Književne novine

НЕУСРЕТИ

Уметност развија потребу за лепотом

Разговор са директором Државног академског театра „Евгеније Вахтангов“, Одегом Константиновичем Ивановим

У БЕОГРАДУ, на сцени Народног позоришта, гостовало је од 21. до 23. октобра позориште „Вахтангов“ са двема представама — „Човек са пушком“ Николаја Пагодина и „Антоније и Клеопатра“ Виљема Шекспира (у преводу Бориса Пастернака). Тим поводом разговарали смо са директором позоришта „Вахтангов", Олегом Ивановим. Пребирам у себи успомене из московске сале овог позоришта, успомене са представе „Принцеза Рграндот" Карла Гоција, у режији Евгенија Симонова, који је, у исти мах, режисер двеју представа изведених на београдском гостовању. „Принцеза Турандот“ је први пут била постављена 1922. године у режији Вахтангова, а 1963. го. дине ју је обновио дугогодишњи управник позоришта Рубен Н. Симонов. Приметила сам да је из читаве представе избијала разлраганост, приметила сам динамику

· њене радње, изванредну ритмич-

ност, схватила њен оптимизам, И признајем да сам из многих реплика уловила само општи смисао и наговештај, док су се Московљани _грохотом смејали. У представи је било сувише детаља

свакодневице о којој ја нисам могла много сазнати за кратко време боравка у граду... Питом

Олега Иванова: да ли савремени живот, његови захтеви, често налазе одзива на сцени позоришта „Вахтантов“2

— Да, савременост је пренцип у нашем раду — одговарл »„Гванов. Вахтангов је товорио: „Не сме се играти данас као што се играло јуче, нити сутра као што се игра данас, чак и кад је реч о једном истом позоришном комаду. Сваки се отвара сопственим кључем“. Ми поштујемо ову традицију, она нам је једно од основних начела. При постављању, при обнављању позоришне представе мора се водити рачуна о захтевима савремености, Истински вредно дело талентовануг аутора. могло би се поредити са ·многостраним – теометријским телом. Свака епоха ће наћи своју страну, своју раван, само је треба тражити. То у позоришту није само посао режисера. Велика је одговорност и глумаца. Глумац мора потпуно припадати своме времену, проникнути у њета, (без обзира на то колико је временски удаљен од ли“ ка који тумачи. И више од тога: он мора стати напред. Водити то је један од великих задатака уметности. Она се, као и позориште, не сме одвајати од народа који ствара револуцију. Појам револуције шири своју запремину растапајући се у појму свакодневица; револуција је тише или бучније присутна у свакодневном врвењу. Иванов наглашава значај односа глумац — време. То ме подсећа на познату тријаду Вахтантова из закона о глумачкој игри: глумац — време — колектив. То је закон о стваралаштву у коме глумац и режисер полазе од замисли аутора, одр-

"жавајући је према свом времену

и користећи се искуством — жи-

- ВОТНИМ, грађанским, етичким, ес-

тетичким, искуством — одређеног колектива. Пада ми на памет кратка радна расправа неких чланова екипе, пет минута до почетка. београдске представе, у нервози. Истржем из тријаде Вахтангова речи тлумац, колектив и питам о њима.

— То је једно од најважнијих питања, и проблема сваког позоришта. Ако на позорници бивају пр“ ваци и гомила — то је промашај. Сви морају активно учествовати, бити заступљени, понесени. Не може се не рећи да наш колектив красе братство и јединство ма каква да се сентименталност у последње време придале оваквом начину изражавања. Код нас се људи искрено радују успеху свога суседа. Осећање колектива је дубоко развијено, а оно игра првенствену улогу у раду ове врсте.

Активни... понесени, тврди Иванов... Епизода београдске представе „Човека с пушком": на сцени млади куварски помоћник не говори. То јест, товори — али не речима. Његово лице и гест сваког тренутка одражавају максимално учешће, активност у радњи. Доиста, нема малих улога. Традиција Станиславског траје. Питам о томе.

Иванов спомиње детаљ који се памти. око три деценије, наводи

причу о двадесетседмогодишњем Гриценку, „Шадрину“, који је потпуно заслужено засут овацијама. после представе „Човек са пушком"; „Мишкину", који се четрнаест година одржао на сцени у „Идиоту" Достојевског. На представи „Дон Кихот" (Булгакова), усхићен појавом Дон Кихота и Санча Пансе, Гриценко „у слепом заносу" — упада у бунар. Замисао је била његова. Другом приликом, у Гогољевом „Ревизору", овај глумац је у немој сцени стајао уза зид тако да се то још памти и препричава. Као и многе анегдоте о чувеном Шчукину, који је први пут заиграо улогу Лењина 1937, када је Рубен Симонов поставио на сцену „Човека са пушком".

У београдској представи „Човека с пушком" улогу Лењина играо је један од тренутно најпризнатијих совјетских глумаца, Михаил Уљанов. У Шекспировој трагедији играо је пред београдском публиком Антонија, уз Јулију Борисову као Клеопатру и В. С. Ланавоја као Цезара, и уз изванредну екипу глумаца. Сувишно је говорити о .вечито савременом Шекспиру, али се може рећи да су његова дела често постављена на сцени театра „Вахтангов“, коме је својствена јасноћа савремене мисли, психолошка дубина захвата проблема живота и стваралаштва. Памти се полемика око представе „Хамлета" из 1932. године у режији Акимова. Шта о томе мисли Олег Иванов:

„Лоше је то што ме грде, и то с правом. Али то што ме признају за режисера — то је добро“, почиње Иванов свој одговор речима самог Акимова. А сам сматра да и избор глумаца тада није био баш најсрећнији. И да је најважније у томе што је представа рађена по исконструисаном _ мотиву борбе Хамлета за престо. А режисер мора дубоко и јасно да оцени замисао аутора и не сме да решава представу идући против ње. У „Отелу“ се не сме доделити главна улота Јагу. Не сме се оформити лик Јага који ствара зло али му се не радује, не види га као створено, не тријумфује унапред у последицама, већ само ужсива у стваралачком надахнућу. Таква коннепција је против Шекспира. Код Шекспира зло је истина. објекат. Реалност која се сама себе не плаши. Порок остаје некажњен а кажсњена те невиност због туђе кривице. То је трагедија вере, поверења, јер Отело је Јага сматрао пријатељем. Главна личност. је О. тело.

Говорити о Шекспиру, а при том не мислити о смрти! Само једне вечери умиру Клеопатра, Антоније, верни Ерос, верне дворкиње. Помињање смрти вратило је мога саговорника Шчукину, Вахтангову. Говорио је о малој групи људи која је 1921. године ударила темељ будућем славном позоришту. О људима који су позоришту посветили читав живот. О великим именима која су се родила у „Вахтангову“. Васпитаници, драматурзи, редитељи — Потодин, Леонов, Катајев, Арбузов, Попов, Дикиј. Класици — Горки, Кабалевски, Шостакович, Дмитријев. Говорио је о дугом, педесетогодишњем, самосталном крчењу пута, развијању традиције · Станиславског и традиције његовог најталентованијег ученика, „наде руског театра“, Евгенија Вахтангова. И о превазилажењу тих традиција. Разобличавање лика _ допуњено је грађанским односом према њему; психолошка продубљеност — откривањем филозофског смисла догаћђаја и нераскидиве везе поошлости са салашњотћу и будућношћу, не само у политичком, већ и у моралном смислу,

Мметност је — по Иванову дужна да васпитава тананост осеЋања, да развија осећање потребе за лепотом, да одабира им увеличава, да не показује свакакве

| прње, иако их у животу има. Ни-

ти да идеализује. Уметност треба да нас учи да кроз живот илемо тражећи лепо, без тога га нећемо умети осмислити. Природа је од искона учила човека лепоти доживљаја, лепоти ритуала игре чиме се и зачело позориште. Човеку је дала више него животињи и он моћђа да иде све даље. Човек не сме и не може да иде натрат. Он може, као бицикл, да стоји, или да иде напред. '

Злата Коцић

. низа других

АЕТОПИС. ·

У спомен _

Бена Џонеона

Истакнути песник, драматичар и _ теоретичар енглеске ренесансе, Бенџамин-Бен Џонсон, родио се пре четири стотине или пре четири стотине и једну годину под несрећном звездом. Суд: бина му је одредила да буде са-

временик Виљема Шекспира им, мако су његове вредности до данас уочене и признате, он ће увек бити обележен као такав. Критика ХЛХ века ишла је чак тако далеко да је створила мит о. ривалству ове двојице и на основу њега изградила веома негативну слику о Џонсону. Двадесети век потрудио се да их посматра одвојено и да свакоме од њих ода дужно признање. Тако су се критичари ХХ века врати ли објективнијим и непристраснијим мишљењима. Драјдена и низа / лх енглеских _ аутора ХУП и ХУШ века. Писци онога времена имали су разлога да буду далеко праведнији према Џон сону — у ставовима њихових поетика, у одликама њиховог стваралаштва вадни су трагови Џонсоновог свестранот утицаја. Бен Џонсон је био први весник класицизма у енглеској поезији и теорији и још за живота окупио је око себе групу песника („Беново племе") који су се трудили да се на њега угледају. А његов утицај на развој енгле-

БЕН монсон

ске поезије, драме п теорије ХУП и ХУШ века још увек је недовољно _ испитан. У критица се често говори о томе да у енглеској поезији почетка ХУП ве ка постоје две основне струје: „џонсоновска или каваљерска"“ и „доновска или метафизичка". Без обзира на неизбежну схематичност и извештаченост оваквих класификација уошште, ова подела нам јасно указује какво је би ло Шонсоново место у поезији свога доба. Следбеник Хорација, Марцијала, Катула, Јувенала и латинских _ аутора, Џонсон је успео да на веома личан „начин удружи у својој поезији класичне одлике једноставвости, целовитости и чистоте из. раза са већ постојећим традицијама енглеске ренесансне поезије. Спој класичних елемената и необично развијеног осећања за актуално, савремено, дошао је до најснажнијег израза у Џонсоновим драмама, посебно у комедијама. И данас радо извођен, театар Бена Џонсона је сјајан реалистички, критички, сатирични приказ његовог времена. Уобличен по свим канонима ренесансне теорије драме, прожет класичним утицајима, тај театар је увек богат и разноврстан онако како је то могао бити само производ енглеске ренесансне драме. Џонсон је често истицао античке драмске узоре као свој идеал и теорију „хумора“ или „ћуди“ као основу грађења драмских карактера. Отуда су критичари склони да прво и најопшионије говоре о овим аспектима ЏМонсонових драма. Но формални кавалитети и јака етичка оријентација његових комедија, наслеђени од антике, и теорија „хумора" нису једини ни пресудни чиниоци у Џонсочовом драмском стваралаштву, Њих допуњава изванредна пишчева моћ опажања и изражавања опаженог. Зато су многе Џон:онове комедије — као „Алхемичар“, „ Насамаре“ ни ђаво", „Вартоломејски вашар и друге — величанствена слика многостраних и бујних облика живота у Енглеској првих деценија ХУП века. То је слика у којој се запажања о дубоким економским и друштвеним променама тога доба, о људској природи а нарочито о аспектима човековог друштвеног бића, као и о мање важним, помодним појавама, из-

| ражавају живо и упечатљиво У

фино 'уоб. цели:

личеним нама. Џонсон је, уз то, и велики |

сатиричар, достојан ученик Јувенала. Његове комедије спадају У врхунска остварења изразито УРбане, сатиричне и реалистичке комедије првих деценија ХУП века.

Џонсон је увек наглашавао да у књижевном делу мора постојати морална поука. Стављање нагласка на овај аспект књижевног дела, удружено са његовим критичким ставом и навиком да истиче своју ученост и приврженост античким идеалима, допринело је да се о Џонсону створи непотпуна, нетачна слика сувог и натмуреног педанта. Но у свестраној ренесансној личности Бена Џонсона критичар и сатиричар, теоретичар и заговорник античких идеала, постојали су упоредо са лиричарем који је написао изванредне лирске песмице као што је „Силији", и са дворским песником, аутором најбољих маски онога времена. 5

Писац у коме постоји толико разноврсних квалитета, човек који је почео као зидарски шегрт, војник-најамник и путујући глумац, а дочекао да буде роега Јаштеаи5 и почасни магистар оксфордског универзитета, аутор који је друговао и са глумцима и са лордовима и у чијим је комедијама сам Шекспир играо неке од улога, заслужује у пуној мери епитаф који се и данас налази на његовом гробу у Вестминстерској опатији —

О гате Веп Јопзол!

Марта Фрајнд

Таха Хусејн – | пут из таме у светлост

Почетком новембра стигла је вест о смрти Тахе Хусејна, славног египатског књижевника, историча ра и хуманисте. Рођен 1889. године у једном селу Горњег Египта, слеп од најранијег детињства, Таха Хусејн је прошао мукотрпним и бурним животним путем, пресудно обележеним упорном жељом да се савлада тама и уђе у светлост лешшег и истинитијег живљења. После школовања на верском универзитету Ал-Азхар и завршавања студија на тек основаном Египатском универзитету (докторирао 1914. године с тезом о чувеном слепом песнику и филозофу ХГ века Абул Ала ал-Мааррију), одлази у Француску, где се упознаје са класичним цивидизацијама Грчке и Рима, модерном теоријом књижевности и француском литературом. На Сорбони 1917. године успешно брани докторску ди сертацију о Ибн Халдуну. По повратку у Каиро, Таха Хусејн по: стаје један од носилаца и стубова арапског духовног препорода. Предаје класичне књижевности на Каирском универзитету, објављу-

је вредне расправе из области кла ·

сичне арапске поезије, преводи дела грчких трагичара и француских савременика. Као министар просвете уводи обавезно и бесплатно опште школовање, залаже се за напредак науке и измену конзервативног односа Арапа према вредностима модерног доба. Чи тав живот посветио је узвишеном циљу приближавања арапског света стварности, уз бригу да тај свет при томе не изгуби свој културни идентитет, да се не лишава аутентичних вредности сопствене прошлости. Члан је многих научних друштава и академија у Егип ту и ван њега, председник Академије за арапски језик и два пута кандидат за Нобелову награду. Ране године свога живота Таха Хусејн је незаборавно описао у аутобиографском роману „Дани" (1926—1927), створивши истовремено крајње однеговани стил казивања, спој класичног богатства и свежине нових идеја, стил који о значава читаву школу у савременој арапској књижевности. Књигом „О преисламској поезији" (1926) увео је методологију критичке анализе декартовског типа у херметичну арапску науку о књижевности, ударајући на најосет%ивије место, свету преисламску поезију. Његова сумња у аутентич ност те творевине донела му је анатему сколастичара и неверицу научника, али је покренула токове готово замрле књижевно-теоријске мисли. У три тома названа „Разговори средом" објавио је читав низ продубљених есеја, од којих сваки осветљава по неку страницу арапске културне историје. Писао је о будућности културе у Етипту, 0 питањима арапског језика, о задацима и мисији интедектуалаца; створио је дело које остаје као драгоцено наслеђе б6уаућности, сведочанство живота испуњеног борбом и тешким побе-

_ дама.

Дарко Танасковић

Јубилеј (авеза културно-умет ничких друш- | тава Београда

Прослава веома успешног и плодотворног рада Савеза културно. уметничких друштава Београда показала је да је Савез у протек“ лом, двадесетпетогодишњем дедовању, само наставио револуционарну делатност радничких културно-уметничких и просветних дру“ штава која су почела да се формирају у Београду пре једног столећа, у тренутку када је радничка класа у Србији почела да се формира као одређена друштвена и политичка снага и када је било потребно стварати услове за њену идејну, васпитну и уметничку еманципацију. Сам Светозар Марковић формирао је прва радничка друштва и оставио низ таквих уметничких организација својим следбеницима, пре свих, Васи Пелагићу и Мити Ценићу, Заједно са њим или касније, развој уметничког аматеризма у Београду и Србији, подржавали су и иницирали Димитрије Туцовић, Радован Драговић, Душан Поповић. У то време стварају се културно«уметничка _ друштва „Јакшић“, „Јединство", београдско радничко друштво „Абрашевић“, Радничко позориште у чијим првим премијерама суделује и Јован Скерлић. асније се формирају КУД „Полет", „Никола Тесла“ и друга, Радничка културно-уметничка друштва. одиграла су у предреволуционарном _ периоду изузетно значајну, политичку и културну улогу тако да су, временом и утицајем револуционарних идеја, постала жива жаришта и извори револуционарних опредељења. Велики је број првобораца и народних хероја, из редова некадашњих чланова радничких друштава. А многи су касније, у ослобођеној Југославији, постављали темеље уметничког аматеризма. с

Данас је Савез културно-уметничких друштава Београда велика уметничка и друштвена асоцијација која окупља сва културно "уметничка друштва са територије Београда и омогућује њихову успешну и корисну активност. Аматери Београда, предани љубитељи музике, позоришне уметнос» ти, сликарства и других уметничких грана нашли су “ КУД „Абрашевић", „Бранко Крсмановић“, „Боанко Џветковић", „Полет", „Иво Лола Рибар" и многим лтугима, места свог естетског образовања и уметничког изражавања. Током многих музичких фестивала, турнеја кзоз Југославиту и друге земље Европе или ван ње, показали су врло висок степен уметничког аматеризма и доказали његову дубоку повезаност са свим токовима отптејугословенске културе и уметности. Тим пре што је велики број наптих натпознатијих диригената, вокалних или инструменталних солиста, редитеља или тлумаца, кореографа, репитатора или фолклорних уметника, поникао у културно-уметничким лдпотттвима и ту на пољу аматерског рада и развоја, доживео први пут сусрет са уметнотићу и Та1 занос аматећђизма и искпеност иззмажавања тгренео касније, током свог професионалнот пала, на контеђтни поднтум, „даске које живот значе" или у ликовне галепђије.

Јубилеј Савеза култупно-уметвичких друштава Београда је због тога с правом схваћен као датум ол изузетног значаја за нашту културу и нашу уметност.

(Ва. АЈ

АЊИЋЕВНЕНОВИНЕ

УреБивачки одбор: др Петар Волк, Васко Мвановић, Миодраг Илић, др Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник). мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић (оперативни уредник), Владимир В. Предић (секретар релакције), Влалимир Стојшин, Бранимир Шћепановић, Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић.

Књижевни савет: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, Ар. Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковпан, Алекса" Челебоновић, Зуко Мумхур, Пал

Шафер. Илејно решење графичке опреме Богдан. Кршић,

Амст излази сваке друте суботе. Цена 1,50 дин. Годишња претплата 30, полутодишња 15 динара, а за иностранство двоструко. Лист издаје Новинско-излавачко предузеће „Књижевне новине“ Београд, Француска 7.' Телеђони: 627.286 (редакција) и 626.020 (комерцијално олељење и администрација). Текући рачун: 60801-601-2089, Рукописи се не впаћају. Штампа; „Глас“, Београд, Влајковићева 8.