Književne novine
· аи === и неки
а==—=—=———
· денције и
СТАГНАЦИЈА У ИЗЛАВАЧКОЈ ДЕЛАТНОСТИ
· Наставак са 1. стране
· међу „ризичних“ и · неризичних“
едиција пи фаворизовати ове друте. Неки од њих, они озбиљнији и амбициознији, виде у томе начин „самофинансирања“ усмереног на остварење значајних из давачких подухвата чији су изгледи на тржишту иеизвесни, Други ВИА _ „самофинаисирања“, коме су прибегле и највеће изда. вачке куће, састоји се у отварању „споредних“, чисто комерцијалних делатности, Ове су малопомало превагнуле и претвориле
' неке издавачке куће у трговинска · предузећа у чијим је пословима · удео издавачке делатности сасвим · скроман.
Кад се већ да комерцијализација у толикој мери завлада и на подручју из давачке делатности, онда се не би могло пишта рећи против ова. квог „сналажења“, кад би опо стварно служило интересима књи те. Међутим, оно што се десило било је скоро неминовно: У из давачким кућама су се формирале две јасно супротстављене тенобе су под сталном оптужбом да фаворизују, односно запостављају, било културни, биО скономски моменат своје делатности, Међутим, обе стране су у јелној и те како значајној области
' нашле заједнички језик. Тежећи
смањењу ризика, оне приличио сатласно иду на смањење тиргжа. Чињеница да то доводи до повећања цене (другим речима, опет до извесног повећања ризика) не збуњује их много. У сва-
· кодневној издавачкој пракси вео
ма се често чује реченица: „Онај ко се за ту књигу интересује, или коме је потребна, купиће је по већој цени“. Али иза тога се крије признање да је издавачка продукција намењена само опом интересовању иза којега стоји знатна и стабилна куповна моћ, другим речима, једном одређеном и веома танком друштвеном слоју. (Ово не важи једино за неке врсте функционалне књиге, ла пример за уџбенике, тде је ситуација још гора, јер овакво схватање значи тежњу ка прилично гру бом експлоатисању једне насушне потребе). Тај слој није само танак, него и прилично пасиван: он не тражи сам књигу, већ она мора њега да потражи. Отуда
' армије аквизитера;и других по-
орелника. који доприносе даљем порасту цене књиге,
Све ово указује на још! једну чињеницу од пресудног значаја, Ако се после публиковања књиге прати њена даља судбина, — ако има неких проучавања или при. купљених искустава, њихов пред“ мет није читана, већ купљена књига. АДрукчије и не може да буде, ако се издавачка политика оријентише углавном само према оном интересовању које почива на куповној моћи. Куповање књига „на метар“ није само „виц“ из издавачевих прича о сопственој судбини, Оно је за издаваче стварност, важан елеменат њихове представе о тржишту књите, а за многе чак и мотив конкретних издавачких подухвата. Многи елементи издавачке политикс говоре о веома израженом неповерењу у стварно и иоле распрострањено интересовање за књигу, оно које се испољава у њеном читању. Констатација о непостојању читалачких навика и знатније потребе за читањем представља аксиом те политике. Међутим, једна прилично једно. ставна формула коју издавачи често нуде, формула по којој би „вук био сит и овце на броју“, противречи том аксиому. У поре. Бењу са .описаним скептицизмом издавачке политике, она изгледа чудновато идеалистичка и идилична: у њој се појављује спасоносни кључ у виду библиотеке. Ако је куповање књиге доступно само онима који поседују куповну моћ, кључ у облику библиотеке, тврди ова формула, отвара храм књиге и оном интересовању које је лишено те моћи. Међу. тим, поставља се питање: ако смо већ уверени да књига није предмет масовног интересовања већ је окружена равнодушношћу, па се сходно томе и понашамо у кон кретној пракси, како онда можемо претпостављати да ће она између зидова библиотеке доживети бољу судбину2 Пресељењем издавачких латера у библиотеке постигао би се само тренутан и варљив успех. (То, наравно, не значи да ширење и јачање библиотечке мреже не представља један од најефикаснијих начина борбе за књигу.)
Однос према књизи се мора про менити и у свеукупној друштве. ној свести и у свести њених конкретних „старатеља“, произвођача и дистрибутера. Књига је не. заменљива: без ње се не може замислити пи процес активног сазнавања ни изградње ицеловите људске личности, У еволуцији со-
АОПУСТИЛО
СА ИЗЛОЖБЕ „ОСЈЕЧКИ ЛИКОВНО КРУГ" ОДРЖАНЕ БЕОГРАДУ; НА СЛИЦИ — АЛБИНА ЈАКИ: „АНЧИЦА"
цијалистичког друштва и социјалистичког човека она би морала да буде у стању сталне и бурне експанзије, а не би смела да доспе, као сада, у стање стагнаци. је и повлачења. Њен значај, њена моћ, па и њена привлачност, могу бити само потцењени, никако не и прецењени. Па ипак, она ће и даље бити крхка биљка овог нашег немирног друштвеног под. небља, ако се буде мислило да јој не треба никаква нега, или да може бити негована на начин који је важио пре десет, тридесет или педесет година. Над њом не сме да буде стални Дамоклов мач прописа који је третирају као би-
ло коју другу робу, тако да АУ-.
жи век њеног живота на тржишту постаје „кажњив“ (на пример, пропис о отпису залиха, или онај по коме се само наплаћена реалмзација може сматрати оствареним приходом). Њој друштво мопа дати и пореске повластице, ако је свесно њене улоге и значаја, и ако увиђа да је без ње незамислив“ његов прогрес. Али, с друте стране, механизам ширења књиге не може да остане окамењен и неприлагођен једној веома. променљивој стварности каква је
ствавност нашег времена и дру-.
штва. Тај механизам не може по-' чивати па свега некоанко Хипо> теза (поготово не онако безналних какве су оне што данас владају), а које не подлежу сталном проверавању и кориговању, Путеви књиге тек треба да постану пред“ мет сталног и све дубљег изучава ња, а механизам њеног ширења мора бити рационалан и ефикасан. Он такав није у данашњим
· околностима, “ борби за тржиш-
те која се у пракси често претвара у бесмислено конкурентско надметање уситњених издавача, и то у арени која је драстично сужена постојећим приликама владајућом концепцијом тржишта, занемаривањем и потискивањем читалачких навика, неодтоварајућим _ методама – пласмана, инфлацијом, итд. Све говори да снате и акције на овом подручју треба спајати и координирати, и то нарочито у областима где су потенцијали сваке поједине издавачке организације, ма колико она била велика, недовољни, па према томе и неефикасни,. Те 06. ласти су: испитивање и проучава. ње тржишта, проширење и мо лдернизација пласманске мреже (улагање. у пунктове и опрему, али и школовање кадрова), борба за читаоце и ширење читала“ чких навика путем експанзије масовне, јефтине и садржајно вредне књиге.
Никола Бертолино
У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ СТАНИМИРА ТРАЈКОВИЋА
~
У ГАЛЕРИЈИ ДОМА ЈНА У (АКВАРЕЛА)
БИТНО ЈЕ ДОМАЋЕ СТВАРАЛАШТВО
Наставак са 1. стране
лаштво свело на часне и аларман тне изузетке. На нашим сценама се већ решавају она најсуптилнија питања расне сегрегације, атомског рата, сексуалне револуције, студентских покрета, филозофије отуђења и отуђености... већ су демаскирани и исмејани сви ТУБИ пороци и афирмисане и слављене све ТУБЕ зрлине, тако да у том погледу наша позори шта сјајно и корисно служе свет ској драматургији. Што је репимо предратно ЈЕДНО Народно по зориште више домаћих новитета износило на сцену него сада седам, то, дабоме, никог не узнемирава! А што се, рецимо У Италији, у Француској или у Енглеској таквом праксом не може добити дотација, то нам такође не из гледа чудно. (Недавно је један наш угледни књижевник изјавио да је прошле тодине У Енглеској одиграно неколико стотива драма, а од тота (ни двадесет стра-- 2 Нећемо даље да: распредамо ову тему, али“ чини се веома алармантним чак и провокативним, да друштво које издваја сигурно 20%) од свог дохотка за културу, нема потребу да бар у том проценту затражи право на сведочанство о себи!
За 20 послератних година у Че. шкој је изведено преко 90 домаћих опера! УМ истом периоду код нас су приказане две обноге, Од пре рата, и један новитет! На кон цертном подијуму ситуација је још гора, кад се има у виду да су проблеми знатно лакши. Међутим, јавна је тајна да се сваки музичар који свира домаћа дела излаже опасности да буде деградиран у својој вредности!
Оно што је Радио Београд учинио на пољу оригиналног драмског стваралаштва кроз својих 11 годишњих конкурса, неоцењив је потез. У том смеру, можда са мање упорности и са више штедљивости, чини и на плану музике то исто. Слично, мада знатно мање, чини и. Телевизија, Али Радио и Телевизија у једном добром делу свог програма живе од домаћег ствараоца! Зар није парадокс да радио и телевизија који се сами издржавају имају веће погребг за оним ствараоцем који у дотираним установама нема ни право гласа ни право присуства! Ко то може и треба да регулише Онај коме то мора бити једна од важпих брига — друштво!
Једноставно речено: критеријуми ·Интересне заједнице културе морали би условити ангажовање друштвених средстава пре свега програмима кроз домаће савремено стваралаштво! Чак ни захтев од једне трећине заступљености тих дела не би био претеран с обзиром на њихово вишетодишње пренебреговање, Ми данас нисмо у могућности да статистички докажемо све наше тврдње
јер таквих статистика једностав-
но нема, што је, дабоме, посебан проблем, Но и без њих, баш као и са њима, немамо право да се заваравамо и да рачунамо на „природни“ процес! Задатак ши. рих друштвених асоцијација био је и остао да друштвено усмерава своја кретања. Никад нисмо мислили да културне установе чине свој затворени и неприкосновени круг. Верујемо и знамо да нико тако не мисли, А ако не. споразума нема, зашто их не онемогућимо2 |
Слободан Турлаков
Ноа
ЛЕТОПИС
Задаци историчара
књижевности
чланка академика. А. С. Лихачова _ „Популаризација или. истраживање“ (о коме је писано у 472. броју „Књижевних новина“) о актуелним проблемима науке о књижевности, московска „Литературнаја газета, као наставак _ разговора, публикује текст Сергеја Аверинцева, кандидата филолошких наука и добит“ ника премије комсомола Лењина. за књигу „Плутарх и античка биографија“. Аверинцев пише о методама и садржини рада исто“ ричара књижевности, 0 његовом пред историјом и савреме-
После
АУГУ ! ношћу. Историчар књижевности, као интерпретатор (04 „интер“
преводилац), сто“ ји, каже Аверинцев, између древног аутора и савременика, Његов је задатак да јасно и без увијања' протумачи смисао речи древног аутора, а постоје три начина да овај задатак не испуни. Први лажни пут почиње са аксиомом „Људи су, углавном, увек били исти“. Исти, даље, значи такви, као ми, и оно чиме они на нас личе је главно, а остало је небитно, У том случају интер“ претацију одређују „душевне по требе и умне способности интер. претатора. Други је начин супротан првом, чак је наизглед спасоносна противтежа — он не до пушта могућност било каквог поистовећивања са људима мину лих епоха, јер су они, наводно, били представници своје епохе, затворени у њој и потпуно одсечени од нашег времена (ово је гледиште пре пола века Освалда Шпенглер довео до апсурда). Ова два начина условљавају губитак способности _ ослушкивања била минуле епохе, — „рационалност“ се, вели“ Аверинцев, загледа У предмет али не ослушкује _ оно чиме се предмет одазива, „интунтивац“ већ и не слуша никог, осим себе сама.
Трећи начин који историчара књижевности одводи странпутицом је такозвана „златна средина“, то јест оцењивање обеју ових позиција као „крајности“ између којих лежи истина. Иако се на тај начин могу избећи“ апсурли, нису мање опасне по: науку, сматра Аверинцев, те грешке неодређене „заштитне боје“ која се. добро маскира захваљујући својој обезбојености.
Истина, по Аверинцеву, није у средини, — она лежи у другој равни, и први умни и морални напор корака према њој мора садржати веру у то да су древни текст и древни аутор врло далеки од нас, да је контактирање са њима схватање „преко баријера“ несхватања, схватање које те баријере подразумева. Мора се бити свестан да ми не можемо преместити факт туђег сазнања у своје сопствено; ако нам се и чини да смо у томе ипак успели, имамо, у ствари, посла само са својим сазнањем. Мора се, даље, имати у виду то да је, као што је тачно да је смисао који нас чека унутар древног текста „провидан“ и „општезначан“ бар утолико уколико то јесте смисао, то јест нешто унутар себе јасно и потчињено општезначним законима разума, тачно и то да је тај смисао „загонетан“ и то управо у оној мери у којој је споља, дат, задат на одгонетање нашем сазнању (и сазнању
прес“ — тумач,
1.
"наше епохе) објективним инстап-
цама, независним од нашег сазнања. И као пио је за наше време карактеристична прилично разумљива тежња ка „формализацији“ „хуманитарног знања, која не би оставила места својевољности п субјективности у са-
мој анализи а која би условила ,
логички принудне и адекватно саопштиве резултате анализе, тако у састав древне науке филологије, уз сву строгост њених 38кона, несентименталност и „хладноћу“ околне емоционалне атмосфере, улази нешто што фатално противречи _ сличним _ тежњама, нешто што се увек звало животном мудрошћу, или здравим смислом, пли познавањем људи, и без чега је немогућна таква уметност схватања оног што је речено или маписано, каква је филологија. Појам „схватање“ је за филологију двозначан, јер се односи на два различита плана (али, који се прожимају), на научно схватање и људску пронитЉивост, на анализу и дијалог. Само унутар дијалога има места за објективно постојање значењских аспеката књижевне речи, и стога је површна тежња псеулораџионализма за постизањем мак сималне објективности по пену нарутпавања _дијалоттког контак. та. Не признавати древног аутора нашим сагопорником значи по убећењу Аверинцева, одрицати та као аутора. ;
Место историчара културе, 16 ључује аутор чланка, је У оно историје, а не изван ње. Он мо. а. памтити да је разумевање из“ епохе увек веома када није немогућно, и то не због тога што 4 „рудека природа константа, већ због тога што је људска историја континуум. Ако им постоји неизмењена особина човека, онда је она следећа; човек је до самих дубина своје, суштине — пстори-
ја. (8. К)
Књижевне награде у Пталији
« „отилде Маргјери, која је до саа4. КЕ свиља Бри романа: „Живот на селу“ (1960), „Васпитанице из Пођа Герарда“ (1963) м „Знак на руци“ (1970), добила је једну Од
најпознатијих италијанских — на. града — Премио Виаређо — за роман „Вољене енитмо. Ово је
епистоларни роман, У коме се списатељица. претвара да пише млађем пријатељу У тренутку ка. да се време љубави замењује временом сећања. Она размишља о сопственом расту и формирању. и у том размишљању тражи трајност и смисао живота. и мада + се, као и у првом и другом рома. ну, бави својом младошћу на се... лу и у колеџу, сусретима са АРру.. тарицама, а доцније и са лично. стима из културе (као у роману. „Знак на руци“), ово је већ тана. · по и напето истраживање вибрација и расположења у којима је. она постала жена. Кроз. психолошке и афективне меандре, на. рачун прошлости, осваја се зре=. лост и свест о њој. Роман нам се показује, најзад, као јасна реевокација пута око самог себе и. кроз живот.
“ књижевној сезони која је при крају и која је била прилично неједнака, али и богата, по. знату награду „Кампјело“ добио је Стефано Тера за роман „Аћесандра“ (издавач Бомпјани). Стефано Тера живи у Атици, У Трчкој, у усамљеној вили усред винограда, после бурног живота новинара-дописника (20 година У Грчкој).
Ако се „Алесандра“ назове: љу“. бавним романом, то представља. извесно ограничење, јер у њему велику улогу имају и амбијент, и приповедачка техника. Таква етикета · довела је до скромног почетног успеха романа, све до додељивања „Кампјела“, чиме» "јез
сова књижевна награда показала“
благодетну улогу. Главни јунаци су италијански конзул у Смирни, који после десет година покушава да се помири са женом Але сандром. Конзул је предано заљубљен у своју младу жену, а и она је најзад расположена за но» ви, другачији љубавни однос (што донекле подсећа на роман „Испод вулкана“ Малколма Лаџурија). Алесандра је пореклом из Напуља, „трада у којем цветају оријенталне студије, окретна и живахна жена, која је била де. војчица за време рата, а одмах после рата се уписала на универзитет. То је генерација која је била спремна да се политички: више отвори, која је с оптимизмом гледала на ствари. Конзул је, меЂутим, припадао генерапији која се родила за време првог свет. ског рата и други светски рат ју је затекао у двадесетпетој. Конзул је бивши младић, који је раг товао и веровао да ће рат све решити, Био је. то рат против фа. шизма и диктатуре, за ослобоће= ње. Зато се после нашао изолован, као и многи њетови пријатељи, у немогућности да успостави везе са другим генерапијама (ко је су имале десет година мање);
Амбијент Леванта игра велику улогу. Пејзаж, позадина делује на личности, одребујући њихова осећања, Конзул је, на пример, везан за мирисе, за дрвеће, за ста. ру учитељицу клавира, за мато: рог полицајца који верује у ви: зантијско царство. Природа и љу= ди Леванта доприносе да он пре живи, |
У роману постоје три радње, које се размрсују у току романа преко конзулове бележнице, то ка сећања Алесандре, а трећа је историја :роофице која је своју ћерку волсла апсолутном љубав Љу, па она служи као контраст „тешкој“ љубави конзула и Але санлре.
У једном интервјуу Стефано Тера, који је три-четири године провео у Југославији. изјавио је да спрема књиту о Дунаву. „Веома ме је импресионирала та огромна река Као лечак, у Тари. ну, мното сам волео реку По и увек сам јој тражио извође, које никад нисам налазио, Желим дакле да товорим о човеку који тражи изворе Дунава“ (Д. М.)
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ = 9