Književne novine
ОБАВЕЗА НАШИХ ИЗДАВАЧА
Наставак са 1. стране
Прошле године марксистичка литература у нашим издавачхим плановима заузела је релативно доста места. Али чини се да је и то издавање марксистичке литературе ишло без система; сви издавачи су мање или више издавали. иста дела истих аутора, ишли на проверене класичне списе, који су захтевали и најмање напора и најмање смелости. тој ренесанси марксистичке литературе у нас, чини ми се да је пропуштена једна прилика да се и наш марксизам боље упозна. Ми нашу _ марксистичку _ књижевну критику везујемо за раздобље после 1918. године. Међутим, на страницама Туцовићеве „Борбе“ и прве серије „Радничких новина", ми имамо једну марксистичку критику која није ни маого боља, ни много слабија од наше марх систичке критике између два светска рата. Ту, пре свега, мислим на неколике радове Душана Поповића, у првом реду на ње гове чланке о „Сањину" Арцибашева и Анатолу Франсу, на написе Радивоја Караџића и списе још понеких аутора. Разуме се када говорим о нашем мархсизму онда не мислим само на књижевну кри тику него и на неке друге писце и текстове наших старијих марксиста. После смрти Миодрага Ибровца из некролога који су том придиком написани, могло је да се закључи да су радови Миодрага Ибровца на француском језику, у оквиру његовог књижевног И научног дела, значајнији од ње тових радова на српском језику. Та чињеница подсетила нас је на то да је не тако мало наших на. учних радника објавило доста својих дела на страним језилтма и да те њихове књиге. нихада ДО сада нису преведене, Ја овде не мислим само на студије и расправе Живојина Перића и Томе Живановића, да само њих АБОјицу међу правницима поменем. Ограничићу се само на радове из народне књижевности настале пре првог светског рата, хао што су рецимо, дисертапије Војислава М. Јовановића и Милана Ћупчина. Али није реч само ни о радо вима из народне књижевности, Ту је и дисертација Уроша Петровића; рекло би се, по много чему, његово најзначајније дело.
Зар не би могла једна од на птах научних институција да се постара да се та дела греведу' и уз стручне предговоре хоји би говорили о резултатима 0 којих је наука дошла од времена на станка тих дела Ао дамас, учине доступним и ширем кругу читала ца2, Није реч само о томе да су та дела писана страним језиком и да сви наши научни истражи вачи не могу знати све језике на којима су та дела писана. те
књиге издаване су у иностранству и овде их има релативно мали број примерака и то само
у великим библиотекама.
Већ чујем приговор да тако нешто не може да рачуна на ма теријални успех. Нисам сигуран да је то тако. Када се погледају каталози наших великих библиотека које не добијају обавезни примерак, библиотеке разних на учних институција, Од семинара, па до института, и уочи шта све у њима нема, онда се чини да таква издања, под условом да су. добра, могу да донесу и известа материјални успех. ~
Предраг Протић
У КЊИЖЕВПОМ КИвотУ – МЕР. ·
Наставак са 1. стране Г.
ванредан успон литерарне писмености у ономе што се данас пи ше и објављује и, идући тим сме ром даље, да се сложи са оним теоретичарима књижевности који литературу на саму ту, књижевну, писменост своде... Можда јем тако, Можда је наша књижевност, освојивши толико жељени степен високе писмености, превладавши ' неколико кључних теоријских конфронтација, успоставила · коегзистенцију праваца (како смо то некад волели да. зовемо) па сад, као последица систематског рада и новијих дисциплинарних усмерења и опредељења, литерарни плодови падају као зреле круш ке. Није ли, уосталом, оно што нам се некад чинило да је дина-_ мичност у књижевности произлазило из врло површног разуме. вања књижевних појава и проблема2 — и није ли оно што се сад џ њој збива врло очито манифесто вање једне књижевне и, уопште, духовне зрелости И шта ће нам,
КВИДЕРИРНОВИНЕ = 9
осталом, ти обрти, преокрети, супротстављања и диференцирања по сваку цену Шта они казујуг Није, дакле, искључено да је све у најбољем реду, али није искључено ни то да смо ми данас актери друте фазе „социјалистич ког естетизма, како је Света Лукић, једно раније, овоме по нечему слично стање књижевног духа називао.
Било како било, ако осећамо да у нашој књижевности није све како би требало да је, а нећемо пред површним и исхитреним закључцима да се узбубујемо, пред закључцима какви се тек после једне временске дистанце могу по уздано доносити а неу току времена о коме је реч, ако ипак не. ћемо да се препустимо нонша“лантном самозадовољству, мораће мо да размислимо и о томе шта чини живот и животност једне литературе. И јесу ли, да би се живот књижевности потврђивао, довољне манифестације зрелости2 Нису ли за то неопходне и манифестације младости, увек романтичне климе духа, полетног надах-
нућа, великих заноса и прегнућа, ·
великих веровања и великих заблуда2 Разлози што тога сада нема постоје и сасвим сигурно нису једнострани, Лепо би било да их утврдимо... Али, прво да прегрмимо и овај, деветнаести по реду, Међународни. сајам књига у Београду. И, да се духовно почнемо припремати за двадесети, јубиларни. Богдан А. Поповић
КРИТИКА _ у немилости
' Наставак са 1. стране
тао сам се да ли је захтев за објек тивношћу критике неки висок захтев, и пошто ми се учинило да није, наканио сам се да ради подстицања разговора и проверавања сопствених утисака направим ову белешку. Желим да кажем да је — ако није у питању појмовна забуна, и ако се под објективношћу не схвата одбијате критике да се ставља у службу котерија — јелна лотштја страна такозване објективности много већа мана данатиње крити ке, него такозвана субјективност. Данас су књижевно-критичке методе толико обогаћене и специјалпзоване да једном књижевном зналиу на пример није тешко ла изврши доста поузлану вивисекпију једног новог кањижевног лела, па чак и да са великом поузланошћу обави. одмеравање новог дела према“ познатима. Али зар је само у томе смисао књижевне критике, и зар је само овлква врста критичара потребна2 Доволећи упротићавајући зах тев за објективношћу критике ло апсурда, замишљам како би неко тело, једна група солилно 06разованих, начитаних и објективних људи снабдевала, путем билтена или агенцијских вести, сред ства информисања вестима о свим књигама и књижевним појавама. Ова би бесмислица могла да се чини са великим степено
објективности. Б
Отуд и размишљање: није ли неопходно залагати се и за ону страсну критику, чак и потпуно персоналну — при том поштену, разуме се — која ће да подгрева стваралачку климу, да анимира и писце и читаоце, да уз бурка стваралачке страсти, да вуче напред. Није ли таква критика плодотворнија, чак и онда кад не одмерава увек доследно, Од оне зихерашке која не жели да уђе у ризик да изневери такозвану објективност. Коначно: није ли критика уз остало, или пре свега осталог, литература, са подстипајима, предусловима и квалитетима који су литератури својствени.
Чедомир Мирковић
_ Љља, сахрани су присуствовали и књижевници: Десанка
"стихови привлаче колико уметни“
· образованој, и сама је била нео-
"љења свеће и минута ћутања 6о-
њи ~ зета сома А Ајн
ЛЕТОПИС
(мрт Јеле (анридоновић | Савић
Трећега септембра ове године сахрањена је на Новом гробљу У Београду у породичној гробници песникиња · Јела _ Спиридоновић Савић. Поред родбине и пријате-
Максимовић, Ксенија Атанасијевић, Мира Алечковић, Вишеслава _ Буричић, и Васко Попа. Од наше песникиње опростила се у име Друштва књижевника Србије и у своје пме Десанка Максимовић, која је крај гроба рекла:
„Од песникиње Јеле Спиридоновић опраштам се и у име Удружења књижевника Србије му своје. Јела Спиридоновић је била најмилији члан нашег друштва. Била је прави, рођени песник. Писала је продуховљену поезију, темом више окренуту према звездама него према земљи. Више окренуту према нашој прошлости нето према садашњици. Живела је богатим унутарњим животом, У себи, и у својој поезији више говорила о лепоти срца и душе него о лепоти света око себе. Њени
чком вредношћу толико и етич“ ком.
Мако је по својим песничким и људским особинама имала права на све почасти, на сваку љул ску подршку, она их због своје скромности није очекивала, а камоли захтевала. Тиха, повучена, ни ком се није наметала, њена поезија је ишла испред ње. Рођена у породици уметнички обдареној и
бично образована и музикална.
Кад сам је видела – последњи пут ни слутила нисам да је то наште последње виђење, иако сам знала, како се каже у народној поезији, „да је нама умирати време“, Благо онима од нас који крај њеног одра могу себи рећи да су јој, док је.била у животу, одлазиам, да је нису заборављали.
Јела Спиридоновић ће живети Ауто у сећању својих рођака, својих пријатеља и у сећању својих другова књижевника. Она ће живети кроз своју поезију, кроз неко лико збирки својих несвакидашње лепих песама, докле ГОА буле нашег народа и нашег језика. И сад кад се разиђемо с њеног гроба, и одемо својим кућама, уместо. па-
ље је да нађемо њене књиге и читајући их, осећајући присуство њене душе, сећамо се ко је и каква је била.“ [
После речи Десанке Максимовић Вишеслава Буричић је рекла Јелину једну лепу строфу о усамљености, сећајући се песникињиног надахнутог низа песама о Немањићима.
Андре Малро о „новом човеку“
Занимљив интервју дао је Андре Малро новинару чувеног америчког недељног листа „Њузвик" Кебелу Брусу. Тај интервју су одмах, наравно, пренеди и многи други листови И магазини. Поред одговора које је дао на разна политичка питања. Малро је изнео и низ мишљења о садашњем друштвеном и културном тренутку. Са биолошког и дРУштвеног гледишта, по Малроу, наша цивилизација .је достигла моћ коју ниједна друга, ранија цивилизација није имала. У таквој ситуацији он мисли да ће се везе између разних земаља успо-
| у“ овом БРОЈУ ЦРТЕЖИ И ВИЊЕТЕ ЛАЗАРА ВУЈАКЛИЈЕ
АНДРЕ МАЛРО
стављати лакше и са више реализма, јер је опасност од ове моћи општа, Другу опасност, по“ ред атомске (бомбе, представља загађивање човекове срелине, које такође захтева заједничку ак“ пију. Кад говори о свету, Малро, међутим, пре свега мисли на Европу, о којој говори са жаље њем као о нечему што је гото“. во непостојеће, као што је, на пример, у економском погледу та сно показала недавна криза нафте. На питање шта мисли о инте лектуалним правцима који су после друтог светског рата дали би тна обележја француској мисли, Малро је одбио да призна да су
правци . као егзистенцијализам и структурализам, _ па — чак и' уопште _ филозофија. | дали
пресудан печат најновијој ми сли, Истичући како је ЉЂергсон много мање утицајан од Маркса и Фројда, он тврди да у наше време није важан ниједан филозофски правац, већ „начин на који ће човечанство постати свесно пелокупности својих открића". Након 1870. године свет се битно изменио. Појавила се сери ја изванредно важних чињенина (марксизам, немачка хегемонија у Европи, џлазак Јапана У историју итд), које су уздрмале стару цивилизацију, Људи су учинили „низ значајних открића, али досад нису успели да их претворе у појмове. С' тим у вези поставља се питање: која ће. доктрина заменити наша традиционална схватања2 Одговор Малроа је да ниједна нова доктрина неће и не може ла замени досадашње „доктрине као што су, на пример, | теорија _ релативности нап психоанализа... |
"М ХЛХ веку наука је, по Малром, донела значајан напредак човечанству, али примећено је да „човек није објект погодан за науку" и да наука може све да учини изузев оно, што је битно: да ствара човека. Све се више за пажа да хармонизација човека са самим собом почива на стварању новог човека. Али какав је тај човек Малро, наравно, не зна, мада сматра да његово формирање уопште не зависи од науке. „Човечанство је у овом тренутку дужно — каже он — да нађе средство да формира човека и оно зна да то наука неће учинити". И док год се овај задатак не испуни, не може доћи ни до какве културне ренесансе.
М овом моменту две једине земље у којима је таква ренесанса могућа јесу, по Малроу, Совјетски Савез и Кина, у којима је усвојен један егземпларан тип новог човека. Појам „бољшевик", по њему, има исту тежину и значај као некада појам „џентлмен". На Западу тај проблем се, међутим, не решава, иако је он данас најважнији, Западна цивилизација, која је на свом крају, јесте, у ствари, машинска цивилизација. Машина је постала господари па света. Зарађујући на производњи машина и стављајући зараау У банку, човек инвестирх М јачање машинске цивилизације, чак и у комунистичким земљама. И стога је данашње друштво у кризи, из које, чини се, бар за сада. нема излаза.
Мноте идеје које. је Малро овога пута изнео већ су одавно познате: сумње у науку, оптуживање машина за многа зла (капиталистичкотг) друштва, мишљење да, пре стварања одређених (револуционарних) друштвених 7УСлова, треба створити идеални модел човека. који затим треба остварити итд. Исто тако, стара је, бар од Освалда Шпенглера, и
теза о кризи савремене цивили- · · зације и неверица ла се она, на
било који начин, ускоро може превазићи. Иако сматра да ]е домен који је Маркс проучио лубљи од домена у којем се „крећу"
· егзистенцијализам и структурали
зам, Малро не види да су друштвено-економске промене битне за судбину не само културе не го и читавог друштва. Многе су се ствари измениле у мишљењу Малроа од времена када је пи. сао и снимао „Наду“ до данас. Мместо напред, његова мисао се, чини се, креће уназад — у скељсу и резигнацију, као и у идеаАанстичку веру у неког „новог човека", који ће снагом свог бића изменити свет.
(импозијуми посвећени Чехову
Институт АН. СССР за светску књижевност, који носи име Мак сима Горког, припремио је и одр жао у Москви научну конференцију на тему „Чехов — уметник ,
а поводом седамдесетотодишњице
пишчеве смрти. У уводној. речи
доктор филолошких наука К. Ло-
мунов сврстао је Чехова у нај
читаније писце света и задржао
се на неким погрешним интерпре
тацијама стваралаштва Чехова у
иностранству. О Чехову су гово-
рили и М. Урнов („Чехов, како
су та примили енглески писци и
критичари") и 3. Паперни_ (Га-
леб" у позоришту И биоскопу),
такође доктори филолошких на
ука.
Реферате на различите теме џ вези са стваралаштвом Чехова читали су и кандидати филолошких наука Е. Полопка (0 замисли приче „Три године"), Ј. Сахарова („Ол прототипа према лику — Чехов и Толстој —"; упорелна анализа „Приче непознатог. човека" Чехова и „Божанско и човечје" Толстоја), В. Катајев („Чехов п пооблем књижевног ути-“ цаја), М. Соколова (0 појави непознатих фељтона Чехова у ча сопису „Будилник"), Л. Долотова (о сарадњи Чехова са часописом „Руска _ мисао"), Шах-Азигсова (о судбини драма Чехова последњих депевија У позоришту, на малом и великом екра ну). Марија Рев, гост из Мађар. ' ске, говорила је о неким п"тањима утицаја стваралаштва Чехова на мађарску и француску књижевност. Са седамдесетогодишњицом смрти поклопила су се још два датума везана за име Чехова — сто година познате куће у Садове-Кудринској улици, у којој је Чехов живео од 1886—1890. године и двадесет година откако је она постала музеј. Када је, У првим годинама совјетске влас ти, било усвојено решење 0 из градњи музеја Чехова у Москви, располагало се веома оскудним бројем експоната. Тај број је постепено растао иготоводасе још и данас јављају људи са разних страна света са по неком ствари која је припадала великом писцу. Тако је недавно музеј добио, од једног од синова доктора Аљштулера који је лечио Чехова у Јалти, дрвено перо које је Чехов поклонио доктору. (3. К.)
Француски филм пред ову јесен
У Француској, како је недавно ре чено у париском недељном листу „Експрес“, филму иде лоше. -Банке су све мање вољне да улажу средства у филмске пројекте, а трошкови снимања све више рас ту. За само десет месеци ови тро шкови су се повећали за 20 одсто, и то: трака и лабораторијска 06рада за 7 одсто, путовања за 23 одсто, а хотели и ресторани за 20 одсто. Нарочито је тешко доћи до новца. Познати млађи режисер који снима ангажоване филмове Ив Боасе истиче да се новац много лакше добија ако се снима кри миналистички филм, али ако се снима филм који задире у савре ' меност „механизми финансирања се затварају као шкољка“. Један средње скуп филм кошта око три милиона франака, који се тешко добијају и кад је реч о значајном пројекту док је за опскурне, комерцијалне филмове, који кош тају знатно мање, новац, наравно, много лакше набавити, Није тешко закључити Да овакве прилике сметају · остварењу значајнијих пројеката. У тежњи да се што бр же и лакше заради, у моду су уш ли порнографски филмови, Само једног дана, 4. септембра, у Па. ризу су отворене четири нове са. ле специјализоване за овакву вр сту филмова. Наслови одмах по казују шта од ових филмова гле. даоци могу да очекују: „Интимне игре“. „Колекционарке“, „Влажни снови“,
Ипак, режисери настоје да пре вазиђу све објективне тешкоће » _ завршавају, почињу да снимају “ или пројектују нове филмове. Луис Буњуел је завршио снимање филма „Фантом слободе“, а Клод Соте ће понудити _ листрибуцији свој филм „Венсан, Франсоа, Пол и други“, у којем играју Мишел Пиколи, Ив Монтан п Серж Ре Њани. У неким круговима се са радошћу истиче да је трио твораца филма »2« опет на окупу и да Коста Гаврас (који две године ни је ништа снимао), Хорхе Семпрун и Жак Перен, од 15. августа на па риским улицама снимају филм „Специјално одељење“ о „правди“
"у Француској за време нацисти-
чке окупације, А Рене Клеман при према снимање филма „Човек ОА крви“ по роману познатог писца и глумца Хосе-Луиса де Вилалонте. Надамо се да ће француски филм, захваљујући и неком од вих филмова, успети да забележи нове успехе упркос гешкоћама у којима се налази.