Književne novine

ПОРТРЕТ

ПРОМЕНЕ МИЛУТИНА. ПЕТРОВИЋА

осн И ОВНИ песнички идеал који се испо

ава. и свакој новој књизи Милутина. Пе тровића јесте промена: језика, форме, емоције, света, поетског простора, тачке еледишта, интерпункције, прозодије, ита. Књг ате „Тако она хоће" и „Арзновено рождество“ сачињене су на принципима чисте лирике. Њих је писао песник свестан да пише поезију и да гради свој поетски свет, док у „Глави на пању“ и „Промени" Петровић ствара поезију од самих „ње-

„» у них недостатака", „крхотина" и „отпадака“, од свега онога, дакле, што раније није улазило у посвећену поетску грађу. Нешто слично налазимо код Бранка Миљковића, у књизи „Порекло наде". Има се утисак да Петровић жели да нам сутери: ше да „Главу на пању" и „Промену" није написао он, већ неко други. Демистификовање песничког чина и померање тачке гледишта попримају у овом случају значење посебне креације; Петровић би радије да види себе изван књиге. „Глава на пању“, која претходи „Промени" и са њом има неких додирних тачака, завршава се песмом у којој је поетски субјект у сасвим друкчијем положају: преузима У једном тренутку улогу читаоца: Уместо вас ја затварам ову књигу Склапам њене корице У неком другом свету Тако што у истом часу букне Сви нестајемо Уједињени Последњи покушај био нам је Живот на домаку („Последња песма")

Чини се да је у Петровићевој поезији

немогуће поставити оштру и јасну гра-

ницу између субјективне и објективне стварности. Удео аутобиографског и. личног у његовом песништву је огроман. Па ипак, Џетровићева поезија није исповедна у традиционалном смислу. Његова. исповедност, ослобођена сваког поетскот сентиментализма, која је једно посебно стање психе, део је, у ствари, савршене песникове концепције и поетике. УМ томе се, на крају крајева, огледа песников дух побуне и дух поруге, његов суштински презир према свету, али и његов израз љубави и страсти. Има у свему томе не чег сличног судбини оног Петровићевот миша који сваког јутра, на истом месту, „претрчи млечну путању“, вођен неким унутрашњим животним заносом; Нико други није вићао тог миша Која. претрчава стазу између два зелена парка Живео сам у њему неколико часова И јасно ми је Зашто он прелази из једног у друго легло и у Највише је У том догаћају била њетова страст Која му избија у очима при кретању

("Поново, он")

„Глава на пању“ значила је, истовре“ мено, потпуно удаљавање не само Од књига „Тако она хоће“ и „ДАрзновено рождество" већ од самог поимања поезије, па нам се намеће питање:

има ли песништва изван поезијег Извесно халуци-

нантно стање “ „Глави на пању“ и лир-.

„унутрашњим слика. У „Про: утисак. Пе-

ски реализам, са новим распоредом" предмета и мени" само појачавају такав

сник се креће као да је у бунилу; њего“ ве песме су ритам самог бунила. Свет отуђења, врева и гунгула на улицама, пустош соба, туђи кревети, угроженост

је то

постојања, изопаченост света — све само мали део онога што У новој поезији, Милутина Петровића, нашавши своје место и израз, израста, до посебне осе Ћајности. Суморна је и ненадна ми: сао песникова. У томе се и очитује изу: зетна модерност ове поезије и њен нови дух. 1 Це место реминисценција на древно х ба, које се у песниковој визији јавља ка посебан свет, али и као посебна. свест, уместо митских и апокрифних _ слика,

] траци ко: Петровић бележи, као на некој тра је" еће, мисли догађаје, ста-

ја се сама покр

ња сопствене свести и Бенке. РРЕА ади по мери свог Аоживља,

Мина Интерпуне'

»дељења. свог унутрашњег опред 4 " пије тотово и нема, У оном класичком

ј пи“, сведена ли је, као у „Промени. 5 смислу, и Ј У иатерпунк-

на најнужнију меру: Од свих Ма ских знакова Петровић ~“ „ПА користи само тачку која, поред С МЕ а новне улоге, има и извесно. приходом 4 значење. Одређеним графичким Ра Мр з дом стихова, самогласника, белина, МИ ребом "свакодневног и на први пена нестилизованог говора, песник је У Рај ви на пању" 8 „Промени ИзтрлАУ ЕН бену прозодију која је такове У и . његове тежње ка потпуној про КЕ;

Први је утисак да је све ОАуИР слике које гради, речи које товор ет ли које мисли. Та привидна случај +

која је резултат спонтаности и Је НН НЕ ности поетског говора, скрива СА Ма односа између поетскот субјект КЕ света. Петровић је самосвојан, МИ гању за модерним ритмом, за со ВОЛЕ поетским простором. симболиком > АН товарајућом песничком структур

КЉИЖЕВИКНОВИНЕ 7

ће најбоље изразити растрзаност и „неу. ротичност структуре" нашег доба. Многе · његове песме имају симболичко значење. ·

И мада се Петровићева поезија развија:

ла изван многих песничких школа и пое-. тика, принципи симболистичког учења ни.

су му остали страни. Само што тај Петровићев симболизам није само то; ње га има онолико колико га, најзад, има У свакој поезији која је, по самој својој природи, симболичка. Свака је уметност, на крају крајева, симболичка.

И „Глава на пању“" и „Промена“ су песниково трагање не само за суштином поетског говора већ пре свега за суштином људског постојања. Проблеми језика су, такође, основни проблеми које Петро. вићева поезија ставља у први план. Његов песнички језик и (пројмене језика л У језику значе (пројмену самог људског бића. Митске слике из „Дрзновеног рож дества" сугеришу нам Петровићев однос према. песничкој традицији, Сасвим друк“ чији однос песник има у „Глави на пању". Поред песме „Хитнух стрелу", за ову песникову фазу најкарактеристичнија. је антологијска „Лабуд гледа, тлаву не помера" у којој песник изражава сложе“ "не принципе своје негативне естетике, своју поетику, свој трагалачки немир и, најзад, своје опредељење:

Посматрао сам лабуда док је свитало У даљини Белео се Прошло је његово

Али Прикуцаћу та на даске Крила поломити Црнео се Он зна Не могу то да му учиним Он грдно се вара Кад пачјим кљуном показује своју сагласност Лалао сам те Лабуде Лабуде Лабуде Кад помињао сам даске Имам ја нешто друго за последње дане таквих птичурина Облак ти над главом стоја Не померајућом

(„Лабуд гледа,

ја имам лек

тлаву не помера")

Петровић из књиге у књигу мења и свој језик, и синтаксу, и поетску технику, уноси „обичан" говор, разбија мелодију и ритам, уводи „нарацију“, сажету, језгровиту, драматичну. Има се утисак да је песник желео да сваком новом збирком негира и потре претходну, полазећи тако увек од почетка, тако. рећи ни од чега,

да би, с друге стране сваком новом. ЊЕ

том завршио један назначени |

круг, једно духовно ·трагалаштво, "осва- |

јајући онај свој специфични суштин ски простор певања и мишљења. Због затворених поетских слика, које само наговештавају значење, није лако одмах.о2 редити шта је основни предмет његове песме. С друге стране, а то је чини се основно, Петровић се каткада поспрдно и па родистички односи према свакој песничкој осећајности, према стилским фигурама, поготову према метафори. Оно што је у „Глави на пању“ било само један вид његове циничне осећајности, У „Промени" је израсло у принципе личне философије и, могло би се рећи, естетике. Остваривши поезију безнађа и животнога хаоса који се прелама кроз одвећ фрустрирано људско биће, Петровић у своме песништву остварује. једну посебну нега“ тивну естетику, као један. од значајних модерних облика поетског мишљења. према феномену песништва, према неким устаљеним песничким правилима, · према традицији, према прозодији и версификацији, књизи, стилским фигурама, ин. терпункцији и језику уопште, Петровић се односи критички и цинично. У тој критици поезије такође се очитују основни принципи његове негативне есте тике.

ПАВЛОВИЋА — МА СЛИЦИ МАЈДА ГРБАЦ, ДОБИТ-

НИК „ЗЛАТНЕ АРЕНЕ" ЗА ГЛАВНУ ЖЕНСКУ УЛОГУ | (ФИЛМ ЈЕ ТАКОБЕ ДОБИО „ЗЛАТНУ. АРЕНУ“ ЗА .

СЦЕНАРИО)

СЦЕНА МЗ ФИЛМА „ЛЕТ МРТВЕ ПТИЦЕ“ ЖИКЕ

~ њу" била песников монолог,

Заји

суштинског простора, певања н

"мудрости, препознајемо онај његов

МИЛУТИН ПЕТРОВИЋ

Иако је сасвим нова, кохерентна, самосвојна, независна, биће за себе, савршена у својој сведености, збирка „Промена" својим битним својствима ослања, се на књигу „Глава на пању" Па ипак, реч је о једној сасвим друкчијој књизи, могло би се чак рећи о новом осећању све та и живота, што чини да се „Промена" разликује не само од Петровићевих доса> даштњих књига већ се издваја из контекста целокупне савремене српске поезије. Које све области не захвата „Промена"2 Ту су медицина, биологија, правне науке, астрономија, философија, естетика, економија, агрономија итд. Ту су најразаичитији симболи једног света који јесте и који није. Тај јетки петровићевски однос према стварности, према спољашњем али и унутрашњем распореду ствари, према непознатој Формули, између данас и сутра, страха и радости, мржње по љубави, срамног рођења и још срамније смрти, може се, у ствари, свести на песников однос према поезији. Не доводи ли „Промена“ у сумњу сва наша стечена знања о литератури У томе је, чини се, и велика предност песникова, његов иза“ зов, али и његов изузетан стваралачки успех.

Слична опредељења можемо наћи У „Глави на пању", посебно у често наво. Ђеној песми „Лабуд гледа, главу не поме“ ра", у којој се налази онај загонетни кључ за могуће тумачење песниковог схватања поезије. Реч је не само о једној врсти психолошке лирике већ о потпуно развијеном и дефинисаном песничком_ програму. Док је „Глава на паосвајање мишљења, „Промена“ је савладан прос“ тор и песников непрекидни дијалог са двојником, или са неким другим невил> љивим саговорником, дијалог који почиње пре прве, а не завршава се последњом песмом. На једном месту Петровић ће дословце рећи: „Овладао простором. Из нутра". Није ди то већ укидање супе тинског простора, да би песнички субјект, као нови пророк, могао поново да се заснује. У томе је, чини се, осковни парадокс Петровићевог песничког РУ кописа.

Ко је, у ствари, пеоников невидљиви сатоворник» Коме се он обраћа2 Изрази „двогран", „двосек", „двогуб“ сутеришу да је реч о дволику, о двема појавама истог лица. Пада у очи присуство броје ва у књизи. Очигледно да за пегника они имају посебно и магијско значење: „сол“

ми печат“, „шести прст", „седам отвора

на опни", „пети пршљен у устима", „за.

хиљаду тодина", „трипут“, „шестопрст",

итд. Зато „Промена“ збуњује, затвара се

чим јој се приближимо. Она се руга чи“

тавом животу, свом Песнику и самој се“

би. Она је изнад нас, јер је изнад Хите:

ратуре. џ

Изашао сам у поље.

Дволик. Видео мртву домаћу животињу.

Зашто ме од миша

деле путеви у изградњи. Мосне конструкције.

Равнице.

Негујем те

у мрачној комори. Житно зрно.

Надимаш стомак.

Бапијеш за пољупцем.

У сну се хладиш.

Склопио сам књигу из 1878. и 1879.

Рудник,

Њушио. мрцину. Кренуо.

у грмље,

пробудим

У сваком покушају да те век се мој скраћује. („Веза")

У шта је то загледан Милутин Петро. вића УМ какав знака У каква предсказања2 У какав распоред ствариг У какав вра шки свет> У какав земаљски п небески

наук2 Промене се дешавају, трају, као

елементарне непогоде, као годишња доба, алп све је, опет, исто. „Време је да успос тавиш нови однос с прелметима" вели песник, осећајући живот изнутра. изучив ши све његове појаве, као тшто се "чи „текст напамет" грозничав и скептичан истовремено, сумњичав пун неверице У липе света, али и у наличје Сумња у све је основно _ Петровићево расположење. "„Олбанио сам књиту" вели он, и ми 7 том резигииђаном стиху пупом. ттагичне пре»

риви однос према духу Литературе. То. је

крик безнађа у пустињи, али и жестина живота.

· Песник је у „Промени“ постигао те"летрафску _сажетост стиха; песме су у кратким или дужим низовиме, грцавим, елементарним, често тек назначеним. Погледајте (или ослушните) те стихове, који се нижу као откуцавање сата или тастера, кратко, шкрто, без метафора, без стилских фигура, огољено;

Иди у магацин исхране.

Шуњај се. Ходницима. С мојом дозволом.

Утиснутим печатом. У јетру.

Талог масти,

На рапавим зидовима. Подигни

Сноп светлости.

Свакодневне намирнице. Кромпир. Пасуљ,

резу.

у Црни лук. Бели лук. Празилук. Купус. Кељ. Цвекла. Шартарена. Спанаћ. · Лежиш на јастуцима. Јабука. Крушка, Орах

чишћен. Орах у љусци. Мед. Затвараш око. Савијаш | ногу. Сир. Кајмак. Клана живина. Гуска. ћурка. Јаје. Око · подне. У јаслама. Изједначен с тобом свијам гнездо. У хладовини, Поливаш намирнице отровом. Испљувцима. Не схватајући да те држим на оку. („Савет, УП")

Неке асоцијације и песнички аџтома тизам . каткада могу да сугеришу удео надреализма у Петровићевом стваралачком поступку, што је само привид. Сасвим је друкчије природе структура његових поетских слика. Саображена је самој стварности и песниковом трезривом односу према њој. „Промена" поседује нешто Од компјутерског начина писања стихова и чак неке црте сигналистичке поезије. Но, за разлику од сигнализма који, тако рећи, ништа не казује, који је пре шара него песма, код Петровића је и даље реч основни носилац судбине бића. Он додуше разбија мелодију, али зато успоставља ритам који је, чини се, ритам саме судбине.

„Промена“ није ни књига песама У класичном смислу, већ пре делује као је дан модеран песнички спев. Свака песма у структури тог спева надовезује се на претходну, изражавајући једну одређену ситуацију, један одређен положај, једно одређено емоционално стање и расположење бића. Или, пак, магновење и ритам тог бића које је утиснуто у свет као ка мен у огромни мозаик. Од прве песме У „Промени" „до завршне има неког унутрашњег континуитета, и садржајног и формалног и мисаоног, мако је све у потпуном _ дисконтинуитету _форме, Еле. ментарни свет, у свој својој суровости иј наготи, отвара се пред нама у најраздичитијим облицима, у целини.

На зита личе песнички органони Петровићевог модерног спева2 Шта образу. ју и шта их држи на окупу, те „Промена", без обзира на мозаичност структуре поетских облика, делује и ритмички и композиционо целовито. „Промена“, која више делује као непрекидни пес нички рукопис који траје, него као књига у традиционалном смислу, јесте изразито исповедно дело, што на први поглед може да изгледа парадоксално, поготову кад се има у виду пргрода Петровићевог песништва. Без ибзира на дистапцу Коју песник успоставља између себе и песме, без обзира на сву иронију којом је књита испуњена, то бежање од сопствене личности, од света што је ис поведно, дало је једну врсту плове исповедне и дубоко личне поезије.

Силазим у Хефестову

ковачницу. |

Лакомислен. С једном идејом у вијугама. Оборио.

Везао руке конопом. Махнуо

кухињским ножем,

Избацујеш ларву. Стрељаш

из гротла.

Извијаш врат. Али забринут.

Развијаш нову мисао. Водиљу.

Филмску причу. Увлачиш нокте. Двогуб. Лежао сам потрбушке. С твојим уснама на гуштерачи. У мостељи. Роде. Да ти певам. („У постељи, роде")

Петровићеве песничке слике бунила и магновења, пуне очаја али и жестине живљења, као да су, попут гејзира, избачене из самог средишта живота, из сре дишта Земље. Има нечега алхемичарског у том начину организовања и грађења поетских слика, у том мноштву најразличитијих асоцијација, гле је све смеша. но, живо и мртво, демонско и анбсоско, прошло и садашње, грешно и челно об. ро и зло. И док читамо Петровмаћеве пес: ме, као да гледамо неку позилу илм: ску причу“, са савршеном режијом и мон: тажом. Остваривши поезију инстинктивног и наласве лубоко животног п

елементарног. Петровић се у „Промени“ узлангао 0 пторочког тумач“ узеса сав. ремености. Не видимо данас песника

усамљенијет ол њега. Па иако !> све исто, промене ипак трају.“

Слобода" Ракитић

» Одломак поговора збирци песама Промене" Милутина Петровића, коју ће ускоро објапити Срп-

ска књижегна задруга,