Književne novine

Мараја Пеакић-Жаја 4 данебуде

молцшћа

Са сваке ријечи изнова треба згребати жбуку светости.

слојевите сликарије лажљивих призора. Тек у тој на крају сировој до жрви изгребаној цркви говора

може се можда изрећи пјесма

а да не буде молитва.

ПОСТОЈИ НАРАВНО ЈОШ · ПТИЦА НА ПРОЗОРУ

У првој половици живота углавном истражује

начине отварања врата освајање зграде У другој углавном само гледаш кроз прозор обично мало превисок У међувремену су се већ сва врате позатварала њежно и невидљиво попут рањеног меса кад сраста замало их више ни ожиљци неће означавати преостају наравно још птице на: прозору али оне не желе унутра а ти не можеш ван и уосталом тко зна што ће се догодити с прозором стога смири срце што куцајући уокола, тражи излаз и гледај гледај

ЈУТРО

Морам се сјетити мечега од јучер

јучер је пљуштало пљуштало пљуштало

по провидном стакленом кавезу

у којему смо узгајали и расађивали

спарушена _ слова, излијевала новинску клоаку

трпјели зијев склеротичне аорте

загушене крвавом филозофемом

ипак морам се напокон сјетити нечета од

јучер

јер како ћу иначе започети овај дан

и како ћу сазнати кад буде зажелио

да ми се на челу одмори

и у тијелу моме ведро расијева.

ШТО АИ ЈЕ ТО ШТО,РАСТЕМ

Стојим пред цвијетом он расте још више Полагано заборављам његово име цвијет што ли је то „Што ми размиче“усне“а шути ведро зелено плаво | Његово име што ми размиче усне и расте а шути Ведро зелено плаво стојим заборављам полагано пред Што ли је то што растем још више шутим

АОК СТОЈИШ НА ТРГУ У ПОДНЕ

Шуте три улице

три лађе што сањају пловисју и посаде у њима тмуте сањајући за обједом мироћије далеких отока

Подне је шуте три улице три лађе што сањају пловидоу

Док стојиш на тргу у подне и шутиш

грчи се крај тебе

очајна шака водоскока

Подне је сунце је сјело на врх воденог студа и дрхтури заједно с кућама

Док стојиш на тргу и шутит оно одлази

златним путовима небеских отока: ти улазиш у своту кућу | у дуги шутљиви брод

КРОЗ ВАШЕ МЕСО ПРОЛАЗЕ

О ви што чекате велика чудеса како немилосрдно а праведно кроз ваше месо пролазе тренуци којима нисте поклонили своје срце.

НАШИ СУ ОЧЕВИ

наши су очеви имали оштре очи, стријељали су очима

наши су очеви имали мрке очи ведрили су њима и облачили наши су очеви били очеви џ пол треће им је око и у сну гледало наших је очева увијек

за половицу више нето нас наши се очеви само суочавају они се само суочавају

и суочавају и суочавају

ПОИЖЕВИЕНОВИНЕ б

АКО САМ

_ ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА"

доспео У ТРМ

„ Вера Колаковић

КРОЗ ОТВОРЕН прозор моје куће продире већ дах новог дана. Жамор људи и звуци аутомобила у којима иду на посао, и плач деце којима је мрско рано буђење, и резак и свеж! мирис летње зоре. Са косом у руци хитам на њиву пре сунца. Сачекујем га са доста зноја по лицу и леђима да га оно може осушити. Иза мене остају, пуни, једри откоси пшенице. Леже по земљи попут лдене мачке која се излежава на сунцу и тихо преде своју песму уживања и задовољства. Биће ми лотребан читав дан да завршим посао, али не зависи то само од мене и зато упирем поглед у сунце и у небо: тамо увек покушавам да докучим да ли ће се мој рад протегнути и на сутрашњи дан. Али док сад тледам у небо, запазим нешто необизно: нема ни сат како је сунце изгрејало, а у сусрет му већ иду тамни облаци. Долази и ветар као зао весник и само ме хлалном руком као опомена помилова по глави и леђима. Шшеница се заталаса и растресе као да се прену и ја јаким и брзим замасима руку хоћу да сакулим и заштитим покошену пшеницу, али, авај, не могу ништа да учиним, олуја се већ

. приближава.

И раније је дувало а трава и влати се немоћно повтјале пред захукталим и злослутним ветром, али овога пута то се збило најмуњевитије од како памтим. А ко зна, опет, да ли је брзина ветра баш тако велика: кости су ми старе, шкрипе и пуцају, и свака појава изгледа ми да има брзину муње. Ништа више није довољно споро да се мени не би чинило да може да буде још спорије,

Потражио сам заклон, не у каквој утрини, већ тамо тле нико не полази да се спасе од грома: пошао сам у шуму међу високо гтрмње, прво пристаниште громова. Била је то моја давназшња и јака жеља. Читавог живота сам се тога клонио, а сад хоћу себи да допустим мало итре. Поготову што то није игра која има саму себе за циљ, већ она са укусом забрањеног воћа. Осетио сам јој укус једном, давно, била је такође олуја са громовима, али су. ми

„утиске покварили укућани. Никада им то нисам забо-

равио.

Тада нисам био зашао далеко већ одмах на почетку штуме удобно смештен на свежу, зелену маховину испод сводова младих грана. А они, моја жена, син и кћерка, били су испод кола на безбедном. месту. Осетио сам како трен муње и очекивање грома разбуђују сва моја чула и како ми још стварају радост и пожуду за звуком, што никад до тада нисам осетио: затим и савршену безбедност и мир, јео сам био удаљен од оних са којима сам проводио живот. И тај мир донесе ми за часак и кратак, окрепљујући сан.

МУгледах своје како радосни одлазе расквашеним, узаним путем, кући, савлађујући кишу и блато. Остављају

# ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИЋА

пред кућом блатњаву обућу, а кад су ушли у њу, ужурбано збацују са себе влажну одећу и стављају је онако мокру и тешку на мој кревет. Мој тврди лежај се више и не ви. ди, већ личи на хрпу непотребних рита и крпа. Вода се цеди уоколо и обликује клобучасте поточиће. И док се ужурбано разилазе по кући да свако себи нађе суву оде-

„ћу, убох на врата и угледах сина нагог до појаса. Гледао

ме упитно руменог лица као обриси сунца, а кад хтедох да пођем свом кревету, он. ме грубо ухвати за леђа, Хтедох да се отргнем од његове снажне руке, али чух познати глас своје жене:

— Негде мора да покаже да је глув. Свуда строто чува свој живот, али сад се скловио од олује под дрво. Лудак!

Видим како су се растрчали на све стране и како ме траже. Унезверена су им амца.

— Ваљда га није погодио гром!

— Нисам чуо да је негде у близини ударио!

Нећу да им се одазовем. Нека ово потраје још само трен, ова самоћа ми. овај мир док ме не нађу. Чујем глас своје кћери како ме тражи по жбуњу и сина како завирује у честаре. Морам да накупим снаге да бих могао да им се супротставим кад ме нађу. Само да не морам да чујем њихове кораке п гласове.

Алм тром и олуја отворили су ми уши и ја сам снажан: јер знам, после опет нећу чути. Гласна је и моја крв, хучи, ствара буку, претаче се, котрља преко урвина... Али, ево их, нашли су ме. Гледам их мирно, а њихова забринутост и радост чине ме још мирнијим и горчим. Не чујем, осећам умор п кажем тој куказдој гомили:

— Доста смо данас отртам од олује!

Сал сам на њиви сам и не постоји опасност да ме узнемире. Жена већ дуго не одлази на њиву, а деца више нису са мном. И та радосна мисао довољна је за страсну жељу да се не зауставим негде на почетку шуме, већ продирем све дубље и дубље. Влажно лишће лупа ме по образима п тлави, шибље цепа кошуљу, а трње пробија Ђонове на обући. Још дрвеће није тако често и муња може да ми осветли пут. Али са сваким новим кораком њена светлост све више указује на све гушћи честар. а

Руке држим на леђима и читаво време мој ход је латан. Не трудим се да рукама најпре прокрчим пут, Идем мирно и прибрано као да је то гола ливада или раван друм. А напред и са стране испречиле се густе гране, штибље и лишће: и кад таман помислим да сам на једном месту примио све ударце од једног сплета растиња и изданака, изненада ме ошине неки витак и танак прут. Онда осетим како се сва та гомила кад ја пробем наново склопи у свој ред, преплете и дуто смирује док је опет нешто не поремети. Осећам бразде по леђима, а,моја кошуља виси у ритама на мени, па и оне постају све мање, остаЈући да висе негде на мом путу. Иза мене је остала и: пше_ ница на њиви, али више се не осврћем: мами ме ова! мир и ова титтина, мако стазу још нисам нашао. А то ме не забр'"тава, јер пуг кога крчим мора некуд да ВОДИ. .

. Потпуно је мрачно. ИМ влаге од кише. је нестало. Задр-

,

"Све је нада мном склопљено као сво,

“

= њама. Осећам да је ово свет, с другим а а МЕНИ јео тно као да се ослобађам тешке

законима и мени је прија у 2 ј ] ам ни појмио да је тако страшна. море, за коју раније нисам Ј зен могу да опипам и дохватим и чак да ПАН | А читавог сам живота само у небо гледао не би а Зи чио и предвидео, не за дуго, већ само за пао тон " сутрашњи дан. Рвели смо се готово непрекидно ИтеАа трад поплаве п олује, сунце и суше на једној, а клица, п ] тој страни. Маљу Паје вади ка је све иза мене, не осећам бразготине по телу ни трње у ногама. Све ми причињава чак опојни, замамни бол, који се потпуно претвара у своју супротност, у уживање, Тако је олакшање јако у мени. А затим ова самоћа, ова опипљива и потпуно јасна самоћа, без илузија и замки. И живот који као да ми долази усусрет а не као да је у мени самом. Само незнатну зебњу осећам од тог непознатог и новог док и последњи део моје кошуље одно-

си нека напукла грана. | .

Наг сам тако ло појаса, чактштре су ми 04 јаког сукна, те им овај пут није нашкодио. А још: не смем себи да п"мзнам како лобијам жељу, необуздану жељу да м њих зоаим и да останем без ичега на сели, без стила м стама, отађен, без бојазни да ће меко наићи им вилет“ ме КАО ОА мајке рођеног. а толико је толина иза мече. Итак, лош у мени постоји бојазан од људског ока. које ме збот наготе може сматрати умно поремећеним. Али како лаље тлем, постајем све сигурнији да сам сам, и да себи могу лопустити да се један једини пут у животу нађем сам са собом, потпуно наг, да најзад осетим да сам потпуно у свото! кожи, оленут само њом, као налетом и наттотклл лтијом олећом, и јопт да се без зазозђа опипам по читавом теду, које споља добро п не познајем.

и ево ме како се птед телним огромним о напуклаим дрветом ослобабам својих чакттира и послемњих лелста одеће. У дрво се може мирно ући и сести, чак м лећа, Ме осећам хладноћу, озле је опојно топло по ја од осећања среће не знам шта бих пре започео. Испол стопала осећам меку маховину. која се пење спољном страном лрвета и понегде завирује и у његову унутрашњост, удружена каткад са бошљаном или пузавиџом, Унутраттњи гиломи дтовета с“ тврди и хђапави ол отптоине. а иЗНАЛ моје тлаве ен полућена дрвена срж уобличила се у неправилан пи исобичан свол.

Улобно сметштен, оллучујем се ла наттте остамем насамо са' самом мишљу о наготи: само тако утисак им стећа су потпуни. Мисао ме обузима као пијавица и ја те прихватам, онда ме лагано олабави ла би ме целог обујмила, мада не иде са том мишљу батт лако, тпеба је отелотвоћђи_ ти, удахнути јој живот, дати јој сврху: годинама је била запретана. Још ми свест и поред свега није натопљена сазнањем да сам наг. Још седим скупљених ногу. 1ош не смем да се раскомотим: о стида и спама и да бих себе охрабрио почињем да посматрам своје шаке, ол прстију. Почињем од њих јер ми је тако најлакше и јер ми је на ЊИМА мање више све познато.

Али сад, кад остављам тамне и обудавеле прсте и пол-

, лактицу и кад ми поглед као по леду кли. њи а зи уз готово мермерно белу надлакти-

ту, осетих наједном како ми душа клону. Као да се оклизнула над белим омотачем који њу, душу, обавија, а на коју мој поглед није био свикао. Понегде, где сунце није продирало, кожа ми је била ужасавајуће бела. Опипах је лагано прстима, са страхом не да бих танку опну својим прстима могао повредити, већ да ће ме она сама са себе збацити и да ћу се суновратити у понор. А кад је опет покушах подхватити прстима учи ни ми се јадна и беспомоћна, али се већ у следећем трену укочи и готово ми побеже испод укочених прстију.

Оставих леву и само овлашт почех да прелазим по кожи десне руке. Све што ту.на. иђох, охрабри ме:. безброј кврга, дугачких, висећих младежа и задебљања. Како мт'се

77 Дева рука испунила ужасом» Млитава м 66 ла кожа, чију сам белину осетио им вилео и без светлости муње. И таква кожа носила је толике године живота у мени, подупирала га и одржавала, те се мени учини да мисам ни био свестан каквом сам лаком покожипом обавијен на свом досадашњем путу био и какве су ме све опасности вребале. Задржах прсте леве руке на квргама и задебљањима између којих су се простирале јаке, набубреле и тврде жиле. Покушах да докучим време настанка кврга и за.

дебљања у мом животу, али ми поглед одлута тот тренутка на груди и ја их нађох усахле, беле и нежне, прекривене седим власима, како се лагано и равномерно одижу и спуштају, производећи лак али чујан шум: шум долази из мене и ја га чујем. А потом и потмула грмљавина иза мене погодује мојим ушима, а светлост муње очима. .

На грудима, с леве и десне стране, на местима где је понекад кошуља била подерана, видим и бразде тамне од сунца, које постоје и на ногама и изгледа да су повучене угљеном. На унутрашњој страни бутина наиђох на најчистији и најпрозирнији део моје коже: била је готово молро бела са безброј ситних плавичастих жилица које се простиру у свим правцима и уливају се једна у другу. На том“ делу нема ниједног задебљања, бубуљице пили кврге. М ја се, за разлику од коже на левој рупи, овој обрадовах и готово усхитих од радости над овим као снег чистим комадом, готово свежим, као да се ту од рођења није ништа логађало, јер је заштићено од зрака и светлости. А на стомаку, одмах изнад бутина, опет танка и нежна покожица. Гледам и радујем се: шта све поселујем а нисам ни слутио! Лево и десно сијасет младежа. Не знам да лм сам их таније имао: а кад су се ту створили никад нећу сазнати. Како их је само лепо видети: као сјајна звезда на небу

млм просто и јасно као тамна тачка на белој основи.

Кад заврших са овим необичним испитивањем, мени се хопаде ова слика мепе, непозната и лосад невиђена. Нисам ни слутио да ће ме миње и невреме ма то натерати и да ће ме до ових откровења довести. И кад још једном погледах то парче моје коже са унутрашње стране бутина и стомаку (а муња беше дужа него икад) учини ми се да на' човеку, ма у како дубокој старости напуштао живот, увек остаје неки комад чисте и злраве коже незахваћене годинама. И готово сем сигуран да ће овај мој комад баш такав вечно остати: непромењен пи леп до смрти.

Кад заврших са испитивањем и упознавањем предње стране мог тела реших се да отпочнем са задњим делом им леђима. Али ужаснуто. закљузих да ја себе не могу видети отпозади и да, ако сам напред бео и нежан, квргав и опор, па иако 1е то понекад чак ружно и бесмислено. ипак је са. свим природно у олносу на то да уотлпте не знам шта моја кожа крије са залње стране. Био сам заборавио да ми је то У другим приликама могуће помоћу два огледала,

Значи, ни сад не могу видети пелу своју кожу, никад Џ потпуности не могу видети своја леђа и све што она носе, Требало је да „проживим готово читав свој век па да ме громови и олује натерају да то увидим.

Осетих се тужан и ојаћем, поглед ми се смрче при по: мисли да је моја хпаброст да овде дођем и амттим се одеће, била узалудна. Покушах да се утетим пипајући се ру-

„ кама или ми то без проверавања поглелом није значило ништа. Само сам 1опт витте мучио душу упињући се да доз кучим какве се боје и нијансе на њима простиру,

Вратих свој поглел им главу напред и наједном и неог чекивано се застидех спеја матљта, |

(ОДЛОМАК из романа „СЕЉАКОВА СМРТ")

а

'

|