Književne novine

-

ДУБРОВАЧКЕ ДЕТЊЕ ИГРЕ

Притисак јубиларног тренутка

Две драмске премијере

АМБИЦИЈЕ ОРГАНИЗАТОРА Дубровачких љетних игара биле су ове године изузетно велике, може се слободно рећи — досад са највећим претензијама, како кад је реч о драмском, тако исто и када се говори о музичком програму. Нешто више концепције и система било је присутно у драмском програму, који је ове године обезбеђивао ревносном посетиоцу тако рећи читав пресек најбољих позо. ришних остварења реализованих на овом фестивалу током последње две године, Међутим, одмах треба нагласити, овогодишшња премијерна драмска извођења, која је требало да крунишу читав програм а тако и долично обележе јубилеј, нису донела очекиване резултате: Држићев „Аундо Мароје", који се изводио на Др. хићевој пољани, није засмејао за смех иначе увек оран аудиторијум, док је ново извођење „Хамлета“ на Ловрјенцу углавном значајно због неколико глумачких креација.

НЕМОЋ У СУСРЕТУ С ИНТЕГРАЛНИМ „ДУНДОМ МАРОЈЕМ“

Редитељ Јошко Јуванчић приступио је

_ Држићевом „Аунду Мароју" с очигледним

амбицијама да на фестивалској позорни: ци оживи текст легендарне ренесансне ко медије у читавој њеној интегралности, у свеукупном њеном вишеслојном значењу. Те амбиције наметнуле су редитељу посеб не обавезе како у смислу помног грађења ликова и наглашавања најситнијих поједи ности, тако и у погледу изналажења општег тона представе. У погледу ликова режија није могла отићи далеко, јер се определила за неадекватну поделу улога, од којих су неке кључне. Што се општег тона тиче, редитељ је настојао, вероватно под утицајем књиге „Марин Држић Видра" Живка Јеличића, као и друге, новије литературе, да представи да изузетно озбиљни, незадовољнички тон: „ДАундо Мароје" на Држићевој пољани требало је да буде више социолошки приказ односа међу различитим слојевима грађанства у Дубровнику Држићевог доба, а мање безбрижна и распојасана играрија ренесансе, покадшто блиска чак и комедији дел арте.

Можда је редитељ Јуванчић желео изнаћи компромис у којем би ова два те. жишта била заступљена у другачијој сразмери и склони смо веровати да је тако. Међутим, оно што смо на Држићевој пољани видели могли бисмо укратко назвати — уозбиљени „Дундо Мароје" незадовољника Марина Држића, оног незадовољ ника, који 1566. пише превратничка писма фирентинском војводи Козиму 1, са же. љом да се у Дубровнику успостави нови, праведнији режим. Али, редитељ као да је смео са ума да је „Дундо Мароје" настао 1551, када је и први пут изведен у Дубровнику и да ово дело има сва обележја ренесансне комедије, која је Држић, захваљујући своме аутентичном таленту, јоши обогатио.

Другим речима, то ипак није период из. разитог Држићевог незадовољништва и његовог повлачења са капеланског положаја уочи строгих одредаба Тридентског сабора (1561 — 1563). Држић је тада писао, као и остали ренесансни писци — за публику, са циљем да је насмеје:и разоноди, и зато, како то закључује Драгољуб Павловић у студији „Комедија у нашој ренесансној књижевности", у ренесансној комедији „не налазимо ни праву ни продубљену студију карактера и нарави, нити какву изразиту критику сувремених друштвених и политичких прилика". Ис тини за вољу, такве критике има нешто више у АДржићевом „Аунду Мароју", али не толико да би се на њој могла градити окосница читаве представе. Дакле, редитељ је превидео неке чињенице из хронологије Држићеве делатности, па је зато и дошло до неспоразума, до немоћи у тумачењу најбоље комедије дубровачке ренесансне књижевности.

Добро је што се редитељ Јуванчић није определио за прераде или пак за знатно скраћене верзије, већ је настојао да оживи ово дело интегрално. Али, таква одлука подразумева да се свака, па и најмања улога мора доделити глумцима великих креативних моћи, који ће и недоречене Држићеве личности снагом свога талента, дакле, стваралачком надградњом, умети и знати да оживе. Међутим, Јуванчић је у свом ансамблу имао мало таквих снага: Фабијан Шоваговић (Дуги нос), Перо Јури чић (Маро), Звонко Лепетић (Бокчило) и Ивица Видовић (Помет) уложили су велике напоре да на неадекватно решеном сцен ском простору оживе ренесансне типове. Међутим, то није било довољно, с обзиром на знатну разуђеност „Дунда Мароја", чији многобројни епизодни призори захтевају такође мајсторе-интерпретаторе, Поред тога, у појединим улогама глумци су показивали или несналажљивост или круту неангажованост, док је било и таквих тумача који би могли заиграти само на аматерској позорници, због чега су поједини призори деловали бледо и досадно.

Највећи терет понео је Ивица Видовић; његов Помет требало је управо да измири двојство у редитељској концепцији, која је како смо утврдили, примат давала „озбиљ ном Држићу". Захваљујући његовом грчевитом напору и искреном залагању, У представи смо имали „мештра од комедије", мада се увек није имао утисак да он све конце држи у својим рукама. У Кораљ ки Хрс Видовић није имао себи равну партнерку: била је то недоречена Петруњела, лишена непосредности у изразу и без правог нерва за разиграну комедију. Перо Јуричић у улози Мара показао је истанчани смисао за мимичка нијансирања, док је Дундо Мароје у интерпретацији

„ А

" Миша Мартиновића деловао хладно и не.

животно, због сувишне статичности у игри. Лаура Ане Карић била је више у овом но у ХМГ веку. Интерпрети епизодних уло га показивали су углавном своју неинвентивност и невештину у грађењу типова. Тако је Антел Палашев (Сади) остварио бледу сенку овог карактеристичног типа, а сличан је случај и са оштијерима (Зорко Рајчић, Винко Призмић и Иво Фици). Изузетак међу епизодистима само је Фахро Коњхоџић (Грубиша): био је то један од ретких глумаца ове представе коме је успело да од гледалаца измами смех,

Посебно питање, које је покренула ова.

представа, свакако је — сценски простор. Редитељ Јошко Јуванчић и Мише Рачић (адаптатор простора) определили су се — не знамо из којих разлога — 'за Држићеву

пољану,. Раније се „Аундо Мароје" прика.

зивао на Гундулићевој пољани, што је давало више погодностима глумцима. Мишљења смо да је било најидеалније приказати „Аунда Мароја" онде где је требало и први пут да буде приказан за. Држићева живота — пред Кнежевим двором. Невреме, како знамо, није дозволило то извођење, па је премијера одиграна у већници. Зашто не бисмо сада поново узели тај, простор у обзир Утолико пре, што је тај прос тор Држић вероватно имао у виду када је писао .„Дунда". На позорници Гундулићеве пољане (режије Бојана Ступице и потом, Косте Спаића) глумци су савлађивали мањи простор; на Држићевој пољани простор је знатно већи и монументалнији, тако да су се појединци просто губили (и физички, и гласовно) на толиком простору, а поједини призори били лишени сваке динамике, тако да је представа губила у сјају и ритму. у Да је ствараоцима ове представе било стало до сјаја и спектакла недвосмислено показује и доказује дограђена „сценогра-

СЦЕНА ИЗ НОВЕ ПОСТАВКЕ ДРЖИЋЕВОГ „АУНДА МАРОЈА" НА ОВОГОДИШЊИМ ДУБРОВАЧКИМ АРТ-

ке резултате на овој јединственој хамлетовској позорници. Поред тога, композиција овогодишњег програма Игара сврстада је извођење „Хамлета" у финале јубилеја, тако да је та представа постала на неки начин централном тачком јубиларне прославе. Све те околности могле су дати посебне импулсе реализаторима нове представе „Хамлета" на Ловрјенцу; међутим оне су их довеле у посебну ситуациЈу: ОД њих се очекивало напросто — нешто изузетно. А они то нису остварили, јер се и са овом представом догодило нешто слично као и са „Дундом Маројем". Наиме, сама подела улога — изузимајући две или три — није стварала нужни предуслов за нека изузетна остварења, а и решење сценског простора – (сценограф Драго Турина), унаточ доброј редитељској концепцији Дина Радојевића, није погодовало, управо није омогућавало да се у знатнијој мери развије глумачка игра, а нарушавало је и амбијент Ловрјенца. Редитељ Дино Радојевић настојао је да се у представи осети вишезначност, управо да зазвучи полифонија „Хамлета". Ако усвојимо мишљење Јана Кота, према којем

„се „садржај „Хамлета' може изнети на раз

не начине: као историјска хроника, као криминални роман, као филозофска драма", онда се може закључити како је Радојевићу ипак било највише стало да презентира на Ловрјенцу историјску и филозофску основу Шекспировог дела, Имајући пред собом један некохерентан и посве неуједначен ансамбл, редитељ није могао доћи до јединственог резултата, без обзира на његову видну жељу да нам понуди представу савремених решења. Из читавог ансамбла, поред тумача насловне улоге, Радета Шербеџије, издвојили бисмо само неколико глумаца: пре свих то је Раде Марковић (Полоније), затим Ратко Буљан (Хорације), Крунослав Шарић (Лаерт), Мустафа Надаревић (Марцел) и Емил Кутијаро (први глумац), Раде Мар. ковић као Полоније највише је умео глумачки да изрази своју ситуацију, коју

је Кот, третирајући „Хамлета“ као драму _ наметнутих ситуација — оцртао овако: „Полоније не игра улогу дес-

потског оца и краљевог уха. Он јесте деспотски отац и краљево ухо". Он, је то и зато што мора да игра ту улогу, јер му је животом наметнута. И ту присилност Раде Марковић је умео глумачки да ова-

ЊИМ ИГРАМА У РЕЖИЈИ ЈОШКА ЈУВАНЧИЋА — АВОЈИЦА ОД ПРОТАГОНИСТА ОВЕ ПРЕДСТАВЕ, ЗВОНКО ЛЕПЕТИН КАО БОКЧИЛО И.ИВИЦА ВИДОВИЋ КАО ПОМЕТ

фија" — имитација фасада од картона, непотребно налепљена на већ постојеће слич не зидове! Такав однос према дубровачком амбијенту, упркос извесном привид. ном ефекту овог решења, показује сву неинвентивност и редитеља и адаптатора простора. Да ли су уопште биле потребне такве сценографске интервенцијег — Нису, или ако и јесу, онда би се могле свести на минималне допуне. Јер, картонске имитације фасада, ма колико успеле биле, неминовно одводе у — кич.

Костимографија Ингрид Беговић била је у складу са социолошким претензијама редитељевим, па су костими доследно под: влачили класну припадност – појединаца, али зато понекад недовољно — регионалну! Музика Игора Куљерића —- у духу е похе.

Несумњива је штета што се на јубиларним Играма нисмо сусрели са „Дун дом Маројем", који би измамио више смеха пи ведрог расположења, јер бисмо само тако извођење било које Држићеве комедије, поготово ове, могли означити успелим. ОДАУЧНИ ХАМЛЕТ АЛИ НЕ И ДОВОЉНО ДХОБРА ПРЕДСТАВА

Из више разлога била је умесна и оправдана замисао да се у току јубиларних Игара „Хамлет“ поново врати на своју позорницу, на тврђаву Ловрјенац. Јер, „Хам лет" је једна од првих представа Дубровачких љетних игара и представа која је понајвише допринела међународној афирмацији овога фестивала, будући да је била и остала увек најатрактивнија тачка драмског програма, како због самог дела, тако и због амбијента и извођача, Традиција „Хамлета" на Дубровачким љетним играма, која почиње још од 1952. године, управо је наметала обавезу поновног стављања овог дела: на репертоар Игара. Али, поред те обавезе, пред извођачима нове представе била је још једна, много тежа обавеза: никако не изневерити традицију, већ надмашити раније остварене уметнич-

плоти веома прецизним и ненаметљивим изразом, који се понекад заснивао на погледу, понекад на дискретном осмејку, понекад само у гримаси љутње. ј Раде Шербеџија још од самог почетка представе наглашава одлучност Хамлета, али не одаучност његову да на различите начине, па и представом у сцени „мишоловке" дође до истине, до сазнања о томе ко је убица његовог опа, него одлучност да се што пре освети. То је пре света један борбени Хамлет. Зато нам се понекад чинило да он нема никаквих дилема, да је за њега, још од првих тренутака, једино решење у борби са Клаудијем. Па ипак, креација Радета Шербеџије може се прихватити, јер је грађена доследно и исказана несвакидашњим замахом у изразу. Тумачи осталих улога — Крешимир Зидарић (Клаудије), Санда Лангерхолц (Гертруда), Вјенцеслав Капурал (Гилденстерн) и Борис Михољевић (Розенкранцу — покушали су да подвуку своју недужност у ситуацијама у којима су се нашли, но у томе нису успели. У томе је можда Санла Лангерхолц најдаље отишла, али са недовољно нијанси у изразу.

Офелија младе Соње Кнежевић била је.

убедљива у лирским моментима, а када је требало изразити узбуркана осећања, у драматичним ситуацијама, била је неубедљива и неразумљива, због неизграђене дик ције. ) „Хамлет“ на Ловрјенцу игра се у лепим костимима Јагоде Буић. Лепота и колорит тих костима, односно таписерија, одударају од сиве и сурове једноставности архитектуре Ловрјенца. Музика Богдана Жагића доприносила је ефекту „дворских сцена : Ново извођење „Хамлета", и поред свих племенитих амбиција, није много надмашило стара виђења овог дела на тврђави Ловрјенац. Оно је само још један пример више за уверење да се фестивалски ансамбл мора пажљивије бирати и знат. но раније формирати, не би ли се дошло до потребне уједначености. '

Рашко В. Јовановић

Марин ДРЖИЋ КАО „ТРАТИЧАР«

Поводом нове поставке

„Дунда Мароја“

НИЧЕГА у Дубровнику, на Држићевој пољани, од оног таласа ведрине и радости игре који су нас некада запљускивали + Гундулићевој пољани, Куд се део о живи ритам, оно хитро смењивање сцен за сценом пред кућом римске куртизане Лауре2 Куд се изгубио онај А АМН заплет који никада није прелазио у 020 мислену лакрдијуг Изворност комедиографа Држића који је у овом делу продубио типичне ликове, моделирао изразите карак тере и пуштао их да се сукобљавају на линији својих особина и страсти — раније није била изневерена. Сви су били ту, на окупу, онакви какве их је Држић замислио и остварио. Лаура, раздрагана ко. лајнама и перлама и, у исти мах, препредена, али не у толикој мери да надмудри Попиву; Сади, занесен пожудом за шкудама; Маро, сведен на своју површну, љулску меру младића који више живи него што размишља о животу; Бокчило, који се одазива на мирис вина и доброг залогаја; Помет, који хвали живот а свој удес куди речима које, у оба случаја, зраче ренесансном животношћу, оном земаљском, антиаскетском; коначно, ту је био и јетки, упорни Дундо Мароје, дубоко забринут за судбину својих пет тисућа дуката које у Риму троши Маро са лепом куртизаном. Куд се, заиста, изгубио сав тај дивни, раздрагани свет, опијен подједнако радошћу и горчином, са очима које су ведро гледале у сутрашњицу.

Ова питања, наравно, упућена су редитељу представе Јошку Јуванчићу. Јер, ни говором, ни понашањем, јунаци ове коме. дије више не личе на „нашијенце", како би рекао Држић, већ, на жалост, подсећају на „тудешке". А без језичких и карактерних спецификација „ДАундо Мароје" не може се ни замислити. Ова чињеница очигледно је промакла Јуванчићу који је, све време, био обузет идејом да од комедије У Мароје" направи озбиљну драму. И, богами, запео је из петних жила да ову своју замисао, упркос свакој логици, оствари. Али, иако обузет големим напором да овој комедији убије сваку виталност, од целе његове работе ипак није испало оно што је он очекивао. „АДундо Мароје", у Јуванчићевој режији, није ни комедија ни озбиљна драма, већ, безмало, трагедија. То је, заправо, суморна прича о јалним, несрећним људима до гуше закопавим у своје пороке и невоље. А све ак-

тере ове приче редитељ је спутао у њиховим _ настојањима и – осећањима до те мере да делују неутрално и

потпуно неживотно, као марионете. И то је оно неопростиво! Јер, иако „Дундо Мароје" није изразита ерудитна комедија,

већ. спој учене т нове комедије, она у,

| свом ткиву носи фиксиране карактере, али, | флексибилне, '

што је најважније, живе, хне, обојене нашим, дубровачким менталитетом. А шта су урадили глумци вођени овако редитељском палицом. Ивица Видовић, играјући Помета углавном се користио по вршним, спољним глумачким средствима, сводећи, на тај начин, своју глуму добрим делом на гестикулацију, уместо да се окренуо оним унутрашњим, тананим вредностима свог талента које, заправо, леже у самој бити његовог темперамента. Тако, изневеривши себе, донео је Помета који више подсећа на смушеног, неспретног кловна, недораслог ситуацијама у које запада, него на оно што Помет у ствари јесте: спретан, довитљив и темпераментан момак који добро плива у свим водама. Ништа боље није прошао ни Маро Пера Јуричића који је, обузет патолошким стра хом и сав у грчу бола, јурио по сцени као да га гоне све фурије овога света. НеугЛледни Маро, како га је редитељ — замислио, може да води љубав само са женом коју плаћа, значи — с куртизаном.А ако јетако, зашто онда таквог каракушљивог Мара по Риму јури вереница која је дошла чак из Дубровника!2 Кад смо већ код Мара, споменимо одмах и Лауру Ане Карић, која се готово и не појављује на сцени, олакшавајући нам да утврдимо кодико је њен, иначе карактеристичан глас, неподобан овој роли. Мише Мартиновић, из врсни Бокчило са представе на Гундулићевој пољани, коју је у своје време знадачки режирао Коста Спаић, није се баш најбоље снашао у улози · Дунда Мароја. Сади Антела Палашева безмало се није ни видео ни чуо (текст му је доста штрихован). Прелетео је преко сцене у црном огртачу и са црним рукавицама и неодољи во подсетио на малог, последњег ђаво ла у Мефистофелесовој свити. Кораљка

рес у улози Петруњеле била је анемична, тако да смо непрестано у свести призиваАм игру раздрагане Мире Ступице како бита себи дочарали аутентичну Петруње-

Они који су исте улоге играли на ГунАулићевој пољани, с изузетком заиста сјајног Звонка Лепетића који је први пут тумачио Бокчила, и то маестрално, успели су да своје знање, таленат и умешност пренесу у несретни и неспретни амбијент Држићеве. Ево тих глумаца: Иво Кадић (Уто Тудешак), Љубомир Капор (Бивулин ЛХопоуђанин), Фахро Коњхоџић (Грубиша) и Јозо Лепетић (Гулисав Хрват).

Због новог простора у коме је играна, пове поделе улога пи новог приступа ова представа је третирана као премијера на таи Дубровачким летњим иг-

Владимир В. Предић

КРИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8