Književne novine

ПИСМА УРЕДНИШТВУ

МАЛИ ТРАКТАТ 0 ЛАЖИ

Кад неко почне да се супротставља малим лажима, очекуј да ће се супротставити и великим – лажима. На жалост, нико не пише о лажима, али превише има оних који пишу лажи. Зато хвала дру Хугу Клајну и дру „Драгану Јеремићу, који у прошлом броју _„Књижевних новина", штампаше по нешто од наших торких ша путања.

УВОД

! КАДА ЈЕ НЕКИ Џером О' Конели у Америци расписао чувени конкурс за највећи кромпир, био је то најлуциднији тренутак његовог живота. До тог часа његов опстанак у суровој људској врсти био је доведен у питање и он последње паре однесе да плати оглас под насловом:

»„ЖДајем 1,000 долара за највећи кромпир".

Џ. 0' Конели испуни своје обећање: платио је 1.000 долара од о них милиона долара које је до. био од продатог кромпира. Алм, Џ. 0' К. никога није слагао! Дак де, то није лаж! Лаж је кад се код нас распише конкурс за најбоље књижевно остварење па се не додели прва награда, понекад ни друга, већ трећа или откуп. Лаж је кад се писцу објави жњига а заслужени хонорар не плати, пошто 30% иде штампарији, а 70% аквизитеру и продавду! Дакле, лаж су „бенефиције писаца" ако се поступа на начин обећања која су лудом радовања. Јер, по тој логици, боље је учествовати на конкурсу за највећи кромпир, него на конкурсу за нај бољу књигу. На жалост, књига није кромпир, па умукни „бесни'" пишче, тим пре што никада ниси учествовао на конкурсима! Чему онда толика жуч2а! Е па, идемо даље! б

Орсон Велс је нехотице преварио Американце када је преко радија говорио о нападу Марсоваца и тиме створио незапамћену панику. Глумачка посла, шта ћете! Американци су му, наравно, опростили, били су му чак и захвални и смејали су се од среће што његове речи нису биле ис тините. Ово се може назвати: див на. лаж, Али, шта су те мале преваре према преварама и лажима којих је пуна историја човечанства2 На пример: лаж је Тројански коњ, лаж је дух Хамлетовог оца, лаж је ускрснуће убогог Лазара, лаж је снага Краљевића Марка, преварен је Цезар, преварен је Сократ, преварен је Анри ТУ, преварен Петар Велики, преварен Икар, преварени сви по пови, преварене све ухваћене рибе, све поклане домаће животиње, преварени цареви, научници, уметници, сиромаси, политичари, чедне жене, рогати мушкарци, пре“ варене Мерлин Монро и Ава Гарднер, Платон, Микеланђело, Леонардо, Исус, Тома Аквински, па зашто не би били преварени и др Хуго Клајн и др Драган Јеремић2!

Желео сам да напишем љупки текст али, вај, понесе ме Баво!

ПРВА ГЛАВА

У једним новинама изашао је чланак двојице чланкописаца који су обавештавали јавност да сам ја на једном уваженом скупу рекао нешто што никада нисам рекао. Њих двојица, као м увек, писали су један текст, ваљда се тако осећају јачима! Они су ме политички и књижевно одредили, оквалификовали ме, ударили ми печат на чело, ставили ме у одре ђени досије, у фијоку под регистром им сада је требало, по њиховоме, да тамо останем. Али, ја сам се искобељао, издејствовао стенограм са магнетофонске тра ке и све то донео њиховом уваженом шефу. Вај, које ли неприлике за лист! Требало је бранити углед тог листа, па сам и ја замољен да будем толерантан и да све прећутим. Кад на то нисам пристао, замољен сам да избацим део онога што сам срочио у своју одбрану, па да од свега изађе само једна мала фуснота. Фуснота истине да се супротстави цеЛој страници са насловом од пет цицера! Игра Давида п Голијата. Можда ће Давид и успети, мислио сам, као у старој библијској причи. Завршило 1е мојим одгово ром у рубрици „Читаоци нам пишу". Замислите, ја сам постао верни читалаџ мојих нападача»!

„ДРУГА ТЛАВА

Добро је оно рекао Вељко Пе тровић: „Ми, јавни људи смо као јавне женске: свако се на нас мо

же бацити блатом!". Дакле, објавио сам један роман до кога ми је веома стало. Био сам у забАуди да сам завршио један частан посао, да сам допринео нешто овој култури и да сам, у оквиру својих скромних снага, допринео обелодањењу неких траги комичних појава у нашој прошлости. Али опет оно „вај", опет разочарање: неки држач пера у свом дисту целу страну прекри осудом мог дела и мене самог. Рече човек да се у књизи спрдам са једним градом и чак са једним народом, и тако читав низ клеве та које сам после морао да деман тујем преко истих и других нови на, па и преко суда. С једне стране, то је било добро: књига се распродала у три издања, али ни је ваљало што ме неки људи због своје националне еуфорије опет ставише у свој досије, ударише ми печат на чело, исписаше на мени свој регистарски број! Примих бројна писма, дописнице, раз тледнице — све пуно претњи да ће они мени... Све због једног здаехудогт написа једног чланкописца који ме није разумео.

ТРЕЋА ГЛАВА

Био сам једном као Јозеф К. из Кафкиног „Процеса". Неприли ке су почеле када сам се путем једног од средстава јавних кому иикација супротставио некоректном поступку једног милиционера. Једноставно, поступио сам по дужности грађанина да указује на оно што је лоше у нашем дру штву. Свој коментар догађаја дао сам двојици уредника који су од Аучили да тај прилог пусте у јав ност. Десило се нешто сасвим неочекивано! Једна ревија је објавила да сам „приватизовао пм зло употребио положај". А тиме је био покренут цео један моћан апарат, иако су други листови оп равдавали мој поступак или је,

СА ИЗЛОЖБЕ ЦРТЕЖА М ГРАФИКЕ КЕМАЛА РАМУЈКИЋА У ГРАФИЧКОМ КОЛЕКтиву У БЕОГРАДУ. НА СЛИЦИ: ЦРТЕЖ „РАДОСТ ЖИВЉЕЊА"

ПОВОДОМ ОДУЗИМАЊА ЈЕДНЕ НАГРАДЕ

ПРОШАО ЈЕ већ пуних недељу дана како нас је дневна штампа известила да је у Ваљеву опозвана награда „Милован Глишић" додељена књижевнику Мирку Ковачу пре равно две године. Случај изузетан не само у нашим релацијама, већ и шире. Прошло је читавих седам дана а та одлука се јасно не коментарише. Бути Удружење књижевника (као што је увек ћутало), саопштење из Ваљева већ се предаје забораву, мирно, без узбуђења. А „ваљевски случај" је такве врсте да би реаговања морало бити.

Свако може критиковати писца и књигу, и жири који додељује награде. Али, бар до сада, награде се нису опозивале. Јер, У таквом поступку има нечег од орвеловске фантазије; ако се опозива награда додељена пре две године, ако је то прихваћено и дозвољено као метод, могуће је опозвати сваку награду, свако признање, а и ко зна шта још, из прошлости, од пре пет, десет, педесет година. Могуће је брисати датуме, мењати старе новинске на» слове, садржину метеоролошких извештаја. То не значи само да ће савременици зазирати од прошлости у којој се свесрдно мења све оно што нам се накнадно не допадне, већ и од будућности која може имати исти однос према нашој садашњости. Сваки овака» преседан прети потенцијалном опасношћу да постане пракса. 4 таква. пракса, јасно, је, антиципира. слику света који не желимо.

Чини се да у овом часу спизода са прокаженом књигом Мирка Ковача већ припада прошлости, на жалост оној која се више не да мењати. Само додељивање на-

_ватну моралну сатисфакцију, али

„још неки протести. Али, све то у

можда, било тако баш зато што. су то чинили, Јер, апарат се осећао у целини погођеним, уместо да схвати да је реч о једном некоректном поступку виновника свега тога. На крају, разум је и: пак победио и ја сам добио при-

је до данас остала јавна љага, ко

ја је штампана, стављена у ком

плете и годишњаке и остаће да

важи и за мог сина и за моје

унуке, ако једнога дана, недај бо-

же, почну ту нешто да траже! '

ЧЕТВРТА ГЛАВА

У једној кафани неки новинар сазнаде, како то рече, да сам, као председник стамбене комисије Удружења књижевника, самом себи доделио стан а нисам писцу М. М, који је „бољи од мене", После неколико вињака, „новимар" отрча у редакцију преко пута и написа чланчић о томе. Дакласе, информација „из прве рус ке", која му даде инспирацију да смисли и наслов: „Бог је прво се би браду створио", А ја нити сам имао стан, нити сам икада био у управи Удружења књижевника. Очајан, отрчах у ту редакцију, али све што се могло учиниги, би ло је да сутрадан изађе једна поспрдна. исправка, онако у вицу, у шали, као ето, пуј пике не важи, било па прошло, пој о вук магарца. Али, свако ко ти не жели добра, не усваја твоја правдања и твоје исправке, па тако мно ти и данас мисле да сам ипак учинио оно што сам демантовао,

ПЕТА ГЛАВА

У петој глави желим да вам кажем да нећу написати ни пету, ни шесту, ни седму главу и тако пећете никада сазнати како су ме пети, шести и седми пут оцрнели, А и зашто бих; нико ми

није скинуо главу и желим да је и даље сачувам. Сад са ње могу да скинем капу и да вам кажем: „Хвала што сте ово читали, дови ђења!".

Владимир Буњац

граде једва да је својевремено забележено а о одузимању награде обавештена је исцрпно читава јутословенска јавност. То је, могло би се рећи, устаљена пракса која показује у којој мери и на који начин збивања у литератури занимају ту јавност. Коначно, несретна, тужно-комична историја овог случаја у свим његовим фазама (о чему смо, такође, редовно обавештавани) и његов финале, стварају уверење да се награде додељују, привремеио, условно, на одређено време. Сходно томе, и сам могу објавити да опозивам награде које сам за своје књиге добио. Јер те награде губе сваки смисао ако се могу једним актом, одлуком или гласањем укинути и избрисати. Одлука донесена у Ваљеву ставља нас пред велике дилеме. То није питање једне књиге, једног писца. Одтоворност лежи на сви. ма нама подједнако, а ћутати значи избегавати одговорност или је не признавати. Да ли на то имамо праваг

Београд, 28. фебруар 1974. Филип Давид

Р. 5. Овај коментар написан је крајем месеца фебруара. Послао сам га једном нашем дневном листу. Три недеље чекао сам на одговор. Моје писмо нису могли да објаве. У међувремену, неких реаговања је било. У „Борби“ је писао Предраг Матвејевић. Чули су се

суштини не мења смисао и сврху овог писма.

из ДНЕВНИКА

АНСТАЈУЋИ КЊИГЕ,

И ОСТАЛО (у

СТАЊЕ СВЕСТИ У „СТВАРНОСТИ"

У РОМАНУ „Стварност" Лојза Ковачића;) има густина, пустошти, има очаја када се стање свести јунакове кида као у измаглици, има неких ситуација које су сулу“ дасте, а има, опет, литерарних пу: ноћа, набијања, пражњења — и тако редом, има доста тога што овај роман чини занимљивим, па и модерним, и читљивим_о ипак, Војпиштво је у опсесији збивања, то јест оно је стање свести јуна» кове, а оно је и стварност овога романа. Опо војаштво у казненом батаљону, где је превише момака својеглавих, па и изгредника, а највише оних који не могу уз стварност да се прилагоде, који су изопћени или својим понашањем или својим неким ДРУГАЧИЈИМ изласцима из свакидашњице. Ју нак је Ковачићев, међутим, са праве стране неприпадник тој ствар» ности — јер је, као и аутобиографија пишчева, коју помно помиње и цитира писац поговора Тарас Кермаунер, одувек ИШАО станпутицом то јест тако му је од малих погу била „окренута судбина".

Казујући како је Ковачићева биографија пресудна за његово литерарно дело, у чему може да има и дражи, писац поговора, опширног, већ у нашим срединама цењени естетичар, критичар и заговорник Кермаунер Ковачићево рођење у иностранству, „син пропалог крзнара", пред сам рат дошао у Словенију и научио словеначки, па живео „бедним животом предратног љу-с бљанског, заправо периферијског пролетера'", и тако редом, то затлашено дете, „као декласирана особа" прогнано, а отпорно, хра бро. Ово помињем наравно, тенденциозно, јер такав је јунак, и по природи својој п ло начину „осећања реалности", дОспео у казнени батаљон, негде на југу Југославије, негде можда у Македонији, а проводи неколика лепа дана у варошици негде у ју“ жној Србији, где доживљава љубав, као што може и војник казненог батаљона, у прљавости, са сељанком у природи, и тако то, али се тада у јунаку буди миље, па му се драгост нека познаје и у кораку. Што је било лепо, или је могло да буде, а у роману се тако ТО и чини, али не и у коментару Кермаунеровом који налази за потребно да каже, како је у тим тренуцима, баш на тим теренима где је, ах, ах, тако низак диво циви лизације за тога јунака, преовладао биологизам, који се везује с некултурношћу (ах, где је већ винкелмановска култура усред ове пустоши!" узвикује патетично Кермаунер), па је ту, посве природно, проговорио животињски ОАнос према свету, то јест, „деградација Бате (јунака романа) у животињу". Што мислим да је ре чено посве погрешно и неинвентивно. Јер се Ковачићев Дата, као отпадник у животу, као издвоје ник социјални, друштвени то јест, па и психолошки, тек у тим ситуацијама, тек у БИОЛОГИЗМУ тога збивања, тек у доживљају тота нискога нивоа свести и културе био СНАШАО И БИО НАШАО, па је ту почео да се отвара, као да се изнова рађао, па је тих тренутака изгарао у њему пламен, љубав можда, бол можда, људскост наравно.

Као да су то, помишљам, и најбоље странице овога романа, и тек у њима се јунак Бата ИЗВЛАЧИ из неких својих траума, схема и стега — па се развија у нешто више, смионије, слободније. Тек у тим часовима Ковачићев јунак постаје слободан! И то му се више неће догодити до краја романа, а најмање после одслужења војнога рока, када се нађе сам у Љубљани, изгубљен, заплетен у неке своје социјалне мрежемиу неку своју узалудност и изгубљеност, па се, бежећи и од свих, им од себе, пи од СТВАРНОСТИ, ппак, одлучује да се склупча „у чувеном положају ембриона" и да тако буде свој, буде сигуран, буде стваран, буде слободан!

Дакле, само онда је ата био у тренуцима лепшим, чистијим, пунијим, и само је онда био слободно људско биће које је прихватио живот које је прихватило стварност — у часовима љубави са женком, примитивком, јер го су, помишљам, биле изједначене температуре тела и културе, ах и без винкелмановске културе!, и то је онда оно што јунака ћату више приближава свету, што га допуњава, што та у живот враћа, па то није УЖАС који се може десити у њему, већ је управо обратно, то је радост, лепота, ко.

1) Лојзе Ковачић: „Стварност", библно. тека „Наши видици", Народна књига, Београл, 1973. (превео Дејан Познановић,

уредник Ц, Котевска). у

1

— помиње“

ја га бар донекле преобраћа и ну ди му више шанси за будуће дане. Као што су њему, јунаку Ћати, и по природи његовога животнога тока и искуства, и по начину издвојеништва, а и у тим си. туацијама војничким, страшно блиске, мислим, _српскохрватске речи унутар словеначкога текста (то јест псовке), јер оне ту нису, како мисли Кермаунер, „црне пе. ге унутар невине белинс, као из. даја унутар верности, као смрт унутар окрепљујуће мајчинске речи, као клање чуда", већ управо је обратно — како за карактери. стику јунака из тих ситуација а тако, и још више, за његову социјалну издвојеност, која се могла тек у таквим часовима ломити и преламати и јунака Пату ИЗВЛА. ЧИТИ из себе самога у тај талог живота, у тај смрад који је могао да буде и чистилиште. Дакле, тај медиј могао је САМО да помогне "јунаку Дати, отпаднику из своје класе: ми из свога друштва, да се СНАБЕ И НАБЕ, и баш му је та ко нешто, помишљам, могло и од: говарати. Е

Уосталом, ако би се анализирала линија развоја и узрашћа јунако. вога — то би се лако могло доказати. Због тога је, верујем, и овај роман Ковачићев успеол Јер је густ, добар, сав у муклим тонови. ма и пасажима, огрезао у животу, сав у грумењима. Јер је реалисти-

'" чан, посве изведен до краја, а не

достаје му више таласа и трцања животних, више повремених пљу, скова, који би могли да надграде стварност и подреде је својим уобразиљама и својим нивоима и слојевима, што могу да покажу и свет са оне друге стране, без обзира је ли она мучнија или виђенија, пакленија или лепша. Рекао бих још, како Лојзе Ковачић пише читко и посве јасно пи како у његовој прози нема, као у на при: мер Кермаунера, овакових изве: дби — „као клање чуда", из ре ченице коју сам већ цитирао, а где ово клање чуда заиста означава само бесмислицу! Можда бизарну бесмислицу, али некоме се и то свиђа, Па, нека му је.

ПРОЛЕЋЕ, ДОСАДА, ПУШКЕ И ДЕВОЈКЕ

Гракнуло је на свим страпама: пролеће п у покретима нашим, и у крви изгледа, и у белим коле нима девојака, свуда по улицама, Заграктало под кожом а по лицима се нашим познаје! Помишљам, како је чак и ДОСАДА нестала, досада као нека врста метафизичке категорије, као предворје чтстилишта или вечност без садр жаја нам, као по Сретену Мари. ћу и Кјеркегору, „феномен на естетском стадијуму“. Ударило про. леће на очи, а руке се некако чи стије крећу, као да би миловале зелене боје што свуда избијају, па жуте боје, многолике и у грању и на цветовима, као п у одећи женској!

Ударило то пролеће, опет, као и запаљиве боје речи, што се САДА и ОВДЕ упућују тамо оним неофашистима из талије, који хоће, сада можда можемо рећи и ми Срби тако — који хоће ДЕО НАШЕГА МОРА, ДЕО НАШЕ земље, да нам узму, а већ помињемо пушке, крагујевке још увек, а не само ове нове, ракетне, и та-. ко више нема Досаде, јер је пролеће ударило у све правце,а и слога наша чувена, братство и је динство наше, па гракћемо на митинзима — диљем наше земље, изравно из нашега заједништва, како ми не ДАМО, ми смо СПРЕМНИ! Боже мој, како нам се свима то свиђа! Како смо сви заједно! Био сам и на некодиким митинзима, у овој мојој Србијици, па осетих како ми то под кожу удара, како ме запаљивим неким начином подиже, како ми пушку о раме веша, како ми речи боји. Гракће то као и жуте боје, зелене боје, као неке нове боје у очима. младих девојака. Ето, колико се ја радујем!

Па преврћем новине, и насло. ве видим: Поздрав Армији! Руке к себи! Нико не сме да дирне границе наше! Бранићемо своју слободу!

Што је лепо од нас, кад је већ тако.

Раде Војводић

2) И сам писао сам роман им о војништву данас — „Кнез таме“, па ми је и зато блиска Ковачићева „Стварност".

КЊИЖЕВНРНОВИНЕ 10