Književne novine

ЛЕТОПИС

КУЛТУРА У НАЦРТУ СТАТУТА БЕОГРАДА

Ако желе да се недостаци у концепту и третману културе у Нацрту Статута града Београда елиминишу и замене повољнијим фор мулацијама, културни и јавни рад ници који се баве проблематиком културне политике мораће сасвим извесно агилније да се укључе у јавну расправу која је отворена у вези са овим за општи друштвени живот града врло важним документом. Јавна расправа о том про блему ће трајати до 31. децембра ове године.

После једноипочасовне дискуси је на Ш проширеној седници пред седништва Културно-просветне заједнигс Београда, која је одржана 12. ом. у просторијама Културно-просветне заједнице, прихваћен је закључак да је дискусијом показано _ извесно — незадовољство због начина на који је култура конципирана у Нацрту. Седница о којој говоримо, имала је на дневном реду тачку: Култура им културне делатности у Нацрту Статута гра да Београда. На седници је било уочено — а и то доста речито говори о садашњем тренутку културе и о дискусијама о кул тури које су инициране оваквим и сличним друштвенополитичким актима — да је од преко стотину на ову дискусију позваних дошло једва двадесет до тридесет. Позвано је шездесет директора кул. турних _ институција и установа које се баве културом у граду, а дОШАО их је толико да је њихово присуство _ остало _ незапажено. Због свега овог, одлучено је да се сазове нова проширена седница Културно-просветне заједнице Бео града, и да се задржи иста тачка у дневном реду.

На почетку дискусије је утврБено да није реч о обичним променама Статута града, већ о стварању новог Статута који би био џ складу са новим савезним и ре публичким Уставом. Но, и поред овог усклађивања _ са уставима, напоменуто је да Статут ипак не сме да буде њихова проста транс мисија, већ, када је реч о култури, ' документ који би омогућио опти| малне: услове за културно деловање у граду. Напоменуто је да би у Нацоту требало да буде јасно изражено право радних Љу. ди на културу, са истом тежином у значају као што је то случај са правом на рад. Са овим у вези из ражено је мишљење да многи про блеми настају због неприхватљивих и неефикасних начина кому ницирања културе. Требало би, наиме, пронаћи форме да култур" не вредности постану материјално доступније. Примећено је да се у Напрту нигде не говори да је култура део производног рада, за какву се формулацију један део дискутаната заложио.

Говорено је и о интересним за: једницама, 0 једној новини која се уноси како уставима тако и Нацртом. Речено је да се њима руши превазиђени хијерархијски ред институција које се баве културом и да ће се између гранских интересних заједница и друштвених институција културе морати да успостави нов однос у интеграцији јер су у питању равноправ ни фактори који ће морати да де лују паралелно. Подвучено је да свака иницијатива мора да пола зи од радних, људи.

Душан Јагликин

Јонесков ФИЛМ НАЈЗАД | У ФРАНЦУСКОЈ

Још 1970. године Ежен Јонеско је, у копродукцији с немачком теле. визијом, снимио филм „Ваза“. Али, иако га је немачка телевизија три пута приказала, француска дистрибутерска мрежа није хтела да откупи овај филм, у којем је чувени француски пи. сац-академик не само режисер него и главни глумац, У филму се иначе приказује физичко и мо ално пропадање једног човека. ајзад је дошло до споразума и филм се, од 8. новембра _приказује и у Француској, Јонеско, међутим, није био обесхоаорен досадашњим неуспехом свог првог филма. Сазнаје се да је “ међувремену припремио сценарио за филм по свом роману „усамљеник“, док је позоришна алат тација истог дела, ЧОд насловом „Чудесни бордел“, сада на репертоару у париском „Модерном позо-

ришту“.

АНТОНИ БАРЏЕС

Антони БАРЦЕС И ДЕМОГРАФСКА ЕКСПАОЗИЈА

Британски писац Антони Барџес (рођен 1917. године) код нас је, чи ни се, познат само на основу филма који је Стенли Кубрик снимио то његовом роману „Паклена поморанџа". Барџес је својевремено био професор у Малезији и њего ви претпостављени, незадовољни његовим идејама, послужили су се лукавством да га, се ослободе: лекари су му издали уверење да има тумор на мозгу и да, вероватно, неће преживети годину дана. Пошто, по повратку у Британију, као тежак болесник, није. могао да ДО. бије посао, почео је да пише. Написао је пет романа један за дру: гим им, кад је видео да му смрт није за вратом, наставио је да пи ше брзим темпом, тако да је за двадесет година написао. тридесетак различитих књига. У тежњи да у свему буде нов, Барџес налази претечу у Џемсу Џојсу, али сматра да великог писца не треба имитирати него, као и он, давати остварења нова по духу. Други писац кога цени јесте Владимир Набоков, с којим дели учене досетке, лингвистичке игре и алузије намењене култивисаном читаоцу.

Полукатолик, како сам каже за себе, Барџес је недавно, у ин тервјуу датом за париски — ЛИСТ „Свет“, истакао да можла _ има права Греам Грин, који жели из мирење комуниста и католика, јер се они једини брину за судбину човекову. У сваком случају, Барџес не пориче да је конзервативац. Али, насупрот том конзерватизму, он пише литературу и ради ствари које не раде ни неки врло прогресивни и чак анархоидни писци, Он, на пример, зна девет је зика, а ствара десети и чак је почео да пише речник аргоа (почињући од последњег слова).

У Француској, где је Барџесово дело много познатије него КОД нас, управо је преведен његов роман „ДАудо семе". Реч је о тзв. демографској експлозији, до које Бе доћи у будућности, Иако је у основи то дело једна футуролош ка сатира, Барџес у њој успева да озбиљно укаже на један и сада врло актуелан проблем: пренасељеност. Још је Свифт саркастично предлагао да се овај проблем, који у његово време ни приближно није био тако акутан, реши једе њем деце сиромашних. Барџес такође предлаже канибализам, али планиран, цивилизован, „комијутеризован". Влада се брине за дискретне ноћне ратове, у којима војници не знају против кога се боре и кога убијају. Месом погину лих хране се они који су у живо ту, да би могли, између осталог, и да се одају уживањима репродукције. Помоћу екстравагтантних детаља, Барџес чини ову ужасну причу Подношљивом и чак смешном. Његова инвенција се нарочито запажа у описивању обичаја и

митова, декора и аргоа ХХТ века, свега онога што ову тему чини и. роничном _ причом о будућности, која ће нам донети и тешкоће које сада још нисмо спремни успешво да дочекамо. Иако је ово де ло релативно старијег датума (1962), оно нам открива једног

писца ван серије, кота је Габри"јела Роден у поменутом интервјуу

с много оправданости назвала. најновијим потомком Раблеа.

ПЕДЕСЕТ ГОДИНА ЧАСОПИСА „ЕВРОПА

У моменту док многи угледни часописи у свету престају да излазе, редак је јубилеј који- управо прославља париски часопис „Европа" — педесет година излаже-

„ња. У најновијем двоброју овог

часописа. (532—533, септембар—октобар 1973), већи део простора посвећен је прослави овог значајног јубилеја. У уводу директор часописа Шјер Абрахам и Пјер Параф пишу о протеклој половини века излажења часописа. Абрахам најпре евоцира време када је покренут часопис, који је, пре све та, требало да премости препреке које су створене након првог светског рата између водећих народа и држава Европе, а посебно између Француске, Немачке и Совјетског Савеза. Присталице идеја Ромена Ролана, који је још за вре ме првог светског рата показао како треба одлучно савлађивати националне предрасуде и мржњу, окупили су се са жељом да покрену часопис у којем ће идеја братства и разумевања међу народима националним књижевностима и писцима видно доћи до изражаја и обезбедити мир у целом свету. Јазгро ове групе чинили су Аркос, ДАијамел, Жан-Ришар Блох, Вил. драк, Верт и Колен.

Мењајући главне уреднике и издаваче, часопис „„Европа" је увек остао веран својим почетним идејама и циљу који је Ролан иста као као стварање климе хуманистичке симпатије, интелекуталне сарадње, интернационалне толеранције и пријатељског рада У корист високих духовних тежњи. Излазећи непрекидно од августа 1939. године, а затим обновљена, 1946. године (са истим уредником: Жаном Касуом), „Европа" и данас доследно заступа хуманистичке и пацифистичке тежње и игра велику улогу у стварању и подржавању напредног јав ног мнења. Пјер Параф свом напису подсећа, пак, како је „Ев" ропа" добро реаговала у појединим важним историјским моментима између два рата. На њеним страницама штампане су оштре о" суде колонијализма, истицана је једнакост свих људи поводом јеврејског проблема, тражена правда за Сака и Ванцетија, заступа не идеје Народног фронта, брањени интереси републиканске владе

'у шпанском грађанском рату и о

суђивана нацистичка насиља и а: тресија.

Јубиларни број „Европе“ садржи и избор из прилога штампаних у часопису од 1923. до 1939. године. За то време у часопису је, отприлике, сарађивало око 450 људи, Од тако великог броја са“ радника прештампано је четрдесет осам прилога истакнутих писаца, уметника, и мислилаца, као што су Ганди, Рибандранат Таго“ ре, Максим Горки, Александар Блок, Шервуд Андерсон, Луиђи Пирандело, Ален, Анатолиј Луначарски, Хајнрих Ман. Пол Елијар, Ле Корбизје, Даријус Мило, Борис Пастернак, Пер Лагерквист, Ромен Ролан, Жан-Пол Сартр, Жан Ро; стан, Пјер Жан-Жув итд. У овој ретроспективи изостала су чак и тако значајна имена као што су Рајнер Мариа Рилке, Брехт, Бер: нард Шо, Томас Ман, Д. Х. Ло-

| ренс, Вилијам Фокнер, Лав Троп-

ки, Борис Пиљњак, Олдос Хаксли итА. У оптимистичком расположеву, садашњи директор Абрахам сматра да се ретроспектива ОА 1946, тодине може направити И објавити приликом прославе стого дишњег јубилеја 2023. године!

У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ СЛОБОДАНА МИЛИВА

главним .

МЕМС ЏОЈС

ЏОЈе у преводу ЏОЈСА

Најновији, јесењи број часописа „те! фце!“, по други пут објављује избор радова посвећених Џемсу Џојсу. У овом броју је и студија акдии Рисе о Џојсовом преводу на италијански оа> ломака из његовог последњег романа „Финеганово бдење“. Италијански превод два одломка из „Финегановог бдења“, први пут се појавио у Риму 1940. године у ча сопису „Проспетиве“ који је био сумњив фашистима, а који су та: да уређивали Курцио Малапарте и Алберто Моравија. Тај превод заузима изузетно место не само зато што представља последњи ЏМојсов рад пред смрт, већ, пре свега, стога што је реч о једном тексту где Џојс није био само ревизор, већ и истинити аутор тексту који у ствари и није преведен већ поново написан.

Од Џојса је потекла иницијатива за овај подухват (који је престрашивао остале учеснике). Иако су та два италијанска фрагмента потписана са три имена (Џејмс Цојс, Нино Франк и Еторе Сатани), главна заслуга за огроман посао припада, према Сатанију, самом Иојсу, „јединственом талијанисти“: „Џојс није био преведен на италијански. Џојс је сам себе превео“, тврђење је сасвим поткрепљено изразима из два Џојсова писма из априла 1940 (живео је до 13. јануара 1941. године): „Мој италијански превод Ане Ливије“, „моја италијанска верзија Ане Ливије“. ,

Читање та два одломка дОзЗвОљава и врло прецизан приступ џојсовском раду, проверавањем на другом месту, У Аругом језику — онога што је писац назвао „техника изобличавања“. Штави: ше, тај вид нас наводи да схватимо веома богату операцију вероватно скоро јединствену на том пољу — истраживања крајњих могућности италијанског језика. „Финеганово бдење“ у це дини је схватљиво као обиман преводилачки посао, ако се узме да је превођење, према Валтеру Бењамину, активност која стоји између литерарног стварања и теорије и има за оврху да сабере и компензује „недостатке језика“. Оно што даје садржај том послу је велики мотив спајања више језика, како би се обликовао један прави, истинити.

Тај мотив, који је изразио јасно на нивоу језика Данте у „Бе ушсала ејодцепна“, и про дубио Маларме као средиште писања, образује праву основу „Финегановог бдења“. УМ таквој перспективи, „оригинал и превод постају препознатљиви као фраг. менти једног већег језика“, опера: ција која такође претпоставља одрицање комуникације и апстра. ховање значења. То је баш правац који је био неприступачан ЏМојсовим сарадницима, начин да се веома ' мало баве значењима (Џојс се скоро искључиво занимао звучношћу, ритмом, игром гласова, а насупрот томе бавио се врло мало смислом, није та поштовао, и. Нино Франк се због тога често бунио). Али та врста превода не би била изводљива да Џојс није преводио Џојса под знаком Дантеа, што ће рећи Џојс је поново радио н одбацивао из свог текста — текста који је у суштини већ потврђен као пре вод неограничене снаге, ми то у знаку највећет литерарног ствара. лаштва на том језику. Једино је

_менљивој дефиницији превођења.

штвено

[ој г неоче» Џојс могао да аотринесе кивано и савршено на. њега при,

према Бењамину: „Превод АОДИрује оригинал као бегунац, на. пролазан начин, и само у једној тачки неограничено малог смисла, да би наставио свој најсвојственији бег... реч је 9 томе да се поново достигну крајњи елементи самог језика“ (М. жЖ)

МЕСЕЦ КЊИГЕ И МАРКСИСТИЧКА ДИТЕРАТУРА

Акција „Месец књиге“ траје континуирано У републици Србији већ осамнаест година, а од пре пеколико година постала је и општејутословенска манифеста ција, Од свог почетка, иако праћена _ многим _ манифестационим облицима везаним за пропаганду књите, ова акција је увек била. оријентисана на циљеве од трајнијег друштвеног и културног значаја и у први план је став Љљала оне проблеме везане за књигу који су у одређеној години били посебно актуелни и АРУ“ и културно значајни, Овогодишњи „Месец књите 73" имао је тежишну тему маркси стичка литература.

Културно-просветна. заједница. Србије и у овогодишњем „Месепу књиге" наставила је све оне ак“ тивности које су ранијих година биле добро прихваћене, као што су на пример: акција повећања фондова јавних библиотека (ове тодине ће се посебно водити рачуна о присуству марксистичке књите у библиотекама); – конкурси, који треба да стимулишу ширење библкотечких услуга и који.ће бити организовани у са. радњи са Републичким већем Савеза синдиката Србије, Народном библиотеком, издавачким преду.“ зећима „Рад“, „Просвета“, „Нодит“ и другим; затим акција књига ђаку-прваку, која омогућава да сви ђаци-прваци добију на поклон књигу (само је на почетку ове школске године подељено пе десет хиљада књига полазницима у школу); награда „Милан Богда> новић“, за најбољи приказ домаће књиге; расписивање – пригодних темата за ученике средњих школа; оснивање библиотека У радним организацијама и слично,

Имајући у виду усмереност овогодишње акције „Месец књиге 73“ на стање марксистичке аи тературе, Културно-просветна за јелнипа Србије је настојала да помогне _ обогаћивање – фондова матичних, школских и осталих библиотека марксистичком литературом, да подстакне повећање и рационализацију средстава за издавање и куповање марксистичке литературе, да осигура већу заступљеност дела из области марксизма у издавачким плано вима, да допринесе већем пропагирању марксистичке литературе, да утиче на развијање других ви: дова делатности које претпостављају веће интересовање за чита ње и коришћење марксистичке литературе итд. Отуда, све акције у оквиру „Месец књиге 73" биле су ла булу усмећђене тако да марксистичка књига заузме одтоварајуће место у културној, образовној и друштвеној пракси,

Културно-просветна заједница Србије те одожала саветовање о теми: „Антажовање библиотека у популаризацији коришћења марксистичке литературе“. Предвиђена је и изложђа марксистичке литературе, која је постављена у Београду и у другим заинтересованим местима наше републике.

На нивоу међурепубличке са. радње акција „Месец књиге 73" свечано је отворена петнаестог октобра о. г. у Ријеци. Свечаност је одожана у оквиру поославе тридесетогодишњице _ АВНОЈ-а и тридесетогодишњице прикључе» ња Истре Југославији. Покровитељ свечаног отварања је била РА ОревеЗаНИја „Уљаник“ из

џуле. оквиру међурепублаичке сарадње предвиђено је и одржавање књижевних вечери у Рије-. ци, Лабину, Пули и Бујама, на колима су узели учетће књижевници свих наших република и покрајина. И ове године је штампан заједнички — југословенски пропагандни плакат. и =>

Акција „Месец књите 73“ почела је петнаестог октобра и трајала је до петнаестог новембра ове тадине. (Д. К. Ј)

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ =