Književne novine

АКТУЕЛНЕ ТЕМЕ

|УАОГА ПОПУЛАРНИХ БИБАНОТЕКА

Маставак са 1. стране

Београд је јединствена целина која је самоуправно подељена на општине п месне заједнице. Као целину га треба по гледати — на. рочито када је реч о култури и његовом културном животу. Ту никада није било, п не сме да буде, било каквих административ них или неких других опраничења и баријера.

Ово гледање на Београд као целину посебно важи за мрежу популарних библиотека. Књига мн писана информација дата у форми књиге мора да циркулише без икакве препреке.

На жалост, принцип заједничког чланства у Београду, још није постигнут, пако се о њему говори већ читаву једну деценију. На подручју Града постоји 15 матичних (општинских) и једна град ска библиотека, п исто толико читалачких карата, које, врло често, важе само у оквиру административне границе општине у којој је читалац учлањен, а у пеким београдским општинама чак не постоји јединство чланства и јединствен третман читалаца ни У тим оквирима.

Међу библиотекама нема чвриће сарадње. Или је нема у довољној мери. Свака организација. удруженог рада у мрежи ради како хоће — према себи ин у границама _свот административног атара. Критеријуми кадровски, радни, стручни, нормативни, протрамски, продуктивни — сасвим су неуједначени. Оно што важи код једних — не важи и код других. Мрежа је, у досадашњој констелацији, била махом препуштена самој себи, без чвршћег и организованијег стручног и друштвеног надзора.

Као и о јединственом чланству, београдски библиотекари такође товоре већ годинама и о рациона. аизацији својих послова — јединствена обрада п набавка књига јединствени _ информативни инструменти јединствени начин стицања дохотка — јединстве на стручна организација и друго — али, на жалост, у пракси се није даље отишло од — приче.

Основна (законска) делатност овог типа библиотека су — читао ци — фреквенција књижног фонда — јачање п развијање мреже библнотека. У Београду све библиотеке раде — све. Не постоји подела послова. Послује се доста нерационално, при чему се расипају и онако оскудна материјална средства која друштво у различи тим формама улаже у библиотекарство. "

Матичне библиотеке су имале своју Заједницу библиотека, али је она била више колегијални, стручни и еснафски орган него Аруштвени.

Истина је да у појединим беотрадским матичним библиотекама има узорног рада и врло добрих резултата на плану културне активности и пропаганде књиге, међутим, тај рад и ангажованост нису били правило, програм и обавеза за све организације УАруженог рада у области библиотекарства. Нису долазиле споља — као јединствена обавеза — не то изнутра као спонтано антажовање појединих колектива да со изађе из круга стереотипног рада и зачаурености и библиотека афирмише на ширем, образовном и културном плану.

Добро се зна да је рад са књитом креативан, напоран и озбибан, да књига. на свом мукотрпном путу дође до правог читаоца. Такве послове могу обављати пра ви кадрови, од знања и слуха, али се обнова и освежавање кадрова по београдским народним. библиотекама одвија сувише споро и нередовно. Чини се да је и то један од разлога што се У бибаиотекама | најдуже | задржала класична форма институпионализованог начина рада. ;

У неким колективима је самоуправљање тек — пука формалност; утицаји друштвене средине минимални, а кадровска политика врло често — приватизована.

До сада су популарне библиотеке Београда свој доходак стицале на Брло различите начине. Најчешће: буџетски, механички, одока! Овде је све било препуштено субјективном фактору — ву ше ли мање наклоњеној гтрупици оних који одлучују 9 средствима и праве буџет. “,

Нејединственост у разум неуједначеност радних стручних критеријума такође су последица општег 1иаренила у финансирању београдских библиотека. Ту до сада није било економске прину“ де која би бполиотеке натерала

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11

да другачије послују.

Познато је да је постојећа би. блиотечка мрежа Београда у прочвевне организована без неког

ршпег и јединственијег култур мог длана. Библиотеке, најчешће пе вви а“ р пе тамо гдо је то из.

- урбана пелина и потре. бе читалачке публике, него тамо где се нашла каква-таква условма пли неусловна просторија. Мрежа је импровизована као што се, на жалост, импровизује и данас. На нивоу Града не постоји планска сарадња о развоју мр же и њеној лоцираности.

Библиотечки амбијенти су ве. ћином нефункционална и непривлачна места за дужи боравак и окупљање читалаца.

У Београду данас постоје па десетине урбаних целина са 15 и 20 хиљада становника, веома удаљених од одређених традиционал пих културних пунктова, у којима не постоји популарна библиотека. А зна се — и тако смо прокламовали — да је књига елементарна култура и да, као таква, и физички, под што повољнијим условима, мора бити доступна нашем радном човеку. Зато јој се морају обезбедити елементарни услови на путу до читала. чке публике.

У свим популарним библиотека. ма на подручју Београда налази се нешто више од 1 књиге по становнику (око 1,300.000 књига), што је садашњи војвођански просек. У плану који је већ на измаку било је предвиђено да 2 књиге буду у фонду популарних библиотека. Као што се види: план није остварен, чак ни приб. лижно. Зато се поставља питање: да ли је нереално планирано или је мало инвестирано у основна средства библиотека — у књижне фондове2

Више је у питању ово друго јер се зна да је куповна моћ популарних библиотека годинама сасвим _ минимална, Потребе У књигама су увек биле веће (и ве. ће су) него куповна моћ појединих библиотека.

Али, и оно што се куповало често се куповадо несистематски и нерационално, Купује се повремено, са веома великим празнинама у откупу текуће књиге, Књижни фондови се, у доста СслМ чајева, праве према жељи и укусу појединца. Фондови нису свуда функционални и адекватни актуелним | читалачким жељама. Зато је разумљиво да се из популарних – библиотека Београда (према истраживању Завода за културни развитак Србије) сваки четврти читалац враћа неудовољене жеље, јер библиотека у којој је члан, не поседује тражену књигу. '

Библиотеке су, најчешће, огледала издавачке делатности. београдским популарним библиотекама махом је заступљена „потрошна“ белетристичка књига преко 90 одсто. Издавачи ретко користе библиотеке као „барометре“ своје издавачке делатности: шта и како се чита или не чита2 Шта се тражи или не тражи2 –

Мрежом позајмних библиотека најмасовније се користе они који, по сили закона, својих обавеза образовања, морају да читају — ђаци и студенти (преко 70 одсто), затим пензионери, службе ници и домаћице, а најмање рад“ ници, Оваквом социјалном структуром не можемо бити задовољни. Мало је пасионираних, спонтаних читалаца и мало је оних категорија које су у нашем главном граду најмасовније — рад ника из производње.

Ово би, на крају, била само нека важнија питања мреже популарних библиотека _ када се формирају на подручју Београда основне односно Градска заједница културе. Треба имати на6 Бе многи проблеми бити

раде и рационалније

де да с решени у оквиру Заједнице. Занемарена _ нли | недовољна.

пропаганда књиге и читања, неадекватан | књижни фонд, запостављена и неефикасна библиотечка мрежа, извесна инертност, зачауреност и рутински Рад, недоступност _ основног _ кЊИЖНог фонда, свим подручјима Београда _— то би, поред наведених успеха, биле само неке слабости организованијег пута књиге од издавача преко библиотеке до читаоца.

Данас се тражи популарна библиотека савременог типа, прилагођена _ времену, средини 1 потребама оних који ће у њој вршити размену свога рада. Књита мора стићи свуда и до свих читалачких слојева, како је мното пута, у својим инструкцијама, ош 1913, године, наглашавао ле-

ин,

· Љубомир Тешић

те 0 ||| | | =.

ЛЕТОПИС |

Мозанк Милуна Митровића

ДА НИЈЕ било жеље осмогодишње школе „Ослободиоци Београла“ (општина Палилула) да се достојно обележи тридесетогодишњица ослобођења нашег главног града и да се, истовремено, прослави датум којем је она посвећена, данас не бисмо могли да се дивимо импозантном мозанку површине осамдесет квадратних метара који се, постављен у слободном простору сред зеленила, срећно уклопио у околину. У први мах запажа се само високо уздигнута треперава камена слика над жбуњем и дрвећем, као да. је то место посвећено само сећању на прошлост. Но, убрзо се примећује да је вешто постављена визура успела да „сакрије“ саму грађевину чији је цео забатии зид послужио овом делу.

Суштина и смисао поруке дати су кроз симболику која је лако разумљива и доступна свако. ме. Сналажљиво су уклопљени трагика рата и полетност борбе, хуманост идеја за које се гине и оптимизам који чека мир и бољу будућност. Фигуре су једноставне, дате у принципу дводимензионадно, чисто и јасно, подређујући се идејама својим обликом и изгледом. Сузе над погинулим убрзо смењује поглед пун борбености, туга иза решетака траје само до руку које позлрављају ивећем ослободиоце чекајући леп. шу сутрашњицу, док товорникове речи, чини се, стварају сав тај покрет, немир, опредмећујући се у људима и њиховим поступцима. И поред одређене дводимензионалности, дубина се и овде на посебан начин остварује, нарочито кооз нијансирање боја. Композипија је чврста, чему веома лопоиносе ивичне црне „линије“. О бојама се може товорити већ као о уметниковом стилу. Богато си заступљене пастелно плава, која често прелази у сиву и бле. ди окер — колорит који иначе карактезише слике Милуна Митровића. Није било једноставно ускладити боје због многобвотних ситних квадратних комадића керамичких, мермерних и других де лића, нити лако савлалати огро. ман простор мозаика, а јогт мање поставити дело на зил. Ипак, поститн“уто је готово _ савттшено нијансирање, извелене су финесе у распореду каменчића, па је утисак склала поститнут не само у самом делу, већ и у његово! повезаности са околином сивилом неба, које се готово оглела у сиво плавим валерима, и зеленилом и земљом које као да окер допуњује. Мислило се и на син. чеве зтаке који својом појавом истичу беле, меомеоме руке мита и осветљавају различитим интензитетом — већ према томе да ли су повошине сићушних делгћа глатке или рапаве — површину мозаика додатући му, можда, још оптимизма. Топлина је овле поститнута, дакле, хладним бојама.

Познато је да се мозаици У слободном простору тек каткад изводе, па би се могло рећи да је ово и код нас,а м у свету редак пример. Иначе, ова стара техника, настала још пре израде фђесака, красила је обично ентепитере знаменитих палата, а изузетно се полављивала на спољним зиловима појединих тпкава и богомоља У Румунији и Мексику.

Пошто је завршио студије сли. карства код Ивана Табаковића, Косте Хакмана и Марка Челебоновића и спенијализацију код Мила Милуновића, Митровић је од својих првих излагања, која су започела 1954. године, показао ваклоност ка експресионизму, јасном а ипак слободном и маштовитом цртежу, богатим нијансама боја, изражавајући све то нај-

МОЗАИК МИЛУНА МИТРОВИЋА „ОСЛОБОДИОЦИ БЕОГРАДА"

чешће пастелом. Сликао је пеј. заже које је дубоко емотивно доживљавао, налазећи их у Србији и Војводини, а нарочито у свом родном крају Рујевици крај Со. ко Бање. У њима се опредељује за принцип једноставности. Развој његовог рада донео је касни: је још пречишћенији, индивиду“ алнији и уздржанији стил и на. клоност не само пејзажу, него и акту и портрету!

Дуги низ година приређивао је самосталне изложбе и учествовао на групним, најчешће у Београду, а затим и ширсм Југославије. Био је награђиван на уметничкој изложби – омладине Југославије у Београду (1948), на Јубиларној изложби сликарске колоније у Ечки (1961), и на Другом меморијалу Надежде Петро вић у Чачку.

Замашан и успешан рад око мозаика започет је након расписивања конкурса и избора који је извршио жири у саставу: др Павле Васић, песникиња |Мира Алечковић, сликар Зоран Петровић, вајари Војислав Вујисић, Драгомир Перић и Дејан Мило. вановић, проглашавајући најбољим предлог Милуна Митровића, За ту замисао су школа и дру: штвено-политичке организације општине Палилула и СР Србије издвојиле близу четири стотине хиљада динара, схватајући велики значај оваквог споменика у смислу сећања на важне тренутке наше историје, у смислу васпитног утицаја на младе и у видном доприносу _ естетском — изгледу града.

Нада Злоковић

Аутобиографија Кенета Кларка

Пре кратког времена се у Енглеској, код издавача Џона Мјуреја, појавила књига „Други део шуме — аутопортрет“ великог савременог историчара уметности и цивилизације Кенета Кларка. Сасвим је разумљиво да је аутопортрет таквог једног зналца (сећамо га се и из изванредне тв-сери је „Цивилизација“ у којој је гледаоцу, са смислом за детаљ који се уклапа у целине, али и са осећањем за оно у уметностима репрезентативно за доба које обрађује, пружао увид у разнородне. компоненте које чине дух јед: ног времена) у најмању руку инструктиван, али је врло карактеристично да се добар део коментара ове књиге бави одбраном самог Кларка од његове скромности. Његова аутобиографипта, која се закључује крајем четврте деценије нашег века, говори дабоме о ауторовом детињству и младости и она је, умногоме, и слика друштвених прилика у којима је растао и развијао се. Али, најзначајнији је, за читаоца, свакако развој његове љубави према уметности, историја његових контаката с њом и усавршавање његовог критичког метода. Кенет Кларк, он чијем суду о уметности толики верују, међутим, на једном месту своје аутобиографије каже: „Када сам бивао подстакнут једним уметничким делом никад нисам помиттљао да би неко други, са зрелијим судом, мотао осећати друкчије. Та готово луда самоувереност трајала је до пре неколико тодина и мучно је за мене колико је много људи прихватало моје судове“. За њега је критика на периферији уметности и, готово је забавно, колико та коментатори уверавају да је уметност његовом критиком комплетирана и да је он као критичар уметник.

Реч је, у сваком случају, о књизи једног од великих познавалаца уметности, сјајног критичара и изванредног предавача који је формирао уметнички укус више генерација. И опште је уверење

НА ЗИДУ ОСМОГОДИШЊЕ ШКОЛЕ

НЕ Миллидња _-и-- с- "ас-- ---=-7р пат =. 57 ст ме рак дљег-=-= пет пмијицивннаанитени лед ишли - нар пина

КЕНЕТ КЛАРК

за је то добро чинио. Његова скром ност, испољена у овој занимљивој књизи која је аутобиографија, али п биографија читавог мноштва различитих личности које су чиниле једно време карактеристичним, произашла је из његовог богатог живота и из великог знања које је у том животу накупио. Његова хуморна позиција, позиција дистанце при којој се чини да пише о неком трећем према коме треба да заузме строг и правичан став, само се тако може тумачити.

Оеобитости јидиш језика

Настављајући · оно што је де лом Салцие Ландман „Јидиш авантура једног језика", 1962. (+ афзећ — Ађетецег етег Зргасће) заслужно отпочела, Издавачка ку“ Ба „Инзел" у Франкфурту објавила је књигу Ота Ф. Беста: „Мамелошен — Јидиш, језик и њего. ва литература“ (ОНо Е. Вез!: „Матејозсћеп — Лаафвећ, ете 5ргасће шпа ке Глеганш"). Аутор ове књиге је један од малобројних не мачких експерата за јидиш језик. Рођен је 1924. године. До пре неколико година је био лектор из давачких кућа у Минхену, а сад је професор германистике у Сје дињеним Америчким Државама. О његовој књизи литерарни при. Аог недељника „ле 2Хен' доноси рецензију из пера Петера Вапнев ског (Марпем5ји). Рецензент објашњава да наслов „Мамелошен" значи „матерњи језик" и то оног дела Јеврејства који је говорио јидиш и који га још и данас говори. То су Ашкенази, то јест Јевреји који говоре немачки (на. супрот онима који говоре шпански — Сефарди).

Бест каже да је језик погрешно назван ако би се некако хтело назвати га немачким _ дијалектом. У слу. чају као што је овај наука претпоставља појам „блиског језика“ или „нузјезика“. Јидиш се до сопственог језика развио у сре дњем веку „поред“ немачког, с једном пре свега од источнојидишког Јеврејства искованом и ношеном — самосталном литературом. Језик мешавине, при, наравно, врло различитом учешћу компонената мешавине. Око седамдесет процената чини елеменат не-

јидиш као

-мачког говорног језика, око дваде

сет процената јеврејско-арамејски и на трећем месту је словенски (а уз то долазе партикли из романских језика).

Као језик гета, као инструмент споразумевања једне стално угро: жене и прогоњене мањине, овај се језик повукао у себе самог, држао се конзервативно и резервисано и до данас сачувао гласовне и синтаксичке својствености сред ње-високонемачког _ говора. ре Хитлера је према проценама било дванаест милиона Јевреја који су говорили јидиш, од којих је око половине живело у Средњој и Источној Европи. Та половина је уби јена. То је један од узрока због којих јидишу данас прети неста“ јање. А други узрок је уједињење евреја у једној националној држави, чијем стварању је не као последњи допринео и Хитлер својим геноцидом — уједињење у држави са сопственим језиком, али не јидишом.,

„лаа:вик" се зове — не баш вешто, вели Бест — наука о овом предмету. Њоме се бави само мали број истраживача и институ“ та, а немачка германистика из ис торијских и моралних мотива. Зато је добродошла Бестова књига, која на научни начин информише ненаучника о историји и особи. тостима јидиш језика, а пре све. га о јидиш литератури — заврша ва Вапневски. (А. Б. П.)

о ке = = ш-ен наиван ни тата