Književne novine

гу „двије крмаче ко

~ стично,

ЕСЕЈ

ЋОПИЋЕВ ХВАЛИСАВИ ДЕЛИЈА |

ЧУДАЦИ су често добродошли јунаци приповедака. Без довољно простора да прикаже ширу панораму, приповетка је што се више ближила нашем времену све већу пажњу поклањала главном јунаку, У таквим случајевима обичност главног ће нака била би препрека за писца. Савремена новелистика пуна је необичних јунака који већ својим ликом олакшавају стварање атмосфере и опредељивање за одреЂену визуру. Необичан јунак приче омогу ћује писцу да с лакоћом оствари „зачу“ ност у приповедању (термин Шкловског), што је драгоцено у стваралачком поступ-

„ку,

Јунаци приповедака Бранка Ћопића нису изузетак: и они се често издвајају из своје средине, необични су или ЧУдДНИ, У дужем временском периоду, ол Масра. Аин-хоџе до Николетине Бурсаћа, Ћопић је приповелном прозом доносио различите слике Босне, углавном босанског села, приказујући крупне историјске промене, као и ситне комтшијске распре и свађе, али је у свим тим тражењима остајао веран тедној врсти јунака чија се мање или више наглашена комичност заснива на разликовању од очекиваног, уобичајеног, огштеприхваћеног. Тој галерији упечатљи вих пи животних ликова припада и Мађртин Пеулић, сиромах и сањар разапет из: међу туробне свакидашњице, беде и та ворења, и непресушних снова.

Овај ћопићев јунак мање је дефинисан, а приче о њему, чини се, показују као цикАус извесну отвореност. У ћЋопићевој про. зи приметан је иначе парадокс какав ни; је редак у делима прозаиста који се нису коначно определили ни за: приповетку, ни за роман, већ залазе наизменично у оба полручја: романескне структуре растачу се на поједине новелистичке целине, док се приповетке трупишу у кругове, с појединим јунацима у жижи, натовешта вајући могућност за грађење романа, С доста разлога се може рећи да низ прича о Николетини Бурсаћу представља своје“ врстан мали роман, а слична циклизапија с тежњом ка роману уочава се и у још неким |" ћопићевим причама груписаним око једног јунака. У дричама о делији Мартину таква цикламзација, нешто мање наглашена, такође је присутна. Бопић заправо Мартина Пеулића у свакој појединој причи слика изнова, приказујући та из друге перспективе, у различитим ситу. ацијама, од веселих згода на путу кроз шуму („Битка с Ђаволом") до читаве интимне драме са снажним социјалним коренима („Изгубљени пањ").

Лик делије Мартина јавља се у припо веткама у“ два обличја, ведријем и тамни јем. Ведру. комичну., страну овог лика упознајемо на пример у причи „Мартин

чува тајну": договоривши се са својим

сусељанима да крену у Поткалиње и да развале брану којом су Поткалињци од вели воду потока у своје њиве, Мартин се бори сам са собом да не би пред ким одао тај план. Опасности вребају ода. свуд, ту су људи испрел механе, докони и жељни разговора, ту је п Мартинова же на Бујица. увек спремна да га упита где је био и куда ће. А речима је тесно У њему, говор навире, свака помисао долази на језик. Коначно се Мартин досетио: рећи ће све, тихо, на ухо, кобили пред кућом, М причи „Битка с Ђаволом“ Мартин опет говори; људима окупљеним пред Тривуновом биртијом казује један фантастичан догађај. — сусрет и мегдан с не каквим натприродним бићем. А када Мартин тек замакне уз пут, појављује се лончар коме је неко (писац не каже ко, али решење се назире — Мартин!) у шуми, У мраку, „напао парипче и полупао десетак донаца". Тако Мартинова фантастична прича, на општу жалост слушалаца, доби ја реалне земаљске димензије, као што се и сви Мартинови снови обично распрскавају у судару са стварношћу, с тавом.

Читав Мартинов лик саздан је на так- |

вом двојству. Што више тежи сновима, бежећи од јаве, од мучног сиромашког живљења, Мартин се све суновратније из овојих облака враћа на земљу која обично није мека. Ређају се веселе и тужне згоде, али. он никада не губи наду, нити се одриче својих снова. Ако му стварност која га окружује не одговара, — а најчешће је тако — ту је прича, у којој је као у бајци све могуће. Мартин ће једноставно измислити и испричати она кав живот каквим би желео да живи. Он је патник, поражен, а желео би да буде победник, да види једном свог опаког противника Широњу Паклињара обореног на“ плећа. У причи, кад је Мартин избити,' и то ·је могуће! Кроз Мартиново причање Бопић „је ненаметљиво "приказивао психологију свога јунака, босанског Волтера Митија, или

пак претходника ликова какве је касније донео неореалистички

филм. _Разиграна машта делије Мартина није знала за гра нице. У његовом причању порази се пре“ тачу у победе, мртаво прасе претвара се лик два највећа међеда лончарски коњ постаје фантародно биће, добро постаје све се распоређује

одговара. ·

Где претеже сан, где У ПРИ преовлађује поетски хумор и извесна ст лизација у поступку (са снажним ослон

о“ Грмечу", натпри зло, а зло лобро, " онако како Мартину

КЊИЖЕВНЕНОВЕ 3

. / /

цем у реалистичкој прози кочићевског типа) Мартин је ведар, полетан, сав у уз

летима своје незаустављиве маште. А када

се писац враћа јави, када свога јунака су. чељава с голим животом и веома конкре. тним проблемима, и Мартинов лик бива

нешто друкчији. Отуда психолошка ком

плексност овога лика, и могућност за разаичита тумачења и интерпретације;

- Тамнијег, сетнијег, тогољевским колоритом насликаног Мартина сусрећемо у.причи „Изгубљени пањ“. У зимској ноћи Мар-

' тин се буди иза сна; пред њим, јопј буно-

вним, јавља се'опипљив, непосредан проблем — наћи нешто чиме се,на'огњишту може заложити ватра. Кроз дијалог са својим двојником, другим ја, које се јавља као „онај иза пећи“ (што неодољиво изазива асопијације на Кочићевог „онога иза каце"), Мартин расправља гле би се и шта би се могло наћи за огрев. Јавља се решење: пањ па путу. Тај пањ је већ пр: сутан у мислима, треба га још само пронаћи у снегу. С пуно психолошког нијансирања · ћопић слика Мартинову унутрашњу борбу, њетово трагично осећање што се жеље не подударају с јавом, Игра се наставља м понавља у варијацијама, док се на крају пањ запста не појави, мали, али сув, „сав рутав од сасушене маховине". Ћопић очигледно није желео ла до краја подвлачи тратизам Мартинове суд бине, да свога јунака суочи с празним снежним просторима који би, у контексту тиче, симболисао безнађе. Датим разрешењем Мартинова животна игра само се наставила: смењивање снова и јаве, топлог падања и повременог очајања, проду жује се. У сваком случају такав епилог приче уверљив је и сугестиван.

У поступном дограђивању Мартиновог лика има извесног лутања и недоследности: негде је Мартин хвалисавац и маштар, чији се сав упутрашњи живот исцрпљује у бескрајним монолозима, у“ непрестаном товорењу, што је за њета (Мартина) једина могућност да успостави активан однос према свету који га окружује. Другде та! хвалисави јунак одједном постаје свестан тегобног живљења и сурове борбе што му предстоји. Бивајући мање комичан, ЋопиЂев јунак на таквим местима ближи је животу, доносећи, у рудиментарном 06лику, једну оптимистичку етичку поруку („Снага покојног ћаће").

Ћопићев лелија Мартин добрим делом је сабрат Кочићевог Симеуна Бака. Оба ова лика заснивају се на причи; обојица су причаоци, окренути више маштањима и сновима него ли јави. Симеуну су за причу потребни слушаопи којима уз ка зан и нову ракију приповеда своје нечуве. не и невиђене подвите, допуњујући и проширујући оно што навире из сећања, прекрајајући збивања како се њему чини да ће више одговарати, или како кажу његови слушаоци, „ударајући У страну". Мартин међутим прича притиснут животним недаћама, тражећи у причи спас од сва кодневног сивила и безнађа; њему су слу. шаоци такође драги, а познат спо причи хако их налази, но може и без њих: при“ чаће и марвинчету, грму крај пута, себи самом говориће из неког дубоког праисконског нагона да говорењем надвлада 30 (а несвестан тога), упућујући инстинктивно речи у простор око себе.

М Мартиновом лику се тако спајају две димензије: једна реална, мерена аршином јаве, рачуна, послова, скромне летине, надничења, и друга, она из снова, што се јавља када се живот почне допу-

Метафоре уписане у ваздух или;

У ЈЕДНОЈ ПРИЛИЦИ (посвета за књигу „Београд у пет пријатеља“) румунски пес ник Никија Станеску је дошао до вео. ма интересантне тачне и, уосталом, не“ наметљиве дефиниције којом је одредио природу настанка извесног брсја својих песама (из именоване књиге). То одређЂење говори о метафорама, уписа ним у ваздух, дакле и поезији која тежи свеприсутности, једној ваљаној не избирљивости настајања и трајања. То је поезија која настоји да обухвати најразличитије поводе и њима подстакне своје даље распростирање. 14 : Она не ствара „елитне теме“ и кључне мотиве, те, се тако, унапред, маниризма и устаљености што поезију своде на занат, а песника изједначују са оним — једностраним, формализовсеим И недовољним схватањем песника као „мај стора језика и стиха“ које је у новије време, посредно, успело да васкрсне као „мода“ и угрози сложеније визије лир:

ског стварања. Како бисмо, онда, могли. „да схватимо

то „уписивање у ваздух“, овде очигледно узето као симбол универзалније (но што је ова о којој је било речи) засноване и оствариване поезије»

Очито, реч је о поезији чије су 'амби: ције, како почетне, тако и финалне, знатно другачије од помодних и стандардних. Чини се, уопште изузев,, да баш процедура настајања има свој значајни проду жетак, симетричну вредност, мада друга. чија значења, у оквирима комуникациј

ске функције поезије. Песничка реч Је. заиста, у пуној мери жива, дословно, 'жива онда када је говорена и, у исто. · време, слушана. Емисија и рецепција мо

гу, наравно; имати и далеко сложеније облике но што су овде назначени. Гово:

ограђује Од.

" постаје све аутономнија,

БРАНКО ЋОПИЋ

у

њавати причом и преливати у причу. Аутор је показао где су корени Мартино. вог причања и снатрења, с јелне стране у психи тог симпатичног антијунака, а с друте стране у социјалним недаћама над: ничара. '

У скупини Копићевих комичних јунака делија: Мартин заузима посебно место. Не би се могло рећи да је најпознатији међу њима, па ни да је најизразитији лик те врсте у Бопићевим приповеткама, Николе тина Бурсаћ познатији је и популарнији, Насрадин — хопа мисаонији, лаик стрица Ниџе дат је с више лаиризма у прилове дању.

Приче о делији Мартину појављују се у књизи „Борци и бјегунци", 1939, у време када је млади аутор још увек ишао трагом свог земљака Кочића, Већ та збирка прича, друга коју је писац објавио, донела је у извесној мери ослобађање од узора, али се у причама о Мартину Пеулићу још осећа Кочићев утицај. Тај утицај видљив је како у композицији прича, тако и у појединим елементима приповедачке вештине (опис природе, „сочан, аутентичан дијалог, нијансирање психологије јунака, итд). То је могуће један од разлога. што је лик делије Мартина мање популаран него други комични јунаци Копићеве прозе. Други и јачи разлог јесте, чини се, то што су га делимично засенила сабраћа, други ликови из Бопићевих приповедака. Али у појединим причама антологијске кредности видљива је и величина хвалисавог сеоског надничара, кукавног бојовника са животом и неустрашивог делије у пределима причања и снова, јунака који је све пре него то (у првобитном, изворном значењу речи јунак). Тај делија У Ћопићевој прози бије своје животне мегдане, бори се с другима и са собом, и притиснут јавом у сновима налази накнаду за изгубљено или недосегнуто у животу.

Иван Шоп

у ; рење и слушање су, свакако, појмови не само традиционални, већ понешто и кон. венционални.

Но, њихова елементарна јасноћа јесте управо оно што нам је овде потребно, будући да је реч о самој тежњи да пое. зија очува извесне своје константне квалитете и обнови сферу утицаја (колико је то могуће) у оним оквирима који су јој увек' били доступни, ТЈ. који јој го. тово по самом настанку припадају. Поезије попут Отанескуове потврђују реалне

' могућности такве обнове утицаја.

Тиме не желимо да напросто, и зане марујући очигледна факта, пренебрегне-

огромним делом набијена напором да ре-

|.

"мо констатацију да је савремена поезија,

дукује процедуру свог настајања и приве-

же је за догодовштине које се одиграва ју' на: папиру, Односно, не заборављамо у којој је мери савремена поезија, или бар њен значајнији део, наглашено и ре золутно дефинисана и аутодефинисана као резултат процедуре писања, догађај лишен интуитивних и скривених предитри и увода; укратко — артистички про“ извод који се, са већ споменутом поједностављујућом тежњом, Аичи ознаком писане поезије. Рекло, би се да, на тај начин, поезија самосвеснија и рње потврде. Но, уједно пе ЗА ата ни на губитке до којих при овом издвајању и раздвајању долази, Из ши (макар формално-теориј ски)! своју предигру, она унеколико губи и свој сценски раТћоз, па и један зна“ чајан део 'публике, будући да тиме бивају ускраћене одређене могућпости кому ницирања са том публиком.

пуна треба

%

–

,

Ово што смо управо изнели не би требало схватити као какво залагање за ретроградне поступке. Али, не можемо се отети ни утиску да добар део савремене поезије постаје, самим процесима нас тајања, заиста барокно каприциозан, умањено читљив, минус — чигфив. Ако то схватимо као неминовност коју носи доба „теоријске уметности", још нисмо нашли ваљане одговоре на питања о сврси и будућности поезије, која су нераздружива од питања о њеној комуникативности,

Чини се да се у овој сфери отварају могућности за нова посредништва, нове облике артифицијелне дистрибуције песничког исказа. Реч је, свакако, о новим облицима и новим медијумима који омогућују не само сложеније, но и квалитативно вредније комуницирање, које обухвата 'и ову врсту исказивања. Сценска димензија, са свом својом класичном „вредношћу, тиме не бива искључена. Чињеница је, уосталом, да и слабија, чак осредња поезија, при непосредном саопштавању, понесена говорним ра!ћо5ом, има виши и онажнији ефекат но онда када. је, при читању „за себе", полвргавамо једној много рационалнијој арбитражи. Ту је видимо, реч о нечему што је, истовремено, и значајна предност и велика опасност, - Но, када је реч о комуникацији самој, и ономе што нас у вези са овде разматраним облицима занима, јасно је да естетичке проценс донекле морају да остану по страни као посао друге врсте и специфичније памене. Оно о чему говоримо јесте комуникација сама, њени класични и савремени облици, могућности њиховог удруживања и слично.

Најзад, реч је и о ономе што смо, кроз парафразу Станескуа, означили као метафоре у ваздуху односно као неометани, слободни ход .(лет) дисперзивних лирских значења у свим лравцима и

на. све оне начине који обећавају кому.

ницирање. Управо зато смо уверени да негде између ових несистематимно саопштених теза може да се тражи, ако не ново место и функција поезије (што би, свакако, било претерано очекивати), онда „бар нова мера између подједнако значајних вредности писаног и говореног, тј. управо онај посреднички спој који се може богатити и другачијим, ДОдатним · вредностима и ефектима, и који би, уједно, имао разумевања како за нове медије, нове дистрибутивне облике, тако и за класични говорни раћо5з, мимо непотребних, ретроградних каприциозности било какве врсте.

Ту леже, дакле, бројне и смеле могућноски сценског саопштавања поезије, поезије уошште, без обзира на естетичковредносне категоризације, а посебно оне поезије која настоји да избегне палирнати, књишки оклоп што јој се данас све упорније нуди као једина права могућност и истина. Наравно, и свену овде треба схватити пре свега као симбол за ту богату скалу посредовања која се не користи у пуној мери, мада је сасвим

доступна; а која је у могућности да зна:'

чајно потпомогне, јачањем комуникацијске функције, интензивнији живот поезије. Но, на поезији самој остаје да разрешава питања својих избора и усмерења. Јер, свакако, реч је о посредовањима која не могу угицати на измену њене бити, увећање или умањење вредности но значења. Још једном да нагласимо, како не би било забуне: вредност поезије не може се мерити њеном | „популарношћу“ што, уједно, не говори да увећана комуникативност на било који начин смета трансцендентности и укупној вредносги једне поезије.

То значи да би: у овом конјексту, могдо да буде речи и о поезији која уме да сама себи буде сценом, односно која собом доноси сопствену сцену, без обзи: ра на рампе, декор, ефекте и све оно што нам се указује као предметни инструментариј — уосталом недовољан — да изврши далеко ширу, посредничку и дистрибутивну мисију каква је ова коју смо затоварали. Срба Игњатовић