Književne novine

ЕСЕЈ

МОЋ НО НЕМОЋ АНТИТЕАТРА

Покушај идентификовања битних особина антидраме и антитеатра

СЛОЖЕНОСТ и динамика модерног света у коме све више делују противречна стремљења, огледа се и у светској драматургији: савремени театар у тежњи да схвати и изрекне и оно што јг до јуче било несхватљиво и неизрециво — прихвата и апсурд као могућност ни средство сазнања или као један вид истине о стварности која га окружује. А како апсурд може да се испољи и као „игра природе" тј. као „игра ствари", игра нужности и случајности, или као „игра околности“ то значи да је савреме. ни театар игру уопште — као свој прастари инструмент сазнавања и изражавања проширио и учинио је суросвом, безогзирном и неограниченом, каква је и стварност из које долази и у коју се враћа. Зато је основно обележје савременог театра не само игра у свим својим облицима, већ и нгра у свим својим значењима. Иако се ово време у коме живимо одликује несхватљиво брзим техничким развојем и у вези с тим несхватљиво веаикој техничкој моћи, у променама или мењању друштвене стварности — људи не постају у толико моћнији или ревоауционарно способнији: сваки друштвени развој изнедрава читав низ неопходних друштвених промена пред којима су људи помирљиви, конформистички сгори или недоследни. Ако се овим променама дода“ ју потребне или неопходне промене и у самим људима, онда је разумљиво што је савремени човек (у сплету спољних објективних — и унутарњих — субјективних — противречних тежњи и тенденција) више бојажљив него што је активан и више скептичан и равнодушан нето што је у стању истински да делује или акционо да мисли, .

Још је театар Бертолда Брехта имао за циљ да публику подстакне на размишљање, социјално сазревање и политичку акцију, јер је театар требало да служи „друштвеном освешћавању“, а не неплодном уживању у заслађеним илузијама...

У овом добу вртоглаве урбанизације и механизације, човек се све више јавља као неодвојиви део све тешње симбиозе са машином и то узајамно садејство, с једне странс, доприноси ослобађању човека, а с друге, човек носи последице заробљавања машином и разним механиз.мима уопште.

И пошто између човека и природе око њега, све више дејствује обиље механизама и пошто је њихов утицај на човека све већи, разумљиво је што симбиоза човека и машине изазива и једну специфичну отуђеност човека иод природе а и од самог себе, као и од осталих изворних вредности уопште, „Џа;ако машине у извесној мери изазчвају,. подстичу или омогућују све бржа кретање и узајамно упознавање људи широм света, дакле, ако потпомажу кван титативно широка упознавања људи, те исте машине, истовремено, отежавају она узајамно развијенија, квалитативно дубља и садржајнија људска упоз

навања или људска садејства уопште.

И у страсном изношењу разноврсних отуђења и сам театар је — у извесном смислу — оболео од себи одтоварајућих

отуђења, као што је, на пример, отуђење од публике. Какосе и савремена драма, а и комедија, могу свести на човека отуђеног од стварности и на ствар ност отуђену од човека, разумљиво је што су и драма и комедија — изко свака на свој начин — манифестација владају ће „логике апсурда", по којој су — као што примећује Ежен Јонеско — и комич но и трагично „само два лица исте ситу. ације".

Све већа узајамност између урбанизације и социјализације маса, тј. све веће политичко сазревање најширих друштве" них слојева, као и све већи улазак маса у подручје политике, утиче на поимање и доживљавање света у целини и његове драматике (а и комике), како у животу тако и у театру, јер не треба заборавити да је и политика један особени вид театра са протагонистима и статистима, са декором и кулисама, као и са збивањима иза кулиса, са опецифично својим спектаклима, укратко: и политика има своју режију и своју глуму, СВОЈ текст и свој —_ подтекст, само што је подтекст нека политичке представе веома тешко откри“ ти... (Сетимо се широм света чувене џ још увек актуелне афере Вотергејт У Америци) И пошто народне масе захва“ љујући и средствима за, комуникацију цеосвет доживљавају као позор ницу, није им тешко да посматрањем или искуством схвате, на пример, да се однос између текста и подтекста У поли тици своди на парадокс: разумљиво је што то сазнање изоштрава чуло публике и за парадоксалност уопште, ми што ће парадокс све више постајати обележје не само сазнавања и доживљавања, пето ч погледа на свет и живот уопште. Зато се ви савремени театар без актуелне парадоксалности као инструмента сазнања и обележја доживљавања — не може замислити. ј

Ова парадоксалност је у вези и са карактеристичним процесом А еперсона аизације тј. са распадањем каракт-оа и распадањем личности уопште: савреме на техничка моћ човека и његова јоудска моћ све више стоје у управо обрнутој сразмери, што је један од из вора савременог неспокојства или свеопштег осећања угрожености. извор не само У оћи него и немоћи тзв. антитеатра као једне фазе авангардног театра.

Мочавајући зорност, парадоксалност и многих традиционалних вредности,

свеколику привидност, илуг апсурдност аван-

А гу и лежи.

гардни театар, са своје стране, знатно је Допринео њиховом рушењу и у том Ру шилачком походу није ни примећивао како прелази и у аутодестрикцију. Наиме, окрећући се против постојећих врел“ ности око себе, театар није ни био свес“ тан колико се дигао и против самог себе: разарајући 'устаљену илузорност, несвесно је издизао свој систем илузија, ругајући се парадоксалностима око себе није ни приметио како парадоксалност умножава, као што је — устајући против свеопштег бесмисла око себг — упадао у сопствени бесмисао, да би, најзад, жЖитошући друштвено лудило и сам пости јао једно лудило — више...

Зато је антитеатар са својим правом на „племенито лудило", тј. смелим укидањем свих ограничења и одзира, устао, и против класично схваћене публике: желе“ ћи да публици врати идентитет, авангарани театар је настојао да врати и индивидуалност гледаоцу, не дозвољавајући МУ да се конституише у колективнодејству“ Јућу публику. Тако се театар почео Ат шавати једног од својих битних обележја: да је хомогена заједница...

Занимљиво би било пратити како се авангардни театар преображавао у антитеатар и како се од интеграције форме и садржине све више ишло у — дезинтеграцију као манифестацију аутоде струкције сопствених изра

жајних средстава.

!

— драма која се одриче својих већ познатих својстава драме,

— драма у којој се ништа не догађа: збивања су смењивања емотивних стања, . у

— драма у којој владају привидна једноличност, понављања и — ћутаље,

— драма у којој често свако говори за себе: нико се ни с ким не споразуме ва, јер је језик погодан само за — нес поразуме,

— драма у којој су личности без пси-

хологије (сведене на визуелне — драма тичне симболе). без прошлости и без циља (дакле, и без — будућности). Личности опседнуте страхом или равнодушношћу, цинизмом и — језивим духовним мртвилом или укоченошћу чула...

— драма у којој се пародира и живот м театар као што се одбацује све у. име бесконачног ништавила и свевладајућег апсурда, и .

— драма у Којој траје агонија људског ол неизлечивости ништавилом до безнадежности: човек је гротескна сићу“ шност и — безначајност, . Г

— драма у којој дејствује бесмисао свега: оно што је сувишно расте до чу довишне моћи да гута оно што је неопходно, — драма у којој су драмске координате: узалудност и промашеност, празни“ на и сувишност,

— драма у којој се преплићу разни софизми и ирационално поимање, па смисао није у ономе што се изговори, већ у ономе што се не изговори, што се прећути (паузом или тишином): смисао је у асоцијацији, у музичкој или ритмичкој структури драмске фразе или драмске речи уопште, најзад, смисао је пре у узајамном односу између речи него у логичном редоследу речи,

— драма којој је неопходнија наша про ницљивост, наслућивање и осећање страхо

СЦЕНА ИЗ ЈОНЕСКОВЕ „БЕЛАВЕ ПЕВАЧИЦЕ“ У ТЕАТРУ ДЕ НОКТАМБИЛ

Ова кретања — својствена литератури уопште, а у већој или мањој мери својствена и осталим уметностима — трају, кад је реч о драми, већ око пола века и без обзира на сва кулминативна испољавања карактерише их и развој из сво је супротности и развој у своју суп ротност, Као што се античка трагедија — произишла из митова и митологије — у своме развоју окренула против свог извора — негирајући га, исто тако и савремена драма уопште, произашла из свог мита — стварности, окреће се против свог изворишта не само поричући и разарајући стварност, него и негирајући је негацијом највишег ступња — не одра жавајући је.

ХМ тежњи да хвата координате овог ис претураног и хаотичног света (или света без — стварности) и у тежњи да постојеће време надвиси временом које „није постојало" или временом које је — непролазно, антитеатар — још од својих заче така — испољава посебан слух за:

смрт и агонију, чуда и чаролију, ужас и суровост, дијаболизам и стравичност, халуцинације и ошамућеност, смак света и почетак новог света. Отварајући врата европској позоришној авангарди, Луиђи Пирандело је преко језика као средства за комуницирање от крио и језик као немогућност за комуни“ цирање: ма шта да откривају, речи ис товремено и — прикривају. Зато је човек — иако живи у мноштву, осуђен на усамљеност, као што је расцепљен противуречностима између онога што јесте и онога што хоће да буде, између онога што он мисли о себи и другима, и оног што други мисле о себи и њему. Зато је игра стварности им илузије бескрајна, као што је бесконачно и узајамно преплитање снова и реалности. С обзиром на ово, под анти театром можемо подразумевати. особ_ 7“ поетску визију света и појединца у свету, визију која, уместо сударања и искључи“ вости између снова и стварности, успоставља између њих садејство м „споразумевање" све до — преливања сна У јаву или јаве у сан. . __Ако бисмо, занемарујући узајамне специфичности појединих аутора, олгеђивали особености драматургије антитеатра (или театра апсурда) онда бисмо могли рећи да њу карактерише:

та и ужаса и свега оног што је иза ре чи, (наш слух за — ирационално), него на ше ишчекивање да НЕШТО сазнајемо: то нису драме сазнавања, већ стања као последице свих сазнава ња; њима је неопходан наш слух за падање и распадање за

раслојавање и (безимену — прашину. Све величине су спале на — пародију или на фарсу, све је доведе-

но до — самоуништења. Према томе, то су драме, не ружичастог, већ црног хуманизма, „црне логике", особене цоне поезије и особено црног хумора, дакле, особене трагикомике која се јавља и као начин разрешавања оног што је неразрешиво; то је апоурдност овог наопаког света који је саздан бСесмисле• но, који незадрживо јури у — аутодестрикцију и неизбежну катастрофу. Отуда се болна и немоћна искреност антидраме испољава не у виду исповести речима, већ у нечујном или једва чујном крику тишине, а сви неуротички трзаји ин импулси избијају као незадрживо разарање људског... '

Авангардна драматургија излази из фор мално-логичног опрега узрока и последице или нужности и случајности у односу на стварни свет: затворени драмски свет антитеатра — у виду несметанст низа емотивних стања — има своју апсолутну аутономију и своју логику. Тако, на пример, човек код Семјуела Бекета је неминовно поткопан још у ко. рену свог бића, па према томе и у својој судбини: урођено и неизлечиво отрован ништавилом, за човека нема наде ни У чињеници да постоји (јер је и то бес мисао), па му остаје само да се препусти свом гашењу и разни степени његове аго.

није су једина разноврсност у језивој

монотонији смртоносно-отровне и неизле. чиве егзистенције.

Међутим, код Јонеска човек је угрожен својим апсурдним ситуацијама и односима: Јонеско види зло у ап сурдном односу човека према човеку, у узалудним подухватима и ја ловим напорима да се нађе разрешење апсурдних неминовности. У свом неодо-

_љивом расту и размножавању апсурд —

као рак — разара све ћелије стварности, сводећи све егзистенције на ниво немилосрдног бесмисла, а себе уздижући до универзалног значења и дејства.

——

Миленко Мисаиловић

Александар Секулић

БАР ТИ БУДИ | ВЕЧНА

ТИ си клесана

Од камена љутог

Док је жеђ за тобом

У каменолому сужње Блеском напајала

Ти си стварана

Од страшног материјала

Ко што је људско срце

Ти си ушла

У све уметности

Ал истичем ко у позоришту Твоју свечану дужину 'Твоју елеганцију којој Земља љуби руб

Твој природни понос

Твоју егзотичну природу Спанћану са духом Пол Гогена Твој мирис који долази

Од струјања воденог ивета Од свежине из снежних дубина Од бујица млека

Које у свом лудилу

Један срећни човек

Пушта на цео трад

Истичем твој звук

Који ће ме стићи

Самог насред поља

Истичем твоју белину

Са које терам

Сунчани зрак

Истичем твоју славу

Твоју високу косу

У којој свијам слободу

Не хајући за чудовишта

Из подземног света Истичем твоју савршеност Твој врат као Бискајски залив Као бела птица

Из слободне природе Подсечених крила

Истичем те љубави ко случај Без кога живот досадашњи Представља губљење времена Неочекивано моје детињство Постаје тужно и дуго

А све остало мучно Истичем те љубави

Као хиљаду случајева

Који се неће

Никад доводити

Истичем твој одлазак кући Испод расцветалог мрака Твој дом окружен фват Високим зидом

Толиким чуварима

У поверењу

Истичем твоје име

Златног јеленка загонетк

Твоје име без кости у грлу

Твоје име од паперја у плавил; Истичем број твог телефона

Са порукама као из космоса

Са шумовима у срцу

Са корацима туђим

Са олујом у жицама телефонским Док наш разговор траје

Птица која стоји

Тачно између нас

Пада мртва са телеграфског стуба Истичем твоју одсутност

У времену и простору

Истичем моју садашњу неурозу

Која ће уместо мене

„У будућности да напредује

Истичем свој велики смисао

Кажу за неважне ствари

Истичем бригу мојих ближњих Истичем шетњу с тобом

Као пут кроз живот

Истичем твој загонетан осмех . Истичем сумњу у све то 6" Истичем зору У матли Истичем како се сећам тебе Још из детињства

Како ти прикупљаш Грађу за мој живот

Ти коју дишем

Са свим биљкама

Са свим што живи

Ти која ме уздижеш Белим водоскоком

Ти којом се дивим Другим речима

Ти као лабуд

На ивици бескрајне воде Не удаљу! се никуд Никад не погледај

У прерушену корњачу Не промени се никад Кад падне свемирска ноћ Бар ти буди вечна

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5