Književne novine

Рајко Петров Ного . и

ВЕТАР КАЈМАКЧАЛАНА

Ту, дакле, леже грешне очеве кости без крста, стећка, без нишана,

са земљом срасле жалосне људске мошти кроз које и сада пуше вјетар Галиције, вјетар Кајмакчалана.

Миришу дивље крушке и мјесец тросипа прах путем којим се враћа;

сјакте се очи звијери, дубоко у ноћ,

шумама Закарпатја.

На небу смјешка се ћорави ћесарски бог.

Мој отац пљује, псује небеску чивију о коју чудовишта вјешају усране, таћс;

мој отац свира у смешне гајде смисла,

рогове пиштавила,

мој отац, анархист, комита, пјанац,

познати атентатор, курвар, превијанац, неписмен, зналац језика, печалбар, американац, научник, укољица, протува, падобранац, скептик, мистик, солипсист, 'спиритист —

мој општи отац — колонист,

тај прах, та сабласт коју још вије лаж и опсјена Историје,

те кости кроз које жалосно свира вјетар Кајмакчалана и Галиције.

СОБЕТ

Што је ово сво неко доба

Уједно су овце и курјаци;

Што је човјек> Ка слабо живинче Ум се смути а језик заплиће.

Мед за уста пи ладна приоња, Постадоше лафи ратарима;

То нијесу за људе градови

Већ тавнице за невољне сужње.

Сакрише се миши у дуваре, Млади вуци подвише репове, Разбјежа се лудо и нејако —

Сам остаде у Сријему Рајко, Сам остаде у Сарајву Рајко Као суво дрво у планини.

СТВАРИ СУ ЈЕДНОСТАВНЕ

Избачен из живота кад из крчме,

из опште болнице, луднице, обданишта, са радног мјеста;

отпуштен из Вишег поправног дома, из свих општинских кућа

као неизљечив и као непоправљив —

(изнова значи срећан)

ево пролазим традом као да њиме пролази колера или куга:

гле како осуђеник стиче право на идентитет,

гле како перипатетичар креће у апсолутну самоћу.

Тишина расте и ја се испаравам од унутрашњих купки у предјелима срца.

Ствари су једноставне: свијет ми опет припада непосредно и збиљски

као и вама — у надлештвима.

(ИЗВАН НАСЛОВА)

Муња и гром, трад и мећава,

жеге, поплаве, пожари,

раскоши земљотреса,

те конвулзије твари, сунчеве протуберанце, страшне космичке шале —

пуцајте по шавовима прастаре везе свијета! Када ме опрљи огањ и кад ме прелије' вода, свежем се у чвор, У неразориво своје: моје је лице тад лице римскога пиромана, ја сам —

елементарна непотода. Стари кратери душе и расушена гротла,

у небо окренута чељусти ненасита,

ево те храним властитом шумом живота, ево те пуним камењем експлозива.

Вријеме је барут — опасно пуцкета електрицитет, радијација,

слијене улице смисла, магнетно поље ријечи: јежи се жељезна прашина стиха.

Та нова алхемија.

Три ноћи и три дана из мене бије јара, изнутра ради кречана сажимања,

прскају елементи и материја сања

кристални универзум. Та агрегатна стања,

то живо вапно стиха из кота сикће вријеме и раскокану згуљује кошуљицу

стварности бесловесне у коју улијећем

као торпедо у подморницу.

књижевно 6

_ ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

мој животни пут |

| у А ,

"Миодраг Јанковић БИО САМ као и остала деца. Волео сам да се играм, да трчим, да се лоптам, некад и да се потучем и са својих четрнаест година одем у боксерску салу, У врућој жељи ла постанем боксер. Међутим, било је много такве деце у Крушевцу, која су желела исто што и ја, али сам се у нечем нрнлаиано разликовао од њих. Желео сам да се из-

дигнем изнад њих; Осећао сам неку унутрашњу снагу п знао сам да у нечем морам успети. Требало је само пронаћи онај прави пут. Био сам прилично снажан и обдарен за све игре и спортове, али то није било оно што сам желео, јер, кажем, осећао сам неку унутрашњу снагу која је ституљена била у мени и која није у потпуности долазила

до изражаја. Све време мог дечаштва, у свести ми је био један филмчић који сам гледао у биоскопу „Авала". Чувени артиста Карели, јео је ексерчиће и жилете, док је његова много лепа пријатељица, за истим столом са њиме, јела грожђе и јабуке. Обоје су уживали У јелу. Карели је

приказиван као предитра целовечерњем филму „Метак те чека странче", који сам гледао укупно седам пута У Крушевцу и двапут у Трстенику, куд сам отишао нарочито због Карелија. Та сцена, кад он једе, што иначе нико не једе, дубоко ми се урезала у свест. Сећање на њу није ме напуштало. У својих осамнаест година, преселио сам се у

5. Панчево, где сам, наставио школовање. Враћајући се једног лана са часова, прочитао сам на огласном стубу, објаву о гостовању Карелија у Београду. Пожелео сам да видим ту представу. Био сам ма тој представи и видео стварну слику. Касније, у кући, код газдарице, у присуству двојице пријатеља у чијем друштву сам био на представи, разго-~

6. . .

варали смо о свему што је виђено. Сумњало се, доста, да ли је тако нешто могућно, у данашње времг. Помислио сам за тренутак у себи, ако то може он, могу и ја! „Ево, појешћу и ја један жилет", рекао сам. Мзео сам жилет у руке, док су другови узвикивали: „Немој! Можеш да умреш!

је Исећиће ти црева и уста!" Не верујући у то због чврсте воље, ставио сам жилет у уста, грицкао га зубима и прогутао, Иако сам осетио страх од последица, воља је била јача од страха. Сви су ме задивљено гледали, с неверицом,

. пари вебер плуккаа лаве ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

8. даље причало, убрзо су сазнали сви моји познаници, те у жељи да свима покажем способност да једем жилете, јео сам их пред њима и изазивао дивљење, што ми је давало снагу да истрајем. Можда више под утицајем те мислл, а можда и стварно, осетио сам болове у стомаку. О томе нисам никоме причао, али отишао сам лекару да то нико

9. није знао. Бојао сам се да ме не исмеју. Ни лекару нисам рекао на шта сумњам. Погледао ме је, рекао да не може ништа да пронађе. Можда је назеб, рекао је, да ди шмркћете2 Онда сам му испричао да сам појео туце жилета. Он се зачудио, скинуо наочаре и рекао ми: „Младићу, изглелаш пристојно па ти не верујем шта причаш." Да бих разу-

10.

верио њега и лекарску помоћницу, рекао сам да могу пред њима појести жилет. Лекарска помоћница је узвикнула: „Немојте молим вас да умрете овде!" Лекар је слегао раменима. Обоје су били љубопитљиви и то је победило. Неко је донео жилет, па се и преостали медицински кадар окупио да посматра. Појео сам и прогутао делове жилета.

МИ

Лекар је одмах извршио преглед и помоћу рентгенских зрака установио да је метал истопљен у стомаку. Кад сам ово сазнао ослободио сам се страха да ће ми се нешто догодити ако једем метал, па сам почео често да учествујем на игранкама, где сам показивао своје способности, на захтев присутних и усавршавао свој програм, 1958. године,

12:

пријавио сам се артистичком Удружењу Србије, где сам добио дозволу за рад, тј. јавно наступање са својим артистичким програмом. Пронашао сам и пословођу, Димитрија Ушуреловића. Први званични наступ имао сам у Банатском Великом селу. Програм је објављен на плакатима.

13.

;

широм Југославије много познати медицински феномен

РВОЗАЕН 1

тостује први пут у вашем месту са својим програмом

“ Д6.

а у мене је полако улазила сигурност. Ништа ми се нијг догодило. Тог тренутка, јака воља је победила. О томе се

Е: ће тачке ап аму су следе 1 Пе Мен и то; гута и једе

стакла, сијалице, грамофонске је жилете, шљунак, виљушке, н а гвожђе, рајсналле, ексере, СУ не порцеланске тањире, восак 3 у Гази стакло босим рт |

мо данас можете. Но Е Па анско“ феномена који ће ВАРА напетих живаца 90 минута са из

свог програма.

15. | очекивали да виде чудо од човека,

псу С пљењем очекивали да с паје ал стакло, шљунак, који гази —

ји ] ете који једе металне предмете, Е Мо и Ало босим ногама ита. Морам да прНе Ио оно сам и ја нестрпљив и прибојавао сам се пр тупа.

На дан представе, пре почетка, шетао сам се меру БУРАН; ком и приметио да се свуда прича о предстојећој пред

с обраћао пажњу, јер, био сам непознат. Замишљали су да је артиста крупан, ненормално висок, са посебно јаким вилицама и секутићима. „Да је рутоња, са удовима као рипиде, док сам ја са својих деветнаест година изгледао супротно. М себи сам се смешкао њиховим причама и са још већом жељом ин снагом ко-

стави. На мене нико нНиј

17. : | ја је јачала, очекивао наступ. Дошао је п тај тренутак. Конферансије је објавио програм. Изашао сам пред публику, која је за тренутак с неповерењем гледала у мене и одједном почела спонтано да пљеска. Прва тачка. Појео сам један жилет. Поново се проломио буран аплауз. Уметник зна осећање које га обузима, док му се аплауди-

18.

ра. Добио сам још већу снагу. Друга тачка. Гутање низа спајалица. Трећа тачка. Гутање виљушки и рајснадли и на крају гажење стакла босим нотама. Нисам ни стигао да се обујем а публика је пришла ближе. Неки су се попелди на бину, како би ме додирнули. Гледали, су ми табане, да ли су од меса2 Да немам што на њимаг Гледали ми

19.

у уста, зубе, пипали ми мишице на телу, сумњали да сам од крви и меса. Постављали су разна питања, на која сам одговарао. Нису могли да схвате да сам исти као и они, а опет тако различит по могућностима. Кад сам излазио, многи су чекали на улазу, да ме још једном поздраве, 20. це.

испрате и пожеле да ме опет виде у својој средини, На путовање смо полазили моторциклом „ЈАМА , мој пословоЂа“ Димитрије Ушуреловић и ја. Он је управљао возилом, ја сам се држао од позади за њега. На главама смо имали моторциклистичке кациге и наочаре. Он је имао црну кож ну јакну, ја сам носио кожух. Почеле су да се нижу предста-

21.

ве у Овсишту, Панчеву, Долову, Баваништу, Алибунару, Вршцу, Великом Пландишту, Великој Градишки, Милетићеву, Соколцу, Ковину, Обровцу, Јабуци, Црепаји, Јаши Томи ћу, Старој и Новој Пазови, Добановцима, Инђији, Новом Саду, Петроварадину, Србобрану, Кули, Петровом Селу, Турији, Надаљу, Ади, Текији, Кладову, Неготину, Рудној глави,

22.

Мајданпеку, Пожаревцу, Кучеву, Крагујевцу, Гружи, Книћу, Страгарима, Шаторњи, Руднику, Горњем Милановцу, Чачку, Пећи, Витомирипи, Горажду. Косовској Митровици, Приштини, Призрену, Урошевцу, Руднику Ајвалија, Скопљу, Борђе Петрову, Куманову, Кривој Паланци, Валандову,

23:

Струмици, Дојранском језеру, Демир капији, Прилепу, Охриду, Гостивару, Тетову, Титограду, Петровцу па мору, Бару, Сутомору, Улцињу, Београду, Обреновцу, Нишу, Про купљу, Лесковцу, Крушевцу, Сталаћу, Врњачкој Бањи, Краљеву, Чачку, Титовом Ужицу, Ужичкој Пожеги, Новој Вароши и у многим другим местима, где сам доживео бур-

24.

не овације. У Великој Плани, на пример, један тлелалап донео је раоник од плуга, са жељом да та поједем. И казао ми је: „Молим вас, ви једете гвожђе, поједите овај раоник." Присутни у сали грохотом су се насмејали и упитали га, може ли он да поједе за један оброк, десгт килотрама хлеба2 Више пута добијао сам захтеве да поједем

25;

разне предмете, као на пример: сат, ланаџ, наруквицу, дугмад за кошуљу, као. и остале предмете, једном чак, пенкало, уз новчану накнаду, што сам ја прихватао, Многи су изражавали неверицу пи сумњали су да нисам поједине предмете сакрио и захтевали да свлачим одело, па чак и кошуљу. За време једне представе у Мајданпеку имао сам

26.

један неутодан доживљај. Један гледалац је сматрао да може и он да гази стакло. Повикао је за време извођења тачке: „Љули! То могу и ја!" Позвао сам га на бину гле је босим нотама почео приличло храбро да гази поломљено стакло од пивских флаша. Међутим, посекао је ноге и хитно је пребачен у болницу. Други пут, приликом депљења

27.

плаката о мојој представи, у једном од градова тле сам био, учествовао сам у разговору гледалаца који нису знали ко сам и зпта сам. Једни су тврдили да је то немогуће, ла је све мађија, други су веровали, неки си се хвалисали да ме лично познају. Чак су ме описивали. На моја пита-

28.

ња: какав изгледа, давали су чудне описе. Не рекавши им' ништа, отишао сам од њих пре почетка представе. Исти Људи, били су још једном изненађени и постиђени због претходних грича и тврАњи. Низале су се представе а са њима и успеси. Причало се, писало о мени као о феномену. Људи су ме тражили, позивали кућама, поносили се

29.

мноме, били срећни ако долазим код њих и показивали ме својим пријатељима, али су врло често захтевали да поједем по који чврсти предмет. На улици, у пролавници, прилазили су ми људи, остављали послове и љубопитљиво ме посматрали. Стекао сам много пријатеља, био омиљен код

30.

девојака, мада су ме се многе плашиле због мојих чудотворних моћи. Међутим, узевши у обзир славу којом сам био окружен, имао сам безброј девојака, које су ме обожавале. Кад сам желео да паправим јеуту већу рекламу одлазио сам у хотел, у месту гле сам гостовао, "наручивао бих одмах нешто за јело. Чим би келнер поставио тањире,

31.

виљушке, ја бих то дограбио, појео. разуме се пре него што би стигао ручак, као предјело. Тако су сви присутни препричавали другима шта. су видели у хотелу и долазили масовно на представу. И постигао сам, као нико мој имам животни пут начичкан успесима! ; |

(Из необјављеног романа „Димитрије, који чини да ти буде лакше") ~" З