Književne novine

Наставак са 3. стране

Подршка борцима за бољи евет

Мбеђен сам, веома дубоко убеђен, да живимо у врло опасном времену, које ставља одређене одговорности на плећа писаца. Технички напредак, развој науке,

— достигли су невероватан ниво. Свет је постао веома мали. Ми освајамо планете, али може се десити да изгубимо цело човечанство. Сва та дивна остварења могу да служе како у корист тако и на штету целог човечанства. Имамо и сувише горких искустава у том погледу. Били смо недавно сведоци тога како су империјалистичке и фашистичке снаге уни штиле наде чилеанског народа убијајући хиљаде његових најбољих синова, __Били смо, такође, сведоци рата у Индокини, а управо сада са зебњом пратимо догађаје на Блиском истоку. Све то се одиграва уз помоћ науке и високе технике.

Шта да се ради; — питаћете ме. Шта да се ради2 — питам се и ја. Признајем искрено да нисам спреман да вам дајем савете: чак ни самом себи не могу дати савет. Али, као писци наше епохе, ми не можемо остати по страни од свих тих дотађаја, од свих тих проблема, од свих тих трагедија. Наша песничка, књижевна дела су створена нашим мислима, нашим осећањима, нашим боловима. Да ли је могућно да сви ти догађаји не оставе никаквог трагаг Не верујем. Можда би наш став требало да буде онај који су имали Французи после 1871. године, после пораза код Седана, кад су рекли: „О томе нећемо говорити, али ћемо на то увек мислити". Ако о свим тим догађајима будемо размишљали, ми ћемо изражавати своја осећања пишући песничка дела, књижевна дела, која одговарају нашем времену.

што сам рекао је моје лично мМишљење. Као комунистички писац, као комуниста од своје ране младости, преживео сам мното штошта у свом животу, али сам увек остао на својој литерарној стражи, на својој, да тако кажем, политичкој стражи, И то је мој књижевни кредо „то је мој кредо као човека који мисли, човека који је не само мислилац већ који осећа и све патње свега. И ако сам ја у својим књижевним делима изражавао борбу за слободу народа, за ослобођење народа од ропства, економског, политичког, онда у наше време треба и даље непрестано да дајемо подршку свима онима који се боре за један бољи свет, за један слободнији свет, за јелан здравији свет.

Аладар Тамаш

Верујем у револуцију свести

_ Као човек овог времена видим нас на једној звезди од динамита испод које ватра већ тиња; видим нас чак свесне опасности и дијалектички образоване, али истовремено као месечаре чија је глава још увек далеко више у мисаоним категорија ма протеклих епоха нето у атмосфери у којој ми живимо и умиремо. Верујем да се, политички, привредно, правно и сексуално, још руководимо најскандалознијим интересима; да уопште никад и нигде истинску слободу нисмо остварили, да је Данас уопште не можемо остварити. . Верујем да ништа није потребније ОА једне тоталне револуције свести. Да само то може обезбедити мир и омогућити једнак напредак за све људе. Да је потребно више скепсе него вере, више критике него славопојки, Онај ко не сумња, ко није стално скептичан према постојећем, ко се свакодневно не обеспокојава, тај не само да учвршћује односе које имамо, тај их 1 поторшава — уместо да побољшава Пре сто година, руски пекарски шегрт Пешков чуо је у једном излагању о Шек. спиру како је говорник узвикнуо: „Литетура је ту да окрепи душу“. Млади ешков је то записао и лаконски додао: „Он подваљује“. Касније је, као писац Горки, једном написао: „Човеку треба ставити јежа под кожу, да се никад не

) то ја верујем као човек овог времена, верујем и као члан друштва, али нарочито верујем у то као аџтор.

Карлхајни Дешнер

Волети обичне, ептне етвари

Позив да говорим о мојим веровањима

као писца, драге колеге, драте даме и го сподо, садржи у претпоставку да постоји нешто као нека посебна вера коју писци могу да имају. Мислим да је то тачно.

Што се мене тиче, ја имам извесна веровања, али — то посебно истичем — ја их имам само у веома уском, веома посебном односу с мојом егзистенцијом као пис ца, као песника, Ван тога, ја ни у шта дру: то не верујем. Или: перо у руци је једини начин веровања који знам. Ја друтог немам. Немам кров религије над главом. Не верујем да постоји нешто што се зове бот, који пријатељски гледа наша дела. По мом мишљењу, ми улазимо у живот усамљени, на главна врата, а напуштамо га. ис то тако усамљени кроз мрачан споредни излаз. Излаз за нужду. И ниоткуда помоћи

у неодређеном бескрају бескраја. Ја не. знам ништа о узвишеним, величанственим

обманама наде и религи;ге, Кад сам сре ћан, једноставно сам срећан, не питајући шта радимо на земљи.

Али ја сам религиозан човек без религије, Ја сам наг а волим одела, Ја сам у“

самљени човек који воли своју децу и жели да она живе. Кад бих био балона био бих песимист.

Мислим да нема славне будућности за човечанство. Ми се крећемо од ничега ка нечему, без метафизичког циља, ми живимо живот који је, филозофски речено, без смисла. У

Једини начин на који могу да живим јесте да престанем мислити на апстрактан начин о циљу живота, о томе шта живот значи. И једноставно да уживам у задовољствима живота, кад је он пријатан, и да подносим патње знајући да патња чини ситна задовољства узбуђујућим (...)

И то је моја вера као писца, не велика, али ја ћу морати да се позабавим њом. То је један начин да се преброди мртва тачка размишљања и да се изненада, каткад, открије да се могу волети обичне ствари од којих је живот саздан, обична срећа, у добро познатим малим размерама, да се може патити, не са човечанством као апстрактном целином, већ да се патња може наћи у животима оних које сте случајно упознали...

Петер Бергер

(вест о одговорности претворити

у литературу

Мислим да ми у овим годинама, месецима, а сада бих рекао чак и данима, у којима живимо данас, не можемо као писци да избегнемо то да свет у којем живимо — у којем тече крв у Чилеу, на Блиском истоку, а такође још и у Вијетнаму,

— да тај свет не носимо у својој свести,

сваким ретком који напишемо им сваким ретком који не напишемо. Не бих хтео овде да употребљавам речи агитационе литературе, али верујем да данас човек не може да прави никакву литературу — била то лирика, поезија, драматика или епика — ако није свестан тога да живи у времену у којем се ради о бити или не бити. И у овом часу, док смо ми овде окупљени, такође се ради о бити или не бити. Рат на Блиском истоку није било какав рат. То је рат који врло брзо може да се изроди у један нови светски рат. А ко је ако не и ми позван да то зна. И не само да зна. Јер ако ја то као човек и као писац знам, морам то сазнање претворити, и то одмах, у моју литературу.

Хтео бих нарочито да нагласим јели“ ствар и знам да ме у томе подржава велика већина колега у мојој земљи. Ми морамо данас као писци, не само путем сакупљања потписа, путем јавног објашљњавања и декларација, да се изјашњавамо за промену света у револуционарном смислу. Верујем да ми морамо данас у свему што наумимо знати тде треба да стојимо, где морамо да стојимо, ако хоћемо да спасемо овај свет, ако нисмо нихилисти. А свет, као што су рекли сви предговорници, па и они који су можда песимистички говорили, треба спасти. Али он се може спасти само ако је људима јасно да не могу да стоје између фронтова. Нема више никога између фронтова.

Харалд Маузер

Пиеац је градитељ живота

У шта верујем Верујем у истину. Ан. тон Чехов је 1887. године, размишљајући о књижевности, писао да је њен циљ; исти, на, безусловна и поштена истина. Подржавати џиновске конструктивне напоре социјалистичког друштва може само ак, тиван и поштен уметник, градитељ живо“ та. Ако неко нема храбрости, боље да не пише, Плашљиви таленат је, по мом миш» љењу, опаснији од необдарености. Више пута сам се препирао с људима који су се бојали истинитог приказивања живота. Кукавичлук и дилетантизам увек иду заједно.

Када је Николај 1 говорио поводом „Ју нака нашег доба“ у том смислу да „тосподин Љермонтов“ не познаје живот, да прави јунак није Печорин већ Максим Максимич, он није само покушао да заштити Аруштво које је створило Печорина, већ је Аилетантски изврнуо смисао великот дела руске књижевности. Књижевност свих вре мена захтевала је напрегнуту снагу мисли, висину духа. Жалосно је што се у литератури не срећу рудари, већ авантуристи, љубитељи сензација. Кад неко нема довољ но талента, онда помоћу скандала постиже славу. Мада она није баш најчистија, ипак је слава — понекад и светска. А од свих сензација у књижевности и уметности, по мом мишљењу, има вредност само једна — сензација уметничког успеха.

||

али

· Афанасиј Салински

»

Извршити задатак који поставља епоха

Не тако давно, један велики савремени астроном ми је рекао ову страшну рече ницу: „Живимо у епоси у којој ми астро. номи разумемо језик романописаца, али, У којој романописци више не разумеју је зик астронома“. Емил Зола је у прошлом веку могао да напише роман у којем је главна личност била локомотива. Да би сазнао како се управља локомотивом, 30ли је било потребно само једно мало пу: товање на тендеру да би видео како локо. мотива функционише, Ако би данас неки Зола нашег времена хтео да напише ро ман, чудесан и потребан, о путовању на Месец, то би му било практично немогуће, јер обука — техничка, физичка, па чак и лингвистичка — коју би морао да савлада превазилазила би његове могућности. Ро манописац се, дакле, данас налази пред страховитим проблемом; кад хоће да прел: стави лекара у једном роману, он више не разуме језик којим говоре лекари, Нити зна докле могу стићи истраживања која су они предузели. Он не може да се бави тутовањима космонаута; не може да се бави низом чуда у области информатике,

АЛЕХО КАРПЕНТИЈЕР

у свим доменима технике, која се стварају у овом свету који се преображава.

Шта онда да се радиг Каква криза, каква ужасна криза се појављује пред ње товом уметношћу чији је првенствени 3задатак да изрази своју епоху!

Али постоји историја. Историја је сачињена од патње људи, а језик људске патње је непроменљив и не мења се. се не петља с техничким изразима. Постоји језик људске тежње, постоји језик онота што човек хоће да учини (и то је његова стара, прометејска амбиција) да би сту. пио у један бољи свет који он покушава да створи својим крхким, слабим, али чу. десним рукама.

Суочен са историјом, савремени писац има само један пут, а то је пут епског романа. Ја не могу да замислим да би у на: шпем времену романописац могао да не пише, чак и упркос себи, епски роман, јер у њега продиру са свих страна садржаји који га окружују. Видели смо пре педесет година како се рабају нације — у Азији, у Африци, у Јужној Америци — које поли. тички нису постојале пре педесет година, а које су сада постале велике силе Конти. нент којем ја припадам, Јужна Америка, налази се у процесу дубоког преображаја. Нове националности се рађају. Ми смо усред периода онога што би Грци назвали „агон“, борбе, свакодневне борбе коју на лазимо на страницама новина, која не мо же да нас остави неосетљивим и мирним. Ја вам говорим као романописац, јер сам романописац, п верујем да је задатак романописца данас да објашњава. свет који се преображава, свет који он управо посматра, достижући епску и колективну димензију сваки пут кад му то буде могућно,

Према томе, кад се поставља питање каква треба да буде друштвена улога књижевности, ја одговорио: па није наше да себи постављамо питање каква треба да буде друштвена улога књижевности! Жруштвену улогу књижевности у овом ве ку, у овој години, нама намеће историја. И ако имамо срећу да пишемо романе које су — као многе од оних које ви знате, као романе многих који се можда налазе међу нама, као моје пре три недеље — палидт на трговима последњи фашисти наше епохе (а ја говорим о трговима Чилеа), он» да можемо рећи да је романописац извр» штао задатак који му је поставила епоха у којој живи, епоха у којој он учествује У борби заједно са својим ближњим; да је тај задатак извршио као писац и да насто. јање да га изврши треба да буде њетов

циљ и његов идеал.

Алехо Карпентијер

(По стенографским белешкама Милана, Бајића)

Мирко Вујачић

Сопош

Рисански Сопот је као уста у мина. Он. је бијела, запјенушана, најгласнија пјесма, ка , Орјен прокиши с јесени. Љети је највећа пјегава шкољка Боке.

Кад Сопот устане, тада се све рибе У заливу окрену бијелим цвјетовима воде и његовом 'уком продувају „уши. бог који сав

сански Сопот је срдит оји | % бе сатјерује У

живи и мртви свијет око се

рупе.

Сопот је луди. играм на граници воде и земље.

Сопот је најгласнији телал кога су људи икада у животу видјели и чули.

БОКЕЉСКА ЗОРА

Између Луштице, која личи на заспалог «ита, и. брда. изнад Беновића, које је украло лик бика у залету, зора свлачи, ноћ са олеандера, мерсина, са путељака и рибара.

Један талеб, као пијан сват, забада кљун у бокешка небеса, а затим лако, као заљубљена. жена у балској хаљини, крилом такне море и закликће. љепше му је него свим купачима и удварачима, љетине му је нето пливачима и свим размаженим шитарицама, које обалом, босоноге, надимају мјехуре жвакаће гуме и пате од сексуалне страсти,

Корњача једна, па коштаном самару, чоси дјелић плаве бокељске зоре, која пу“ ца из небеске опне и порађа јутро слично воденом цвијету.

Давно помрли рибари, уморни, враћају се гробовима; претварају се У невиде, подижу камене плоче и пачињу да сањају свој редовни дневни сат.

Један пијани морнар Нелсонову врпцу окренуо наопако, па му заклања вид. Бештимава неку жену, која је, каже, курва. Ни први пијани морнар, ни прва. курва-жена, ни прва бокељска зора, слична воденом цвијету ...

БОКЕЉСКА КИША

Бог устаје са. своје орјенске постеље и косу чешља, сухим, уклетим, бором, упрезеним јужним и сјеверним вјетровима. Силази на Црквице, стоји на стијени изнад Малојевог дола, а из подеране, огромне торбе, испадају му облаци, слични црним рунима. Окреће се око себе, а из брадг му сијевају варнице. Један облак, сличан 0вну "у залету, чучи на врх Вучјег зуба.и стрелице, бјеље од бјелила, одапиње пут Рисна, Луштице п Ловћена. А бот подиже

руку изнад чела п каже:

„Кад већ сијеваш, пусти кишу да снере прашину с мене!“

Тада облак разапиње тамнопуте дојке и бокешка киша почне да лије из највећег кабла на свијету.

Тако орјенски бог, од јужног дана, зачас направи ноћ, тамну по тусту, тромовиту и муњевиту.

Пошто се киша добро излије, бог скупи облаке у продрту торбу, а јужно сунце почне да суши зелену хаљину Боке.

САМОУБИСТВО У ЛИПЦИМА

Дух краљице Теуте вије се изнад Липа. ца, истањен и блијед, као изанћали барјак историје. ·

Римски штит звечи по држави од камења, дивљих нарова. и змија.

Уморна госпођа — краљица, обучена У морску пјену, гледа како легионари улазе у Ризон, па скупља снагу да самоубиством побиједи освајаче. Скаче са. стијене, а. од њена смрти сва Вока. процвјета. бијелом из. мазлицом.

Отада, на-том мјесту, свако вече, измеВу Влашића и Данице, скупљају се керубини: и. мртвој храљици отијевају по једну пјесму. Сваке ноћи другачију и другамије.

КОТОРСКИ ЛАВ

· На сваком зиду стоји по један млетачки војник, Море је, још: увијек, пуно 22“ лија,

Млетачки лав, которски, са прозуклог зида, плаче _ окамењене сузе. Подочњаци рупичасти, а. из обрва му расте маховина осељна влаге. Убогаљило та вријеме. Он се гнијезди у једном зиду и чини се да би желио да. се склони од људи и аутомобила.

А онда, уз Ловћенске стране, у тамноплавом, сиве ноћ и: избрише та са зида, он истом прохода градом да види јебу 1" све ствари на мјесту, јесу ли све капије затворене, страже будне и да ли која млетачка. тоспоћва, прескаче зид или се шуља испод узаних прозора којег госпара.

Када. то све обави и по которским плоччицима. покупи прах = он се мирно, достојанствено врати у гнијездо, у потамњели зид. Покрије се сјенком једне палме и ноћ преспава, ко зна коју по реду, У пре дугачком рабошу времена.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4