Književne novine

ИЗ СЛОВЕНАЧКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Необични свет Витомила Зупана

ИАКО НАСТАО у годинама непосредно пред други светски рат, роман Витомила Зупана „Путовање на крај пролећа“ им данас представља модерно, неуобичајено, слојевито и савремено књижевно дело. То је интелектуалистичка проза, са на: Аазшеном интимистичком нотом, јер је сав роман писан у 'виду солилоквија главне и, рекли бисмо условно, једине личности романа, која себи налази саговорнике умнажањем сопствене личности или дијаАогизирањем са епизодним личностима. У читавом делу радња се своди на једну пројекцију свећа и збивања у њему, те, је схватљив одређен степен — редуцирања стварности. Вредност овога дела састоји се пре свега у томе што се писац бави необичним јунаком из међуратног перио"Да, огрезлим у апатију малограђанштине којој припада и коју покушава да савлада, али јој се, немоћан, поново враћа.

Пројекција главног јунака романа неуобичајена је за савремену прозу, па се с разлогом читалац може запитати коли ко ли је тек неуобичајена била за савременике, у времену када је стварана. Такође се без напора може утврдити да је „Зупанова романескна проза представљала антиципацију нових токова развоја романа, антиципацију која је потврђена и тиме на још једном плану посведочила неуобичајеност овога романа. Низ некад невезаних и неусмерених асоцијација, који ипак чувају своје јединство и показују особеност пишчева стила и језика (поготову У погледу економичности израза), лапидарно је исказиван. Лапидарност је на извесним местима поетизовала роман, а томе је доприносила и несвакидања искреност и истинитост исповедања.

Личност борави понекад у свету померене психологије; показује знаке девијације (схизофреније, ннфантилности, хомо еротичности, мазохизма), са много пронипљивости ·за анатомију малограђанског морала и свеукупног света њоме означеним. Иронија и самоиронија спасавају ро ман Од потпуног нихилизма, извесног обе смишљавања сваког људског геста. Оне уједно помажу у трагању за правим смислом живота, и после пораза, враћањем у исту раван из које је побуњена личност начас била изашла, показују многе инди: видуалне и друштвене алијенације снатом сведочења, ако не и снагом суђења или способношћу преиначавања. Роман ов де прераста из психолошке студије у друштвену критику.

Овај изразито психолошки, персонални, интимистички роман, био је ближи поратном егзистенцијалистичком роману но међуратном социјалном, јер се романсијер не бави макрокосмосом него микрокосмосом јунака, али се и из микрокосмоса пројектује слика макрокосмоса, дру штвених токова, јер писац дијалогизира из три ракурса (Професоровог, Тајсијевог и свог) са читаоцем и не тражећи његово саучесништво у суђењу тражи његово присуство да би могао исповест довести до краја. Стога дијалошка форма, у којој је роман писан, било да-се ради о реалном _ дијалогу, махом у епизодама, или са епизодним личностима, било да се дијалог води са фиктивним саговорником, као што то може бити случај са Тајсијем, било у немом дијалогу, који има са женом Соњом након деценије брака, вишестрано је погодна да се покаже структура романа и највећи број оних скривених значења, која је, истина, некад веома тешко разграничити. Дијалошком фор мом показује романсијер да води дијалог са равноправном свешћу читаоца, свешћу којој су познати многи имплицитни токови романа, несаопштени, чак и неназначе ни у роману, али који постоје као део романа самим тим што се могу довести у везу са животним токовима његових ју нака. Роман има изразито драмску тензију и Зупан показује способност драмског писца (драме: „Рођење у олуји“, „Буна", _„Три сата у закашњењу", „Ствар Јурија Трајбаса", „Барбара", „Нивес". „Лађа без имена" и друге) инсистирајући на драмским сукобима. Односно, ако се на основу извесне универзализације коју Зу пан врши, мада се роман односи на малограђански свет Словеније између два рата, може пренети део судбине његовог ју нака на низ сродних судбина, јасно се по казује да је у средишту дела сукоб са временом и трагање за смислом живота“

Међутим, и једно и друго, показује да узроци настанка и могућности разрешења бројних сложених сукоба личности са дру штвом и личности саме са собом, нису упрошћени, да романсијер нема жељу да их све исцрпе, да даје интегралдну слику света, да своме јунаку бира циљеве који су изнад његове уске, интимистичке оријентације, избора, јер је Професор лич ност слабе воље. Свесна промашености живота али са још тињајућом потребом за вишим циљевима, међу које би у пр вом реду спадала жеђ за животом и потреба за научном афирмацијом, стваралаштва, пуног, страсног и осмишљеног односа према реалности, личност је својом немоћи готово фаталистички помирена са зтаћи5 аио-ом, а њена побуна је само један од немногобројних излета изван мртвог мора малограђанског живота. Пројекција живота дакле, није дата у потпуности. Интимистичка пројекција нема антипода. Стога, заправо, нема ни сукоба, јер личност не ломи свет око себе, него га само дефинише с обзиром да је тако формирана (васпитањем, наслеђеним, друштвеним уређењем, одсуством благовре-

• Скренули бисмо пажњу читаоцима на недавно објављену и веома занимљиву Зупанову књигу ,СХОлион" (,„Обзорја", Марибор, 1973) која се односи на судбину позоришта. . :

мених јетичких опредељења, недостатком циљева, односно .неиспуњавањем, меланхолијом средњих година, силазном линијом живота, старењем пре времена, суко“ бом са млађом генерацијом која почиње да граби живот онда када Професору измиче, Е том светлу карактеристичан је однос Професора и Тајсија, и другим).

Мада садржи читав низ егзистенцијалних тема, роман „Путовање на крај пролећа" није писан у форми роман-есеја, упркос томе што садржи неколико есејистичких пасажа (карактеристичан је онај на стр. 34—35). Један од токова романа је почињао да обухвата сву трагику живота Тајсијеве породице и помало искаче из хумористичко-иронично-сатиричне схеме романа, да добија ознаку крнтраслике, али га Зупан благовремено зауставља и све подвргава иронизацији, па и ту велику трагичну тему (укључујући и стварање уметничког дела). Писац показује известан релативизам, који са једне стране спасава роман од монотоније, од од ступања Од сопственог стила, а са друге стране показује да су све, ла и најобјективније пројекције догађаја ипак смо субјективне пројекције живота, То показују многобројне и бриљантне пишчеве опсервације, поготову у најбољим и најобухватнијим деловима романа (првом и трећем делу).

Нова велика тема романа је — људска усамљеност. Битка против усамљености претворила се у битку против друштва. Уколико је дубљи интелектуални напор да се одгонетне сва сложеност живота и утврди разлика између онога што је о

· стварено и што је изгледало оствариво,

утолико се више јавља парадокса док сен ти најузвишенији напори, у свести јунака романа, не сведу на неколико елементарних тежњи: конформизам и секс. Ироније није поштеђена ни сама иронија, тако да анализа при крају романа постаје беспредметна, јер би одатле, са краја романа (иманентна је порука пишчева), требало отпочети нов роман, буду“ Би да овим није ништа дефинитивно решено, мада је много показано. Антиномије остају и даље п питање је неће ли романсијер бити криво протумачен ако кажемо да је након искустава која је у роману имао Професор — решење ипак на другој страни, на страни оног против чега се борио, на страни, истина, непотпуног живота, али ипак живота који треба мењати не признајући поразе.

Исповедна _ бујица, много сугестивности и занимљивости У роману, бројни и неуобичајени обрти, индивидуални портрети без уопштавања, показују усавршавање романсијерскот поступка, лакоћу нарације која открива реска им тачна психолошка запажања. Привидна лакоћа је искупљена великим ин телектуалним и стваралачким напорима романсијера. Испол хумористичких, слика (о томе има ли Џтбегђаисћ сифилис, Тајсијева мајка перику и вештачке зубе, и слично) показује се одређен модел живота, који постоји независно од тога ла ди је истинит у појединачном случају. Нека ренесансна ведрина и безбрижност на тим местима све прекрива.

У многе противуречностп које распињу Зупановог јунака спада и та што је он истовремено ћото Тдепз и ћото сегеђгаН5 (ту врсту прозе Тарас Кермаунер назива лудизмом. Управо тим редом. Игра је један од начина да се испољи револт против сите и самозадовољне малограђанске средине. Игра као надмоћ духа, као способност да се виспреношћу медитацијом уочи највећи број комичних страна малограђанске етике, понашања, стања иза кога веје пустош и незнање. Но ва велика тема романа је досада.

Није искључено да се малограђанска побуна једним делом рађа отуда што се ништа не збива и што монотонија и праволинијски планирани живот ништа не обећава ново и узбуђујуће. Снага интелектуалног посматрања живота рађа ново, антиподно опредељење: поиграти се са свим законитостима буржоаског друштва, па и са својом беспомоћношћу, макар она резултирала новим разочарењима.

Радња се често дешава у машти. Брише се граница између онога што се де сило и онога што јунак прижељкује да се деси, а тај спој омогућава писцу снаж• на уметничка иматинација која је највише дошла до изражаја у неколико надреалистичких 'пасажа (споменимо да је све до Јаворшека било мало „надреализма у

самодефинисање,

ВИТОМИЛ ЗУПАН

•

словеначкој књижевности — код Воранца, Крањеца, Инголича, Космача) и неко. лико фантазмагоричних · представа, сом набулних стања и описа сна, као и неколико фантастичних _ представа (свакако _ је најубедљивији' _ романсијер у другом одељку У коме описује пијаначка расположења, и једну фан тазму о експлозији сопственог тела, тако да ту врши снажну визуелизацију и читалац остаје са упечатљивом сликом, као да ју је видео код неког од најреномиранијих сликара наивног сликарства). Оне некад доводе до цинизма, чиме се утврђује извесна градуираност и ангажованост наоко незаинтересованог писца, чија је превасходна функција да се исповеда без обзира на крајњи исход. .

Ти пасажи показују неисцрпне могућ. ности обликовања нових реалности... У сликама у којима се описује замор од цивилизације, постоји неколико алогичности које у контексту добијају свој смисао, Писац се вешто креће границом између нормалног и абнормалног реаговања главног јунака ове романескне прозе. Ту спотренутака хуманизма, нарушавања овог егоцентричног космоса у коме се налази заједно са својим пројекцијама спољњег света, тако да романсијер спасава јуна. ка романа од МНОГИХ пејоративних епитета, имајући разумевања и симпатија за његове поступке, с обзиром на његово

страдалаштво. Улогу моралног судије чи“,

талац не добија из дијалога са писцем, него а розгелол, након што и сам реши многе од дилема које су мучиле главног јунака ове романескне прозе. Ту способност, ангажовања саговорника „остварује Зупан на веома префињен и често провокативан начин, са рафинманом који се не среће тако често.

Мада се'Зупанов свет често састоји ОА обрнуте пројекције живота, наглавачке изложене, он показује неке међузависности појава које карикира шокантним реакцијама личности (Професор нагони свог ученика да се заљуби у његову жену да би обновио љубав према њој). При томе романсијер не жели да каже како болесна личност мора имати и болесну про јекцију јер се у том случају не би ругао свему у себи и око себе. Тај нихилистички став говори еклатантно о аутодеструкцији малограђанина лишеног виших циљева и вишег смисла у животу. То је човек који је погубио своју скалу вредности живота, који се не потврђује ни једним обликом стваралаштва, кога апатија води у даље саморазарање и деструкцију. Није ли то изванредан пример су, вишног човека међуратног периода без оријентације у времену и простору. И мада се на такав књижевни лик може са многобројних становишта сручити читав низ оправданих осуда, очито је трагизам који обезвређена личност носи у праскозорје нове светске катаклизме, када се личност слабе воље губи у сопственом безнађу и страху од догађаја који наилазе. Отуд је једна од функција смеха и ироније одбрана од несавладивих околности које га приморавају да живи по туЂем моделу, без слободе личности и сопственог изражавања погледа на свет. Даља анализа би нас, можда, одвела у једну врсту надограђивања романа, који може али и не мора да има везе са оним сегментом који је Зупан захватио романом.

фазе. Прва фаза је бунт којим би се преустројио свет, општи малотрађански поредак довео до вишег смисла, а тиме би се и" појединачни живот обременио новим значењима, макар она из другог ракурса посматрања изгледала полједнако бесмислена. Друга је фаза отуђење личности, То би била нова велика тема „Путовања на крај пролећа", јер је то једна од централних тема европског романа а поготову анти-романа, а трећа је фаза мирење са постојећим стањем било тиме што ова побуњеничка авантура није битније изменила свет.у јунаку и спољни свет, било тиме што се личност мири са песимистичким доживља»

| јем света и утапа свој пораз, као и много-

бројне друге појединачне поразе, у тај дехуманизовани , свет. Мир је на крају романа најцрње обојен, То није андрићевски резигнантни мир шедрвана који мирно оптаче мраморну јабуку. Путеви и судбина људског живота одређени су без обзира на то колико се сопственом акцијом може та појединачна судбина изменити. Човек је везан и за оно што мрзи, као и за оно што воли.

У животу Зупановог јунака постоје три

Сретен Кушаковић

ОРФЕЈ НА ТЕРАЗИЈАМА

Славену Радовановићу

1. , Подићи се видети звезде Њихову супротност из мора · Све тачке птице на којим лебде Бесловесне веселе као јутро а Што се доле над понором пуши Јести свој оброк гљива лудара Помамити се бежати од ње

Пасти остати жив после срчаног уд, У себе се крити зрачећи кугом

Или можда једино решење пред сле Бацити поглед

Узети нешто друго

Из таме грлити цвет

Ниоткуд неба Ниоткуд тла Које славиш

Нико те не зна Нико не прати

Ни камен

Ни дрво

Ни птица коју певаш На фрулу да слети

ОРФЕЈ ПЕВА

На дан ружа простих Жал отрова ријем. На светковини Сунца Тамом се кријем

Рука би око тебе Хтела да се пружа Рука би хтела Светковину ружа

Изветрићу на рупице пора

У дрхтавој јари светковине Сунца Изветрићу на рупице пора Светковину магла ће да бунца

Оком тајну љунко зановеташ Жар невидна вечну Заточена умом не престајеш да шеташ Забринута у мору за судбину речну

Још, једно уклето Пролеће се рађа Рукама се мојим 'Она игра сунцем Последњим цветом На прагу безнава

ОРФЕЈ И ЕУРИДИКА

Доћи ћеш као ноћ језна Без облина

Доћи насмејана

У мене заљубљена

И наги

Загрљени

Бескрајну ноћ шетаћемо Улицама

Замковима

Градским парковима

Доћи ћеш као ноћ нага Без облина

Доћи ћеш насмејана

У мене заљубљена

пи

, Неколико епизодних личности (Тајсијева мајка, Јакобина, Тајсијев ујак, | Добник, готово сви осим арваре, Тајсија и Соње) нису умногоме разгранали радњу романа. Она је даље, по сопственом опредељењу писца, остала. једносмерна, а те МИ Орсти само помогле изражавању ичности Професора. Јакобина; Соња и Брзава показују три вида пансексуалг посматрања живота. У свакој од жена главни јунак трага за оним што чини су. штину жене, емс жефбнећо оно што понекад потисне све друге смислдве живота, а отима се потпуном дешифровању. То је само једна од нерешивих загонетака коју констатује Професор пре но што се помири са том енигматичношћу, Сликовите и међусобно невезане секвенце на самом крају романа показују илустративно, још једном, неуништиво и мозаично понављање живота. Е

+ та Био импонује у Зупановом роману

гудност даљег и другачијег дијалога. Много је отворених знакова питања а сам податак да се неки од садржаја ро Џ „Путовања она крај , пролећа" с а подвести — под „Различите — коњ те лан о његовој, пуноћи и разно Бр значења. Тиме је вишестрано

и Е функција овог вредног романа у целокупном Зупановом књижевном оусу (новелистичкој прози: „Апдапје ра:

тен со", МА 1945; „Путовање у хиљалу градова у 1956; „Сунчеве пеге", 1969; „ари коња", 1970; Рроманескној — прози.

„Ррата из магловитог

т а поменутим драмама). Ма УУБ6 ти већ

Радомир Иванозић

КВТНЕВНТНОВИ ~