Književne novine

ЗА БОЉЕ МЕЂУСОБНО УПОЗНАВАЊЕ

Наставак са 1, стране

је и нешто више и горе од тога, Узајамним упознавањем не долази само до приближавања, него и до стварања једне културне атмосфере која је у подједнакој мери корисна и за књижевност која се популарише и за средину у којој се та књижевност популарише. Да једна таква сарадња може да буде плодоносна најбољи је пример чињеница да је позната „Антологија новије српске лирике" Богдана Поповића била првобитно намењена не српској него хрватској публици. По једном договору између „Матице хрватске“ и „Српске књижевне задруге", у оно време узајамног приближавања пред први светски рат, ове две наше институције узеле су као своју обавезу да у својим редовним издањима имају увек по једну Ккњиту српског, односно хрватског писца. На тој основи настала је Поповићеве „Антологија“ као што је на тој онови настало и једно дело вишеструко непроцењиве вредности као што је „Савремена Хрватска" Милана Марјановића. Да ли можда не би могла да се уведе поново нека слична пракса2 Да се један наш издавач договори са неким другим издавачем из друге републике о том виду узајамне сарадње. „Нолит" је, рецимо, досад доста учинио на упознавању наше публике са савременом македонском поезијом; „Просвета“, мада нешто мање, такође. Али не и са прозом. Чини се да у том послу није било довољно система и да је то одсуство система доста допринело нашој узајамној необавештености, и то не само када је у питању књижевност.

Предраг Протић

0 ЊЕТОШЕВОЈ „Биљни

Наставак са 1. стране

лина. Истина, ту тематску поделу он је понекад напуштао и опет јој се враћао.

„Трећи део „Биљежнице“ садржи' Неколико Његошевих значај ни отисама, две песме, неке путбптене забелешке и велики број исписа из енциклопедија и других извора о разним појавама и личностима из културне историје, митологије као и природних наука. Овај део „Биљежнице“ је најобимнији и разноврсан по садржају, а релативна — издвојеност и опширност исписа о културној историји и природи даје основа за претпоставку да је Његош за ову материју био наменио посебан део „Биљежнице“.

Но не улазећи у ово посебно питање, које је већ при објављивању „Биљежнице“ уочио заслужни истраживач Његошевот књи. жевног стваралаштва Алојз Шмаус, можемо срећи да нарочито овај трећи њен део има непро пшењиву вредност за јасна сазнања о Његошевим духовним интересовањима. На пример, међу исписима и забелешкама изразито преовладавају и по броју и по отпширности они који се односе на митологију, етнологију, античку историју односно античку филозофију и на ренесансну уметност. Њих је мното више него исписа о природи и природњацима. Та чињеница, верујемо, добро илуструје · расподељеност његовог духовног интересовања уопште, '

Али и исписи о природи и природњацима нису, асполутно узев, малобројни. Односно, они су то лики _ да несумњиво илуструју разноврсност Његошеве заинте ресованости. Истина, о мери ње. гошева познавања природе и интересовања за природу не би се могло судити само на основи онога што је забележио у „Би љежници“. Јер, на пример, екс перпирајући дуги чланак о Земњи из једне енпиклопедије, Њетош исписује само квантита тивне податке о њој (о уда. љености од Сунца, о величини пречника, о саставу коре и сА.); а у том чланку он је могао прочитати излагања о природним силама које условљавају спљоштеност Земље на половима " испуп-

ченост на 'полутару итд. Његово,

приролњачко знање морало је дакле бити знатно веће и развијеније нето што знаписи у „Биљежнипи“ сами говоре. Али „Биљежница“ заједно с изворима на основи којих је попуњавана свакако служи као најважнији доступни извор да се та мера тач“

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2

но одређује и да се не пада у не наџчна и неоснована општа фразирања и претеривањима о Њего„продирању у — тајне

Већ смо рекли да је овај значајни извор за проучавање Његоша објављен први пут пре 17 година.

Редактори _ издања др Перо Шоћ и др Јефто Миловић обавили су значајан и не лак посао тачног транскрибовања Његошевог рукописа, а где нису били сасвим сигурни у тачну транскрипцију, ставили су знак _ питања, Професори Банашевић и Музалевски извршили су контролу фран цуских односно руских текстова у „Биљежници“. Затим, редактори су у белешкама испод текста наводили и речи које је Његош у рукопису прецртао, а на крају су дали речник страних и мање познатих речи, као и регистар имена и назива из „Биљежнице“, али без ближег одређења, за што се не може приговорити редакторима, јер је један од њих, Перо Шоћ, према његовој изјави, био спремио како каже, „објашњења о сваком појму „Биљежнице“, која је, по споразуму с из давачем, требало да буде „посебно објављена“, што се није десило, бар колико је мени познато.

Па ипак, уз све дужно признање редакторима, треба рећи да је у нашој научној литератури, на пример, Ј. Шаулић, одмах после појаве првог издања констатовано да оно не задовољава ни научне ни опште потребе. Али права и пуна аргументација о недовољностима овог издања могла је да дође тек после нешто дужег времена, у коме су и други научни радници темељније проучили „Биљежницу“. Ми смо пратили ре зултате тих истраживања, а и сами смо проучавали могуће или вероватне изворе и значај Ње гошевих сзабележака о природи и. природњацима. Тако смо у стању да подробније укажемо на недовољности и недостатке овог издања. Ми ћемо их овде укратко изнети, али не зато да бисмо потценили значај посла који су оба. вили редактори првог издања, који уосталом, и нису имали до. вољно времена за дубље проучавање „Биљежнице“, јер је издање требало приредити што пре, како би она постала доступна широј јавности, — већ зато да бисмо показали како је заиста потребно ново, критичко издање, и да су већ остварени сви потребни научни предуслови да се оно приреди, те да се „Биљежница“ укључи у издање целокупних дела Његошевих. Ту она има своје место с истим, ако не и већим, правом као и његова преписка.

Тако, износећи непотпуности првог издања, можемо поћи од тога да оно не даје обавештења о изворима на основи којих је Његош правио знатан број сво. јих забележака из историје, ми. тологије и сл. Међутим, као заслугу редактора Шоћа треба истаћи да је он у току рада на „Би“ љежници“ први указао на извор једне забелешке, наиме оне о ботињи Изиди, а у вези са чувеном Његошевом песмом „Ноћ скупља вијека" и тиме је у ствари указао на најважнији извор Његошевих _ забележака ове врсте уопште, Тај извор је велика, 25.томна енциклопедија на француском језику, објављена у Бриселу 1842. до 1845. године под редакцијом Огиста Валена, која се и данас у целости чува у Његошевом музеју на Цетињу. Под

ст Шоћевим малим откри: Њем (на које су га вероватно навеле јне речи које је Његош у заграду стављао унутар својих забележака), Јефто Миловић је касније констатовао да је Његош користио неколико томова поменуте енциклопедије, да би професор Флашар 1968. године детаљно показао да је ова енциклопедија извор скоро свих Његошевих забележака о античкој историји и култури, осим 342бележака о Александру Македонском, за које је претпоставио неки извор на италијанском језику. Флашар је тада утврдио да је ова енциклоперија на француском извор и неких Његошевих забележака 0 природи, што смо и ми такође утврдили, Флашар је дао детаљна поређења садржаја Његошевих бележака са оригиналом. При томе је он тврдио — цитирамо — „да је Његошев превод у основи веран, а неразумевања и погрешних интерпретација француских речи има тек мало“. Међутим, при конкретном навођењу свих разлика, он је стварно показао да неразумевања, па и грешака које битно мењају смисао, има више. У новом издању „Биљежнице“, требало би на све њих скренути пажњу читаоцу у белешкама испод текста, где би се могла навести и одговарајућа места у оригиналу (на француском језику).

Подаци о утврђеним изворима забележака као и коментари неких нејасних места представљали би, по нашем мишљењу, нужну и битну допуну коју треба да пружи ново издање. Али у њему би морали бити уклоњени и неки недостаци првог издања у погледу транскрибовања Његошева текста. Таквих недостатака, по нашем сазнању, нема много али их ипак има. На пример, међу Његошевим афоризмима из првог дела „Биљежнице“ има и таквих који у ствари представљају недовршене мисли. Зато мислимо да такве афоризме није требало завршити с тачком, већ с неколико тачака, чиме би се читаоцу сугерисало да мисао није завршена. Затим, на два места при транскрипцији није уважена Његошева интерпункција, а може се доказати да је она ту једино логички функционална. Није безначајно поменути и то да је Његош на једном месту окружио своје три беле. шке. Тиме је он у ствари стављао до знања да те забелешке не спадају тематски у онај део „Биљежнице“ у који их је унео, да је, дакле, одступио од унапред замишљене _ тематске _ структуре „Биљежнице“, па се овим заокру. жавањем неких бележака тако. рећи исправљао. Та окружавања требало је задржати и у транскрипцији, што није учињено.

Сви ови нелостаци у начину транскрибовања _ очевидно нису крупни, али их треба уклонити, па је ново издање потребно и с овог, иако не битног разлога. Битни разлог је, као што смо рекли, неловољност научног апарата уз прво издање. Тај апарат требало би да обухвати и предговор у коме би се изнео историјат саме „Биљежнице“ и резултати проу. чавања овог документа за 17 го дина након његова објављивања. Коначно, може се рећи да је „Биљежница“ објављена први пут У релативно малом броју примерака и да се данас тешко може набавити. А она је необично значајна за упознавање Његошевог духовног лика и његових инте ресовања и усмерености.

Вуко Павићевић

ЛЕТОПИС

АНТОН ПАВЛОВИЧ ЧЕХОВ: „ТРИ СЕСТРЕ“

ПОЗОРИШТА ИЗ СУБОТИЦЕ

Позориште евих – позориште за све

Уз трећу смотру класике на југословенским сценама у Лесковцу

У нашем позоришном животу ле“ сковачка формула позоришта без благајне је својеврсни социолошки и културни феномен. Оног тренутка када се успело да У овом граду сви прихвате уверење да је театарска уметност не само атракција него и потреба рад них људи осигурана је материјална сигурност сцене и, што је нај важније, препуна дворана сопственог позоришта. Тада је На родно позориште претворено у Позориште свих-позориште за све и у част тог јединственог догађаја ево већ трећу годину се одржава смотра класике на југословенским сценама.

За разлику од неких других наших далеко претенциознијих и контроверзнијих · манифестација ова је конципирана врло озбиљно и у границама својих стварних могућности. Отуд око њене програмске оријентације нема ника квих неспоразума и из године у годину све је више ансамбала који желе да се на њој појаве. УМ овогодишњем програму сусрећемо зато поред Македонског народног Театра, Српско народно позориште из Новог "Сада, Народ: но' позориште из Београда, Ду бровачки театар, Позориште санске Крајине из Бањалуке и друте познате ансамбле. Сви су они дошли са репрезентативним остварењима и тиме исказују своју подршку овој“ јединственој манифестацији.

За време отварања – изложбе „Шекспир на југословенским сценама“, коју је приредио Музеј позоришне уметности СР Србије, и у разговорима за округлим столом више театарских стручњака и уметника нагласило је да овакав начин презентирања класике значи подршку оним театарским уверењима која сматрају да су управо класична дела симбол позоришног континуитета и одбра. на театарске уметности од по плаве ефемерних појава и разних обезвређивања и криза.

У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА

= СЦЕНА У ИЗВОБЕЊУ НАРОДНОГ

· јевски. Нови

· дије и чланци написани на осно-

Нова сазнања о Достојевеком

Пред објављивање 86. тома „Књижевног наслеђа“

“ НАЈСКОРИЈЕ ВРЕМЕ из штампе излази 86. том“ „књижевног наслеђа", органа Иститута за светску књижевност „Максим Горки" Академије наука СССР-а, под насловом „Фјодор М. Достоматеријали и ис траживања". То је трећи и по следњи том „Књижевног наслеБа" посвећен великом руском писцу (ранији бројеви 77 и 83 су такође посвећени објављигању нових материјала и истраживања

о њему).

У најновијем тому штампају се бројни нови материјали и сту-

ву најновијих открића о Достојевском. Од материјала, ту ће, најпре, бити објављени досад непознати уметнички и публици. стички текстови писца, као и ње. гова новооткривена _ преписка. Биће штампани и необјављени фрагменти „Дневника писца" из 1876. и 1877. године. Необично је значајно и досад непознато мишљење које Достојевски износи о. јунаку и основној идеји „свог „Младића". Наиме, он се буни против тумачења неких критичара да је тим романом _ желео да | покаже погубни утицај новца на, младу душу и даје јелно друго тумачење: како је у овом делу желео да покаже како млади руски човек, чим направи свој лични животни пројект у исти час одлаже његово испуњење. Вредна су и сећања Достојевског на сусрет са Херценом у Итали: ји и његова мишљења о карактеру и погледу на живот Херцена. Занимљиве су такође скице за чувени говор о Пушкину, од ломак рукописа „Браће Карама. | зових" и, најзад, скица за чланак о Њекрасову, у којем одбацује идеју о Њекрасову као представнику теорије „уметности ради У метности" и истиче његову велику повезаност с народом. У овом чланку налази се, имплиџитно, донекле и поетика самог Достојевскогт. М зборнику ће такође бити објављена дуго тражена два редакцијска чланка листа „Време" о петербуршким пожарима из 1862. године, написана ако не руком писца, а оно бар уз његово непосредно учешће. У њима се изражавао протест против репресалија према омладини и студентима који су провокативно оптужени за изазивање пожара. Ови су члавци штампани на основу ко ректорских тифова, а на шифу чланка „Пожари" стоји написано руком Александра П: „Ко је ово написао2 "

У зборнику ће бити објављени врло занимљиви и значајни одломци дневника, сећања и пи сама многих савременика Достојевског. Међу њима се налази и женевски дневник пиличеве жене Ане. А од студија и чланакао Достојевском сигурно ће највећу пажњу изазвати чланак о писцу у необјављеној преписци његових _ савременика (писац: Л. Р. Лав ски), о односу Н. љЉескова и В. Корољенка према _ стварала. штву Достојевског, о утицају Достојевског на западноевропску књижевност и позориште (посеб"но на немачку књижевност: В. В. Дудкин и К. М. Азадовски и на француско позориште: Н. А. Су хачев), Из свега овога јасно про излази да ће нови том „Књижев. ног наслеђа" посвећен проучава. њу живота и рада великог писца унети много нове светлости у ње тов живот п стваралаштво и да ће бити незлобилазна лектира свих познавалаца његовог дела,