Književne novine

/

ПОРТРЕТ

М '

ЖЕЂ ЗА ДАЉИНАМА

О поетском стваралаштву Душана Костића КА ;

ПОЕЗИЈА Душана Костића оставља утисак дубоког емотивног врења и због тога се поставља питање: како јој приступити а да се не наруши њен унутрашњи склад и емоционалномисаона хармонија: Ма колико · настојали да будемо опрезни у суђењу њених унутрашњих садржаја и лепота, она нам се, ипак, опире својом суптилношћу, јер је интимна, осетљива, лако рањива. То је лирика најинтимнијих исповести и најтананијих рашчлањавања. песника самог. пе

Костић је превалио скоро шест деценија и читаво то време било је пуно дра: матике и нервоза, преполовљено на. два оштра вида: на патњу и на борбу да сепатња превазиђе и укине. Другим речима, време које је у себи кондензовала и симбо“ лизовала Костићева поезија означава извесно расипање човека између носталгије и револта. И то је пресудно за ову поезију: човек се суочио са собом и разрачунава се са успоменама, размишља 0 њима и покушава да пронађе склад из: међу њих, да испита смисао њихове садржине. На тај се начин растерећује, враћа погубљене илузије, успоставља континуитете, домишља давно започете мисли, богати их увек новим животним ис куством.

Тиме ова поезија открива једну своју изузетну особину: говори о ономе што јесте, али указује и на оно што треба постићи у животу, на идеал. Таквим својим ставом Костић шире отвара и дубље сондира мисаону димензију своје поезије, јер, очито је, он је није замислио само као интимну исповедну реакцију, већ и као начин откривања виших и трајнијих људских интереса, као интегрално трагање за људским у човеку.

Врло се често говори о Душану Кос: тићу као о песнику туге и отуђења. Чини се “да се у томе претерује, да му се подмеће нешто што је добрим делом изван њега. Јесте, има у његовој поезији носталгичних расположења, има дубоких призвука отуђења човека, али то никако не смемо тумачити као изгубљену веру у живот, као песникове поремећене и разорене наде. Ако је Костићева визија тога живота затамњена и у неким видовима изобличена, не треба због тога кривити песника, јер он није ишао за тим да нам да илузију о нама, већ је емотивно и мисаоно образлагао оно што смо били и што јесмо. Костић није песник дилема, он је сањар лепота, који живот посматра изнутра, у његовим суштинским слојеви: ма, и тражи да буде, као у његовом сну, људски у највишој мери. То је разлог што су многе његове песме, па и читаве књиге, ангажоване и готово утопљене у борбу за човекову бољу егзистенцију. И у визији ранијих стања и у анализи пос тојећег он је својеврстан бунтовник, увек отворен _ према суштински – ЉудСКОМ. Тиме је он врло рафинирано дао врло занимљива опажања, рефлексије и кри: тичке судове о најбитнијим проблемима, данашњице: о обезвређивању. човека, о рату као кавалкади изгубљених егзистенција, о великим преломима у души, о це пању емоција. %

Свака је Костићева књига, па и пес ма, у том смислу, одболована, с муком стварана, дубоко проживљена. То су тешке песме, тесно им је понекад у својим оквирима изато су пуне неког, унутраш“ њег напона. У овоме се појављује и једна ужа специфичност Костићеве поезије: она. има свој ток и незаустављива је у њему, а ми прихватамо њену истину јер је осе Бамо и доживљавамо као своју. Битно је, у свему томе, да је ова поезија израсла из човекове стварности, њоме јенада хнута и њоме оплођена, чулна. је и рафинирана, а често прављена иод слутњи. Костић уме врло сугестивно да орга низује песму, уме да отме речима оно што је у њима заробљено, да их стави У покрет и да његова песма постане сва од Феивих и динамичних стихова. Његове су песме сликовите, мисаоне и импресивне. најчешће пуне светлости и боја. Суштина. је, ипак, у овоме: песник је увек активан и увек су кроз његову песму енергично дати контакти између њега и света. А У њима је присутно настојање да се БРАН потрес у души и невоља у друштву не, ралише и превазиђе. Зато је већи број Костићевих песама усмерен ка успостав љању јачих људских веза. Те су његове песме тихе и топле, имају мекоту, сету, али, изнад свега, окренуте су Будским,

етичким и историјским односима. ХМ том смислу новија Костићева поези и старија) сво:

ја (мада, добрим делом, и С јим промишљеним асоцијацијама, одводи нас у најсложеније сплетове човекове етзистенције. У готово свим књигама које

објавио његова мисао је доста

је до сада 5 5 затамњена (нарочито у последњим и ј није тама разо-

тама фасџинира, јер то чарења, већ згуснуто гледање изнутра, то

су грознице у мислима и емоцијама, изве“ сни страхови за коначан исхол човеков. Костићева поезија ретко опева живот споља — она га опева изнутра, опева његове. дубоке унутрајшње импулсе. Кости пева своју и историјску стварност, али не као нешто што је готово и заувек дато, он опева ону стварност која представља стално отворену могућност. Он констатује чињенице, одређује их својом дмрскам толографијом, дуго их км класифи кује, описује, али то ње

о: она има и једну другу, посео“ ну, карактеристику: песник врши проматрање с обзиром на могућности њихове реорганизације, превазилажења и нетаци

ЊИЖЕВАКНОВИНЕ

«

размишљање :

|

/

' Е |

је у складу са реалним хуманистичким. циљевима. Он врло сугестивно показује шта историјске чињенице јесу, али и какве би могле да буду ако би се наш: де у неком другом односу. За: Костића је човек, као за Маркса, биће будућности; он није само оно што јесте, већ и оно што може да буде у најрационалднијем и најхуманијем смислу те речи. ;

к поред свега тога поезију Душана Костића је наша критика често заоби: лазила, као да је реч о песнику са неор: танизованим песничким системом, а не о песнику који се по начину свога израза, по темпераменту, као и по начину дожив- ) љавања битно разликује од многих сво“ јих савременика. Тих, осетљив и мекан,. сав у преливима боја и звука, Костић непрекидно истражује неки виши смисао живота, слути га око себе. и настоји да га песмом опредмети. По тој својој особини он је изразити лиричар који свет око себе увиди" осећањем. Основа је његове поезије, независно од тематике, човек кога посматра из једног свог, костићевског угла, види га малог и свакидашњег, са. великим и сложеним бригама, мученот и повученог у себе. У свим тим стањима човек изгледа миран, као да се у њему не догађа ништа особито. Међутим, тај мир је привидна слика, јер његов човек је велики патник који се увек унутра, У себи, бори с временом и са собом.

Те борбе у поезији Душана Костића врло су честе и чине једну од најважни“ јих карактеристика, нарочито у оном делу који називамо интимном лириком. Ту је Костић највише песник, јер му та тема пружа највише могућности да продре У сложену људску дубину. Догађа се да су неке његове песме као велика огледала која су се наднела над људском унут рашњошћу и откривају је у читавој њеној дубини. У тој способности да запажа и рафинирано исказује природу у човеку и човека у природи лежи права Костићева лирска снага и изузетност. Такав ње гов став тихог и једноставног додира са свим што га окружује свакако је покушај да се избрише оштра граница изме“ међу супротности у животу које га спу тавају, Али у размишљању о животу налази он најадекватније изразе свог одно“ са према свету којима ће обележити супг тинске тренутке својих расположења, своја схватања и тумачења времена у одређеним „историјским околностима. Кос“ тић је најпотпуније своју личност изра“ зио у ретроспективној лирици, у 'оној са ратном тематиком посебно. То је, свака , ко, због тога што је рат за Костића био највећи и најнепосреднији доживљај У његовом животу и што се највећи. број њетовињ.-тема усредсређује.“ тој теми. Костић своја основна лирска "жаришта. -

везује за револуцију због тога што су сви његови идеали у предратном периоду стремили ка њој, мада спаја континуитете живота којим се мукотрпно развијао у различитим историјским периодима. '

Полазећи од детињства на падинама родног Виситора, он полако пролази кроз сурове пејзаже живота до данашњих да на, распеван и пун младеначке ведрине улази у револуцију и као сањар надахнуто лирски опева занос за народноослободилачку борбу. Према осећању сигур" ности зшто га у нама буди Костићева патриотска лирика, може се измерити степен одушевљења који је у његовим песмама дочаран и видети да је пропорционалан интензитету његових страсти. Костићев револуционарни дух настоји да из драме живота издвоји оно што суштински 04: ређује човека, што га хуманистички ус мерава. То је снага у његовој поезији која је издиже изнад просечности и даје јој универзална обележја. Ту овај песник показује виши смисао свог певања и мишљења: за њета рат није само историјски чин, он је и снажно померање људских

егзистенција унапред. Кад говори о рату,

21944 реогРАМ 1974 -646

у

!

ДУШАН КОСТИЋ

говори управо о тим померањима, о пре ломима у души. Костић је песник револуције у темељном етичком, и психолошком смислу. Зато је његова лирика с ратном тематиком толико другачија Од многих које су певале о прошлом рату: интимнија, свежија, искренија. У његовој ли: рици са ратном тематиком могу се наћи примери врло истанчаних лирских песама. у којима је песник успевао да мисао и емоције да уметнички врло чисто и веома чврсто, тако да делују, као нераскидива целина. Иако таквих песама има релативно мало, оне стоје као сведочанство Костићевог несумњивог талента и као доказ да се поезија може стварати само кад до лази из искреног и дубоко личног доживљаја. У“ Костићевим из времена.

песмама.

ближег нама осећа се умор. Песник се“

заморио и повлачи се 'у самоћу, у којој ће моћи с већом критичношћу да сања снове о новом свету и да макар за трену" так побегне од сурових драма којима је садашњи свет презасићен. Али у свету своје самоће и интимног одрицања Костић је открио много веће и сложеније

птнемире; јер сада, када се повукао и пос "ветио размишљању,

> нашао се пред лицем "нелог свог живота —'" од најранијег детињства до данашњих дана. Тај распон, дуг пола века, пун је збивања која најче шће значе кретање из једне драме у дру: гу. То га је нагнало да' обнови све оно што га је већ једном мучило и млело. Некада су многе тешкоће биле лакше јер се није формирао прави однос према њима или пак није било времена да се о њима размишља, живело се брзо; било је у песнику више снаге. Сада, међутим, то изгледа другачије. Слегле су се године, наталожило се искуство, тешкоће. Сада се све критички посматра, анализира, сада се свему тражи узрок, сада се постављају питања: зар је морало бити баш тако како је билог Сада се от кривају грешке и зрелије се мере последице. Сада се размишља о томе колико се у појединим временским распонима жи“ вело погрешно и колико се лудо трошила

снага. Донедавно је Костић о човфку говорио готово искључиво као о елементар“ ној емотивној природи, неокрзнутој динамиком урбанизоване цивилизатије. Човек се у његовој поезији до сада јављао као природна невиност, тек емотивно развијена и сањалачки заљубљена у живот. Ме ђутим, тај се човек данас умногоме из менио, захваћен је драматиком модерне мивилизације и постао је зачуђен и упла шен — увукао се у себе, у своју усамљеност и ћутање; окренуо се џмспоменама и тражи уточиште међу њима. Другим ре чима, човек из најновије Костићеве "поезије преживљава кризу, сукобљава се са светом који га окружује, бави се оном фаталношћу која махнита и разбија ње тову унутрашњу хармонију. Костићев човек, можда симболизиран џ лику самога песника, осећа одбојност према вртоглавом свету, јер му се чини да су “ њему готово све релације драматично, поремећене. Отуда се у његовој поезији појав љују затамњене визије, али оне нису став песника, већ су мзраз општих лилема 'У времену, израз су човекових унутрашњих неспоразума и интимних сурвавања:

Можда. ни постојао нисам, можда то та

само сам призрак неком који ће тек да | · дове;

молсда сам сјенка неког коме су додјелили били

· да буде моћник, па га изиграли лудо,

преварили у посљедњем тренутку,

С - окренули

да буде само очајни ноћник, само У с] % слабић који под балконима за облацима трчи. . коти

само од предјела живи — дозивајући у лишће, неке птице

којима по не зна именаг... (Лелјник мене)

ХМ свим досадашњим књигама Душана

· Костића, а нарочито у књигама „Дневи

' 1

нагомилале <се'

. између нас", „Шлеп уморне воде“ и „Ма над једне тамне шуме", видно су присутне торчина и суморност, неповерење и ре зигнација. Песник се повукао у себе, у, свој свет, и лирски врло истанчано ме" дитира о свету онаквом какав јесте, а посебно о томе зашто није другачији, она. кав рецимо, какав је сањао као револу“ ционар и ратник. Тада се мислило друга" чије и у мислима је било више радости и ведрине, више вере и самопоуздања, чо“ век је према човеку био отворенији, при“ снији, имао је више смисла за људску патњу, у свему ономе што је радио и говорио било је више будућности. Међутим, уколико смо се више удаљавали ОД, рата утолико се више та ведрина у људима гасила, људска мисао је постајала комплекснија и сложенија, човек је постајао комотнији, губио је нешто од својих идеала, подлегао је техничко-технолошким илузијама, уљуљкивао се у комфору, самим тим његове хуманистичке оштрице су отупљиваде а његови идеали почели изнутра да“ пуцају.

Костић је не само врло интензивно

све то осетио, већ је покушао и да тражи узроке поремећајима. Још У својој књизи „Мреже“ Костић је упо-

зорио на то да савремени свет губи нека хумана обележја, да би у каснијим књитама ову идеју развијао и продубљивао, а на моменте и драматично ,„документовао. У најновијој књизи, „Изнад једне тамне штуме", то његово незадовољство и туга доживљавају кулминацију: свет се нашао џ пламену апокалипсе, над једним недужнвим делом света врши се насиље, а тај мали свет се одупире својом великом вољом и потребом да буде слободан им да се доказује у свим људским видовима. Костић је говорио о вијетнамској драми као о својој, јер у њој види драму свакога човека и свакога народа.

Једна од битних карактеристика новије Костићеве поезије од књиге „Заборављени сњегови“ до збирке. „Изнад једне тамне шуме" јесте настојање песника да све што је било сведе у једну историјску визију, у једну комплексну и кондензовану етичку мисао и да тако своје животно искуство претвори у поруку. У песмама са и сторијским мотивима, а можда м више у онима чија је тематика путовање, песник преиспитује темеље свога бића и лич-

· ности. Исто тако, или можда још интен“ зивније, у песмама и једног и другог тематског круга, Костић је страствено образлагао сазнање да је прави живот про тицање између онога што човек жели и онога што стварно јесте. Али једно је, ипак, битно: ово је поезија у свим својим фазама која фасцинира искреном осећајпошћу, раскошном речитошћу, дубином, флексибилношћу _ језика, племенитошћу побуда, верношћу ономе што говори. Њена интимност никада није калкулација, већ је истанчана суштина његовога бића: такав је Костић и као човек и као песник. Има тренутака кад су његова осећања тужна, кад у њему бдију немир и неспо“ којство, али он то све превазилази и сво јом песмом осветљава наде и разоткрива будућност. На тај начин, овај песник непрекидно обнавља жар за животом, и то је једна од суштина његове поезије:

~ Кажем поштено. Најзад. Другујем с орумовима! Они ме одвуку из града кад немири дођу | у госте, они ме зовну, тихо, у радост, у 7озбе, , у вина; па велим: ако, велим свима друмови ће моји немире да премосте, зажелим ли очи, ил ријеч благу ил, ишта њима ћу стићи до плавих пристаништа, однесу ме, мили, у крило маховина, одвуку ме, весели, и оставе гдје силази небо и грли шуме, траве.

(Лрутоватке с лрумовима)

Сигурно је да у Костићевој поезији има неравнина, недограђености, дескрит“ ције, унутрашње аритмије, али и поред тота њена је величина у томе што је умела да изрази сложеност данашње човекове егзистенције и отпоре који се развијају у њој. Умела је врло прецизно да предочи опасности од изгубљености човека у свету без љубави и лепоте. Исто та: ко је значајно што је Костић у овом времену открио многе његове грознице, што је врло сликовито говорио да човек живи у страху, тескоби и сталној. бризи да се на његова плећа не сручи веће зло. Мако има. доста песама са горким укусом сумње, он врло ауцидно успева да проникне у битне тајне света, па да понекад оде и даље, У слутње. Костићева песничка мисао је си: гурна у себе, а најенергичнија је кад се нађе у сукобу са неким или нечим, као на пример у књигама „Мреже“, „Дневи између нас", „Шлеп уморне воде" и „Изнад једне тамне шуме". Костић је певолупионар који оштро и болно 'реггује, свестан да у животу није све револуционар“ но, да има токова који етички и историјски изневеравају пиљеве револупије и да се многи љули и појаве заплићђу у сопствене мреже. У таквим песмама показује да је револуционар дужан да пролубљује сво“ ту. револуционатност, да је млејно усмерује и утемељује у напионално по интер. напнонално биће. И, оно, што је најбитније: револуционар је дужам (а кад је песник, тај дуг је и већи и тле, менитији) да чува и осмтшљује човеково место у свету. То Костић као песник и чи“ ни и његова је песма — у“ најесеттијалнијем смислу речено — лирска обтава онога што човек запста треба да буле“

Миливоје Марковић

# Из предговора за избор из. посаије Мллана Ко стића, који ће ускора изаћи из пе те под насловом „Капија времена" у издању „Минерве",