Književne novine

=

ЕСЕЈ

,

ПОЕЗИЈА Мире Алечковић лако — осваја читаоца. То је лирика топлих осећања, ољштељудских тема, изразито мелодична и звучна, чија култивисана фраза местимично прелази у патетичност. С друге стране, ова би се поезија могла и негирати управо због истих особина које су јој малочас убројане у врлине. Тада бисмо то' исто рекли мало друкчије: да је реч о сентименталној лирици, испеваној у оквиру опште, актуедне или увек актуедне тематике, лепо казана, намењена широкој публици. Назире се, дакле, проблем: познајемо ли уопште, и познајемо ли довољно лирику Мире Алечковић,

Позната и као дечји песник, Мира Алеч ковић је у српској послератној лирици остварила опус који се — ако изузмемо први послератни период — издваја из главних токова песништва. Ова лирика мењала се знатно мање, умереније, тако да је после једног не дугог периода, у коме је Мира Алечковић била репрезентант једине признате лирске струје, почела да се издваја и удаљава од актуелних поетских тражења. Песникиња је то заостајање покушавала да надокнади доследним богаћењем једног песничког поступка'за који би се тешко могло рећи да је модеран, али који — као што њени стихови речито говоре — није изгубио свежину и животност. Настојала је, исто тако, да се отртне од једностраности у тематици, и у томе је потпуно успела. Тако бисмо преображај њене лирике могли посматрати у

релацијама од социјалистичког реализма, |

преко краткотрајног периода интимизма, ка ширем поетском изразу, ка једној лирици окренутој свету и прожетој бригом за будућност човека.

Подстицаје за такве промене Мира ААечковић је, што је прилично редак случај у нашој новијој лирици, чешће налазила изван поезије, него ли у поезији; про мене у њеној лирици никад нису биле формалне природе, нити се при свему томе битније мењала њена поетика. Настојећи да одржи корак са светом око себе и са друштвом коме припада, Мира Алечковић, као песник, остајала је најпре део тога света и тога друштва. Затим, била је и предан и брижљив посматрач кретања и догађаја, имајући слуха за гласове што са свих страна и с разних меридијана допиру до ствараоца. Једине битније промене у песничком поступку Мире Алеч ковић јесу проширивање метафоре и рафиниранији, богатији стих. Од штуре, тек наговештене, једва приметне метафоре у послератним стиховима, до разгранате, упадљиве метафоре у каснијим стиховима, промена је заиста на први поглед велика, али ваља имати на уму да је педесетих година метафора у српској лирици заправо царевала. Промена у фактури стиха чини нам се битнијом. Мира Алечковић не припада песницима сажетог израза, који језим сублимишу до максимума, какав је, на пример, Васко Попа; језичку експресију она постиже друкчијим средствима, метафором, сликовитошћу израза и сутестивном музикалношћу песничке фразе. За такву поетску игру неопходан је и шири простор, могућност да се речи међусобно повежу у шире целине, Сама реч у лирици Мире Алечковић, сем у ретким случајевима, нема још пуну тежину, и песникиња то несумњиво осећа: Стога се њено окретање дужем стиху и мелодијски разноврснијој фрази морало одразити на њену поезију и донети друкчије, занимљиве резултате.

Поезија Мире Алечковић је најчешће исповедног тона: као да песникиња не може да превлада субјективитет, да се отргне од свеприсутног „ја“. И када не говори непосредно у првом лицу, њена песма оставља утисак да је заменица само изостављена, да је ипак присутан неко ко песму казује. Тиме бисмо се приближили некој једноставној, али вешто скривеној поетици. Мира Алечковић је, наиме, један од ретких песника који о самој песми говори веома мало и мање-више неодређено. Онтологија песме њу не занима, а њен песнички поступак, у основи, веома јед: ноставан, она и не крије, нити сматра да су му потребна било каква објашњења, Али ако посматрамо њену лирику у целини, онда се и поетика, посредним путем, може реконструисати, Та поетика проистиче из става Мире Алечковић према свету, и према улози песника у свету. Стваралац не може, по њеном мишљењу, остати неопредељен, па и неангажован. Он се мора опредељивати вођен хуманим идеалима, и мора својом поезијом апеловати на људе да прихвате те идеале. Древни дуализам, поделу на добро и зло, Мира Алечковић конкретизује: зло је рат, 9свајање, атомска опасност, а добро братство међу људима, љубав, стасање нових генерација, цвеће и сунце. Задатак песника јесте да открива људима те истине, да се стихом супротстави злу и да опева и пропагира добро. Песник треба да буде посредник између ове истине и читаоца, то му даје за право да говори, да се обраћа читаоцу, да апелује на његова осећања и да га, на тај начин, укључи у борбу за хуманизацију свега. Или пак да га опомене на опасност каква прети човечанству. Мира. Алечковић не заборавља рат и жртве, она има слуха за патње потлачених и угрожених људи, а страх од атом ске катаклизме дао је читавој једној збир“ ци („Ноћ ова последња") алегоријски при“ звук.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 6

У у

|

! )

Е МИРА АЛЕЧКОВИЋ

Мира Алечковић се са успехом огледала и на подручју поезије за децу. Било би чак тешко рећи која -је њена оријентација примарна, претежна и права. Иако се чини да су њена лирска остварења значајнија, и да је њено ненаглашено присуство У српској лирици битније од наглашеног у поезији за децу, не може се заобићи чињеница да се та два песничка света додирују, прожимају и преплићу, да би се могло, исто тако, говорити и о два вида једног истог, јединственог стваралаштва. О томе говоре, пре свега, неколике запажене, антологијске песме за децу (неке од њих већ су и добиле место у антологијама дечје поезије). О томе, међутим, товори још више присуство дечјег света о њеној лирици. Негде је то дечје лице ухваћено уз пут, у лету, негде слика детета за чију је судбину песникиња забринута, негде пак топло обраћање детету (кћери). Сећање на сопствено детињство присутно је као још једна спона између два вида лирике Мире Алечковић. Песникиња

различите начине. У ранијој поезији она је однос према детињству покушавала и да дефинише:

Свака на детињство мисао жари и боли, и слика у оку плива — на селу дани, када се не зна шта се више воли —

пролећно јагње, ил/ први цвет на грани,

када се не зна да ли је живот ово, или тек бајка, детињству исплетена, и све у оку, у руци, У срцу је ново пи булка виша од дечијих рамена.

(„Детињство у сећању")

Касније, поучена стваралачким искуством, она се одриче тога задатка, и задовољава се једноставном евокацијом, сликом, траговима доживљаја, метафоричним виђењем детињства какво увек у човеку траје: у

Лепото мириса, мирису лепоте, светлости белина заборављених

под паучином навике која је уплела досаду

„Мним да вечна тајна Задња је одмазда." (С. Ракитић: „Презир") СА ЧЕТИРИ ЗБИРКЕ песама иза себе,) са више од деценије згуснутог стварања, Слободан Ракитић је данас песник осведочених вредности, песник чији стихови налазе своје заљубљенике им своје апологете. Ако је у почетку и могао из гледати бизаран и непотпун, такав утисак је касније демантовао, јер се сваким но вим стихом квалитативно допуњавао.

Песник који је у својој првој песми („Светлости рукописа") записао стих: „Ето како тумачим свет великим сном Амебе" заиста је збуњивао. Да ли је први стих био и прва порука без шифре или је ње гов ехо одзвањао прикривеном празнином, у првом тренутку се није дало разазнати, Какво је то тумачење света нудио млади песник тек зашао у књижевне студије на универзитетуг О каквом је пак сну могло бити речи2 Деловало је неуобичајено, али основна тема једне нове поезије, тема побуне, експонирала се већ у првом стиху. Млади почетник мајсторство позива не стиче певањем, он га доноси заједно са

1) „Светлости рукописа", „Ревија“, 1967; „Рашки

напеви", „Просвета“, 1968; „Свет нам није дом“, Просвета", 1970; „Земља на језику", „Просвета", „1

1973. зе МА а

Лприка окренута свету ||

Један поглед на поезију Мире Алечковић

се детињству враћа у више махова и на

тушлер на пригревку тишине не могу Миа : постати, кад страхујем да ми јабуке детињства а) КУЈЕ са · људи не отрују кад. страхујем да није дечак снова У У . понор пао И сетићу се мирисне сиротињске јабуке . из пећи а ако треба поћи са земље изгнан

зашто да пред Вама кријем биће ми

добота жао

+

(„Заборављене белине")

Лирска распеваност Мире Алечковић често је била препрека за једно сложеније песничко тумачење света. Али у појединим песмама збирке „Ноћ ова последња" (У којој видимо најцеловитије остварење песникиње) указују се и обриси друкчије ви Ђеног света. То показује да је песникиња

_ могла и да се ослободи свог лирског рек-

визитарија, да је могла и да превазиђе исповедан тон у лирици, те да о свету проговори сложеним и упечатљивим језиком симбола. Што то није учинила, већ само наговестила, ствар је њеног стваралачког опредељења. И поред лепршавог, привлачног казивања, какво је њено у већини песама, па и најсуптилнијих, дали бисмо' предност стиховима из песме „Рониоци": Рониоци су сада они који су се попели до звезда

и који на обући носе трагове космичке прашине

који су бржи од светлости и звука

Стоне су часовника данас вредније но икада биле толико су се пута враћале зујањем пчеле тренутка. у кошницу времена

и повремено је пас неверице још љуто на њих завијао

и све што је више лавежа, све је тим више корака

чудовишта ли су, страшила, ждрела. која ће нас усркати, попити.

Већ овај летимичан преглед показује да поезија Мире Алечковић крије још многе замке, и многа изненађења за пажљивог читаоца. Разноврсни токови у српском песништву педесетих година нису још довољно испитани, нити су све појаве тога периода подробније оцењене. Зато је данас још увек тешко и преурањено одређЂивати место Мире Алечковић у послератној српској лирици. Међутим, два момента заслужују већ сада пуну пажњу. И поред привидне једноликости у избору тема, лирика Мире Алечковић поседује ону врлину каква је својствена само значајнијим песницима: она никад не пева о једној теми, већ се кроз мотив песме преламају различити сегменти тематског круга. Када. товори о рату, она говори и о детињству, и о љубави; када пева о детињству. евоцирајући успомене и најранијег доба живота, она у песму уплиће и социјалну тематику; када“ товори о свакодневним виЂењима и доживљајима, Мира Алечковић не заборавља судбину својих савременика у времену што тече и следи. Понекад она с једне слике прелази на другу, спајајући различите временске слојеве да би из таквог споја, као синтеза, израсла песничка мисао.

Други значајан моменат за оцену ове анрике јесте песникињина доследност: 0стајући верна једном начину певања, и настојећи да искористи скривене могућности, она је пренебрегавала новине, моду, утицаје (сем оних првобитних, какве је примила већ на почетку стваралаштва, на пример известан траг лирског света Десанке Максимовић). Та нам доследност говори о смелости да се иде својим путем, да се упусти у стваралачку авантуру не рачунајући на помодност и лак успех код критике.

Реч је, значи о поетском феномену који заслужује свакако више пажње, о лирици која нас местимично разочарава, али која нас, исто тако, не оставља празних руку.

Иван Шоп

0 „сну АМЕБЕ« САОБОДАНА РАКИТИЋА

песмом. У празнини без гласа већ је могао да наслути тон, „онесвешћен звук", како вели и први надражај маште да преточи у зрели израз.

Заточник струје тзв. „мисаоног лиризма“, која је нашу поезију одувек прожимала, Ракитић се представио као поета изразито рефлексивног тона. Ваља истаћи да његова песма није и без лирских расположења, без сонетних излива где се осећања целовито исказују, без чежње за вољеном женом, створењем неомеђеног лика и неисказане љубави, али песник свој пуни профил налази у рефлексији, у својевресном споју „певања“ и „мишљења".

Ракитићева. песничка снатрења наново отварају спорадично актуедни проблем по-

везаности мита и поезије. Да ли поезија

свој прирођени афинитет према миту дугује његовој суштинској универзалности или је мит, пак, као органски део поезије поникао из ње саме, питање је које је вечно распињало песнике. Ракитићев приступ миту потхрањује уверење да је он мајчинско крило пуног поетског узлета, коме се увек изнова може враћати као у властито детињство. У заборављеним просторима мита, у његовим скривеним лавиринтима, песник предано следи крхку нит Аријадниног плетива, верујући да је цела истина, непатворена и чиста, већ на дохвату руке. Сви песникови луталачки напови, сав бол и распињања којима се препушта, имају своју залогу у замени за

· сазнање што је пре свих и после свих

|

страдања. Зна он цену певања, зна проклетство стиха. када каже:

а снаве!" „О, тешко оном кота песм

(„Сопоћанска_ ружа") ,

али стваралачки путеви немају СВОЈИ повратних стаза, назад се не иде, коб се своја напред носи. У фаустовској дилеми како да се жртвује, да се препусти злим силама ђавола или бога, песник се преда је патњи која се нуди као замена за са МИ ранитин је песник приметне поетске трансформације. Из песникамчовека он се трансформише У песника-ствараоца | да једно биће уступа место другом. Оно виолетно стање између јаве и сна, знано стање „међу јавом и мећ' сном", које иначе припада магновењу и тренутку, у Ра. китића је дуг, веома дуг занос који непрекидно траје. Певајући он сања, сања отворених очију, а кадасена моменат разбуди, то што око себе осети није стварни свет већ његов неки део, звук изгубљен негде у бескрају, лет птице или нека дру“ та периферна асоцијација. Као да се стварности враћа само зато да би се поново пре дао сну. 3 .

У основи Ракитићеве поезије је своје врсна песничка побуна. То је побуна против нашег несавршенства пред универзу. мом, против привида савршености и против пролазности. Он хоће да руши бедеме наше омеђености, зове на одлазак у неки бољи свет, па вели:

„Затворити за собом све двери М И у неком другом пространству бити,

(»Атв роенса«)

Тражити и опет тражити излаз, у пролазности нашег времена кроз вечно и не пролазно време, одредити негде своје мере и наћи свој азил. Али Песник страхује да ће се јединство човекове личности, која је толико изложена разлагању, потпуно изгубити. Како биће да се поново себи врати, где све да се налази, у чему Да се препознаје2 Можда, у листу дрвета, или у води или у одсјају огледала које нас преноси у фантастичног Поетски немир је тако порив непрекидног тражења, „траже-

СЛОБОДАН РАКИТИЋ

ња пута кроз нејасност и тајну". Од потонудих светлости до вртова шебоја, од крилатих фрула до прозирних алги, ниже се велика „једначина универзума" са хиљаду непознаница и једном омегом на краЈу — знаком Амебе као синтезом живота. Ракитићева песма зачела је један нови свет слика и симбола који измиче сваком поређењу. Тај свет израња из предела подсвести, негде са саме границе између јаве и сна, негде изван наших светова, „ван свих појава“, како песник каже, где је све неуобичајено, изокренуто и доведено на саму ивицу апсурда. Али је тај свет песнички досањан, изворан и без ичега Лажног, У њему се у страну потискују уобичајене животне силе а доминирају силе њихових повратних дејстава. Живот се овде не замеће на своме почетку, у ембриону, како би се могло очекивати, већ у своме крају — у Смрти! Тече он одатле својим обратним током од подножја према врху, према почетку, према мајчиној утроби, према закованој љусци плода која сада није друго до црна гробница. Смрт тако преузима функцију развитка, а рођењу препушта улогу краја и нестанка. У Ракитићевој поетској побуни отвара се самосвојствен стваралачки процес дисолуције свега што се чини да су биле осведочене вредности. Песник не зна који је то свет који његова муза тражи, алн зацело зна свет против кога се диже. Побуњеног песника до јарости доводи чињеница да живот тежи јединству, да „свако биће целину иште", а да га ипак на његовој стрмоглавој путањи ништа не своди у синтезу, већ у поделу и раставу. Елементи су несамерљиви да би у јединству нашли своје мере, целине изостају свуда, свуда харају разсрне силе, постоји само расипање. Све се разлаже: вода, вазАУХ, земља, цео космос, па и само биће песниково. Оно се удваја, оно се множи у цело неко имагинарно братство двојника. Једном је оно „бог", „Велики бог", „Врховни мајстор“, онај који повлачи "све конце живота, други пут је анђео озарења што му се на реци Ибру у долини

Наставак на 7. страни

Остоја Бурић