Književne novine
г“
те
СУСРЕТИ
| ЈЕДПОСТАВПО; |
ПЕДИ ЧАЈЕВСКИ |
Америчке медитације (1)
ПОСЛЕДЊЕ две деценије, Педи Чајевски је професионални писац за позориште, филм и телевизију. Мосталом, он никада ништа друго и није био. Његов самостални „креативни студио" налази се. у мрклоцигластој згради, истегнутој увис преко двадесет спратови, на западној страни седме њујоршке авеније, тек који блок по више пучког Тајмс сквера, надо“ мак осињака чувених бродвејских сцена. То само по себи довољно сведочи о насушној потреби овог сценаристе да буде
у жижи свакодневних људских послова, али и „пронводње илузија". На истом, једанаестом, спрату, на ком је Чајевски, још неколико људи, такође из високог „шоу бизниса", закупило је своја представништва (међу њима је и Боб Фос, аутор успешног филма „Кабаре"). Неизбежна, ажурна секре тарица доноси нам кафу у папирним чашама. У канцеларији се током пуног дневног радног времена, вероватно, попије доста 0ваквих кафа.
Писање је, каже нам журно Чајевски, ствар дугогодишњег тре нинга. Тежак усамљенички рад. Баш као и бављење _ спортом. Или, рецимо, глума! Ти дијалози, кадрови и реплике не стварају се одмах, нити тако лако Као што се обично мисли. Више ниједан продуцент не купује пу“ ке „идеје“, скице или синопсисе. Да би пројекат успео, данас он мора да има у рукама пуну гаранцију, „непогрешиви стори". Стога, најпре нашу фабулу испи> шемо у прозном облику,.и то најмање на две-три стотине страница. То је прави роман, са свим односима, личностима, детаљно дочараном атмосфером до најмањих ситница, Ако такву вашу „стори" продуцент усвоји, ви почињете да 1е полако „преводите, тј. адаптирате у сценарио. _Завршите сценарио, али тиме још није све готово. Морате да буде. ге присутни приликом сваког кадра, ради евентуалних усклађи“ вања текста по мери глумаца, редитеља, продуцента. Сав овај посао траје у најбољем случају око Две. тодине.
Све то време, а и иначе, вели Чајевски, ја сам потпуно одсечен од јавности, не сликам се на те левизији нити домаћим новина» рима дајем интервјуе. Ја нисам „звезда“. Моје је да испричам причу што је могуће боље, а не да причам около или пак да теоретизирам о уметности. Своје пон мање уметничког уграђујем у де ло и ја могу о њему да разговарам једино са својим продуцентом — кад наплаћујем свој рад. Будите уверени, прави уметник увек говори о новцу!
Радна соба Чајевског светлу“ ца фотографијама, излепљеним до најмањег слободног кутића. Стиснуте су све, једна до других, успомене на сарадњу са. позна тим редитељима (најчешће са Дел бертом Маном), продуцентима (Џо Косе) и бројним глумцима (Џорџ Скот, Едвард Робинсон, Ернест Боргнин, Дајана Риг, Род Стајтер, Ентони Перкинс, Фредерик Мерч, Ким Новак.... Признајем да никад нисам замишљао Чајевског као овижегт, пунашног и жустрог човека никад одредљивог доба старости. На фотосима. је
„увек У некој расправи, час на ме
сту снимања, час с „лептир машвом, на каквој прослави поемијере или освојене награде. Такав један Чајевски највише Аичи на свог незаборавног филмског јунака. оног старог момка Мар тија. ПШримећујем гласно да ме писац на неког полсећа, али не знам на кога... Чајевски спремно и театрално истура брадицу, склања Аму им задева на врх 10са старинске наочари окрутластих сочива: сви кажу да АИЧИМ на Троцког!...
Омедном постајем свестан да ће бити врло тешко разговара ти о Мартију. А ја сам се само због тога испео горе. У ових двадесетак година лик тог неупорног и искреног момка толико се саживео са свима нама да.се чини како више и не припада своме творцу, „духу оца Мартијевог ! То је исто као и са наролвим легендама или са шармом;: кота поседује, не осећа га, а ко га осећа — не поседује та! Зато и скре ћемо разговор о писању и самом писцу, .
— Ја још ветујем, Чајевски брза гласом своју одавно усмерену мисао, да је Функпија писца да публици пружи неки траг, делећ свог схватања о иначе несхватљивим | случајностима ·којих је препуно свачије искуство. Наши животи су испуњени с без
број тренутака озадења, несрећа,
потиштености. Свака трзавица у односима међу људима засаџжује пажњу драматурта. За мене је много узбудљивије да сазнам о околностима и разаззнул ма:
бе једног човека, него зашто јај некога убија. Човек који је несрећан на свом послу, жена која. сањари о свом љубавнику, девојка која је опседнута тиме да продре на телевизију, твој отац, мајка, сестра, браћа, нећаци, пријатељи — све су то боље личности за ТВ драму него Јаго. И од чега су сачињене наше амбиције2 Зашто твој стриц сваке године страшљиво ишчекује састанак својих исписника2 Зашто сте увек потиштени за време посете своме оцу2 Одговорите на једно од ових хиљаду питања и ви имате већ праву причу!
х
Један од првих филмова које сам гледао сам (без помоћи у избору ћудљивих педагога или прат ње старалаца; дакле, када сам напокон ишао самостално да купим улазницу, самостално заузимао
ПЕДИ ЧАЈЕВСКИ
место у биоскопској дворани и када сам сам излазио напоље) био је управо „Марти“, с потписом сценаристе: Педи Чајевски (Само то презиме, са густим за. ЧИНОМ Словенства у свом звуку деловало је чудесно. на мене.) Фасцинирала ме је топла и уверљива прича 0. „срећном исходу тамо где није било никаквих из гледа" (дирљива веза Кларе и Мартија), али још више само откровење Велеграда., Дотле је за мене Њујорк био тек топографска јединица, гужва знања из гео графије, вести из новина (још увек дечјих). Наједном је, ево, преда мном нахрупила ова мнотољудна, илуминирана позорница. у целим и покретним сликама.
Једва сам сачекао наредни филм Чајевског. Звао се „У среАишту ноћи". Овога пута под најблештавијом лупом сунца дошли су манхатански облакодери, Чак и они највиши! (Никад се човек не суочи с тим грдосијама од камена, стакла и челика а да се. не упита: чему2). Свежњеви сунчевих зрака падали су сложно, укосо и надоле, измебу уста. ва до неба подитнутих хладних сенки, и откривали улицу: тврдине назиданих спратова и под њима. на непробојном тротоару, миријаде тлава, грбина људи-лутака, сложених све једна уз друту, прогрушаних — поеслободном светлошћу одозго! Велеградски живаљ у сјајној и видљивој пар цели лабиринта! Савршена озбиљ ност призора нагони вас да пресликате заувек у памћење трен сваког тог зрнца људског песка пре но што се слика не премота на најдаље калемове и сасвим закрије ионако скривено, трепераво благо,
УМ филму „Момачко вече“ вишње светлости су погашеное, Исти онај Велеград испружа у ке догАавд свсја змијске котурове улица, излога, метроа и све тамо до океана титра незгситим но ћним сјајем. Далеке периферије Њу Џерси, Лонг Ајлену) почињу да сањају од страха. И само шачиша једва одважених несанича-
ра, тих спортиста ' живота, сила. зи до већ свеједно којих центара, до заборављених некадашњих састајалишта, где су некад лов ин ловина млади, а сада су само свагдашње раскрснице и почеци незауставиве оделитости и самоће. Негдашњих момака више нема, нестају чак и њихови несигурни обриси у тој зацело последњој разметљивој ноћи, од које је стварнији и трајнији на» пев прастарог шлагера: „Рамона, видим те крај баштенског зида!"
Своје неодољиво присне јунаке, Чајевски је шчепао из свакодневице, халапљиво, чедно и заЉубљенички, као што су то чи нили његови велики узори, савршени познаваоци била „малих људи" — Ашар и Пањол, или касније италијански филмски неореалисти, Ту се. локална, аутентична атмосфера без тешкоћа од мах идентификује. И најмањи детаљ плива у опипљивој, ротобатној, озвученој и стварној светлости. Мартија препознајемо истог трена кад га и угледамо. Сам по себи, тај Марти Пилети не може да буде ничији узор. Али онако ружан, здепаст и проћелав он је помало део сваког од нас. То што је дочекао тридесет и шесту годину а да се није још оженио, наликује на свачији пре. дано гајени неуспех. Мартијево
занимање није изузетно репрезентативно. Уз његову дебљину баш му „пристаје" тај месарски
посао џ сиромашној италијанској четврти Бронкса. Сви млађи у породици већ. давно су.се поудавали и поженили, док је „чекалици". Мартију преостало једино да се стара, све брижљивије, о удовици-мајци (у томе неки кри-
"тичари запажају мотив Едиповог
комплекса).
Преко недеље Мартију се „баш ништа важно не дешава". Већ је „окорео" на прекорна пецкања су седа и рођака што је матор момак. Суботом увече редовно на враћа у локални ресторан на уг-
"Ау, са џу-боксом и телевизором
вазда укљученим на спортске пре носе. Ту је неизоставно и Марти“ јева „сенка“, слични веселник, не што млађи стари момак али зато дрчнији — Енџи. Њих двојица ту сатима распредају о лигама и играчима безбола, подгревајући с
_ времена на време прастаре одлу-
ке и планове да потраже „најзад неку авантуру“. Ту је и обавезни старомомачки рефрен: „Куда ће мо вечерас2" (У овој трајној ве заности двојице момака критича. ри, опет, препознају вешто уочени или бар наслућени могући разлог хомосексуализма међу припадницима тзв. средње _ класе.) Слично двојици Бекетових јунака, који сваке вечери чекају Годоа,. и Марти Пилети је тај који је „тражио девојку сваке суботе увече у свом животу“ — узалудно. „Довољно је повређен" да му једино преостаје да дели саосећање околине за свој случај. | кад помислимо да се више ништа не може исправити, дешава се нешто чудесно, магично. Изненада, једне вечери, у „Веверли играчкој сали" (у којој је толико пута безнадежно покушавао да успостави било какав дубљи контакт, да је скоро сасвим одустао), Марти сусреће девојку, још усамљенију и повређенију но што је он' сам...
Чајевски не крије да су ње
тове драме странице властитог :
животописа. У њима се огледа један изузетно осетљиви и за људ ске патње саосећајан дух. Чајевски исповеда прикривене људске
(
' комплексе, безразложне самооптужбе које нас спутавају пред одлукама, чежњама и чином сло боде. Овај писац је имао толико успеха код најразнородније пубдике, јер је умео да охрабри, посаветује, усрећи, а не само да документује моменте људског па да, мучења. Чајевски поседује натонски инстинкт за добро, „Мартију“ двоје усамљених бића се сједињују. У „Песми распуста дешава се слично чудо. Седају“ ћи случајно два пута у погреш не возове, неки стари кантор баш на дан кад је раскрстио са ве ром, чини дело достојно највише „воље божанске" — саставља жену и мужа који су једно друго изгубили, наравно туђом вољом, пре много година у ратном вихоРу! Сличним хуманизмом нато. пљени су и његова „Мајка“, „Штампарска мера", „Велики покупај" и др. 5 У каснијој својој списатељској фази, Чајевски се све чешће опробава на темама које за њега нису „типичне“. Пише позоришну драму из библијског доба („Ги деон"), затим о егзорцизму УНУ тар једне јеврејске верске зајел нице („Десети човек") и, напокон, о Стаљину који није „имао кад да дочека смрт Лењинову да би се дочепао апсолутне влас ти" („Страст Јосифа Д."). Последњих година. Чајевски не пише за телевизију, и све ређе за позоришну сцену. Десиле су се крупне, непријатне ствари, товори писац без узбуђења у гласу и ја, и нехотице, тражим погледом оног голаћа у прозору наспрамне дворишне зграде. Око њетовог тако самотног простора хватао се сумрак, али он није ништа предузимао. Ни шибицу да укре ше! · — Телевизија је давно напустила уметност, наставља. Чајевски. Претворила се у ројилиште безвредних шоу-емисија, практичних настава из кувања или глугавих ситуационих породичних ко медија. Мене не занимају ти бескрајни циклуси о „добрим и 10 шим жацама", сентиментални доктори или заврзламе малих провин цијских градића какав је Пејтон. Писац данас и није потребан, јер публика није спремна да се суочи са драмом свог времена. Она долази на Бродвеј по своју „конфекцију с певањем“, као — што свраћа у трговину. Чини ми се да је савремени гледалац толико Уморан да ни. смрт, ни секс не жели да посматра ако то није комично... Озбиљан сценариста може данас наћи једино уточиште у филму. У Америци људи уме ју да праве добре филмове... Видели сте мој последњи ФИилМ, „Болницу". Болницу сам приказао као касапницу, поприште свакојаких апсурда. Али н то је све
сове око умирућег. И његово ин: дијанско одело, И његов шатор разапет између. болничких кревета. МИ орлово перо. Све је то. зутентично. Не, „Болница" не може да буде схваћена у Европи, посебно у источним земљама. Ви још не поимате каква је шала постао људски живот у канџама високорђазвијене технолошке цивилизације... |
Лок посматрам ону скоро невидљиву прилику уврх прозора Аворишне зграде и док пратим огорчене реченице педесетогодишњег писца Чајевског, свестан сам да сам управо све ово време не“ поправиво одсутан, с мислима је дино на Мартија, тај незаборавни доживљај моје генерације која је пошла у биоскоп крајем пе десетих година. Глумац Ернест Боргнин и његова партнерка Бетси Блер (тако племенито ружни), повели су нас у игру, ипак у игру, све нас уплашене, неупорне он комплексиране дотле неиграче; најпре у ону где се свира танго, валцер или рок, а затим у ону главну, која гнезда ствара. А Пе. ди Чајевски, тај психоаналитичар сиромашних, умео је једноставно, песнички и мудро да искаже коико је та игра очаравајућа и заправо свакоме досежна!
Мома Димић
АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
Уређивачки одбор: др етар Нолдк, Васко Ивановић, Миодраг Шлић, ар Арагав М. Јеремић (главна 8 одговорне џреднин), Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Богдав А. Поповић (оперативни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Божидар Тимотијевић, др Ман Шоп, Бранимвр Шћепановић. Техничко-уметничка опрема: Драсомир Димитријевић,
Књижевни савет: ар Димитрије Вуче аов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, ар Милош Илић, Душав Матић, ар Војно Матић. Момчило Мниланков, ар Арашко Ребеп, Тара Рибникар, Аушав Сковрав Алекса Челебоновић. Зуко Џумхур, Паљ Шафер. Идејно решење срафичке опреме богдав Кршић. |
_ Аисл азлазр сваке аруте суботе. Цео 4 дин. Годишња цретилата 60, 1о8уго. дашња 30 аннара, 8 за чностранство дво струко. Лист шзлаје – НМовинско-изланачке предузеће „Књижевне вовине" Београд Француска 2. Гелефони: 627-286 (релакцр ја) в 626-020 (комерцијално олељење о ал. министрација) ЕГекуће рачун: 60801 -601.2089 Рукописв се не враћају. Штамша: „лас београд, Ваајковићева 8.
аутентично, догодило се. И онај мат-исцелитељ, који у државној болници игра своје ритуалне пле-
ЛЕТОПИС.
Готовчев „Еро“ у београдеко! Опери
ПРЕМИЈЕРЕ домаћих дела у 0. пери жељно ишчекујемо и АОживљавамо их на један готово свечан начин зато што су то диста ретки догађаји. Ми не. знамо зашто мора да буде тако, и стога хоћемо с посебним акцентом да забележимо у активу са. дашње дирекције Опере прво извођење Ваудине „Јежеве кућице“ и“ току прошле, а у току ове сезоне „Балетско вече југословенских аутора“ (међу њима и пре. мијера „Даринких дарова“ 3. Христића и Б. Божовића) и сада, ево, Готовчевог „Ера с онога сви: јета“! , Популарно Готовчево дело,које се стицајем околности не на. лази на репертоару већ пуних девет година и које је у послератном периоду већ два пута пре мијерски обнављано, једна је од оних опера коју су“ Београђани увек радо гледали, већ избог
тога што је она на нашој сцени
имала, готово без изузетка, аутентичне тумаче. Нова генерација, коју смо имали прилике да видимо и чујемо на премијери од 26. октобра, оправдала је ишче. кивања, одбранила „традицију“ и утолико нам је била дража, пого. тову кад се има тана кадровска структура наше Опере, а
Одмах хоћемо да кажемо да се у садашњој представи на првом · месту намеће чудесно. маштовита и управо сјајна у својој
реализацији — сценска _ опрема представе! – Сценограф | Миомир ДХенић и костимограф Љиљана
Драговић остварили су сценски оквир који је био поезија за'себе, и .као таква условила је успех целе представе.
УМ том' идеално обликованом простору са учесницима обуче. ним у један незаборавно · успео стилизован костим (интересантно, две недеље раније Божана. Јо. вановић са истим таквим укусом и таквом маштовитошћу обликовала је костиме за Готовчево „Симфонијско коло“, што свакако није случајно, где ћемо се исказати ако не у — свом!) редитељ Младен ' Сабљић остварио је једну своју,. у последње време, бољу представу, која се нарочито у [ чину разиграла. (сјајан женски хор!), тако да смо, мож. да и. понесени њиме, више очекивали од даљег тока, поготову у П чину, који је у погледу сиви» ског догађања најживљи и најигривији. Но и са тако „равно“ спроведеним П чином, његова представа представља једно успеАо ин радосно освежење, која ће се радо гледати.
Од извођача нама се нарочи-
то свидела Бреда Калеф као. једна. вансеријска Дома, са несва. кидашњим шармом, који је због своје ,префињености готово: апсурдан, а због свог „дурпућства“ неодољиво .симпатичан. Но ту тој смеши ми,и видимо савременост и прихватљивост њеног тумачења м зато та посебно и истичемо. . Пријатно нас је изненадио Живан 'Сарамандић као Марко, који и овом улогом открива вишестраност свога талента.
Радмила Смиљанић, један од мајлепших пласова наше Опере, У овом друштву одабраних, оила је у оној мери равноправни члан колико јој је то једнолична и равна линија улога Буле дозвоЉавала. Сјајна у арији П чина!
Наш чест гост Стојан Ганчев, који је овога пута тумачио нас. Аовну улогу Ере, као да је био
мало тласовно индиспониран, али · је успео да часно изнесе тежак
задатак ове улоге, упркос густом оркестарском ткиву, које му баш
није ишло на руку. Кореографија Катарине · ОбраАовић била је прави драгуљ пред-
ставе, ватромет младости и жи. вота! 5
Диритент Богдан Бабић преци. зан, крајње ангажован, са изра. зито позитивним односом према домаћем стваралаштву, што се'у „Ери "одразило на најбољи могући начин, “У
Све у свему један леп успех Који може и треба мобилизаторски да делује на цео ансамбла и — на сав репертоар.
На једној од реприза видели смо у улози млинара Симе младог баритона Горана Глигорића, који је, упркос свом сценском неискуству и својој певачкој младо. сти, успео да се наметне као ЛИЧност и да да уверљив и живо лик, што нам даје наде да ћемо у њему добити једну реалну снагу Опере. У сваком случају, и њега, као пч друга два млада баритона Александрића и Станковића, треба што више упошљавати, како бп
те наде што пре постале ударна снага Опере, Е
Слободан Турлаког.
у виду момен..