-просветне _ заједнице града, секретаријат заједнице одр жао је 24. овог месеца у својим просторијама ХЛ проширену селницу. На дневном реду су били: културни живот у граду и садржај културних рубрика листова у Београду, радио и ТВ емисијама. Поред уредника — културних рубрика београдских листова, као и радија и телевизије, на састанак секретаријата су позвани ми представници уметничких удружења и секретаријата саветовања уметника-комуниста при Градској конференцији СК, али се сви нису одазвали позиву.
У уводној речи секретара се кретаријата _ Жултурнопросветне заједнице, Николе Радаша, посебно је истакнуто да секретаријат није имао намеру да изађе пред скуп са већ припремљеним анализама или предлозима, већ да је овај састанак замишљен – само као један у низу планираних, са претпоставком да би и он требало да буде један од фактора који може да утиче на развој културне климе светлу политике после Писма Извршног бироа и друга Тита. Уредници културних рубрика београдских листова су позвани да би се заједнички видело шта одређује и сачињава културну климу. Мотив секретаријата је био да су културне рубрике · веома важне за свеопшту културну политику. У том смис у Радаш је упутио молбу да сеу том смеру помогне секретаријату, примећујући узгред, да је праћење неких културних збивања маргиналног значаја у односу на неке друге појаве и истакао је као пример спорт.
Као једна од основних тешкоћа уредника културних рубрика наведена је деметрополизација културних током протекАнх десет година. Дошло је до њиховог умножавања (наведено је да само у Србији постоји сто је дан фестивал које треба пратити) док .је расположиви простор У дневној штампи углавном остао исти, Мако је представник „Политике указао на обим простора посвећеног култури у свом листу, остали уредвици су се углавном сложили са констатацијом да је простора за праћење културних збивања у већини листова премало, Поврх тога, Драган Орловић, уредник културне рубрике „Политике-експрес“ је истакао да урелници културних рубрика имају и много проблема унутар самих својих редакција.
Наставак на 2. страни
Душан Јагликинћ |