Književne novine
СТАТНАЦИЈА У ИЗДАВАЧКОЈ ДЕЛАТНОСТИ
ПОДАЦИ о кретањима на тржишту књиге, које је на недавном саветовању југословенских издавача у Порторожу изнео др Братко Крефт, треба да забрину оне' све ређе појединце и још ређе институције које још пспо. љавају бизарну склоност да се бришу за. судбину књиге. Додупе, и раније су се из редова југосло.венских пздавача могла саушати упозорења о општем неповољном положају књите код нас, дар у поређењу са стањем у другим земљама, у којима је тржиште књиге шире (јер су образовање им општа култура њиховог становим штва на знатно вишем нивоу) и хомотеније (јер се у њима товори једним језиком и пише једним писмом). Па ипак, укупна издавачка продукција у Југославији бележила је до пре неколико тодина (отприлике до 1965) пораст — не нарочито импозантан, алн ипак пораст. Од тада до данас, она бележи осетан пад, вратавши се на ниво који је била достигла још пре десетак-дванаестак тодина. Занимљиво је да је при том, све до 1972, укупни број маслова. објављених у току једне године и даље растао, и да је тек прошле године дошло до стагнације и на овом подручју. То значи да је просечни тираж издања у том периоду нагло опадао. (У току седам година он се од почетних 8.000 свео на свега 5.000 примерака). Може се очекивати да подаци за ову годину први пут по. кажу и пад продукције по укупљном броју наслова; то је логичан наставак процеса који је у свом спољашњем манифестовању видљив већ десетак година, али је стварно започео још раније и корени су му дубоки.
Да би овај процес био јаснији, треба се сетити ситуације од пре две н по деценије, кад је књига третирана као друштвено-културна' вредност која, углавном, не подћеже законима тржишта, па је, као' предмет посебног интереса централистички организоване друштвене заједнице, била. обилато дотирана, а поседовала је мадобројну (због тек минулог рата, огромног процента неписмених и подуписмених), али верну армију читалаца чије слободно — време још нису апсорбовале телевизија и недовољно развијена штампа, Децентрализовање друштвеног си: стема испољило се у свету књи' те као ишчезавање субјекта који о њој треба да се стара. Механизам издавачке делатности, тром и поспан у свом дотадашњем комодитету, није се на време пробу дио да пронађе нове субјекте који у новој самоуправној заједници морају постојати, јер је то условљено њеним насушним потребама у стварању новог хума низма, социјалистичке свести, па, и' обимних знања на којима треба-да се темељи њена ефикасност. Субјекти брите о књизи постали су, логично, сами издавачи. Су. очени с неминовношћу да се књи та, схваћена углавном као. роба, стара 'сама о себи, они су се потчинили законима тржишта, Али.ти закони нису установљени неком стварном и прецизном ана лизом; они су, најчешће, само оза коњене претпоставке, неретко и предрасуде. Издавачи нису били у стању да се тако брзо прилатоде промењеној ситуацији да би већ од самог почетка те нове, сасвим друкчије и неупоредиво суровије борбе за књигу заиста чврсто стали на земљу која се зове тржиште. Уочавали су, и још уочавају прилично скучен ре тистар распрострањених потреба, масовних интересовања или по. модних прохтева који обезбеђују успех одређеним врстама излања, док је степен друштвено-културне вредности неке књите био и остао у обрнутој пропорцији са степеном извесности њеног успе. ха на тржишту. Кад пушта. У живот неку едицију од изузетног културног значаја, издавач се нај чешће осећа као да се везаних очију запутио уз руб понора. Но. ви издавачки потхвати предузима ту се без прецизног познавања. средине којој су намењени и сред става која ће у њој ефикасно де: Аовати. Уместо да одмах крену испитаним и утрвеним путевима, нове књиге се појављују У атмос фери сумњичавости и нејасних матађања о њиховој будућој судбини, Закључивши да је књига углав. ном препуштена сама себи, те да се мора понашати каороба и покоравати се ћудима и неумит ностима тржишта, издавачи Ју брзо почели правити разлику и>
2. страни
Маставак на
Никола Бертолино __
#
БЕОГРАД, 1. ДЕЦЕМБАР 1974.
ИЉИЖЕВНЕНО
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
= а
СТАВОВИ
БААГОДАРЕЋИ листу „Комуналне новости“ који је у броју од 13. новембра о. г, објавио „Основе програмске оријентације Београдске заједнице културе, са становишта материјалног билан. са. за. 1975“, у могућности смо да наслутимо. нека предвиђена. „кретања“ у области културе, па самим тим и да се замислимо над њима. .“,
Пре свега, треба поздравити напор да се. овакав текст објави, као:и стварање овакве праксе, без обзира што, по природи саме ствари, ове „Основе“ не могу бити толико широке да се у њима види све до дна. Па ипак, импресионирају два битна податка: да се целокупна, материјална давања за културне делатности уједињују, и да тако уједињена чине отромну (иако. сигурно недовољну) суму од 23 и,по милијарде старих динара за 1975. годину. Управо тек сада ћемо бити у могућности да „сагледамо „не само потребе београдских . културних. институција, но, још и више, њи. хов . огромни , потенцијал, једну реалну културно-уметничку спагу, која је, када .се додају Радио-телевизија. и. републичке установе, још знатно већа. Биће стога Интересна заједница културе Београда једна Од, најмоћнијих асодијација, и вероватно ће требати много воље и труда, и паметног и организованог. рада, да се тај колос усмери у својим битним, друштвено, корисним,, , функцијама. О
Управо због тих функција и из жеље: да оне постану што пре присутне, јављамо се већ у овом часу, када је, свакако, лакше бити „пророк“ па и. „судија“...
Чињеница је, наиме, да, излазећи из централизованог и са јед. ног' места детафно планираног културног деловања, и пролазећи кроз. равне фазе самоуправне праксе, ми још увек не: налазимо задовољавајућу — а то значи: друштвено корисну — културну политику у њеном тоталитету де. ловања и целисходности;, да су се све асоцијације!) претварале У форуме. за „дељење“ пара, и да се, сходно томе,.културна политика уситњавала, поводила за моментаним, потребама, постајала атарска, ривалска, ствар. „лич них“ опредељења, кратког даха, без јасног, свесног и удруженог садејства. Недостатак једне ши. роке и смишљене културне акције. често се и редовно правдао и оправдавао материјалним моментима, па сета жалопојка изродила у један „систем, који је, као и сваки „систем“, претио да се. изроди у нешто што се не мо жб бато м једноставно лечити.
"родом
ГОДИНА ХХУ1
БЕОГРАДСКОМ ДОМУ ОМЛАДИНЕ ОДРЖАВА СЕ ОВИХ ДАНА ИЗЛОЖБА ФОТОГРАФИЈА — НА СЛИЦИ; „УЧЕСНИЦИ . МАРША У ЧАСТ ЗОТОДИШЊИЦЕ ОСЛОБОБЕЊА БЕОГРАДА"
БИТНО ЈЕ ДОМАЋЕ СТВАРАЛАШТВО
Не ширећи ту тему, на којој се — опет „системски“ — може лако м много демагогисати, утоАико. пре ипосадашње стање на» тих културних установа није само плод тог „система“ већ им свега оног што је инаугурисало тај „систем“ — у првом реду, што су наше културне институције претворене у предузећа — желимо да укажемо на реалну опасност да се и ова нова асоцијација може лако превести у воде старих, утолико лакше што се њена громадност може изродити у један несавладиви _ бедем бирократије. Прелазећи преко свега што је опште и добро речено, нама сеу порњем погледу чини веома ка-
"рактеристичним неки стари тер.-
мини, који су због своје „окорелости“ постали опасност за, иначе, потпуно исправну њихову тенденцију. Реч је и о тзв. „цени услуга“ која, иако не жели ипак уметнички и културни рад своди на појам занатства, што је и неспојиво са суштином и при-
рада. Даље, ми смо против тога
"да се „цена“ културног ствараоца "редовно снижава,
при чему се то снижавање врши „о'дбка“ —
'баш као што се она тако пи фор-
мира!" Стога смо за цену која ће се исказати и вредновати у друштвено-корисном раду институ-
Сција, па дакле и појединаца; а
та „цена“ може да се надогради једино кроз разне стимулансе и
"премије. Другим речима, ту цену
и тај допринос, мора друштво, које одваја средства за СВОЈ културни' развој, према својој моћи да одреди. Да будемо јаснији и'
"краћи: морало би се поћи од дру-
"штвене процене вредности умет.
ничког рада, затим од ауторите. та и снате институција у којој
"се тај рад обавља, и напослетку,
од неких просечних, светских, мс-
"рила о опремљености културних
"институција, којима би се обезбе-
„зује га да
дио жељени или планирани утицај њихов.
Инсистирајући на друштве ном, желимо да истакнемо суш. тину културног бића наших, умет ничких установа, које се већ због природе своје не могу свести на закон понуде-потражње, ни на какве законе културног тржишта, већ и због тога, што наше друштво жели да има или би мо рало да има активан однос према формирању сваког л Најзад, огромна средства која, У. свом сиромаштву, одваја, обаве. а има суштински другачију позицију! Ми смо већ једном на овом месту истакли да се код нас улога друштва у културним
/“ и “
„+ (% 4" 5 5 27 5
ОУ
"2"
БРОЈ 476 · ЦЕНА 3 ДИНАРА
културног и уметничког ·
свог члана. '
ИНЕ
институцијама често своди на друштвену заштиту и да се стота чини највећи пропуст: занемаривање оног шпо је у курсу подизања опште културе и спо. собности нашег човека. У том погледу формирала се посебна менаџерска психологија, да не ка. жемо „њух“ „политичког“ незамерања, што је својеврсни опортунизам, којим се нико не може прославити, а који још мање мо. же учинити неку културну инсти. туцију жижом савремених кретања и стремљења.
Да друштво мора бити активни чинилац у формирању програма сваке — годишње културне продукције, а не само бланко пла.тиша понуђене „робе“, сведочи и чињеница да је оно у свом жи. воту, у својим напорима и дилемама, једном речју: у духовним сведочанствима свога постојања — у великој мери ишчезло са тих протрама! И то је оно што не само да не недостаје о поменутим „основама“ већ што нас је и покренуло на ова размишљања! Не верујемо да постоји људска заједница која са толико стварних жртава и одрицања одржава нешто што је заобилази и чини анонимним. Јасно , реч је о домаћем савременом стваралаштву. Ни један наш форум, ни један паш закон не полази од суштине потребног и прокламованог народ ног својства наших културних институција. Неко је прећутно, не знамо када и зашто, прогласио наше културно „тржиште“ отвореним, чак толико да је просто невероватно како се уопште нешто из домаће „кујне“ појави на том високосветском „јеловнику“ наше културне трпезе...
Опет смо принуђени да кажемо да смо већ у неколико махова на овом месту указивали на неверо-
„ватност и неодрживост небрите
о духовним сведочанствима једног времена у ком се неколико генерација уз нечувена и невиђена одрицања: упињало да изгради један човечнији живот, и колико је то глувом и слепом праксом деловања наших културних инсти туција остало итнорисано! То је већ постало шик, један посебам „велтаншауун“, којем би се цео свет ако не смејао а оно бар чудно.
Док се на ликовном пољу још нешто и чини, док се филм
· копрца у немогућим и недефинисаним условима, док се литера-
тура бори с издавачким тешкоћа. ма, дотле се у музици и позоришту домаће саврсмено ствара. |
Наставак на 2. страни
Слободан Турлаков _— :
У ОВОМ БРОЈУ:
СА ОВОГОДИШЊИХ октоБАРСКИХ СУСРЕТА ПИСАЦА — говори Жоржа Естивала, Зорана Гавриловића и Тараса Кермаџнера Вук Крњевић: МАРКСИСТИЧКА КРИТИКА ДАНАС
Новица Петковић: ТРИ ТЕРМИНА САВРЕМЕНЕ КЊИ· ЖЕВНЕ ТЕОРИЈЕ
Тп тетолат: ВИТОРИО ДЕ СИКА — пише Слободан Новаковић
РАЗГОВОР С ПЕДИЈЕМ ЧАЈЕВСКИМ — пише Мома Анмић '
ПОЕЗИЈА Божидара Шујице, Мирка Вујачића, Тодора Тошића, Предрага Чудића и Зорке Икач
ПРОЗА Сава Јокића
0 ПРОБЛЕМИМА ДОМАЋЕГ СТВАРАЛАШТВА, ИЗДАВАЧКЕ ДЕЛАТНОСТИ И БиБЛАИОТЕКАРСТВА пишу Слободан Турлаков, Никола Бертолино п Љубомир Тешић
О НОВИМ КЊИГАМА дра Миле Стојнић, Ивана Це. ковића и Томислава Мијовића пишу др Миливоје Јовановић, др Иван Шоп и Миливоје Марковић
0 НОВИМ ПОЗОРИШНИМ ПРЕДСТАВАМА п ЛИКОВНИМ ИЗЛОЖБАМА пишу Петар Волк пи Срето Бошњак АКТУЕЛНЕ ТЕМЕ
УЛОГА ПОПУЛАРНИХ БИБАНОТЕКА
У НАС СЕ, оправдано, У последње време, све чешће и све глас није, у различитим формама и на различитим местима, говори о стању у популарним библиотекама, о проблему организованог ширења и пласирања књиге међу најширим читалачким слојевима.
Поменути разговори посебно су подстакнути _ недавно — донетим партијским резолуцијама о) култури (Десети конгрес СКЈ и Сел ми конгрес СКС). Њихова актуел. ност је нарочито данас наглаше. на, јер се увелико припрема спро вођење уставних начела у праксу — формирање заједница културе (у Београду основних, транских и Градске).
О овим и сличним темама и проблемима недавно су вођени пи разговори у Градском комитету СК Београда. Један од њих се односио и на народне библиотеке. ~
Као што се зна — позајмљена књига до читаоца долази на три организована _ начина преко мреже популарних, синдикалних и школских библиотека. Најмасовнији вид снабдевања књигом читалачке публике јесу популарне (или народне) библиотеке, које су у Београду, као и у читавој Републици, устројене онако како то налаже Закон о биолиотекама СР Србије.
Према општој оцени која се чула, популарне библиотеке су чиниле (и чине) видљив напор да задовоље грађане Београда у свему ономе што је везано за књигу и писану реч уопште. Квантитативно, мрежа је доста развијена. — физичка доступност књиге на 127 места; натпросечан обухват становништва чланство (преко 12 одсто); три пута обрнут постојеБи књижни фонд (преко 3,5 милиона прочитаних књига) и др.
Међутим, овде се поставља разумљиво питање: колико су овак. ви резултати, у целини, плод рада субјективних снага самих библиотека и њихове организованости на путу до читаоца, а коли. ко резултат објективне ситуације и свеукупног друштвеног развоја Београда као урбане, привредне, просветне и културне целине. У популарном библиотекарству чинило се доста, нарочито у једном броју организација удруженог рада које за своју активност од друштва нису добијале никакву материјалну надокнаду, али се, исто тако, могло чинити ни знатно више и постизати већи резултати у ширењу књиге међу читаоцима и чути јачи културни глас библиотеке у одређеној среДини. Зато овде треба навести неколико видљивих слабости, Неке од њих су комплексне — зависе, како се то каже, — од многих фактора — али нису и нерешиве.
Наставак на 11, страни
Љубомир Тешић