Književne novine

ПЕСНИК Алекса Шантић и комедиограф Бранислав Нушић били су за живота блиски познаници и добри пријатељи. Њихово познанство и пријатељство потиче још од млађих, школских дана, када су обојица кушали своје прве књижевне летове и плаћали данак за улазак у литературу дечијим песмицама. То пријатељство је највиша продубљено крајем ХЈХ века, нарочито Од оног тренутка када је Нушић постао сарадник мостарске „Зоре", познатог књижевног часописа који је окупио многе значајне писце и у чијој је редакцији био Шантић. Исто тако и када је Нушић У Мостару штампао свога, тада чувеног „Кнеза Ива од Семберије", за кога је Тол“ стој рекао да је то најбоља словенска драма.

Кад год је Шантић долазио у Београд, увек се виђао са Нушићем. А славни Мостарац је, као што је познато, иако носталгично везан за родно место, често посећивао Србију, и веома много путовао. У Београд је у младости најчешће долазио у раскошном херцеговачком оделу. А како је и сам био леп (о његовој лепоти су и песме певане), својом импозантном фигуром изазивао је опште дивљење и много женских погледа и уздаха. У својим сећањима на Шантића Нушић каже: „Жене би застајале и гледале за њим а девојчице, враћајући се из школе, збуниле би се и испуштале књиге и остајале заковане на месту".

Најзанимљивији је свакако песников први сусрет са Београдом. Шантић је већ тада био познат у литератури, те су се многи београдски књижевници отимали о његово пријатељство. Први Шантићеви сусрети и пријатељства у Београду, осим са Нушићем, били су још са професором и књижевником Милорадом Павловићем Крпом, који је тада сматран „босанским амбасадором" и који је познавао готово све значајније Босанце и Херцеговце. Тих година је са Крпом становао и Стеван Сремац, те је и он постао велики пријатељ Шамтићев. Како се сећа Нушић, . Сремац и Павловић су повели младог песника да му покажу лепоте престонице.

Игром случаја Алекса Шантић је био у Београду баш онда:када су се у њему одигравали значајни догађаји. Тако се, на пример, задесио у престоници 1908. године, када је био слет певачких друштава (а Шантић је био један од познатих руководилапа и чланова певачких дружина и културно-уметничких друштава за које је чак и песме компоновао). Исто тако и отих чувених мајских дана 1903. године. И оне ноћи кала су убијени Александар Обреновић и Дрпага Маттин. Шантић је у дтотлштву са својим пријатељима селео У кафани код „Златне славине" на Теразијама. Овај дотаћај је на младог родољубивог песчика, који није био добзо упознат с династичким и политичким борбама и прилмкама у Србији, веома импресивно и депоимтирајуће деловао, те је оставио друтетва и сам отишао у кућу професора Крпе.

Као ТТантићев блиски пријатељ, Нушић је чувао његове рукописе; па и неке његове необјављене песме. На жалост, у Нуштићерој засоставттини не могу се данас наћи, Те песме. без сумње, нису биле оно најбоље из Шантићевог веома обимног књижевног опуса, али су неке биле занимљиве п по тону, и по мотиву, а и карактеристичне за самог песника. Једна од њих, која је била својеврсни епитпам заслужује, свакако да се спомене. Посвећена је Шантићевом првом комшији, бачвару:

Још од ране зоре па до глухо доба Он теше и бије и маљима туче.

Ми смо једно исто, људи са занатом. Са нама се само чедне мисли друже. Ја стихове тладим а он дуге струже, Па велика дела стварамо алатом.

Међу нама сасвим разлика је слаба Само то толико: — док он своје ствари

Продаје за новац и поштено ћари Ја стихове своје вазда дајем џабе. . •

Последњи пут Нушић је видео Шантића у Сарајеву 1922. године. Песник је већ био у болници и очекивао операцију бубрега. Нушић га је посетио, сусрет је био срдачан и оживео је болесног песника. Али тај сусрет је био нарочито значајан по томе што су се тада славни комедиограф и популарни песник, који се такође бавио драмском књижевношћу, договориди да заједнички напишу драмско дело „Сестра Леке Капетана". Како је Нушић тих дана већ био написао свога „Находа (у ствари слободнију драматизацију ма не песме „Наход Момир у а Шантић ве имао значајног успеха са. својом „Хасанатиницом", решили су да улруженим снагама нашишу драму по мотивима познате народне песме о сујетној лепотици која јечак и Краљевића Марка одбила. Нушић је, У ствари, требало да напише „либрето“, „сипопсис", а Шантић да то после „обуче“ У стихове. Били су се чак споразумели да посао почну чим песник прездрави, али он нити је прездравио, нити је више устао из постеље. Тако је ова занимљива замисао остала неостварена. ,

Кама говоримо о пријатељству Шантићевом и Нутпићевом, није без значаја о менути и Нушићево насто, ање да се 00десном песнику и материјално помогне.

КЊИЖЕВНЕКОВИЕ 5

50: ГОДИНА ОД СМРТИ ДВА ВЕЛИКА СРПСКА ПЕСНИКА Пријатељетво Алексе Шантића | Душан Васиљев и Браннелава Нушића

АЛЕКСА ШАНТИЋ

Како је писац „Посланика"“ и „Министарке" био тих дана начелник Уметничког одељења Министарства просвете, успео је да издејствује да се великом песнику додели „доживотна „рента" од десет хиљада динара. Штавише, интервенисао је да се Шантићу редовно исплаћује помоћ. Ево једног, данас мало познатог, званичног писма које то најбоље потврђује:

„Рачуноводству Министарства Просвете Београд

Актом овог Одељења (Уметничког — при медба А. В) У Бр. 1764 од 25. септембра. пр. тодине умољено је Рачуноводство да на каси Финансијске делетације у Сарајеву, на терет партије 236 поз. 22 овогодишњег буџета отвори кредит од 10.000 динара на име доживотне ренте 2. Алекси Шантићу, песнику, за време од 1. јуна прошле године до 1. јуна ове године.

Међутим, према обавештењу, 2. Шантићу је отворен кредит света за четири месеца прошле године и он је сада остављен, болестан, без средстава за живот. Стога се моли Рачуноводство да отвори кредит у смислу ранијег захтева овог Одељења. По наредби Министра Просвете Начелник Уметничког одељења

Б. Б. Нушић"

И поред помоћи, дани песникови су били избројани. Шантић је сам то предосетио: Остале су за мном баште јортована Сјај пролећа многи, шум, пјесме и врела... Студена ме јесен на по пута срела, И по мени пада сухо лишће с грана... Хладна сутон пада... Ноћ све ближе иде... Једну црну руку моје очи виде И ја чујем само удар тврде красне...

А када је најзад, измучен и напаћен, 1924. године Шантић умро, његов блиски и искрени пријатељ Бранислав Нушић одр жао је у Друштву пријатеља уметности „Цвијета Зузорић" занимљиво предавање. Тиме се најбоље и најтрајније (предавање је штампано) одужио великом песнику.

(

Драгољуб Влатковић

пееник једне генерације

КЊИЖЕВНО ДЕЛО рано преминулог Душана Васиљева (1900 — 1924) није довољно проучено. Узрок је можда лежао у томе што је оно, у ствари, било тешко доступно критичарима и историчарима књижевности. За живота песник није успео да штампа збирку песама ни приповедака, да се о драмама и не говори. Тридесетак песама, објављених у нашим познатим часописима („Мисао", „Српски књижевни гласник", „Дан“, „Књижевни југ“, и др. несумњиво су га уврстили У ред добрих песника који су стварали непосредно после првог светског рата. Осам година после песникове смрти, Српска књижевна задруга објавила је и његову прву збирку, која је представљала избор из његове поезије. Осамнаест година касније, Матица српска издала је његове сабране песме, Затим се чекало још осамнаест година до новог избора из поезије Душана Васиљева, у издању „Просвете" у Београду.

Својим пореклом и начином васпитања Душан Васиљев је припадао омладини из војвођанских малограђанских кругова, која је уочи балканских ратова била захваћена и „притиснута" национализмом и која се у време првог светског рата нашла У апсурдној улози туђег војника, да би се после рата разочарала у нову друштвену стварност. Отуда су духовне вибрације Аушана Васиљева имале општије значење; посматране у оквирима збивања и атмосфере оног доба попримиле су „множински облик".

Највећи доживљај у животу песника Душана Васиљева био је рат. Учествујући на једном од најкрвавијих ратитшта, на Пијави, он га је доживео у свој својој жестини и страхоти. Тако су времену и простору у којима се кретао песник печат удариле експлозије, бол, крв и болести. Смрт саборпа и непријатеља осећао је као сопствену. Из ратне катаклизме у песнику су се рађали горчина и очај, гађење и гнев, револт и крик. Песник је певао о рату прво с природном реакцијом младог човека, а касније му је стих добијао шире значење указујући на бесмисао рата. Песник је схватио да су људи једно трагично братство; смрт је била иста на Пијави, у Галицији, на Дњестру и Дунајецу. Мит о рату који се створио у балканским ратовима, у првом светском рату претворио се у једно велико гађење. Мора јаве измешала се са пакленим сновима. Створио се ужасан кошмар свести. У том „крвавом ковитлању“ кретао се војникпесник У „бескрајни крвави хаџилук", обамро од телесних и душевних мука. Лежећи међу искомаданим труповима на Пијави, доведен До апсурда, песник је крикнуо да је спасење још једино у смрти. Униформа туђег војника све је теже пристајала песнику. Ипак. рат није обешчовечио песника; осећао је и даље братство свих људи. У име тога братства, у име алтруизма, песник је изливао у стихове своје најбоље песме „Човек пева после рата" антимилитаристичке протесте, какви се пре њега У нашој поезији нису могли чути. Песник се постепено трезнио; кроз ратно искушење постајао је свестан апсурдне улоге. Али свест песникова и даље је остајала отрована, јер му утеха није могла бити спознаја да није проливао крв по својој вољи.

И после повратка из рата, у душевној кризи, песник је свуда око себе видео отворене раке. Чинило му се да су га у род ном крају дочекали „плетеним троструким бичевима“, а да му будућност не обећава ништа добро. С болом у души враћао се успоменама са фронта и из болнице. Тело и душу песникову рат је трајно. позледио.

Душан Васиљев је испевао неколико песама у антирелигиозном духу. Прошавви кроз ратну катаклизму, за песника је било природно да постави питања о постојању бога, поготово оног „праведног и доброчинитеља". М песми „Плач Матере Човекове" узвикнуо је да бога нема, да су га „душмани изумели" да би човека вековима доводили до телесног и душевног растројства. Пуна осећања трагике и симболике, ова песма није без антимилитаристичких и социјалних премиса. Мајка је била све наше мајке, а син је био сви наши синови, у време првог светског рата и одмах после њега, и то они из нижих друштвених слојева чија је судбина „у име бога“ била у туђим рукама. Ипак, песник је веровао у коначну победу човекову над богом.

Рат је развејао главнину илузија Душана Васиљева. Послератне афере и шпеку: лације однеле су и њихове остатке. Песник је схватио да рат није био општи, да су не“ ки из њега извукли и личне користи. Друшг твене неправде јављале су се на сваком кораку. Нарочито су била велика превирања у средњим друштвеним слојевима, чија очекивања нису била остварена. Свуда, нарочито у Београду. узаврела су политичка збивања са све изразитијим обележјем класне борбе. Песник је револтно реаговао. Иако није припадао партији пролетера, певао је са симпатијом за радника и сиротињу („Молба на берзу рада"). Његовом радозналом оку нису могли промаћи политички немири, штрајкови, демонстрације. Веровао је ипак у неку другу и другачију сутрашњицу. Ако не и животом, али песмом свакако, песник се приближио раднику.

Млади човек који је пролазио године клања и који је у себи носио неизлечиву маларију и туберкулозу, забораве је покушао наћи у загрљајима жена. На тренутак је изгледало да Душан Васиљев и сви ти млади људи који су тек скинули унифор: му знају само да у трчу воле; као да су нагони страсти били стварни покретачи свега и привидни спас свакоме, А када су

страсти пролазиле, чинило им се да су понори живота још дубљи, да је и то по следње прибежиште било варка.

Ни женидба, породични дом, љубав, рад са децом и омладином нису помогли песнику да заборави ратне успомене. У забитом војвођанском селу Ченеју, у који

„је прешао са службом као учитељ, после

краћег предаха песнику су се поново јавиле психолошке кризе („Песма о мојој души"). Песникове „цветне алеје" биле су дотакнуте „отровним дахом".

Млади песник је био опседнут близином смрти. Покушавао је да то превлада сазнањем о пролазности. Иако је у низу лирско-исповедних с песама огољена душа младог човека на прагу смрти, песник није тонуо у нирвану. Од ње су га спасавали часови поетског надахнућа („Недеље").

Сива и мрка су доминантне боје у пејзажима Душана Васиљева. Као да је низом песама хтео да потврди закључак до кога је једном приликом допао — да „тама побеђује на свим пољима". Ипак се не може рећи да Васиљев није дозвољавао никада сунцу да обасја његове пејзаже.

То је било у ретким предасима после фи-.

зичке болести и душевних криза. Тиме је песник дао до знања да из рата није изишао потпуно поражен и да болест није потпуно уништила његова чула и вољу за животом, само да је било некога да му пружи чврсту руку спасења. И њему и његовим несрећним исписницима. Али ко је то могао у вихору рата и у безгтлавом времену, у тек створеној Југославији2 јесте питање које остаје без одговора. Аушан Васиљев је био „субјективни тумач" своје генерације, њен „душевни

АУШАН ВАСИЉЕВ

интерпретатор". И када је о себи певао, о личном доживљају и осећању, успевао је да се уздигне изнад личног, да постане општи.

Песник Васиљев није имао свесну идеолошку изграђеност. Није припадао ниједној партији, али је пролетерској авантарди умногоме користио. Васиљев је, у ствари, био близак пролетаријату по свом социјалном опредељењу, пуном моралности и хуманости, по људским симпатијама за мукотрпности живота, по свом антимилитаристичком и алтруистичком ставу.

Песничко дело Душана Васиљева било је у основном току развоја српске поезије; у традицији оних песника који су имали за циљ да поетском транспозицијом дају веран одраз осећања и мисли средине у којој су живели и генерације којој су припадали. Једним делом песничког стварања, и то главним, певао је о рату у антиратном духу; другим делом — „хулио је" на бога који је издао сиротињу, радне људе и потлачене; и трећим — испољавао је, као припадник генерације која је учествовала у рату и која скинувши униформу није умела да се снађе, разочарање у друштвену структуру новостворене државе Југославије.

Затварајући круг песама, песник-реалиста није могао заобићи друштвене и политичке кризе, радничке и студентске штрајкове и демонстрације; у том кругу џмверљиво и гласно певао је о раллицима, берзама рада, машинама_и фабрикама, о социјалним неправдама. Тако је баш Душан Васиљев био на средокраћи која је ишла преко простора експресионизма, у првим годинама после првог светског рата у Београду, између наших првих пролетерских песника и таласа социјалних писаца између два светска рата. Његове песме: „Човек пева после рата", „Плач Матере Човекове" и „Молба на берзи рада" имају трајну. вредност, постале су чланице српске поетске класике.

Дајући сумаран поглед на песничку реч Душана Васиљева, треба нагласити да она није само значила пораз, само таму, само празнину; песник их је надрастао снагом поетске визије и вере у јелан нови свет који ће после његове смрти доћи, који ће остварити његови млађи другови, чије је представнике већ уочио у мноштву које се кретало око њега. 5

Александар Пејовић