Književne novine

Поводи у

ГРАДИТЕЉ ПЕСМЕ И ГРАДИТЕЉ БУНАРА

Уз збирку „Бунари Радоша Модричапина“ Радомира Андрића

ВЕЋ ДУГО нисмо добили компактнију песничку књигу заокружену једном једином темом као што је случај са књигом Радомира Андрића „Бунари Радоша Модричанина“. Од прве до последње речи у књизи песник нас је спровео кроз лавиринт пун тајни, Између њених невеЛАиких корица видели смо ужарени живот једног неимара, бунарџије Радоша Јаковљевића из расинског села Модрице. Кроз ову књигу смо се осведочили, управо као да смо били на лицу места, у лепо. ту обзида на Радошевим бунарима. Осећали смо — исто као и бунарџија — непрестану жудњу за водом; чезнули смо — попут њега — да што пре утолимо жеђ и, истовремено, беспримерно чиста срца и несебичне љубави мислили и на Аруге жеднике и за њих стварали у себи оно што је стварао сам Радош.

Андрићева књига „Бунари Радоша Модричанина“ једна је од ретких песничких збирки, која, поред свих својих занатско песничких квалитета, носи у себи нешто што је умногоме страно савременим песницима. Та реткост је — фабула. Поред тога што је песник, песник је овде и приповедач. Само, Андрић је у томе делу по. сла био довољно вешт да поетску имагинацију уздигне до таквог ужарења да се фабула једноставно истопила у његовом

страсном певању. Песма, песничко и по- .

етично — стално су у првом плану и најближи слуху, па засењују нашу пажњу тако да и не приметимо како читамо изузетно _ драматичну причу о људској судбини прометејске снажности, „Он, бунарџија — обавештава нас песник тек на крају своје књиге — више од тридесет година остављао је своје шаре или милоде на бунарима, и то је, дакако, свима, само не њему, било смешно и необично. Јер, није као и други сејао, није калемио, већ је само нешто смишљао што ни сам бог не зна“.

Последњим делом ове реченице Андрић је сажето и уопштено изразио однос људи према бунарџији. Радош није од оних људи који припадају свету обичности, општости и истогласја. Он се издваја из средине послом необичним и загонетним за схватања околине у којој бунарџија живи и ради. Због тога примитивни свет за овакве несвакидашње и ретке послове често има надреална тумачења. Сазнање да човек силази дубоко под земљу изазива у свести примитивног мишљења језу и одбојност. .

"Ипак, по ономе што чини за своју околину, којој изгледа необичан а. често и смешан, бунарџија је — неимар. Међутим, док. други неимари своје грађевине дижу према небу, њега његове одвлаче у дубине; док остали теже сунцу и ваздуху, он је осуђен да своје дело окончава у утроби пуној влаге, инсеката и гмизаваца., Зидари кула и грађевина су У АОслуху са анђелима и веома близу боговима; бунарџија је сишао још дубље Од мртвих: он је негде у близини пакла, У суседству нечастивих сила. Но, и поред свега тога бунарџија је неимар — добра. Његово неимарство је — вода. Вода, уосталом, у народном веровању и легендама има значење праелемента из којег је постало све живо на свету, што је у ствари било и тумачење старогрчких фидозофа из милетске школе.

Земља у својој тами, на ко зна каквим дубинама, у ко зна којим својим адским просторима, чува воду, то непроцењиво благо потребно ради одржања ЉУдСКОГ живота. Она негде постоји, али о њеном станишту нико боље не зна Од Радоша бунарџије. Том благу зна цену сваније жеђ, а жедног човека, расинског копа или косца, — понајвише. Радошев чин истраживача воде У дубинама вене ја ван је чину песника. По томе је унар џија човек који носи у себи и неку Е тијску снагу. Јер проналажење ВОД Ке стваралачки напор највишег реда у ко се се до циља долази уз највећа оаринавћ Обзиром да све своје дане проводи у ЛЕ аумраку _ бунарских рупа, бунарлија Је свој живот изузео из овоземаљских 3 вања и посветио га неким истовремено светим и мрачним пословима. По томе је он чудак за околину, али чини се да је и поштован. Њему се, додуше, подсмевају због тога што он не копа, не сеје и

не жање као остали свет, али да није Радоша с бунарџије и његовог особеног копања, не би ни бунара било, НЕ

је,

з Зи питање. људи без воде дошао би у пит; дакле, жртва једне идеје која је директно

и постојањем жи-

у вези са одржањем вота.

У есеју „Изворно искуство“ _ Морис

| „дело тражи Од оног

Бланшо каже да Е ј а који та чини могућим једну жртву. Та

жртва би се — по Бланшоу — састојала ~ томе да песник мора припадати песми.

Приближно исто, само на Аруги начин, исказује и Радомир Андрић кроз ОВЕ књиту 0 пеимару-песнику Радошу Јаковљевићу. У том контексту а је једна строфа из песме „Похвала Радокоја гласи:

шу Модричанину“,

Загробник брат клања ти се Пун таме у таму што оде жудно И шаком вере веза амбисе За племе у смрти неоскудно.

Као што песник каже, бунарџија Је 208 таме у таму отишао жудно да би ша вере везао амбисе; својим слабим Људ-

ским снагама он се сав предао бунарским амбисима, тежећи им свим својим срцем и умом. Бунарџија и вода припадају један другоме као што Бланшоов песник мора припадати песми и обрнуто. Он ко: начно припада свом бунару, тј. својој песми и због тога што га је остварио. А да би га остварио потребна је жртва.

Две ствари су основне у Андрићевим „Бунарима“. То су Дело и Смрт. Другим речима, то је питање Стварања и Умирања. Сасвим је сигурно да је ово веома стари проблем у философији и литератури. Бунарџијина страст да проналази воду и да је дарује људима носи у себи снагу мита. Он је борац против сила немерљивих, против подземља. Дубина Земље, по чијој утроби Радош копа и трага, узета је као страна света с оне стране реалности, она која припада боговима. Ти богови у своме царству чувају и крију од Људи еликсир живота — воду. Овде се, с тим у вези, намеће једно упоређење које нас води у класичну грчку књижевност. Својим животом и својим делом Радош Јаковљевић подсећа и на Есхиловог Прометеја. Док титан Прометеј краде торњим боговима ватру и њоме обда. рује људе, бунарџија Радош боговима у доњем свету краде воду и такође је поклања људима.

Радошева судбина подсећа такође на једног још старијег јунака, на сумерског полубога-получовека _ Гилгамеша, који, у немоћи да открије смисао патње и постојања, силази у свет доњих богова не би ли тамо пронашао траву вечног живота. Нису ли ова трава и бунарџијина вода идентични симболи живота, с том разликом што је Гилгамешова трава само привид и надреални симбол вечности из области фантастике, а Радошева вода истински елемент трајања живота.

Радомир Андрић је у овој својој књизи дотакао и још један поетско-философски проблем. А то је: Дело убија свога Творца. Чини се да је ово питање било и основна покретачка снага која је усијала песникову имагинацију, дајући, коначно, богат и зрео плод.

Заиста је чудно да Дело које има намену да служи Животу · буде узрок смрти свог Творца. Овај трагични парадокс јесте онај прави поетски беочуг који стварност животних чињеница увлачи у сфере судбинског догађања.

На први поглед Радошева смрт изгле. да сасвим неразумљива и неоправдана. Штавише, чини се да је бесмислена. МеЂутим, имајући у виду како је и због чега живео, чему је посветио све своје дане, бунарџијина смрт је адекватна његовом животу. Својом уклетом смрћу направио је савршену равнотежу са својим необичним животом. Песник Андрић објашњава да је у Радошевом животу, раду и смрти било неке уклетости чије изворе треба тражити у легенди о води која неминовно тражи жртву. То објашњење је на свом месту ако узмемо у обзир да се вода у нашем народу „замишља као свако живо биће“ и, иако игра фундаменталну улогу у животу човека и свега живог на земљи, у народном веровању ипак егзистира као сила с оне стране реалности, Заправо, народ је води дао више злих спитета него добрих.

Само дело Радоша Јаковљевића, рекли смо већ, изазива најчешће страхопошто. вање. То је због тога јер је он природом свога посла повезан. са подземним светом, дакле са светом нереалног. Тиме он постаје надљудско биће чије делање има неразјашњиве везе са демонима, змајевима, подземним силама, са стравом вечитог полумрака. Песник Андрић на неколико места и именује те метафизичке силе. То су: двоглави вук, змај, огњена звер, змијски цар и царица и друге. Уводећи ове страшне звери из света фанта. стике у своју поезију, и доводећи их у везу са животом и делом бунарџије Радоша, песник, макар и несвесно, показује колико је стваралаштво у тајном и пеобјашњивом дослуху са силама ноћи и мрака. Додуше, оно није у дослуху на штету човека и људског живота. Напротив, да би човек обезбедио себи добра

ВР | (40 АДИО Цу 5

|

РАДОМИР АНДРИЋ

овог света, да би осигурао свој живот лепотама, да би га оградио _ снагом и здрављем, — потребни су хероји, особењаци, врсници или, ако хоћете, несрећници, који ће, жртвујући лични живот учинити да другима буде боље. То су заробљеници свога немирног духа. То су, коначно, песници и маштари... Радош је један од њих и зато је своју изузетност и различност, своју жеђ за откривањем лепоте у понорима, своју страст истраживача у подземљу — платио главом. Андрић Радошеву смрт овако опева:

У бунарској тепсији Неимарев оста вид

На мистрији жрилатој "Бунарџија одлете

Под главу му пролеће Пусти бунар подмеће

У бунарској тепсији Спава човек ничији

Зора која не свиће Лозицом та оплиће

Има нечег од Шагалових лирских сновиђења не само у овој већи у осталим Андрићевим песмама у „Бунарима Радоша Модричанина“. То исто важи и за раније његове књиге, мада у мањој мери. УМ његовој песми све постоји као у бунилу и сну, а ипак, када се ти разбацани, јарко обојени, међусобно _ непропорционални делови саставе — добија се целина која зрачи опојним лиризмом пуним разума. У свакој од тих целина веома је много симбола чија тумачења често треба тражити у народној књижевној традицији. Ови симболи сами по себи су често аутохтоне мисаоне целине и могу стајати независно од песме. Тако рационално' исклесани језички, личе на лирска сновиђења у Шагаловим сликама код кога такође на једном платну, као и код Андрића у његовим песмама, можемо наћи мноштво долова, тј. детаља који се могу посматрати независно један од друтог, а да сви заједно, у оквиру слике, чине савршено складну целину, По томе Радомир Андрић припада најуспешнијим примерима неосимболистичког певања.

Радомир Андрић није узео за предмет свога интересовања било којег бунарџију, већ управо овог и оваквог Радоша Јаковљевића. Разлог није у његовом несвакидашњем занату, већ то што овај чудни бунарџија своме послу додаје пнешто што излази из оквира бунарџијског заната. То је украшавање обзида или милода. И сам песник пита се на крају књиге у „Слову о мајстору Радошу Мод ричанину": „Откула једном неуком чо веку жеља и потреба да неким другим језиком, неупотребљивим и нејасним за своју средину, заустави ток времена и да му подари значење уметности“2 Вајање и сликање обзида, којима се Радош, изгледа, посвећивао свим срцем и својом наивном душом, јесте онај тренутак који га уводи у рел песника. Међутим, ово есте. тизовање бунара није ништа друго до оплемењивање воле, Али у његовој подсвести и предосећању, бунари више нису само банална изворишта воде. Јелан од њих ће постати увир његова живота. То што бунарџија улепшава обзиде, што их чини лепим и наочитим, није само због тога да се обележи светилиште воде, већ је то и посвећивање сопственој смрти; својим, како би сељани реклмк. залудним мистријама, Радош ме улеглпава само своје дело већ и свој будући гроб.

Радош Модричанин не би био песник да није тежио лепоти. Едгар Алан По сматра да је жеђ за лепотом у ствари жеђ човека за бесмртношћу. У случају Андри. ћевог бунарџије то би било два пута тачно, јер Радош Јаковљевић је п мајстор-неимар и мајстор-песник, У првом случају он проналази воду и отима је из мрака земљине утробе да би је посветио лепоти човековог живота. У другој прилаици Радош — песник оплемењује место на коме је његово дело видљиво људима. Ту, на површини земље он му даје изглед лепе куће и чини га наочитим читавом свету, као што наши сељаци сматрају чашћу да још за живота подигну себи што лепшу и што изгледнију гробницу.

Но иако је Дело узело живот своме Творцу, оно је и после њега остало да траје и чува оно најлепше што је његов Творац носио у својој наивној и чистој души; све то зарад лепоте. А како Едгар Алан По рече — жеђ за лепотом је, у ствари, жеђ за. бесмртношћу.

Божидар Тимотијевић :

Радомир Андрић

У грозници

Огњен ли талас кућу преплави И дигне ли је високо за трен Што у сну би поста и на јави Лудачком оку дуго чекан плен

Тргне ли се сневач сам из плама У грозници док се земља њише Да ли снове у бежању слама Или себе не пробуди више

После бекства како зору прву Доживети изван знаних стега И онда се наругати црву

Домаћину под крилом ковчега И пре свега новог хлеба мрву Угледати на столу од снега

ПРИСУТНИ МУК

Бескрајно благ али препун коби Поглед који живе слике склања

У дубини свог непоимања.

Последњи мехур присебности проби

Када се напне невидљиви лук

Тетива под грлом затрепери

У једном се даху тлас измери

Што пре да прсне свуд присутни мук

За чим се чезне и зашто ли је Светлије у сну пре издисаја Док руку стрелца и мету спаја

Запаљен конац време ничије Завезано за крило птичије Које не може из завежљаја

СТОЛАР ИЗ СУСЕДСТВА УСКОРО НАВРШАВА ОСАМДЕСЕТУ

Пребрзо издвојен из заносне струје

Поглед му од лишћа које чека слану Док најдражи чекић потајно та трује У чежњи да има опет сјај на длану

Љубав постојећа за све подједнако Добила коначно безвремено легло У последњем даху када сасвим лако | Пуца му прстење што га давно стегло

Редови столица у одласку преко Невидљивог моста кроз ишчезле снове Вуку га и иде јер драг му је неко

Коме не зна лице ал јасно та зове Гласом несанице под стабло далеко „Да осети нове оштрице резове

ДВОГЛАСЈЕ

Бледог му лица има све више На длановима скамењене драге Иследник је лажна писма пише Да није осуђен без истраге

У њој нема жалости због тога Знала је све пре првог сусрета Да ће смаћи само брата свога Коме ни смрт не може да смета

Залуд речи залуд опис јасни Лишће страсти просуто трепери Док се час заноса двогласни

Јавља гром нерођене кћери Коју виде али која касни Да крицима певреме овери

ПЛАМЕН СУМАНУТИ

У прзом занссу док спознаје кретње Значење удова налет худе снаге

Плод од чистог даха кроз дивље шипраге Тони свога творца на изворе претње

Гнездо ли остане ништа не осване Од складних ведрина на варљивој грани Често ли се буди као да се храни Из магичних руку што су непозване

Родитељ га врли неће дуго чути Поново у зраку са исконске струне И зато сам тихо пун сетне побуне

Завезује језик и заумно ћути

Кријући дубоко пламен суманути У коштици која без тајне не труне

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5